По завршетку Првог, а онда и Другог светског рата, српски народ који је у тим ратовањима губио чак и трећину свог становништва, зацело је веровао да таквих страдања више неће бити. Али, у томе су се сви преварили.

Прошло је само 50 година од момента када је почео Други светски рат, а на овим просторима, тачније 1991. године, распламсао се поново рат назван у многим документима Грађански рат народа на простору бивше Југославије.

Овом рату су претходиле сепаратистичке акције у Словенији и Хрватској, а нешто касније и у Македонији и у Босни и Херцеговини. Устав је кршен наочиглед свих, а самим тим је доведена у питање и читава држава. Сепаратисти су имали свесрдну помоћ најзначајнијих чланица међународне заједнице. Српски народ ван територије Србије и Црне Горе нашао се на удару разних паравојних и острашћених шовинистичких снага сепаратистички настројених република. Злочини су постали свакодневица. Срби изван Србије и Црне Горе нису имали избора. Самоорганизовање се наметало као једино решење. Односи између Србије и Црне Горе, с једне стране, и осталих југословенских република нагло су се погоршавали.

С пролећа 1991. године почињу сукоби Срба и Хрвата у Хрватској, и рат се све жешће разбуктава. Настали су жестоки окршаји у Борову Селу и околним селима, а најтежа страдања догодила су се у Вуковару. Током августа и септембра рат се још више разбуктао између хрватских Срба и ЈНА, а против новоформиране хрватске војске (ЗЕНГЕ). Најпре је самопроглашена Хрватска одузела Србима у Хрватској Уставом загарантован статус државотворног народа. Срби у Хрватској су се самоорганизовали како би заштитили своја легитимна права и животе. То је резултирало формирањем Републике Српске Крајине 1991. године као политичког израза воље Срба да остану на своме, у својој матичној држави Југославији.

Међу војницима на редовном служењу војног рока у гарнизонима широм Југославије било је и војника из Ресника; неминовно, сви они су затечени у рату, а редовно служење рока им је прекинуто и преведено у учешће у рату.

Маја 1995. године хрватске снаге напале су Србе у Западној Славонији. У року од три дана у операцији „Бљесак“, која је била под заштитом снага УН, убијено је око три стотине људи, а протерано преко петнаест хиљада Срба са њихових вековних огњишта. Већ августа 1995. године, у операцији „Олуја“, хрватске снаге су заузеле Книн, главни град Републике Српске Крајине, и изазвале прогон више од триста хиљада Срба који су потражили уточиште у Србији. Многи међу њима прихваћени су код својих рођака и пријатеља у Реснику.

Светска пропагандна машинерија је подржала војне интервенције и бомбардовање српских снага и градова Републике Српске Крајине, Републике Српске и СРЈ осиромашеним уранијумом и другим недозвољеним средствима од стране НАТО-а. Ратно стање на просторима у Хрватској, као и у Босни и Херцеговини, где је претежно живео српски народ, престало је када су на најподмуклији начин Срби протерани са вековних огњишта, а страдање и прогон прекодринских Срба и њихов егзодус правдају се тзв. великосрпским хегемонизмом, тобожњом намером Срба да ратом створе тзв. Велику Србију.

Након стишавања сукоба у Хрватској и Босни, у пролеће 1999. године отпочели су сукоби на Косову и Метохији. Ови сукоби убрзо су се претворили у прави рат, који се одликовао етничким и политичком тензијама између српске владе и албанске националне мањине која је тражила републику.

Агресијом на Србију у марту 1999. године почело је бомбардовање, које је трајало 78 дана. Операцијом названом „Милосрдни анђео“ настављена је антисрпска политика великих сила.

На Косову, југу Србије и у Македонији, применом најразличитијих операција, укључујући и војне, увелико се за долазећа времена шире границе Албаније и стварају нове државице. Косово је безмало у целости изузето из суверенитета Србије, Срби протерани и побијени, а сав обод око Косова претворен у зону несигурности.

У одговорима на све те догађаје и збивања, независно од тога ко их је све осмишљавао и дефинисао, многи становници Ресника учествовали су у борбеним дејствима, више њих је рањено, а неки су, нажалост, дали и своје животе у овим ратом захваћеним подручјима.

Погинули не заслужују да буду заборављени. Они су учествовали у борбама, јер су као добровољци осећали ту потребу или били позвани да бране своју земљу и угрожени српски народ, међу којима су биле и стотине хиљада прогнаних из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије.

У име свих који су ту цену платили својим животима, дужни смо и обавезни не само да њихова имена и жртву сачувамо од заборава, већ да не дозволимо да се обесмисле патриотизам и слободарство, јер су те вредности уједно и темељ националних интереса.

Користећи као извор грађе књиге генерала Милисава Секулића „На крилима патриотизма“ и „Београд не броји погинуле“ у ратовима 1990 – 1999. године, успели смо да барем делом побројимо житеље Ресника погинуле, рањене и учеснике ових ратних збивања. Како ова грађа није систематизована у нашим архивима, а, нажалост, погинулих и рањених житеља Ресника у овим ратовима има знатно више, Уредништво ове Хронике се извињава због непотпуних евиденција или евентуалних пропуста породицама погинулих и онима које нисмо споменули као рањене или учеснике у ратним збивањима 1990–1999. године.

Списак бораца Ресника, погинулих у ратовима од 1990. до 1999. године

1. Ђорђевић Милана Драган, мајка Љубинка. Рођен 18. октобра 1959. године у Горњој Јошаници код Блаца, са пребивалиштем у Реснику. Добровољац, 10. октобра 1991. године допремљен на ВМА. Сахрањен на гробљу Горња Јошаница код Блаца.

2. Пантелић Љубише Саша, рођен 13. јануара 1966. године у Београду. Мобилисан и упућен на вуковарско ратиште, где је погинуо октобра 1991. године. Тело му је пронађено 20. новембра, 42 дана након погибије. Сахрањен је 26. новембра 1991. године на гробљу у Реснику. Породица му је подигла споменик. Иза погинулог Саше остали су супруга Гордана и син Стеван, сестра Сања, отац Љубиша и мајка Живанка.

Породица је прво добила обавештење да је Саша нестао. Чим је Вуковар ослобођен, мајка Живанка је отишла на лице места са члановима породица чији су чланови погинули у борбама у источној Славонији. У Вуковару се срела са једним ратним другом њеног сина који јој је испричао да је са Сашом био у борбеној акцији када је он нестао. Замолила га је да је поведе путем где јој је син нестао. Крећући се између лешева који још нису били покупљени, Живанка је препознала тело свога сина.

Саша Пантелић почива на гробљу у Реснику, поред споменика деде Жарка и прадеде Јакова Стојановића, два учесника Првог светског рата који су прешли Албанију. Јаков почива на Зејтинлику, а Жарко на гробљу у Реснику. На надгробној плочи Саше Пантелића уклесан је мото његовог одласка у рат: „ДА БИ СТЕВАНУ БИЛО БОЉЕ!“ У потпису стоји: „ВЕЛИКОМ ТАТИ, СТЕВАН И ПОРОДИЦА“. Када је Саша погинуо, мали Стеван је имао само две године. У Удружењу бораца Раковице чува се писмо породице Пантелић у којем, поред осталог, стоји:

„Кобна је 1991. година, брину нас немири у Словенији, па у Хрватској, али Србија није у рату, ваљда ће се средити… Ипак, почиње мобилизација. Док многи беже и скривају се од „позивара“, 16. 09. ми примамо позив за мобилизацију, и Саша право с посла одлази у касарну на Дедињу као резервни војник Првог батаљона војне полицијске јединице ЈНА.

Дана 29. 09. јавља телефоном да ће из касарне кренути за Вуковар. Истог дана, око поноћи, ми цела породица нашли смо се пред капијом касарне. Љубили смо га, давали савете. Стеван га је загрлио малим ручицама, па не може да се одвоји. Колона је већ у покрету, а Саша се три пута враћа да пољуби сина, као да су само њих двојица знали да је последњи пут.

После неколико дана стиже писмо. Смештени смо у Негославицима, селу испред Вуковара, добро ми је, не плашите се. Још један телефонски позив говори нам да не бринемо, биће све у реду. После тога од Саше ни гласа.

Одлазили смо у касарну, слали писма, пакете, тражили било какво обавештење и увек добијали одговор: „Све је у реду, жив је“.

Тек 3.11. добијамо телеграм у коме пише: „У току акције у којој је учествовао Ваш син, изгубио му се сваки траг и до сада нисмо дошли до поузданих података шта се са њим десило. Уколико сазнамо, одмах ћемо Вас обавестити. Команда ВП 4795 Београд.“ Страх, неверица. Како нестао? Није игла у пласту сена, толики човек. Дана 04.11. долазимо у Негославице и за три дана се наслушамо разних прича од Сашиних старешина и другова. Жив је, није жив, можда се негде склонио. Нико ништа не зна, сви склањају поглед, крију да су га оставили и побегли. Вратимо се сломљени од бола. Пуних двадесет дана пакао у души, у кући.

Дана 18.11. пада злогласна Митница, и нас двоје поново одлазимо са Сашиним другом Мирославом Ивићем. Нашли смо га 20.11. на месту где је и пао, после 42 дана трагања. А да није било младог капетана Јанковића који нам је једини помогао, никада га не бисмо нашли. Тада сам схватила да постоји нешто страшније од смрти, а то је не наћи своје дете, па макар и мртво!

Дана 02.12. исте старешине које су га оставиле самога без милости (постоји ли неки рат у коме борци остављају рањеног друга?) доносе леп орден за храброст.

На годишњицу ослобођења Вуковара 18.11.1992. године Саша добија медаљу. Чему? Стеван га није запамтио.

Породица Пантелић

3. Коцић Радислава Станиша, рођен 25. новембра 1964. године у Београду. Његова породица се доселила у Ресник из села Радивојце код Косовске Витине 1963. године. Завршио је средњу стручну спрему и од 1. децембра 1984. године радио као машинбравар на одржавању алатних машина у фабрици „21. мај“ у Раковици.

Забележено је да је Станиша на почетку служења војног рока у ЈНА 1985. године, у артиљеријској јединици у Врању, направио тежак прекршај, а затим, после два месеца, отпуштен као „привремено неспособан“ за војну службу. Станиша се побунио да служи у ЈНА чији је врховни командант и председавајући у држави постао Фадиљ Хоџа, познати инспиратор побуне Албанаца на Косову 1981. године. Сазнање да Фадиљ Хоџа нема ни држављанство Србије и СФРЈ било је пресудно да се Станиша на прихватљив и једино могућ начин, глумећи неспособност, без последица курталише такве војске. У браку са Светланом имао је три сина: Никола је рођен 1986, Немања 1987, а Небојша 1989. године. Две године касније почиње рат, а Станиша тражи начин да обуче униформу, да сада одужи и одслужи своје. Примљен је у добровољце у Новом Саду 25. октобра 1991. године. После осам дана припрема укључен је у ватрена дејства у Вуковару. Погинуо је у другом дану борбе 3. новембра 1991. године. Сахрањен је у Реснику уз војне почасти. Скупштина Града Београда је породици доделила стан у Реснику. Споменик му је подигла породица на северној страни Ресника насупрот оне где су му супруга и деца добили стан. За изгубљеним сином тугују и мајка Петра и отац Радисав.

4. Кнежевић Стојана Милан, рођен 14. маја 1958. године у селу Кладари, општина Сисак. Отац Стојан и мајка Ана доселили су се у Ресник 1972. године са Баније. Шовинизам који је сејао тзв. МАСПОК у Хрватској 1971. године, пробудио је сећања Стојана и Ане на усташка дивљања над Србима 1941. године. Међу таквим Хрватима, због повампиреног усташтва, нису веровали у будућност своје троје деце: Николе (1947), Босиљке (1954) и Милана (1958).

Милан се школовао у Раковици и запослио као КВ возач. Оженио се Бранком Нешић и имају троје деце: Бојану (1981), Божану (1983) и Анђелку (1991). Мобилисан је 1. маја 1991. године у Бањалучки корпус ЈНА. Ратовао је 1596 дана (четири године и пет месеци). Погинуо је 13. септембра 1995. године у селу Бравница у околини Јајца. Имао је 37 година. Мајка Ана је добила обавештење да је Милан нестао и да се за њим трага. Чекала је вести о сину до 1998. године. Требало је да прођу три године па да сазна да је Милан погинуо и да је ексхумиран из заједничке гробнице у селу Бравница са још 15 бораца. Сахрањен је у селу Романовци код Босанске Градишке, где му данас живи жена са децом.

5. Филиповић Радомира Саша, рођен је 10. фебруара 1974. године у Мојковцу. Завршио је средњу машинску школу. Од 21. септембра 1992. године запослен је у Министарству унутрашњих послова Републике Србије. По ступању у полицију завршио је курс за полицајца. Био је полицајац у Одељењу унутрашњих послова у Раковици.

Саша је убијен у терористичком нападу Шиптара 17. јула 1998. године у селу Грабац, општина Клина. Иза погинулог је остала супруга Бранка са синовима Небојшом (1996) и Александром (1999). Сахрањен је у родном Мојковцу, а породица му је подигла споменик. У знак сећања на њега и његову храброст у новом насељу Ресника постоји улица Саше Филиповића.

6. Марин Нинослава Горан, рођен је 28. августа 1980. године у Земуну. Пре одласка на одслужење војног рока завршио је средњу електротехничку школу. Намеравао је да по доласку из војске настави школовање на Вишој техничкој школи. Живео је у Реснику са мајком Илоном и очухом Николом Кнежевићем. Био је војник на одслужењу војног рока у саставу 52. мешовите артиљеријске бригаде, на дужности послужиоца на хаубици 152 мм „Хопа“. Погинуо је 28. марта 1999. године на стражарском месту у селу Коретиште код Гњилана; током бомбардовања авијације НАТО-а погођен је касетном бомбом. Тешко рањен, укрцан је у санитетско возило и издахнуо на путу за болницу. Горан је посмртно одликован орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Сахрањен је на гробљу у Реснику, а породица му је подигла споменик.

7. Алексић Александра Горан, рођен је 7. јуна 1970. године у Београду. Завршио је средњу школу и курс полиције. Био је запослен у Министарству унутрашњих послова Републике Србије од 5. јуна 1993. године са чином млађег полицијског водника прве класе. Био је на дужности полицајца у Управи полиције МУП-а Републике Србије у време почетка НАТО агресије на СРЈ. Тешко је рањен 11. маја 1999. године у Нишу током бомбардовања складишта „Југопетрола“. Преминуо је на ВМА 16. маја 1999. године. Сахрањен је на гробљу у Реснику, где му је породица подигла споменик. Горанови родитељи Стојанка и Александар живе у Реснику, а супруга Слађана са децом Луком (1995) и Вањом (1999) живи у Железнику у стану добијеном од Министарства унутрашњих послова Републике Србије.

Списак бораца Ресника рањених у ратовима од 1990. до 1999. године

Милосављевић Драгиша (1960); Бобичић Миливоја Милорад (1949), рањен у Вуковару; Цветковић Радомира Србислав (1945), рањен на Јуничким планинама, Косово и Метохија; Витас Душан, рањен у Хрватској у месту Теслин Град; Морина Имер, рањен на Косову и Метохији на Кошарама; Рајић Душан, рањен у Сарајеву 1994. године; Зец Душан (1967), Јовановић Добросава Слободан (1971), рањен у Вуковару; Поњевић Шпире Миша (1956), Видић Зоран (1958), Радивојевић Ивица (1958), рањен у околини Винковаца, и још бораца о којима немамо сазнања.

Списак бораца Ресника учесника у ратовима од 1990. до 1999. године

• Животић Животе Раде (1954), био на ратишту од 17.09.1991. до 31.01.1992. г. у подручју Борово насеља до Караџићева у Хрватској;
• Бачани Николе Славко (1954), био на ратишту од 14.11.1991. до 31.03.1992. г. као извиђач, стациониран код Шида, а извиђачке задатке обављао у Славонији;
• Матић Вукашина Војислав (1951), био на ратишту у Вуковару од 30.10. 1991. до 31.01.1992. г, и за време НАТО агресије у Кумодражу од 02.04. до 22.06.1999. г,;
• Милојевић Божидара Милутин (1950), био на ратишту у источној Славонији од 07.10.1991. до 12.02.1992. г.;
• Недељковић Ж. Илија (1947), био на ратишту у западном Срему од 17. 09. до 01.11.1991. г.;
• Николић Ж. Слободан (1957), био на ратишту од 20.09.1991. до 09.01.1992. г. и од 06.04. до 22.06.1999. г.;
• Стојановић Ч. Драган (1954), на ратишту у Оролику био од 19.09.1991. до 18.04.1992. г.;
• Шаргић Божидара Стеван (1941), био на ратишту у Санџаку од 12.02. до 15.05.1992. г.;
• Ранковић Момчила Зоран био на ратишту у Негославцима;
• Ранковић Момчила Драган (1972), био на ратишту у Хрватској од 16.11.1991. до 29.05.1992. г.;
• Савић Живана Зоран (1965), био на ратишту у Мирковцима од децембра 1991. до јануара 1992. године.
• Николић Лазара Небојша (1955), провео на ратишту 45 дана у Негославцима 1991. г.;
• Николић Лазара Дејан (1961), био на ратишту у Мирковцима 1991. г.;
• Живојиновић Животе Горан (1965), провео на ратишту у Негославцима у близини Вуковара 45 дана;
• Цветковић Р. Саша (1971), на ратишту од 03.10.1991. до 13.01.1992. у Хрватској и од 01.04. до 25.06.1999. г. у Рушњу;
• Арсић Ч. Срећко (1969), на ратишту од 07.04. до 25.06.1999. г.;
• Бачани Николе Ивица (1949), на ратишту од 06.04. до 21.06.1999. г.;
• Лукић Живана Зоран (1954), на ратишту од 26.03. до 23.06.1999. г.;
• Живојиновић Драгише Живорад, на ратишту од 26.03. до 23.06.1999. г.;
• Бачани Саша (1972), на ратишту од 02. 05. до 24.06.1999. г.;
• Бобичић М. Славко (1958), на ратишту од 03.05. до 18.06.1999. г.;
• Димитријевић Боривоја Александар (1951), на ратишту од 24.03. до 26.06.1999. г.;
• Николић Часлава Драган (1969), на ратишту од 19.04. до 21.06.1999. г.;
• Јеремић Горан (1954), на ратишту од 04.03. до 16.06.1999. г.;
• Маринковић М. Драгослав (1949), на ратишту од 24.03. до 26.06.1999. г.;
• Недељковић Илије Милош (1948), на ратишту од 03.05. до 18.06.1999. г.;
• Недељковић Чедомира Драган (1959), на ратишту од 03.04. до 26.06.1999. г.;
• Недељковић Томислава Зоран (1958), на ратишту од 24.03. до 16.06.1999. г.;
• Недељковић Илије Живан (1948), на ратишту од 24.03. до 15.06.1999. г.;
• Симић Саша (1969), на ратишту од 24.03. до 15.05.1999. г.;
• Вићентијевић А. Ратко (1955), на ратишту од 08.04. до 22.06.1999. г.;
• Златановић Т. Новица (1957), на ратишту од 28.03. до 26.06.1999. г.;
• Милић Николе Дејан (1979), био на ратишту на Косову;
• Јовановић Добросав (1948), био на ратишту у Вуковару;
• Јовановић Добросава Слободан (1971), био на ратишту у Вуковару;
• Недељковић Т. Милан (1958), Радојичић Ненад (1968); Славољуб Јеремић (1958), Антић Саша (1969), Никачевић Бранко (1957), Миловановић Мирослав, Букумировић Зоран, Бобичић Небојша, Сандић Никола, Цветковић Игор, Ђорђевић Дејан, Милић Горан, Живковић Саша, Поледица Рајко, Симић Саша, Митић Горан … и још много бораца о којима немамо сазнања, па стога овом приликом нису наведени.

Стражевица – симбол отпора

Стражевица је омање брдо и један од симбола Ресника, а током НАТО агресије постала је и симбол нашег отпора. У подножју брда налазе се манастир Раковица и Ресник, Кнежевац и Градска општина Раковица, а уза само брдо налазе се и познате фабрике „21. мај“, „Рекорд“ и Сервис „ДМБ“.

Први НАТО удари по Стражевици означили су почетак агресије 19 најмоћнијих земаља света на СРЈ, Србију и Београд. То се догодило 24. марта 1999. године око 20 часова. Од тада па до краја зликовачког пировања Стражевица је бомбардована и ракетирана осам пута.

Разлог тим нападима је сазнање агресора да се у подземном делу брда Стражевице налази изграђено значајно и добро утврђено командно место за потребе Генералштаба ЈНА. Агресор је претпостављао да се ти подземни објекти користе за потребе командовања, па отуда толика дејства по њима. После НАТО агресије на брду Стражевици подигнуто је спомен-обележје „Гласник“ посвећено двојици заставника Војске СРЈ који су погинули током ракетирања антенског система командног центра.

Сваке године, 24. марта, крај спомен обележја чланови породица погинулих, највиши државни врх, представници војске и полиције, града, општине, цркве, школа, политичких, борачких и других организација уз паљење свећа и полагање венаца евоцирају успомене и сећања на немиле догађаје и одају почаст жртвама НАТО агресије на СРЈ.

Поред Стражевице, која је најчешће ракетирана пројектилима НАТО агресора, у атару Ресника у великој мери је оштећена и трафостаница Београд 3 као једно од значајнијих електроенергетских постројења Србије.

Након рата у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини настале су нове држава: СРЈ, Словенија, Хрватска, Македонија, Босна и Херцеговина. Крај рата на Косову и Метохији наступио је након потписивања мировног споразума у Куманову, 9. јуна 1999. године којим је подручје Косова и Метохије стављено под контролу Уједињених нација. Савезна Република Југославија је 2003. године преуређена и преименована у Државну заједницу Србије и Црне Горе, а након референдума 2006. године Црна Гора је званично прогласила независност.

Резултат ратова у бившој Југославији јесте осиромашење великог дела Југославије, масовни економски поремећаји и стална нестабилност на подручјима где је вођен рат. Ратови у бившој Југославији сматрају се најкрвавијим сукобима у Европи након Другог светског рата. Ови ратови се одликују жестоким етничким сукобима између народа бивше Југославије, углавном између Срба, са једне, и Хрвата, Бошњака и/или Албанаца, с друге стране, али и између Бошњака и Хрвата у Босни и Херцеговини и Македонаца и Албанаца у Македонији. Ови сукоби су имали своје политичке, етничке, економске и религијске корене.

Међународна заједница је основала Међународни кривични трибунал за бившу Југославију. Овај кривични суд је основан с намером да суди одговорним лицима са простора бивше Југославије за кршење хуманитарног права. О раду овога суда, чије се затварање очекивало у 2014. години, као и о изреченим пресудама најбоље говоре тврдње званичника наше државе „да је суд нелегитимни и нелегални политички инструмент притиска на Србе, да се само они прогласе кривим и одговорнима за дешавања, злочине и сукобе на простору бивше Југославије“.