Говор у Реснику, нагласак и изговор речи готово су исти као и у оближњим селима и другим крајевима Шумадије. Раније су постојале блаже разлике у нагласку, рецимо, између наших житеља и Белопоточана, Пиносаваца, Жарковаца или Рушањаца. Ово је нарочито било изражено код најстаријих жена, које су у говору имале дужи и отегнутији нагласак. Доскора су се могле чути и неке неправилности у изговору, на пример: биде уместо буде, парцов уместо пацов, Биоград уместо Београд; ређа употреба слова ф и х, те вењер и вамилија уместо фењер и фамилија, Микаило уместо Михаило и др.; грешке у падежима и глаголској промени и сл. Скраћенице мушких имена завршавају се наставцима који имају именице женског рода, па Радомира, Радисава, Радослава зову Рада, а не Раде; Милисава, Милована, Милорада Мила, а не Миле; Драгомира, Драгослава, Драгутина Драга, а не Драги итд.

У говору су врвели турцизми, германизми, али је било и варваризама. Као и данас, често су се могле чути туђице попут оџак, пенџер, узварити, ђувегија, вртаљ, проводаџија, делија, бегенисати, џакати, па и џокнути уместо попити, куснути, и слично. Турцизми су били у употреби и за ознаку најмилијих, само кад имају значење турских сеоских богаташапоседника. Тако су многи до данас звали своје очеве „áга“ (са дугоузлазним акцентом на првом слогу), а снахе су своје девере звале „спаија“ и слично.

Огромно богатство речи је везано за справе, алате, материјале, па су тако само за кола и делове на њима фигурирали и ови називи: јарам, руда, обртњак, срчаница, спица, наплатак, главчина, камисла, заченица или заставница, канате, душема, лотре, шипиле, бирнице и друге речи.

Посебну боју говору у Реснику и околним местима давале су псовке, често и жестоке, али и као шала, па и тепање. Тако се у псовци покретало све најрођеније: мајка, сестра, фамилија, али и колевка, сиса материна. Гнев није штедео ни највеће свеце ни црквене трофеје, као у примерима кад се псују и Бог и Богородица, Христос и његово тело, слава и светитељ, али и икона, варзило, олтар и слично. Најтеже је ипак било кад се псује лебац, панаија, крв и др.

Неки су по псовкама познати, у псовци су просто налазили надахнуће, нису вулгарни и труде се да буду духовити, па онима који их познају њихове псовке нису увредљиве и не сметају, штавише, понекад буду и симпатичне.

Жене су раније ређе псовале, што није случај у новије време. Будући подређене, оне су се или умиљавале или су клеле.

Тепање у ословљавању нарочито је било карактеристично за снахе кад су улазиле у мужевљеву кућу. Онда су оне налазиле најлепше речи за девера и заову да би се што пре сродиле, изједначиле, а већ свекра и свекрву су звале као и син што их звао – мама и тата. Девера би звале: батица, наравно са кратким акцентом на претпоследњем слогу, голуб и баица, господствено писар, за заове је било пуно лепих имена као: сеја, варошка, рођа или рођенка, голубица, шећерка, писарка, јединка и др.

Међутим, клетве су најсрчанији израз у животу жена. Оне су преко њих изражавале своје трпљење, свој бол и своју немоћ. Неке од тих клетви излазиле су из целог бића њиховог, из пуних груди, из утробе, и потресале све, и оног коме су намењене, али и оног који куне. Ево неких од њих: Жигнуло те посред срца! Уста ти се на потиљак обрнула! Очи ти испале, дабогда! Црева ти се завезала мајци! Арам му било што је појео! Дабогда отишо у луду кућу! Јевтика те удавила, дабогда! Семе ти се затрло! Окаменио се мајци! и друге, још жешће и јаче. Али, уз клетве иду и мудри изрази пуни живота који су се само ту могли чути. Стари људи „клели“ би децу речима: „Да Бог д۲ да и ви остарите као ја“; „Сетила се преља кудеље уочи свете недеље“ или „Да је ткати ко зијати, и зец би гаће носио“; „Нек је од колена, па нек је до колена“…