Насупрот неким особинама које можемо сматрати непожељним и лошим, наш народ карактерише мноштво позитивних моралних и етичких вредности.

Поштење

Ипак, општу атмосферу у селу одликовало је поштење, стари патријархални морал, како се то још назива. Довољно је навести да се виноград или бостан скоро није ни чувао, а да при том није било штете. Деси се да се убере грозд, крушка или јабука, али није било веће пљачке, на пример, да се повади кромпир или обере парадајз, вишња и слично. У таквим приликама честитости и отворености, и имовина у домаћинству била је махом отворена. Кључ је, бар у првим послератним годинама, био мисаона именица. Тек новије грађевине имају и кључеве за кућу. Амбар, кош, штала, кокошињац, ако га је било, јер је живина спавала на дуду, крушци или неком другом дрвету – нису знали за закључавање.

Послушност

У породици су хармонија и поштовање старијих показатељи моралних вредности у селу. Родитељи су у највећем броју случајева имали одлучујућу реч и њихова хтења су поштована и извршавана без поговора. Није то увек било лако, али се подносило. Није било „експлозија“ које би разарале породично ткиво. Такви примери врхунске моћи родитеља или старешине задруге били су многобројни, важили су за скоро сваку кућу. Деца су без поговора слушала све, а млађи старије који су одлучивали о свему. Уз велико и дужно поштовање, у свему се знао ред и хијерархија.

Скромност

Ова особина је била врлина тадашњег света, а огледала се у свему: у храни, одевању, пићу, па и у весељу. Све је овде доведено у склад: могућности и потрошња, потребе укућана и појединаца у кући. Личност ће бити господар прво себи; увек се, и кад је најслађи залогај, помисли и на остале који нису јели, па и на пса који пред вратима чека вечерњу кору хлеба, на свињу која у обору грокће и чека на отпатке у помијама. Дакле, врховни принцип је умереност, усклађеност потреба и интереса, солидарност са свима у заједници.

Културне вредности обичаја

С досељавањем на ове просторе, па и у Ресник, стизали су и различити обичаји, веровања и празноверице из крајева одакле су насељеници долазили, а обичаји затечених фамилија прихватани су као заједнички. Једино је крсна слава остајала иста каква је била и у старом завичају досељеника. Многи обичаји су имали, а и данас имају, добре стране (за унапређење здравља, исхране, хигијене), јер се за празнике, који су светковани, кућа морала окречити, опрати, очистити, уредити двориште, стаје и други простори. Чељад и одрасли су се купали, шишали, облачили чисту и нову одећу. За празнике и друге прославе у селу није се радило у пољу, нити „у руке“ (женски рад), те им је то време добро дошло да се мало одморе од тешких физичких послова. За те дане је припремана и најбоља храна.

Обичаји којих су се наши преци придржавали и које су с колена на колено преносили, имали су у себи и елементе културних вредности. Допринос неговања тих обичаја је вишеструк. Окупљање мештана је имало за сврху учење одређених вештина и преношење искуства, разговор и размену информација и сазнања о свим збивањима у селу, али и у другим селима одакле су гости долазили. Задовољавали су своје културне потребе слушањем народних песама, учењем нових забава, играњем у колу и другим дешавањима на сеоским слављима.