У пролеће 1941. године села надомак Београда, а и сав српски народ, доживели су разочарење, а и страх. Влада Краљевине Југославије Цветковић–Мачек, са кнезом Павлом начелу, потписала је протокол о приступању Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. годинеу Бечу. Дана 27. марта 1941. године збачена је влада, а народ је на улицама демонстрирао са паролама: „Боље рат неко пакт – боље гроб него роб“. У народу се разбуктао патриотизам инастала је велика узнемиреност. Земљом је руководила влада на челу са генералом авијације Душаном Симовићем.

Рано ујутру 6. априла 1941. године небо над Београдом постало је црно. Јата немачких штука су управо на највећи хришћански празник Васкрс почела да бацају свој смртоносни терет на незаштићени град. Јаукале су сирене најављујући страшну опасност која се наднела над градом. Радио Београд је позивао Београђане да се скривају у склоништа и подруме. Први напад је извршен у три таласа, у размаку од петнаестак минута. Огласила се и југословенска противавионска артиљерија и малобројна авијација; иаоко су наши ловци неустрашиво на падали, непријатељ је био знатно бројнији и јачи. Бомбардовање је поновљено и сутрадан 7. априла још већим интензитетом непријатеља.

Прва жртва априлског бомбардовања из Ресника био је Љубисав Радојичић, који је погинуо као војник испред војне пекаре у Београду. Миливоје Николић је погинуо 6. априла на улици као грађанин који се ту случајно затекао.

Већ првих дана априла, уочи бомбардовања Београда, колоне избеглица почеле су да напуштају град тражећи смештај по породицама у околним селима. На дан бомбардовања читаве реке избеглица, махом жена са малом децом, носећи какав завежљај и нарамак најнужнијих ствари, пречицом преко њива са околних брда од Бањице, преко манастирског имања и Змајевца, долазиле су у Ресник тражећи нужни смештај за своју породицу. Готово сви Ресничани који су имали и најнужније услове прихватили су избеглице. Међу избегличким породицама током окупације у Реснику је са својом породицом боравио и истакнути југословенски сликар и један од оснивача Ликовне академије Мило Милуновић. Нама у то време, испричала је Радмила Ђорђевић рођ. Радојичић, било је занимљиво да упознамо нове госте и да нас деце и младих буде што више, не слутећи страхоте које рат доноси.

„Скоро да није било куће у Реснику која није прихватила избеглице пристигле из Београда. Тако је у нашој кући уточиште нашао Воја Вуксановић са супругом Љубом, ћерком Милицом и сином Јовом. У кући је било места и за Војине две сестре, Јуцу и Десу. Ту су још биле Јуцине ћерке, Рада и Олга, и Десина кћи Зора. Пре избијања рата сви су они живели изнад Цареве ћуприје. Воја је, док је то било могуће, ишао возом на посао у Београд, где је радио у једној банци. Јуца је годину дана пре избијања рата остала удовица. Утеху и унутрашњи мир нашла је у кухињи, где је спремала јела за све њих. Десин муж је, каткад, свраћао накратко да види жену и децу. Одакле је долазио и куд је одлазио после тога, у кући се није причало. Моја мајка је свакодневно месила и пекла хлеб, водећи рачуна да хлеба буде за сваког под нашим кровом. Јуца није морала да брине за поврће и друге намирнице, у нашој кући све јој је било доступно. Живели смо заједно у слози, као једна велика породица. Милица и ја смо имале по петнаест година, Јова осамнаест, Олга деветнаест, а Рада и Зора по двадесет. Имали смо само младост и ништа више. Тежак живот нас је зближио и учврстио веру у нама да истрајемо до краја. Тако је било и у другим ресничким породицама које су имале избеглице у свом дому.

Пријатељства стечена тих ратних година нису престала ни после ослобођења, већ су негована и пренета на млађе нараштаје. У неким породицама трају и до данашњих дана.“

Како смо навели, у време окупације од априла до октобра 1941. године у Реснику је живела и породица великог сликара Мила Милуновића. Као избеглице су становали у кући Боже Шаргића. Са Милом су ту били и Олга Богдановић Милуновић, Весна и Никола Коља Милуновић који је у том периоду похађао Ресничку основну школу.

Заробљеништво

По отпочињању рата у јединицама наше војске настало је право расуло. Велики број војника је заробљен, разоружан и спроведен до железничких композиција сточних вагона у које су затварани и споља закатанчени. Њихов правац је био заробљеништво, Немачка, логори. Неки су депортовани и распоређивани на рад у фабричке хале, неки на пољопривредна добра и у приватна сељачка газдинства. Неки од њих су даље одведени на источни фронт, а многи су распоређивани на места из којих се никада неће вратити. Убијани су и спаљивани у фабричким пећима. Живан Лукић је 2002. године сачинио списак Ресничана који су 1941. године били заробљени као војници Краљевине Југославије. Међу њима су били:

1. Радомир М. Лукић
2. Милан М. Радојевић
3. Милисав М. Николић
4. Живан Митровић
5. Драга Петровић
6. Радомир Јанковић
7. Светла Ранковић
8. Воја Ранковић
9. Драга Савић
10. Мија Милојевић
11. Живан Петровић
12. Драга Николић
13. Милован Николић
14. Миша Николчић
15. Момчило Мома Недељковић
16. Живко Шаргић
17. Живадин Радојичић
18. Добривоје Тацић
19. Драга Недељковић
20. Живан Томић
21. Благоје Митић
22. Павле Танасијевић
23. Живко Милић
24. Драги Јовановић
25. Пера Михајиловић
26. Милан Радојевић
27. Драгомир Ивановић
28. Љубомир Ивановић
29. Боривоје Борика Радојичић
30. Ђура Радојичић
31. Момчило Николић
32. Јован Јова Миловановић,

и сигурно још заробљеника о којима немамо сазнања.

Радомир Лукић, Милан Радојевић и Милисав Николић су заједно били у 18. пешадијском пуку војске Краљевине Југославије чији је командант био пуковник Миливоје Дурбешић.

Заједно су и заробљени са целом својом јединицом на положајима код села Лапова 10. априла 1941. године. Преко Јагодине су транспортовани у Бугарску, у прихватни логор „Драгоман“ где су били неколико дана, а одатле у Румунију у логор „Ђурђево“ где су били од 15.04. до 26.06.1941. године. Одмах по нападу Немачке на СССР транспортовани су у Немачку у логор „Felinbosten“ број 11 Б, где је Радомир Лукић добио заробљенички број 113017, Милан Радојевић 113018, док се Милисав Николић не сећа свог заробљеничког броја. Одатле су заједно пребачени у радну команду број 44 у село Вендлештат (Wendlestädt), веће место Брауншвајг, где су радили по пољопривредним имањима немачких газда у том селу, а и другим околним селима. Многи су радили на сточним фармама, а храну су примали и спавали у логору. Посао им није био тежи од оног који су обављали у свом родном месту. Често су, поред следовања хране, добијали нешто за јело и од домаћица Швабица чији су мужеви били на фронту. Већина њих је ослобођена 10. априла 1945. године од стране америчке војске, а у Ресник су се вратили између 25. и 28. августа 1945. године. Многи су се вратили на теже услове живљења, у сиромашни Ресник и порушени Београд, „али Србија је једина на свету“.

Нисам знала да је краљ

С пролећа 1934. године, враћајући се пешице из Београда, Јелена Томић je пролазила ливадом крај „Дворске баште“ на месту где је сада паркинг фабрике „21. мај“. Негде у том делу на клупи је седео човек који ју је поздравио. Успут је запитао одакле је, има ли кога и да ли зна ко је он? Уморна жена је рекла да не зна ко је он, и да већ три године није видела сина Живка који са другом из фамилије Спасојевић из Рушња служи кадар у Љубљани.

Човек јој је одговорио да је он краљ.

Јелена није поверовала. Одговорила је: „Лако је теби да са мном збијаш шале“.

Краљ јој је рекао да не брине, и да ће се лично постарати да ускоро види свога сина. Јелена и даље није веровала. Али нека нада је ипак постојала!

По доласку кући Јелена је о сусрету испричала мужу Стевану. Такође и Стеван је са неверицом саслушао причу и још са подсмехом изгрдио Јелену како може да поверује непознатом човеку.

Само три дана касније на капији дома појави се Живко Томић са својим другом. Потврдио је мајци Јелени и оцу Стевану да је краљ из Двора лично звао команданта његовог пука и издао му задатак да се обезбеде нове униформе, купе путне карте и ова два редова пусте на одсуство.

По сећању на казивање Јелене Томић, испричао Петар Јовановић

Причу сличне садржине испричао нам је и Драган Стојановић Зека за свог деду.

Илегала

Београд је убрзо предат немачкој команди. Немачка команда је за комесара Београдa поставила свог од раније познатог сарадника Драгог Јовановића, а Милан Аћимовић је постављен за комесара службе унутрашњих послова. Немачка команда је одмах објавила проглас у коме се од својих подређених очекује да сваки отпор буде сломљен. Без оклевања треба пред преки суд извести, и одмах стрељати, сваког илегалца, па чак и оне који се предају.

У дубокој илегали партијске организације, скојевци су организовали своје ћелије у сваком месту. Тако је почео да се ствара Народноослободилачки покрет.

Пред чланове Комунистичке партије Југославије било је постављено пуно задатака. Прикупљана је помоћ за оне који су били приморани да се склоне у илегалу, сакупљано је оружје, растурани су леци и организоване десетине за отпор. Оружје које је сакупљано у Раковици, склоњено је у Кијево, а део је био закопан у Манастирској шуми. Најзначајније активности биле су поверене такозваним ударним десетинама. Велики значај активиста у илегали, поред растурања летака, био је и протурања штампе, па је на такав начин народу стављано до знања да постоји организован отпор, али да је њихова активност илегална.

Огранак наше партијске организације, која је била у илегали, био је повезан са партијском организацијом Раковице, Кнежеваца и Кијева, где су ћелије биле изузетно јаке.

После напада на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године КПЈ доноси проглас у коме позива и каже: „Пролетери свих земаља Југославије, на своја места у прве борбене редове!“

Већ 4. јула дигнут је устанак. Први активисти су одабрани и кренули ка Космајском партизанском одреду. У народу је било поноса, одобравања, неверица, док је непријатељ беснео, а многи су изрицали и свој суд: „Алал им вера! Свака част, тако и треба!“

Кроз разне акције каљени су и стварани нови активисти, будући скојевци и чланови партије, записао је у свом рукопису Живко Радојичић, сакупљач грађе и иницијатор писања ове Хронике. Наступило је време страха од свакодневних одмазди немачких војника. Једног јесењег дана те 1941. године Немци су истерали стотину мештана Ресника на гумно (код садашње Поште) зато што је нестао један немачки војник који је стражарио на Железничкој станици Јајинци. Међу похапшенима било је и жена и мушкараца, и старих и младих; ни жене труднице нису изоставили. На сву срећу, Немац је пронађен како спава у нечијој слами, вероватно се напио и ту заспао. Тако су поштеђени смрти недужни житељи Ресника.

Свих година рата често су претресане куће „сумњивих“ присталица НОП-а, па су тако једнога дана банули и у моју кућу, записао је Живко Радојичић. Баба Милица је била обазрива, знала је где чувам пиштољ и благовремено га је убацила у вуну.

Улазили су Немци и њихове присталице несметано у дворишта и узимали стоку, па су Ресничани често тражили да им помогнем у споразумевању, јер сам знао немачки језик. Морао сам да прикривам истину и измишљам оправдања како би својим сељацима спасио стоку причајући како је крава стеона или крмача супрасна не би ли Немци одустали од пленидбе.

Борци НОР-а којима су посвећене улице Ресника

Славко Слава Миљковић је био припадник СКОЈ-а још пре почетка рата и међу првима је ухапшен. Захваљујући ауторитету свога оца, пуштен је на слободу. Запослио се у Термоелектрани Костолац и добио аусвајс (дозволу за слободно кретање), па са те позиције лакше се придружио Космајском партизанском одреду, а са собом је повео и Брану Николића Корчагина. Слава је имао и партизанско име Јанко. У четничкој заседи у селу Дражањ марта 1944. године Слава је био рањен. Довукао се до једне куће, где га је домаћин примио и сместио у земуницу. Замолио је домаћина да хитно пошаље писмо његовом оцу Живојину и да му каже „да одмах дође по сено да не би пропало“. Писмо је дошло у руке Богдана Миљковића који је био ћата у општини, а припадао је четничком покрету. Наравно, он је то писмо бацио. Домаћин Славин је поново послао писмо исте садржине, и оно је опет дошло у руке Богдана, али је његова жена украла писмо и однела Славином оцу Живојину Миљковићу, који је одмах упрегао коње и кренуо по Славу, али је било касно. Кући је довезао мртвог сина, сјајног борца чије име и данас носи главна улица у Реснику.

Бранислав Николић Корчагин је погинуо лета 1944. године у селу Водањ код Смедерева бранећи два тешко рањена партизана које је обезбеђивао и неговао у тајној земуници. Неко је четницима казао где је земуница, и тада су их ови опколили и ушли у земуницу. Брана је оставши без муниције, а да их не би живе заробили, активирао експлозив и усмртио себе, рањенике и неколико четника. У знак захвалности за славна дела ресничких бораца, једна од улица у Реснику носи назив по ресничком борцу Брани Николићу званом Корчагин.

Међу првим младићима Ресника који су се прикључили НОП-у, био је Љубиша Јеленковић, по коме се данас зове улица на Железничкој станици Ресник. Љубиша је у то време и живео „преко пруге“ са својом породицом, а у Ресник су још пре рата дошли из Шапца. Заједно са Љубишом био је и Александар Војиновић; били су студенти и преко своје студентске организације пре него што је почео рат припадали су Комунистичкој организацији. Место погибије Љубише Јеленковића није познато, али за Александра Војиновића има података да је страдао у некој диверзији против непријатеља у Нишу. Такође једна од ресничких улица данас носи име по храбром борцу Александру Војиновићу.

Операција „Округла муња“ Пријепољске битке, познатија као 6. непријатељска офанзива, трајала је од 4. до 16. децембра 1943. године на подручју Рашке области и источне Босне.

Четвртог децембра рано ујутру извршен је немачки напад на Пријепоље где је била стационирана Прва шумадијска бригада. Том приликом у дану је погинуло 395 бораца, а међу њима и Ресничани браћа Александар Алекса и Миливоје Јеремић и њихов комшија, друг и саборац Јосип Теларевић. Синовац браће Јеремић Бошко рањен је у Пријепољској бици, али је успео да се некако пребаци код тетке и сакрије, да ту залечи ране. Несрећа је била што теча није био присталица народноослободилачке борбе, па је одао братића своје жене. Бошко је ухапшен 1.3.1944. године и одведен у логор на Бањици, а затим стрељан 15.6.1944. године.

Једна улица је посвећена браћи Јеремић, Александру Алекси и Миливоју.

Живота Животић је записао: „Јосип Јоца Теларевић је рођен 1912. године у Сао Паолу у Бразилу. Отац Ђура, сиромашни сељак из околине Вуковара, са женом Терезом био је печалбар у Америци (Бразилу), где му се родио први син Јосип. Већ 1920. године, изнурен и болестан, Ђура се са породицом вратио у земљу. Сиромаштво у породици нагони Јосипа да са четрнаест година пође у печалбу, остављајући болесног оца, мајку и четворо браће и сестара. Године 1924. Јосип се нашао у Реснику, где почиње да служи код имућнијих домаћина, најдуже у фамилији Стојановић. Стасао је у врло лепог, крупног и наочитог момка. Снажан, бистар и вредан постао је мета богатијих сељака, сви су желели таквог момка за слугу, а вршњаци да им буде друг. Ни девојке нису остајале равнодушне, кришом и са уздахом су гледале лепог момка Јоцу. Љубица Љуба, ћерка имућног Милоја и Петрије Јоксимовић, уграбила је девојачку срећу и, бежећи од родитеља, удала се за Јосипа. Девојачка породица се тешко мирила да за зета имају слугу, али су временом попустили и дали ћерки и зету плац на коме су Јоца и Љубица, обоје веома вредни, почели да граде себи кућу. У градњи куће помоћ им је пружила породица Жарка Стојановића у којој је Јосип као слуга радио и без накнаде.

Јоца постаје угледан домаћин и прихваћен у друштву старијих и млађих Ресничана. Радио је у Мајдану, али и поред тога, увек себи налазио друге послове и као домаћин напредовао.

Јосип никада није заборавио из какве породице потиче, увек се дружио и помагао сиромашнијим од себе. Нераздвојни другови су му били браћа Александар и Миливоје Јеремић.

Када је 1941. године отпочела окупација земље, Јоца се са тим никако није мирио. Није трпео ни надмене сељаке ни власт која је на кулук најчешће упућивала слуге и сиромашне, а камо ли окупатора и власт какву су успостављали. На одважног и отреситог Јосипа није било лако ударити, умео је Јоца и да се супротстави. Прихватио је Народноослободилачки покрет, сарађивао са активистима, и августа 1943. године заједно са браћом Јеремић отишао у Космајски партизански одред. Формирањем Прве шумадијске бригаде, октобра 1943, улази у њен састав. Био је примерен и храбар борац, добар друг и врло омиљен у јединици. Поверени су му били најодговорнији задаци. Средином новембра 1943. године, по наређењу Врховног штаба НОВ и ПОЈ, бригада је кренула за Санџак ради повезивања са јединицама 2. пролетерске и 5. дивизије НОВЈ. На том тешком и славном путу бригада је водила многе борбе и постизала победе у којима се Теларевић посебно истицао. Рањен је у с. Милешево у току Пријепољске битке са знатно надмоћнијим Немцима када је бригада претрпела значајне губитке. Од последица рањавања Јосип је преминуо 4. децембра 1943. године. Сахрањен је у Пријепољу“. Једна улица у Реснику носи његово име.

У Реснику је неколико улица добило називе по борцима НОР-а, наводи Живко Радојичић, али се и пита „како то да не постоји улица Љубице и Александра Ивановића, брата и сестре који су погинули на Фрушкој гори у пробоју Сремског фронта. Какви су критеријуми били примењивани при додели назива улица не знам, али било би исправно да се та неправда макар и сада исправи“.

Много бораца Ресника за данашњу слободу дали су своје животе. Житељи Ресника из захвалности њима једну своју улицу посветили су свим борцима Другог светског рата. Та улица се данас зове улица Палих бораца. Касније, деведесетих година прошлог века, ширењем насеља и повећањем броја улица, накнадним одлукама локалне власти још једна улица је постхумно посвећена борцу Другог светског рата Илији Радојевићу.

Логораши Бањице

Концентрациони логор на Бањици формиран је 5.6.1941. године по одлуци немачке окупационе команде, а први заточеници доведени су већ 9.7.1941. године. Поред Бањичког, у Београду су постојали и следећи логори и затвори:

• Главњача;
• Затвор управе Града Београда на Обилићевом венцу број 6;
• Затвор у Ђушиној улици;
• Три затвора гестапоа: Булевар Краља Александра 5, Затвор у Ратничком дому (сада Дом војске) и затвор у улици Браће Југовића број 5;
• Зграда Призада, Обилићев венац 2;
• Зграда бившег Окружног суда, Немањина 2;
• Логор код Топовских шупа;
• Логор Милшићева циглана, и
• Логор Старо сајмиште

У књизи Логор Бањица II, Симе Беговића, на страни 148, описан је одлазак на стрељање храброг Божидара Бошка Јеремића који је имао само 19 година. Када су га прозвали да крене, скинуо је са себе гуњ и мирно рекао: „Ево, другови, нека узме неко од вас док на њега не дође ред!“ Светозар Вујковић (комадант логора Бањица) почео је да бесни, а Јеремић му је мирно узвратио: „Полако, крвниче, стићи ћеш“. Пре стрељања Немци су га претукли да је био сав крвав и модар од удараца.

У историјској архиви Београда издата је књига „Логор Бањица“ са именима свих који су прошли кроз то језиво здање; Бошко је носио број 20052. По Бошку се данас зове једна улица у Кнежевцу, а његово име уклесано је на споменику изгинулих Кнежевчана.

У јулу 1941. почела су убијања у Бањичком логору, стрељања у Маринковој бари, на Централном гробљу, на Јеврејском гробљу у Скели код Обреновца. Највише стрељаних је било у Јајинцима.

Списак заробљеника и талаца логора Бањица

У књизи „Логор Бањица I и II“ нашли смо податке о свим заточеницима Бањичког логора. Међу ухапшенима били су и следећи заточеници из Ресника, који су носили бројеве:

• 16595, Ђурђевић Чедомир, син Животе и Ленке, рођен 1895. године у Реснику, ожењен, отац двоје деце, био у логору од 14. до 29.09.1943. године;
• 16611, Јеремић Ђока од оца Светозара и мајке Марије, рођен 1881. године у Реснику, ожењен, отац троје деце, у логору од 14.09. до 26.12.1943. године;
• 16625, Марјановић Милоје од оца Димитрија и мајке Стаменке, рођен 1901. године, ожењен, отац четворо деце, у логору од 14.09. до 26.12.1943. године;
• 16633, Милић Радивије од оца Петра и мајке Јованке, рођен 1873. године у Реснику, ожењен, отац четворо деце, у логору од 14.09. до 26.12.1943. године;
• 16652, Драгомир Недељковић од оца Петра и мајке Петрије, рођен 1925. године. Ожењен без деце, у логору био од 14.09. до 01.11.1943. године;
• 16662, Живан Пауновић од оца Обрада и мајке Анђелије, рођен 1905. године, ожењен, отац троје деце, у логору био од 14 до 29.09.1943. године;
• 16968, Спасоје Јанковић од оца Марка и мајке Станије, рођен 1884. године, ожењен, отац двоје деце, у логору од 27.09. до 01.11.1943. године;
• 16973, Борисав Лазаревић од оца Данила и мајке Драге, рођен 1901. године, ожењен, отац шесторо деце, у логору од 27.09. до 01.11.1943. године;
• 16974, Јанко Милић од оца Миливоја и мајке Анке, рођен 1893. године, ожењен, отац четворо деце, у логору од 27.09. до 01.11.1943. године;
• 16979, Драгомир Павловић од оца Милије и мајке Живке, рођен 1906. године, ожењен, без деце, у логору од 27.09. до 01.11.1943. године;
• 17174, Миливоје Животић од оца Спасоја и мајке Јелице, рођен 1896. године, ожењен, отац четворо деце, у логору од 29.09.1943. до 01.11.1943. године;
• 17176, Боривоје Николић од оца Милана и мајке Живке, рођен 1883. године, ожењен, отац шесторо деце, у логору од 29.09. до 01.11.1943. године;
• 19333, Милан Ђорђевић, рођен 1924. године, од оца Миливоја и мајке Милеве, неожењен, у логору од 09.02. до 22.04.1944. године;
• 21488, Јанко Јанковић, чиновник УГБ, син Чедомира и Стојане, рођен 26.08.1909. године у Крагујевцу, ожењен, отац једног детета, у логору од 17.04.1944. стрељан 27.04.1944. године.

По казивању Живка Радојичића, Јанко Јовановић је до пред рат живео у Реснику, а радио на врло одговорним пословима у кабинету Божидара Бећаревића, злогласног шефа IV одсека Специјалне полиције управе Града Београда. Све до хапшења обавештавао је руководство НО покрета о предстојећим акцијама, полицијским провалама и резултатима саслушања ухапшених. Обезбеђивао је партијским радницима легитимације, пропуснице и друга документа. Јанко је откривен, по признању Вере Милетић, када је проваљена и партијска организација Кнежевца, Кијева и Ресника, што је записано и у књизи Симе Беговића „Логор Бањица 1941–1944“.

• 16612, Боривоје Јеремић од оца Милисава и мајке Томаније, рођен 1898. године, ожењен, отац петоро деце, у логору од 14. до 29.09.1943. године;
• 23275, Живко Радовановић од оца Љубисава и мајке Живанке, рођен 1923. године, у логору од 27.07. до 01.11.1943. године;

Кроз логор Бањица прошли су и таоци само зато што су им најближи отишли у редове народноослободилачке војске. Међу њима су:

• Под бројем 17865 Вукосава (Ђурђевић) Јеремић од оца Сретена и мајке Драге, рођена 1903 године, удата за Алексу Леку Јеремића. Ухапшена само зато што јој је муж био у јединици народноослободилачке војске. У логору је била од 21.10.1943. године и пуштена на слободу када је Специјална полиција добила извештај о његовој погибији у Пријепољској бици.
• Број 17867 на Бањици је била Љубица Теларевић, од оца Милоја и мајке Петре Јоксимовић, рођена 1910. године и ухапшена 21.10.1943. године. Љубица је пуштена по сазнању да јој је муж погинуо;
• Под бројем 17866 заведена је мајка Александра Алексе и Миливоја Јеремића и баба Бошка Јеремића (од најстаријег сина Љубомира) Стаменија Јеремић, рођена је 1875. године, а ухапшена је 21.10.1943. године. Из логора је пуштена 13.04.1944. да би је исте године четници ухватили и убили;
• Под бројем 17868 ухапшен је и Боривоје, отац Бранислава Николића Корчагина, рођен 1898. године, од оца Милоја и мајке Цвете. Његово хапшење је уследило 21.10.1943. године, а везује се за сазнање Специјалне полиције да му се син налази у Космајском партизанском одреду;
• Под бројем 23274 стоји име Драгослава Петровића од оца Љубомира и мајке Живане, рођеног 1923. године у Реснику. Ухапшен је 27.07.1944. године, а стрељан 07.09.1944. године. Задојен патриотизмом свога деде солунца и оца Љубомира, активно се бавио организовањем омладине на линији НОБ и када је број омладине нарастао, изабран је за секретара скојевске организације. У лето 1944. целу организацију хапси Специјална полиција, а он је стрељан на Централном гробљу. Његов старији, рођени брат Војислав, свршени гимназијалац, креће у ослобођење земље и бива рањен код Товарника. Од последица рањавања умире 15.02.1945. године у болници у Инђији. Сахрањен је у Реснику;
• Логорашки број 4666 носио је Милосав Јанковић, рођен 1900. године у Реснику од оца Марка и мајке Станије, рођене Марковић. Био је радник у каменолому, ухапшен је 23.02.1942. године. У тренутку хапшења имао је троје деце, стрељан је 09.03.1942. године.

Маутхаузен (Мauthausen)

Године 1938. Хитлер је наредио изградњу Логора смрти, Маутхаузен, који се налази у Аустрији на десној обали Дунава, а са леве стране града Линца изнад села Маутхаузен на узвишењу од око 300 метара.

Велики број логораша са Бањице упућиван је у концентрациони логор Маутхаузен. Овај логор је у свом саставу имао и своје подлогоре Ебензе (Ebensee) и Гузен (Gusen), а тријажа логораша вршена је у централи Маутхаузена, након чега су упућивани у остала два подлогора или су остајали у главном логору, зависно од физичке исцрпљености и здравственог стања логораша.

Логораши Ресника упућени у Маутхаузен

У логор Маутхаузен упућени су следећи логораши из Ресника:

• Број 23277 (по премештају је добио број 107041) носио је Славомир Тацић од оца Алексе и мајке Загорке, рођен 1923. године, Југословен, земљорадник, ожењен отац једног детета. Ухапшен је 27.07.1944. године. Разлог хапшења: „сумњив“. Славомир је 26.09.1944. године одведен заједничким транспортом са многим логорашима Бањице у логор Маутхаузен, где је стигао 03.10.1944, а 19.10.1944. године је пребачен у логор Ебензе. Умро је 27. 04.1945. године, а разлог смрти није назначен. Сахрањен је у „KZ Sammelfriеdhof“. На гробљу у Реснику постоји празна гробница са спомен-обележјем у знак сећања на покојног Славомира.
• Број 23268 је носио Михаило Миљковић од оца Милосава и мајке Даринке, рођен 1910. године, ожењен отац једног детета. Ухапшен је 27.07.1944. године, на Бањицу је доведен 26.09.1944. године и упућен у логор Маутхаузен из кога се никада није вратио. Његов надимак је био Каца.
• Број 23265 је носио Милан Ђурић, рођен 1922. године у Реснику, од оца Живојина и мајке Златице. Доведен је на Бањицу 27.07.1944. године а 26.09.1944. године одведен је у Маутхаузен и, нажалост, његову младост и лепоту Ресник више није видео.
• Број 23266 је носио Драгомир Јеремић, од оца Новака и мајке Павлије, рођен 1901. године, ожењен, отац четворо деце. Ухапшен је 27.7.1944. године, а у Маутхаузен упућен 29.09.1944.године. Нажалост, оставио је кости у логору Ебензе испод самих Алпа.
• Број 23273 је носио Живко Николић звани Ђиђа, од оца Милана и мајке Љубице, рођен 1921. године у Реснику. Ухапшен је 27.07.1944. године и упућен у Маутхаузен. Имао је само 24 године, али је своју младост поклонио младим нараштајима ове лепе Србије.
• Под бројем 23267 у логору на Бањицу 27.07.1944. године заведен је Милован Лукић, од оца Благоја и мајке Ружице, а већ 31.08.1944. одведен је у Маутхаузен. На сву срећу, међу живима је данас као једини од преживелих затвореника који су одведени из Ресника у тај злогласни логор.
• Број 23269, од 27.07.1944. године када је и ухапшен са осталим саборцима носио је Бранислав Бајко Недељковић, од оца Петра и мајке Смиљке, рођен је 1924. године у Реснику, ожењен без деце, а у Маутхаузен упућен 26.09.1944. године.
• Логорашки број 23270 носио је Живојин Недељковић са надимком Жика Лесин, од оца Добросава и мајке Лепосаве, рођен 1924. године, неожењен. Ухапшен је са осталим саборцима истог дана, а у Маутхаузен је упућен 26.09.1944. године.
• Број 23271 је од дана довођења на Бањицу, 27.07.1944. године, носио ухапшеник Милован Недељковић звани Матин, од оца Матије и мајке Јелке, рођен 1924. године. У Маутхаузен је упућен 26.09.1944. године.
• Под бројем 19340 стоји име Живка Радојичића, рођеног 1921. године од оца Александра и мајке Петрије, деловође среза врачарског, ухапшен је 09.02.1944. године, а у логор Маутхаузен упућен 26.09.1944 године. По доласку у Маутхаузен распоређен је у логор Ебензе, где је дочекао ослобођење логора 05.05.1945. године.
• Број 23272 од дана хапшења 27.07.1944. године носио је Живко Недељковић звани Жика Дишин, од оца Димитрија и мајке Миленије, рођен 1923. године у Реснику, неожењен. У Маутхаузен је упућен 26.09.1944. године, преживео.
• Број 23276 припадао је ухапшенику Илији Радојевићу од оца Радивоја и мајке Лепосаве, рођен 1922. године, неожењен. Ухапшен је када и већа група сабораца 27.07.1944. године, а упућен у логор Маутхаузен 31.08.1944. године из којег се вратио кући. Једној улици у Реснику посвећено је његово име;
• Број 23278 носио је Урош Тацић, ухапшен 27.07.1944. године, од оца Велимира и мајке Савете. Рођен је 1922. године, ожењен отац једног детета. Упућен је у логор Маутхаузен 26.09.1944. године. Слободу је дочекао у логору Ебензе из којег се срећно вратио кући.

Кроз логор Маутхаузен (логор смрти) прошло је преко 200.000 заточеника, а усмрћено је 122.767 од којих 12.890 Југословена.

У рукописима логораша Живка Радојичића, које нам је оставио за ову Хронику, може се видети да су животни услови у логору били тешки, нехумани… Да су његови творци били људи помућене свести – психопате и монструми.

„Већ првог дана по доласку у логор, око 15% заточеника било је неспособно за рад услед дугог пута у сточним вагонима, без довољно ваздуха, воде и хране. Њихова судбина је већ на самом почетку била запечаћена – одређени су за крематоријум.

Сваког дана ишли смо више пута у каменолом Винер Грабен, одакле смо узимали већи камен, стављали га на леђа и носили уз 186 степеника, а потом га бацали на гомилу. Поред тешког рада и слабе исхране, несносних услова за живот, заточеници су имали над главом капо-е. Реч је о зликовцима највишег реда, који су батинама и другим видовима малтретирања убрзавали пропадање заточеника.

Хладни Алпи, зима, која је карактеристична за ове крајеве и гардероба од неке врсте пластике само су погодовали општем паду здравственог стања људи осуђених на системско умирање. Тако је зла судбина задесила и млађаног Милана Ђурића, који је заједно са својим Ресничанима Драгомиром Јеремићем, Живком Николићем Ђиђом, Славомиром Тацићем и Михаилом Кацом Миљковићем заувек оставио свој пепео у злогласном логору смрти Маутхаузену. Нека је вечна слава и хвала мојим друговима!“

Животни и радни услови у другим подлогорима нису се разликовали ни по чему од оног у матичном логору – Маутхаузену. Један од њих је и подлогор Ебензе у који су упућивани само најснажнији заточеници, где су радили на прокопавању тунела испод Алпа. На исцрпљујућим пословима у тунелу, мучени глађу, промрзли, физички и психички изнурени, брзо су губили то мало снаге и здравља, и више нису били способни за било какав рад. Њих су по кратком поступку заједно са Ромима и Јеврејима упућивали у подлогор Гузен, где се налазио највећи крематоријум у оквиру логора Маутхаузен.

Дана 5. маја ујутру Немци су на платоу окупили све затворенике, из многих европских земаља, говорећи им да уђу у тунел да их савезници не побију приликом бомбардовања. Међу логорашима је деловала организација која је давала упутства шта треба чинити у датом тренутку. Свако је на свом језику одбио наређење својих мучитеља, а онда су, онако голоруки, одлучили да се обрачунају са њима. Немци су се пред разјареним затвореницима разбежали на све стране, главом без обзира.

Ресничани су крај рата и долазак савезничких снага дочекали у логору Ебензе. „Приликом повратка возом из Маутхаузена композиција се зауставила у Винковцима ради укрштања возова. На колосеку преко пута наше композиције стајао је воз који се кретао у правцу Загреба. Било је лепо време и сви прозори су били отворени. На прозору композиције преко пута угледао сам у црнини моју комшиницу Живку, супругу Спасоја Шаргића из Ресника. Одазивајући се на мој позив, није могла веровати да сам то ја. Рекла ми је да су се моја два брата Милорад и Живорад вратили из рата кући живи и здрави. Казала ми је и то да често виђа моју мајку која је изгубила сваку наду да ћу јој се жив вратити. На моје питање где је кренула, Живка је одговорила: „Идем да тражим гробове мојих синова Веље и Николе који су погинули у овом несрећном рату“.

Пре него што је њен воз кренуо пут Загреба, саосећајући са њеним болом, дрхтавим гласом изјавио сам јој своје искрено саучешће.“

Страдање ресничких Рома (Цигана)

Поред Бањичког логора и логора Сајмиште, на Аутокоманди у улици Табановачкој бр. 1 постојао је и логор Топовске шупе. Топовске шупе су део некадашње касарне војске Краљевине Југославије у којем су се налазили објекти за смештај артиљеријског оруђа. Та касарна се звала и „Касарна краљевића Андреја“. Логор Топовске шупе почео је са радом само месец дана пошто је отворен логор Бањица. По свом карактеру то је био пролазни логор, јер у њему није био организован ни принудни рад ни ликвидација, него само окупљање и смештај ради организованог масовног убиства које је вршено на неким другим локцијама у околини Београда. Затвореници су транспортовани и у Бањички логор, а жене и деца углавном на Сајмиште.

Ратни дани су донели велике страхоте и страдања нашим Циганима. Јавно их је Хитлерова идеологија осудила на уништење, као и Јевреје. Њима је много шта било забрањено, јер су по нацистичкој теорији били раса која не треба да живи. Упали су Немци у Ресник, претходно опколили село и наредили полазак свим ресничким Циганима. Окупили су их испред Одбора, утоварили у камионе и повезли у непознатом правцу за који су сви сумњали да је пут без повратка. Било је прохладно. Један од њих скинуо је свој стари капут и дао сину. Капут треба живим људима, а они су већ били мртви. Кренули су камионима, у смрт, а њихови најближи, жене, изнемогли старци и деца трчали су за камионима, у кукњави чупајући косу с главе, да би још једном додирнули своје најмилије. Али узалуд, саплитали су се и падали каљавим ресничким улицама да би се потом потпуно избезумљени вратили кућама у своју Циганмалу. Међу њима је био и дечак огрнут очевим капутом који се често окретао за камионом који је одмицао. Грејао га је капут и нестало очево срце, велико и кад умире. И ко зна колико је још тако дирљивих тренутака растанка и последњих поздрава остало у душама наших мученика. Умукле су са њима и прве виолине, хармонике, басови, даире и тарабуке, као и циганске песме и игре које се годинама и деценијама после овог догађаја у ресничкој Циганмали нису чуле. Остали смо без 29 људи, са којима смо свакодневно одрастали стасавали, радили и дружили се. Остали смо без друштва без којег није могло да се обави ни једно весеље, ни коло, ни свадба, ни слава. А они су отишли у логор у Топовске шупе, па даље ко зна где?

У овом логору је 2005. године постављена спомен-плоча Јеврејима и Ромима који су ту били заточени. На њој је написано на три језика:

„На овом месту од августа до децембра 1941. године налазио се нацистички логор за Јевреје и Роме из Београда и Баната. Сви су проглашени за таоце и дневно по неколико стотина је одведено на стрељање.“

Са пијететом се сећамо наших Цигана који су ухапшени и одведени, али је остало непознато место њихове ликвидације. Њихова имена и њихове слике су на заједничком споменику свих страдалих Ресничана. Са поносом кажемо да су на њему уклесана и имена наших Цигана:

1. Душан Петровић
2. Аранђел Ђорђевић
3. Боривоје Ђорђевић
4. Веља Марковић
5. Љубомир Ђорђевић
6. Драгољуб Марковић
7. Живан Петровић
8. Радоје Петровић
9. Митар Петровић
10. Митар Ђорђевић
11. Здравко Ђорђевић
12. Радомир Ђорђевић
13. Живан Ђорђевић
14. Радослав Ружић
15. Благоје Васиљковић
16. Милош Васиљковић
17. Благоје Ђорђевић
18. Бране Ђорђевић
19. Александар Ђорђевић
20. Богољуб Ђорђевић
21. Милан Марковић
22. Радивоје Марковић
23. Александар Марковић
24. Божидар Ђорђевић
25. Милорад Ђорђевић
26. Илија Петровић
27. Живорад Петровић
28. Живан Петровић и
29. Драга Петровић

Сремски фронт

Учествовали су и страдали наши борци у многим борбама током Другог светског рата широм бивше Југославије. Највећи број ресничких младића, готово сва ресничка младост, још голобради са својих седамнаест година, закључно са 1927. годиштем, били су мобилисани крајем новембра 1944. године и у саставу Треће крајишке бригаде упућени на фронт. Отишли су сви који су могли да носе пушку и сви су послани у борбе неискусни без обуке, без иједног испаљеног метка. Храбри али неискусни српски борци, опремљени најчешће само пушком у руци јуришали су на фортификацијски добро утврђене и укопане непријатељске положаје и искусне и добро наоружане швапске јединице.

Ту је погинуло највише бораца Ресника.

У тим борбама током зиме учествовало је око 250.000 углавном младих бораца, а за многе се може рећи да су били деца. И, нажалост, око 180.000 тих младића је на сремској равници рањено, нестало и оставило своје животе. Колико је мајки завијено у црно и колико је деце остало без очева, жена без мужева, браће, сестара и осталих без својих најмилијих, то никада нико неће знати. Мијодраг Недељковић, звани Мија Тодоров, рођен 1926. године, са 18 година је отишао у рат 10.10.1944. године. Један од ретких, данас живих бораца Сремског фронта (преминуо 2015. г. у фази припреме ове Хронике), казивао нам је сећања на највеће страдање његових другова из генерације када се животи ресничке и српске младости нису бројали. О тим тешким данима, када су погибије биле свакодневне, Мија нам је испричао болна сећања:

„После краћег одмора од тродневног марша од Београда до испод Фрушке горе распоредили су нас у јединице. Сви смо били у саставу III Крајишке бригаде, али у различитим батаљонима. Већина Ресничана је била у I и IV батаљону, док сам ја био у III батаљону као пешадинац тенковске јединице. Задужили су ме руском стројницом. Почеле су припреме бораца за увођење у борбене редове. Иако нисмо били у истом батаљону, чешће сам се сретао са мојим вршњацима из Ресника, некако нам је било лакше ако смо заједно, а ту су били: Борица Пауновић, Лола, Муса, Миодраг и Дока Јеремић…

У зору, још по мраку 2. децембра 44, наређен је покрет. У селу Сусеку чули су се покличи: ура, удри, напред пролетри! Из свих грла. Јуришали смо, чуло се само фијукање немачких митраљеских зрна и експлозије нагазних мина, падали су наши борци као снопље… Убрзо је пао и Илок, два дана касније, 4. децембра. Много мртвих и са једне и са друге стране. Од тога дана па до краја борби у пробоју Сремског фронта изгинула је најлепша младост Ресника.

Једног леденог јутра, када је киша оковала сремску равницу а температура била врло ниска, добили смо задатак да уђемо у село Адашевце. У подножју оголелог багрењака наишли смо на јако немачко утврђење. Док смо нападали и јуришали преко минских поља, швапских ровова и траншеја, изгинуло је више наших бораца… Нисмо имали предаха, борбе и јуриши су били готово свакодневни. Сећам се тих борби и погибије мојих другова. Ту су погинули Божа Јанковић и Љубица Ивановић која га је превијала, такође наша Ресничанка. Погинули су на истом фронту и Милан Добривоја Маринковића и Милан Недељковић. Рањени су били још и Миле Лазаревић, Ракица Шаргић, Лала Недељковић Бајков брат, који је после извесног времена добио тровање и умро, а са нама је био и Воја Недељковић. У овим борбама су рањени и Милче Шаргић, Вела Тацић и други. Ја сам био рањен у леву ногу, у грло и вилицу, због чега сам касније добио накнаду за обештећење.

Многе животе однела је река Босут. У једном покрету када смо форсирали још увек залеђену реку, на којој је почео лед да пуца а око ње снег да се отапа, и када се већ назирало пролеће, Немци су нас изненадили обучени у бела маскирна одела. У тој журби да што пре прегазимо Босут лед је све више попуштао, многи су борци упадали у реку и подавили се, а оне који су успели да пређу на обалу сачекали су немачки рафали.

Сећам се када је погинуо наш кум Љубинко Радојичић, Негин брат, и са њим Славко железничар. Смртно су страдали на чистом простору недалеко од багремове шуме. Нико није могао да приђе да их сахрани, па су све изгинуле борце током кратког затишја закопали у рупе од граната и немачке ровове, по више њих у једну такву гробницу. Тада је највише Ресничана изгинуло. Са нама, раме уз раме били су и борци једне македонске бригаде. Многима се ни сада не зна тачно место сахране. Они се воде као нестали, а њихови најрођенији дуго су гајили наду да ће им се они живи вратити.

У том периоду рата био сам заједно са Драгом Маринковићем и другим борцима у приватним кућама у близини села Мартинаца. Драга је био задужен да брине о коњима. Тада сам већ био пребачен у пешадију III Крајишке бригаде. Командир ми је био Шоштерић, водник по чину, Лолетов брат, који је дошао из VI личке бригаде као добар и искусан борац. Услови за смештај и храна били су врло оскудни, време хладно, а недостајало је огрева, опреме, дани кишни тако да су борци просто завидели једни другима ако је неко имао боље услове. Тада сам се сетио сусрета када ме је Мића Машин срео док сам био у тенковској јединици, па ми рекао: „Мијо, благо теби, ти барем имаш где да се склониш, а види нас у пешадији, данима смо мокри до голе коже!“ То сећање давало ми је снагу да издржим и истрајем. Нажалост, многи моји саборци нису имали ту срећу.

Увек су ми у мислима те страшне слике и сећања када су моји другови падали као снопље пред бритком рафалном паљбом немачких шараца на пољима снежне сремске равнице. Падали су зајапурених образа, без иједне боре, са благим осмехом који је остао на њиховим мртвим лицима заувек у мојим сећањима. Веровали су у оно за шта се боре, јуришали су смело, на смрт нису помишљали. Али храбри гину, па их зато истичемо као светле примере за млађа и каснија поколења.“

Погинули борци Ресника на Сремском фронту

1. Драгомир Пауновић
2. Мића Милић
3. Драга Миленковић
4. Милорад Пауновић
5. Боривоје Јеремић
6. Миодраг Јанковић
7. Божидар Јанковић
8. Љубинко Радојчић
9. Никола Ђурић
10. Добривоје Ђурић
11. Милован Дода Ранковић
12. Стеван Ивковић (избеглица)
13. Миодраг Радојчић
14. Чедмир Пауновић
15. Милан Вујичић
16. Никола Шаргић
17. Велимир Шаргић
18. Радивоје Рака Јанковић
19. Душан Миљковић
20. Лека Милојевић
21. Радивоје Милојевић
22. Бора Миловановић
23. Миодраг Ђорђевић
24. Милан Недељковић
25. Радомир Савић
26. Љубица Ивановић
27. Александар Ивановић
28. Боривоје Ђурић
29. Радомир Пауновић
30. Павле Милојевић
31. Живан Лазаревић
32. Живорад Лазаревић
33. Милан Маринковић
34. Милисав Матић
35. Мића Павковић и
36. Војислав Лукић и други.

(овде су наведени борци III Крајишке бригаде, док о борцима из других састава немамо сазнања).

Имена ових храбрих бораца уклесана су на споменику у Реснику, али са горчином у души увиђамо да је брига о њему из године у годину све више препуштена зубу времену и нашој недовољној пажњи према успоменама на људе који су уградили своје животе у олтар слободе, за мирнији и спокојнији живот који ми данас имамо. Они су знали да је дати живот за своју отаџбину светиња. Њихови храбри подвизи и они као жртве у борби против непријатеља велики су допринос великој и светој речи слобода.

Своје сећање на одлазак бораца и њихове погибије на Сремском фронту испричала нам је и Љубинка Митић:

„На Сремски фронт су отишли сви ратно способни. Било је и малолетних, а већина од њих су били младићи који нису служили војску. Они су на брзину обучавани. Ишла сам са мајком у Пиносаву и видела како их подучавају на једној пољани. Сви су имали дрвене пушке о рамену, помоћу њих су учили како се пуца. Госпођица Љубица Ивановић, веома лепа и образована, напредног схватања, патриотски оријентисана, једина је девојка из села која им се придружила својом вољом. Циљ јој је био да помогне друговима саборцима. У јединици је обављала дужност болничарке, предано, храбро и без страха. Нажалост, једна акција је била кобна и за њу. Погинула је када је на првој борбеној линији збрињавала рањеника.

Скоро сваког дана су са фронта стизале црне вести. На Ресничком гробљу се обављала по једна, а некада и више сахрана дневно. Истог дана када је сахрањена Љубица, сахрањени су њен брат Александар, Божидар Јанковић и Милан Маринковић. Сахрана покојне Љубице, не знам зашто, била је некако најболнија. Када се појавила погребна поворка, у отвореном ковчегу била је прелепа девојка у униформи са капом титовком и кикама преко груди. И жене које нису учествовале у поворци, почеле су наглас да плачу док се из поворке чула кукњава. То је био стравичан призор. Време га није избрисало, јасно се сећам и данас после толико година.“

Према литератури која нам је била доступна, а највише из књиге Зборник сећања „Трећа крајишка бригада“, у списку који следи наведени су борци, учесници пробоја Сремског фронта, али су то они који су имали ту срећу да се врате са фронта, тог највећег губилишта наше младости, у свој Ресник међу своје најмилије.

Од бораца који су учествовали у Другом светском рату, Мија Недељковић нам је у августу 2012. године причао своја сећања, наводећи да су живи још само: Данило Лукић, Илија Милојевић, Радоје Милојевић и Спасоје Лазаревић.

Борци Ресника учесници Сремског фронта

1. Милан Ђорђевић
2. Милован Ђорђевић
3. Добривоје Ђурђевић
4. Милан Ђурић
5. Милисав Ђурић
6. Миодраг Драга Игњатовић
7. Радивоје Ивановић
8. Драгослав Јанковић
9. Милорад Јанковић
10. Добривоје Јеремић
11. Миладин Јеремић
12. Миодраг Муса Јеремић
13. Милан Лола Јеремић
14. Живан Јеремић
15. Живко Јовановић
16. Милош Лазаревић
17. Миодраг Лазаревић
18. Радомир Лазаревић
19. Драгомир Маринковић
20. Милић Маринковић
21. Миодраг Марјановић
22. Живан Марјановић
23. Александар Марковић
24. Живан Марковић
25. Миодраг Матић
26. Вукашин Матић
27. Миодраг Мартић
28. Илија Мартић
29. Данило Миленковић
30. Стеван Миленковић
31. Живко Милић
32. Илија Милојевић
33. Радоје Милојевић
34. Срећко Милојевић
35. Боривоје Миловановић
36. Драгољуб Миловановић
37. Ђорђе Ђока Миловановић
38. Миодраг Миловановић
39. Радоје Миловановић
40. Ратомир Миловановић
41. Бранислав Митић
42. Војислав Недељковић
43. Илија Недељковић
44. Иван Недељковић
45. Милан Недељковић
46. Милорад Недељковић
47. Миодраг Р. Недељковић
48. Мијодраг Т. Недељковић
49. Миодраг Ж. Недељковић
50. Момчило Мућа Недељковић
51. Радомир Недељковић
52. Светолик Нешић
53. Добросав Николић
54. Живко Николић
55. Живојин Николић
56. Боривоје Пауновић
57. Љубодраг Пауновић
58. Радоје Пауновић
59. Војислав Петровић
60. Александар Радојчић
61. Милан Радојчић
62. Милован Радојчић
63. Миодраг Радојичић
64. Радомир Радојичић
65. Живорад А. Радојичић
66. Милорад А. Радојичић
67. Боривоје Радовановић
68. Миодраг Ранковић
69. Боривоје М. Савић
70. Љубомир В. Савић
71. Добривоје Стојановић
72. Милош Стојановић
73. Миливоје Стојановић
74. Живан Стојановић
75. Божидар Шаргић
76. Милорад Шаргић
77. Ратомир Ракица Шаргић
78. Милан Тацић
79. Велимир Тацић
80. Илија Танасијевић
81. Живан Танасијевић
82. Милош Живојиновић
83. Слободан М. Живојиновић
84. Радомир Животић
85. Живко Р. Животић
86. Љубинко Радојичић
87. Спасоје Лазаревић
88. Михајило Мика Митић

Нисмо успели да дођемо до података о осталим борцима који су у саставима других формација учествовали у НОП-у. Такве податке нисмо пронашли, систематизоване, нити у једном од архива. Вероватно их има у ратним дневницима јединица, болничким прегледима, али је питање колико их је сачувано и доступно. Труд који је уложен да се наведу и не забораве сви који су дали своје животе, били рањени или учествовали у страхотама рата, није потпун ако неко није поменут. У колико се то и догодило, или се поткрала нека грешка током прикупљања и систематизовања грађе и припреме овог издања Хронике за штампу, молимо читаоце за помоћ и достављање података.

У свом казивању Живко Радојичић подсећа да на споменику палим борцима Другог светског рата нема имена Милосава Јанковића, мада је и он жртва бахатости непријатеља и тог времена. Милосав је редовно свраћао у кафану Душана и Зорке Лазаревић и на свој начин је збијао шале са Немцима који су ту били чести гости. Једног прохладног, зимског дана из незнања је рекао Немцу Денису „капут“, мислећи да му Немац да свој шињел, па је чак то показивао и рукама. На немачком та реч може да значи „покварен, сломљен, пропао, скршен, разбијен…“. Наравно, одмах су га ухапсили и стрељали у Јајинцима.

У списковима страдалих, несталих, рањених, заробљених и интернираних сигурно нису наведени сви борци НОР-а, пошто нема јединствене грађе и извора из којих би се могли добити такви подаци.

Молимо све читаоце ове Хронике да своја сазнања о борцима Ресника учесницима НОР-а доставе члановима Одбора или укажу на евентуалне грешке како бисмо пропусте исправили у наредном издању.

Посебно су непотпуни спискови свих учесника рата, јер су реснички борци, у краћем или дужем периоду, учествовали у многим формацијским саставима широм Југославије. По казивању Јелене Мартић, жене покојног Илије, у јесен 1944. године су најпре Илија, а потом и његов рођени брат Миодраг отишли у партизане. Колико се Јелена сећа, Илија је био у саставу VI личкe пролетерске дивизије, а Миодраг у I пролетерској бригади. Учествовали су у многим биткама које су њихове јединице водиле у завршним борбама за ослобођење. Преко Сремског фронта и Загреба стигли су и до Словеније.

Стрељање у Зелењаку

У близини улаза у тунел, у јарузи Зелењака крај Раковичког потока, једног јесењег дана, колико се сећам, 1942. године одиграо се стравичан догађај. Шта се тога дана десило на том месту испричао нам је очевидац Мија Недељковић Тодоров:

„Јаругу смо звали забран, луг Живана Јовановића, у коме су реснички чобани често чували своју стоку. Било је то у време брања кукуруза када су нас са њиве повише пруге, недалеко од станице Јајинци, Немци натерали да се што пре разиђемо. Ја сам био веома радознао да видим шта су Немци наумили да ураде, те сам направио круг око њиве, вратио се назад и сакрио иза шаше.

Немци су са неколико камиона довезли везане таоце. На брзину су оградили један омањи простор трском и ту сместили, тешко је проценити колико, можда и око стотину заробљених логораша. Недуго после тога зачуло се штектање митраљеза и јауци несрећних заточеника. Био је то језив призор. За кратко време сви су били стрељани. Немци су их потом полили кречом и мало прекрили земљом. Двојицу наших Ресничана, Иву Живојиновића и Душка Тацића, који су радили као скретничари на прузи, Немци су натерали да оду у село и да доведу људе који ће запрегом довести земљу и затрпати стрељане. Убрзо је неколико Ресничана крављом и воловском запрегом довезло земљу којом су прекрили све лешеве.

На месту где су погубљени ти људи нико никада није поставио спомен-обележје, нити је вршена ексхумација стрељаних, нити се зна њихов тачан број.

Сећам се само да је пре тридесетак година долазила група новинара, који су разговарали са још неким очевицима. Приче сведока о стравичном догађају у Зелањаку објавили су у неким дневним новинама и илустрованим часописима.“

Деловање четничког покрета

Током рата у Реснику је било мештана који су се опредељивали за народноослободилачки покрет, као и оних који су били за четнички покрет Драже Михаиловића. Власт у селу, за време окупације, држали су они Ресничани који су припадали четничком покрету. У оба покрета Ресничани су одлазили и добровољно, мада их је већи број био мобилисан. У времену необавештености и великих дилема у околним селима било је случајева да је из исте куће један члан одлазио у партизане а други у четнике, како би избегли сумње и злостављања, а и барем неко сачувао главу да се лоза не угаси. Углавном млади који су под притиском били мобилисани у четнички покрет, у току рата су мењали и припадност покрету; чињено је то из идеолошких разлога и уверења, али и из разлога покајања и да би сачували главу. Они су током рата увидели улогу једног и другог покрета, наслућивали су исход рата и у таквој ситуацији доносили одлуку о приступању НОП-у.

Припремајући грађу за ову Хронику, у својим рукописима Живко Радојичић наводи, поред осталог, да је авалски четнички корпус формиран током друге половине 1943. године, и да спада у јединице Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО). Авалски корпус је, пре свега, био антикомунистичка организација. У нашем крају припадници четничког покрета су предњачили у обрачуну са сарадницима и симпатизерима партизанских присталица и члановима њихових породица и родбином. Због близине Београда, људи из града су долазили у околна села да набаве храну за своје породице, па су многи од њих упадали у четничке замке и страдали као сумњиве особе које су се појавиле на одређеном терену. Тако су у Реснику ухваћене избеглице из Београда Васа Масловарић и Миша Мевора, јер су четници сумњали да они припадају народноослободилачком покрету и да су у Ресник дошли ради ширења пропаганде. Под таквом сумњом су одведени и убијени.

Организацију Драже Михаиловића (ОДМ), касније названу Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО), у даљем тексту четници, организовао је пуковник бивше војске Краљевине Југославије Драгољуб Дража Михаиловић, уз помоћ извесног броја официра који су му се ставили на располагање.

Четници Ресника такође су били везани за Авалски корпус (ЈВуО) 1943–1944. године. У Реснику је постојала команда и штаб четничког покрета. За команданта је постављен председник села Милош Недељковић, а чланови штаба су били: Танасије Живојиновић, Богдан Миљковић, Стеван Живојиновић, Драга Ђурић; овом језгру је припадао и Душан Лазаревић и други. Поред штаба постојали су и равногорски одбори. Њихова улога је била да прикупљају храну за четничке борце, да организују њихову обуку и да убеђују народ у исправност деловања ЈВуО. Међу четницима Ресника Стеван Живојиновић је био задужен за обуку нових бораца, јер је једини био оспособљен за то, иначе, имао је завршен диверзантски курс. У ресничком равногорском покрету били су: Жарко Стојановић, Чедомир Радојевић, Миливоје Животић, Миливоје Недељковић, Милисав Миша Шаргић и други. Њихов задатак је углавном био да опслужују покрет.

Богдан Миљковић је био писар у тадашњој Општини Ресник и радио је на активирању и мобилизацији бораца за четнички покрет. Много младих Ресничана је мобилисано и упућено у тадашњу ЈВуО. Циљ Равногорског четничког покрета био је стварање демократске државе сличне Краљевини Југославије и задржавање старог режима, док је комунистички-партизански покрет имао супротан циљ, рушење старог и стварање новог друштвено-политичког уређења. Како су се ратна догађања одвијала и ширила, све је више јачала диференцијација између ова два покрета, те су се браћа, комшије и рођаци завадили, што је доводило до међусобних братоубилачких обрачуна.

Различите идеје и циљеви четничке и партизанске организације, ширење пропаганде и недовољна обавештеност народа стварали су у селу велику узнемиреност. Већина је хтела да остане пострани. Околности то нису допуштале, па су се многи, углавном млади, добровољно укључивали, одазивали мобилизацији или под притиском приступали партизанском или четничком покрету. Нажалост, тај период је створио и оставио болну рану у многим ресничким породицама, нарочито у оним из чијих кућа су похапшени, упућени у логоре из којих се никада нису вратили.

Међу жртвама Ресника које су током рата страдале од четника били су: Циганин Радован Петровић, за кога су четници сумњали да сарађује са покретом отпора; Миленко Шаргић, као разлог његовог хапшења спомиње се да је одбио да постане командант села. Тога дана је убијен и Танасије Живојиновић, припадник четничког покрета. Зашто? Танасије је био задужен да оружје буде исправно, па је тако једног дана те 1944. године одређену количину пушака однео у малу радионицу код Милорада Животића на поправку. У рођачком разговору, гласно је размишљао о томе шта ће бити једнога дана када се рат заврши. Милорад му је рекао, такође гласно размишљајући: “Рођаче, онај ко је чист, можда се и спасе, али за оне друге не знам“. Постоји сумња да је после тога Танасије све пушке дотурио народноослободилачком покрету, али је вероватно то и разлог зашто је изгубио главу. Тада је убијена и Стаменија Јеремић, мајка браће Јеремић, који су погинули у Пријепољу, и баба Бошка Јеремића из Кнежевца, кога су Немци ухватили и одвели на Бањицу, а затим и стрељали. Стаменија је као талац била у логору на Бањици. Када су погинули њени синови и стрељан унук, била је пуштена из логора. Да несрећа буде већа, страдала је од четника по изласку из логора.

Како је ратно време одмицало, нејединство и поделе у селу бивале су све мање. У Реснику су прихватане идеје комуниста, па је већина младића масовно прилазила народноослободилачком покрету, што није био случај и са неким селима у околини.

И поред несрећних догађања у смутном времену, блиска родбинска, комшијска и пријатељска повезаност међу члановима супротстављених покрета упућивала је да су они међусобно разговарали и помагали једни другима у спасавању својих глава и породица. У селу Ба код Љига 1944. године одржан је Конгрес ЈВуО и донета је одлука да се све јединице активирају и да се супротставе народноослободилачком покрету. Када је извршена мобилизација, Стева Живојиновић се заједно са својим борцима прикључио јединицама ЈВуО. Иако је у почетку било доста двоумљења, сазнањем бораца тог покрета да народноослободилачки покрет постиже значајне борбене резултате, припадници четничког покрета су се у све већем броју предавали и прелазили у одреде НОП-а. Тако су и Ресничани, углавном млади борци као и борци из околних села, у нека три таласа, масовно прикључивни НОВ, најчеће у саставе 21. српске ударне дивизије, VI личке дивизије, III крајишке бригаде и других јединица.

У фази одступања према Београду разбијене четничке јединице пролазиле су мирно кроз Ресник. Немци, који су око Ресника били ушанчени, нису их заустављали, нити су им мештани спречавали пут.

Током окупације као припадници четничког покрета, из освете и без суђења, убијени су: Танасије Живојиновић, Богдан Миљковић, Драга Ђурић и Чеда Радојевић, док су после суђења погубљени: Стева Живојиновић, Душан Лазаревић и Милош Недељковић.

Једна од одлука послератних власти била је и одузимање права гласа свима који су припадали четничком покрету, али већ на следећим народним изборима људи су престали да
буду обележени болном прошлошћу, својом или својих најближих.

Грађани Ресника су одавно оставили иза себе та смутна времена, и људи су се међу собом измирили, и наставили да изграђују Ресник, и да га воле подједнако без обзира на то ко је ком покрету у Другом светском рату припадао. Нарочито су млади потисли та сећања и наставили да заједнички раде, друже се, склапају брачне и друге духовне и пријатељске везе. И држава је такође последњих година учинила напоре на помирењу и прихватању оба покрета као покрете отпора. Године 2011. донела је Закон о рехабилитацији у циљу исправљања људских неправди. Кроз процесе рехабилитације ће се, уверени смо, свима за које има основа, било постхумно или током живота, исправити учињена неправда и вратити поштовања основних људских права.

Ослобођење од окупатора

Током септембра 1944. године готово читава Србија је већ била ослобођена, па су почеле концентрације војних јединица за београдску офанзиву. Здружене јединице Трећег украјинског фронта Црвене армије и НВОЈ биле су спремне да разбију борбену линију непријатеља формирану на потезу Обреновац–Моштаница–Авала–Младеновац. Операције ослобођења Београда трајале су од 12. до 20. октобра и представљају једну од највећих битака на Балкану у Другом светском рату.

У току ноћи 13/14. октобра заузета је Авала, ослобођена су села: Зуце, Бели Поток, Раковица, Јајинци, Ресник, све до Бањице и Торлака. У овим борбама учествовале су здружене јединице Четвртог гардијског механизованог корпуса Совјетске армије под командом генерал-потпуковника Владимира Жданова, и наше јединице Прве армијске група НОВЈ под командом генерал-лајтната Пеке Дапчевића. Ослободилачке снаге су са свих страна опколиле Београд, а борбе су трајале све до коначног прогањања окупаторских снага, пуних шест дана, све до 20. октобра када је и Београд ослобођен. Било је жестоких борби за сваки кварт, сваку улицу и сваку кућу. Циљ је био што пре избацити непријатеља из града уз што мање материјалне штете и људских жртава.

Извојевана је највећа победа у четворогодишњем рату за ослобођење Југославије. При коначном ослобођењу Београда, рачунајући и напад заосталих дивизија, на немачкој страни је било око 17.000 мртвих и око 9.000 заробљених, док је губитак наше војске био са 1.595 мртвих, 3.379 рањених и 162 нестала борца. Губици Црвене армије се тачно не знају, али се претпоставља да су мањи од губитака наше војске.

По ослобођењу су у Реснику формирани народноослободилачки одбори. Ојачана је и партијска организација. Њени чланови су се у то време трудили и радили да се село обједини и да престану поделе које су настале у току Другог светског рата. Мештани су све више радили на заједничким пословима за опште добро. Нарочито су акције на изградњи инфраструктуре за кратко време допринеле да је Ресник постао врло компактно и јединствено село. Ове акције су највише организоване у првим годинама по ослобођењу.

Први послератни председник Општине Ресник 1945. године био је Дамјан Дача Митић, Ђура Радојичић је био секретар, а Живан Јеремић благајник.

У послератним годинама још док су ране биле свеже и болне Ресничани су својим најмилијим који су дали животе за отаџбину, у центру села подигли споменик на коме су уклесана имена жртава Другог светског рата. На споменику пише ИЗГИНУЛИ БОРЦИ НОАТА И ЖРТВЕ ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА У РЕСНИКУ 1941-1945.

Крај овог спомен-обележја пре десетак година премештен је и споменик који се раније налазио повише извора „Рибник“ дуж улице 13. октобра на падинама Стражевице ка Кијеву, а посвећен је борцима Црвене армије погинулим при ослобођењу Кијева и Ресника. Споменик су 1945. године подигли радници Каменолома заједно са оближњим кафеџијом Живаном Васиљевићем из Кијева, чија кафана се преноси са колена на колено и данас на истом месту чува вишедеценијске тајне овог краја. Споменик црвеноармејаца су 2000. године са свог имања, по казивању Предрага Митића, преместили његов отац Михаило Мика и он, а 2007. године Предраг је уприличио посету првог секретара руске амбасаде Андреја Максакова и мештана Ресника одајући помен палим црвеноармејацима Николају Н. и Андреји Васиљевичу.

Свих послератних година до данашњих дана, у организацији Удружења НОР-а на општинском и месном нивоу, на Дан ослобођења Ресника 13. октобра одаје се пошта палим жртвама рата. На комеморацији, уз паљење свећа, полагање цвећа, пригодан говор и уметнички програм, учествују потомци и чланови породица, представници друштвених и политичких организација, наставници и ђаци ресничке школе и бројни други поштоваоци.

Раније је Дан ослобођења Ресника обележаван као највећи празник. На полагање венаца долазиле су и мајке палих бораца, супруге, потомци и остала родбина. Мајкама које нису могле да дођу, саборци њихових синова уручивали су им поклоне кући. Окупљало се тога дана и старо и младо, било је тада код споменика по неколико стотина, па и која хиљада грађана.

У организацију обележавања Дана ослобођења Ресника учешће су узимале готово све друштвене и политичке организације и удружења почев од школе, Уметничког и Спортског друштва, Удружења пензионера, Црвеног крста, Месне заједнице, Актива жена, Резервне старешине и други. Свакако главни носилац обележавања увек је била Месна организација СУБ-НОР-а. На челу ове организације били су: Момчило Мућа Недељковић, Света Вићентијевић, Драга Недељковић, Мијодраг Животић, Војислав Недељковић, Мима Недељковић, Мијодраг Недељковић и други.

Нажалост, како године пролазе, ове посете су све мање бројне, па се сада своде на неколико десетина до стотину лица. Зашто тако брзо заборављамо своје најближе, њихова дела и животе које су положили за данашњицу?

Као један од малобројних преживелих логораша, Живко Радојичић је више пута у саставу борачких делегација или са члановина своје породице посећивао место злогласног логора Маутхаузен и том приликом полагао цвеће и одавао пошту својим друговима жртвама фашистичког терора у рату 1941-1945. године. Живко је преминуо 2007. године, а на месту највећег злочина човечанства 20. века последњи пут је био 2005. године.

Велике последице дечје радозналости и незнања

Нарочито су мушка деца била више радознала да открију тада недоступну војну опрему и наоружање. Нажалост, залутала и неуништена експлозивна средства била су у ратно и у послератно време врло распрострањена, представљала су велику претњу и опасност посебно чобанима у пољима, а и сељцима при обради земље. Цену дечје радозналости да испитају та убојита средства, нажалост, скупо је платило и неколико дечака из нашег села.

Августа 1944. године Мика Гашин Гаљац је са својим другом из комшилука Живаном Шаргићем, чувши да се немачки војници стационирани око барутане припремају да одбаце део опреме и наоружања ради бржег бежања, из радозналости су отишли на лице места. У близини барутане, на почетку Манастирске шуме нашли су ручне бомбе италијанске израде. Дечја игра је изазвала експлозију у којој је Мика остао без три прста, а Живан лакше рањен. У таквој ситуацији једина утеха за њега и породицу била је помисао да је могло бити и горе. Готово идентичну судбину у том периоду преживели су Микини вршњаци: Тома Стојановић, Бана Недељковић, Доба Шаргић, Живан Лукић, Мија Стојановић и други.

Прва послератна свадба

Сећања на прву послератну свадбу у Реснику изложила нам је Љубинка Митић: „Непосредно после ослобођења, иако су сећања још увек била врло болна, народ се полако опуштао, па и радовао. Приређено је и прво весеље, прва свадба; удала се Драгиња Митровић Цуца. Свадба је обављена скромно, али у складу са нашим обичајима. Млада је изведена пред сватове у народној ношњи, а то се звало извођење у кики. Требало је да се млада обуче у бело, што се тада звало излазак у „руву“,али је тај део обичаја изостављен због времена у којем се одигравало и из разлога што млада иде на далеки пут.

Младожења је дарован и окићен по нашем обичају. Шале је приредио младин брат, па је младожењу окитио паприком. Тако окићен, младожења је отишао у своје село Нерадин под Фрушку гору.

Ова свадба је у нашем селу изазвала вишеструке емоције, измешане су и туга и радост. После свега кроза шта су село и мештани прошли, догодила се и прва радост, весеље и то свадба. Истовремено, присутан је сасвим други супротни осећај; наша девојка одлази тако далеко, што се тада сматрало – у бели свет. А треће најболније осећање – одлази у Срем који је тада био болна рана и остаће за сва времена.“

Антифашистички фронт жена (АФЖ)

Антифашистички фронт жена (АФЖ) је женска друштвено-политичка организација основана за време Другог светског рата, крајем 1942. године у Босанском Петровцу, на ослобођеној територији.

Почетком устанка и у време оснивања првих органа народне власти жене се укључују у широки народни фронт. Широм земље се оснивају разне организације жена, а чији су циљеви били исти: ослобођење жена од окупатора, али и проналажење начина промене њиховог неравноправног положаја у друштву. Оне се масовно прикључују НОП-у као борци, војни и политички руководиоци, лекарке, болничарке, посланице у новим народним скупштинама, а посебно као активне учеснице у позадини фронта.

Многе организације жена Србије су део Антифашистичког фронта окупљајући велики број жена у покрет. Жене су набављале одећу, обућу и храну за партизанске одреде. Од посебног је значаја снажан отпор жена Србије братоубилачком рату. Изграђена је читава мрежа организације жена у Србији која је деловала у току четворогодишњег рата. Жене и девојке Ресника и околних села биле су такође чланице АФЖ-а. Међу првим активисткињама биле су: Злата Живковић ћерка Милисава Шнајдера, Кадивка Живојиновић Радојичић, Љубинка Љубинчица Недељковић, Милојка Тацић, Илинка Ица Тацић Марић, Драгослава и Косанка Лазаревић, Милка Лукић, Радмила Јанковић, Милојка Радовановић, Деса Радовановић и многе друге.

У почетку је њихова активност била углавном сведена на прикупљање одеће и обуће за децу која су остала без родитеља у току рата. Након спроведене акције обилазиле су домове за сирочад, којих је било у читавој Србији и у којима су била деца свих узраста. Након рата активност организације АФЖ-а била је усмерена на обнову земље кроз разне садржаје образовања девојака: инструктаже, обуке на разним курсевима, предавања о здрављу и хигијени породице и другим значајним сегментима живота.

Голи оток

Голи оток је назив затвора у периоду од 1949. до 1951, а то је уствари „Радилиште административно кажњених мушкараца и жена корисним радом“, а од 1951. до 1956. имао је и назив „Раднички прихватни логор за политичке затворенике“.

Није прошло ни три године од ослобођења а ми падосмо у немилост браће Руса, чија је Црвена армија била појам за наше партизане. Срби су од памтивека увек полагали наде у ту велику словенску земљу. Тај се спор назвао „Резолуција Информбироа“.

Информбировска хајка је спасила од пропасти режим Јосипа Броза Тита. Она је много више личила на средњовековну инквизицију. Многи људи у тој хајци су обезвређени, исмејани и потцењени као и њихове породице. Нешто касније се утврдило да су кроз хајку многи намирили рачуне и сели на место прогнаних. Неки су се светили рођацима, неки комшијама, а неки да би елиминисали супарника из службе.

Притужбе су биле слободне, лажи су биле дозвољене, а истина није била битна. Нико није знао ко је цинкарош, углавном су престала дружења, избегавани су сусрети са рођацима и свако је у свакога сумњао.

Учестала су убиства грађана по помрчини, затвори су се пунили, настало је време ћутања и великог страха. Убице никада нису откривене.

Такво једно убиство се догодило у Реснику. Претпоставке су да је дотични страдао управо као противник присилног уласка у задругу. Наравно, никада убица није пронађен и никада му није суђено, а породица је изгубила једног врсног домаћина. Само су неки информбировци изведени на суд, али без јавног претреса и присуства породице.

Голи оток није и једино страдање неистомишљеника. Поред њега, за ту сврху је постојао и логор у Билећи и онај у Сремској Митровици.

Они који су се из Ресника нашли у тим казаматима као „политички кривци“ били су: Миливоје Лазаревић, Миладин Антонијевић, Олгица Марковић, ћерка Стаменка кафеџије са Железничке станице, и Живко Радојичић. Најдуже од њих био је Миладин Антонијевић, и то чак 15 година, а ово троје на Голом отоку провели су од једне до три године. Живко Радојичић је рехабилитован правоснажним решењем 2010. године, а за остале није познато да ли су покренули поступак рехабилитације. Увидом у списе истражног поступка види се да је лажно оптужен, и то баш од својих сабораца и добрих другова.

Шта се ту може, то су баш одлике неких појединаца!