U životu našeg naroda poseban značaj su imale zakletve. Nasuprot njima, ako se ne održi obećanje dato zakletvom ili se nekome želi neko zlo, u narodu su ranije više bile zastupljene kletve. Radi olakšanja i iznošenja nekih oblika neslaganja naši stari, a i danas mnogi su vrlo „nadareni“ i vešti u psovkama i ogovaranju.

Zakletve

Kada je neko hteo da dokaže da govori istinu, da bi bio ubedljiviji, pogotovo ako mu sagovornik nije verovao, trebalo je u nekoga ili nešto da se zakune. To nešto ili neko je ono što najviše voli. Najčešća zakletva je bila: „Majke mi, života mi, očiju mi, Boga mi“, a najteža zakletva je bila kad se neko kleo u decu.

Zaklinjali su se vojnici da će se boriti za svoj narod, kralja, otadžbinu… Zaklinjali su se lekari da će humano lečiti, a u slučaju rata da će lečiti i neprijateljske vojnike.

Kletve

S druge strane, postoje situacije i kada se neko nekome mnogo zameri, pa ga ovaj kune: da se njemu lično ili njegovoj porodici nešto strašno dogodi. Kletve se plaši svako od nas, pa i najveći ateisti. Čuvena je Lazareva kletva izrečena uoči boja na Kosovu: „Ko je Srbin i srpskoga roda,/I od srpske krvi i kolena,/A ne doš’o u boj na Kosovo,/Od ruke mu ništa ne rodilo:/Ni u polju pšenica belica,/Ni u brdu vinova lozica;/Ne imao od srca poroda,/Ni muškoga ni devojačkoga!/Rđom kap’o dok mu je kolena!“

Psovke

U porodici je položaj muškaraca i žena bio različit. Muškarac je mogao svoj gnev da iskaže i psovkom, koja je bila reska i žestoka, kad reči nisu birane i kada je sve bilo podvrgnuto eksploziji reči: sve je skidano s nebesa – planete i sveci, Sunce i Bog, a nisu pošteđeni ni kandilo u uglu, nasušni hleb, ljudska krv, dete u utrobi, majka u grobu, slavski kolač, pa ni slava se nije štedela u ljutini. Dobrim delom i kad to više nije prekor, već pokroviteljska opomena koja se upućuje detetu u šali, moglo se čuti da stariji kaže: „bem ti slavca“ ili „slavitelja“ ili „bem ti začin detinji“ i slično. Uglavnom, nije moglo bez psovki ni kad je ružno, ni kad se odvija običan razgovor.

Pokorne i gotovo ropski potčinjene žene na ovaj način nisu mogle da iskaljuju ljutnju. One su svoj jad iskazivale, kao svi nemoćni, samo kletvom, kao što su radost i zahvalnost iskazivale blagoslovom sa puno duše.

Ogovaranja

Kažu da ceo svet voli da ogovara, da tračari. Mnogi tračevi imaju skoro istovetan uvod: „Nemoj da se čuje dalje“. Lična harizma je bila lepak za trač. Obično se misli da su tračeri uglavnom žene, što nije tačno. Ni muškarci ne zaostaju mnogo. U Resniku su tračevi putovali od česme do kuće. Zato je naša česma posle Drugog svetskog rata nazivana „Resnički Tanjug“. Vodonoše imaju u opisu radnog mesta da donesu vode, ali i da uhvate i prenesu taze vesti. Žene ogovaraju gde god stanu, dok su muškarci za trač birali mesta kao što su: berbernica, kazani za pečenje rakije, kafana (uz kafu ili rakiju) jer oba ova napitka razvezuju jezik, kao i druga mesta gde se okuplja i provodi vreme.