Одлука у Орашцу

Дан уочи Сретења 1804. године Карађорђе је дошао у Орашац са Станојом Главашом и у Маричића јарузи одржао збор пред стотину људи. Ноћ Сретењска сакрила је борце спремне за бој.

По избору Ђорђа Петровића, познатијег као Карађорђе, који ће устаницима заповедати, даде се заклетва Богу и народу на верност и истрајност. Прота Атанасије Буковички прочитао је заклетву с високо уздигнутим крстом изнад глава Шумадинаца:

„Ко издао, издало га тело; пожелео поћи, ал’ не мого! У кући му се нејављало ни старо ни младо! Од руке му све се скаменило! У тору му овце не блејале, у обору краве не рикале! Да Бог да се у сињи камен претворио, да се други на њега угледају! Не био срећан и дуговечан, нити лица Божјег икад видео!…“

Потом су устаници три пута громко повикали „амин“ и пољубили крст.

На овом скупу су донете две историјске одлуке:

• да се одмах дигне народ на устанак, побију субаше и хаџије;
• да се за врховног вожда изабере Карађорђе.

Ова одлука у Орашцу представља изузетно важан догађај у историји српског народа, јер су први пут Срби из Србије одлучивали самостално о свом опстанку, и о својој будућности, без ичијег утицаја са стране.

Међу првим акцијама које је Карађорђе преузео, била је да кнез Сима Марковић из своје кнежевине пође у Железник код Ђорђа Миловановића и Јанка Катића у Кнежевац и да заједно са Васом Чарапићем из Белог Потока пазе да Турци из Београда не излазе, не пале куће и народ не робе.

Срби нису дуго чекали, почело је убијање субаша по селима, паљење турских ханова и отворена борба. Села ближа Београду нису могла ни смела видно да учествују, јер су услед близине била под већом присмотром турских шпијуна и војске, која је овде стално залазила ради мељаве, набавке сена, дрва и других потреба. Пљачкали су и убијали да би се снабдели храном за људство и стоку. Пошто су устаници чували одбрамбену линију око Београда, све чешће је долазило до крвавих окршаја. У свим овим бојевима, за све време опсаде Београда, под командом Симе Марковића из Борка у саставу бораца Београдске нахије били су сељаци свих околних села.

Тачна сазнања колико је Ресничана учествовало и погинуло са устаницима од 1804. до 1813. године немамо, нити знамо каква су се све збивања на овом простору у то доба одвијала. Зна се да је много веће учешће у овим борбама узело становништво по ободу Београда и да су сами устаници избегавали Ресник, јер се он налазио у близини Царског друма којим су Турци чешће пролазили. Сигурно је да су заклетву сви знали и као узвишени чин је поштовали. Сви који су могли да носе пушку и гоне непријатеља, пошли су са осталом браћом, а зна се и то да се од ових само мали број вратио у своје село.

После пропасти Првог српског устанка, 1813. година остала је као година у којој је било суђено да српски народ још једном плати, и то крваво и стравично за оних десетак година ратовања и слободног живота у својој земљи.

Читава села су спаљена и опљачкана. Од зулума Турака највише су страдала села око Београда. За београдског пашу је постављен Сулејман паша Скопљак. Убрзо су Турци схватили да им пуста села ничему не служе, да им треба радна снага и намирнице, па је паша преко виђенијих људи агитовао да се народ врати из Аустрије на своја огњишта. Добошари су јављали да се Срби врате у своје домове и живе мирно и слободно. Тако се до априла 1814. године у Србију вратило око 30.000 душа са око 15.000 крупне и 60.000 ситне стоке.

Година 1815.

Протекле су године док се дим барута није слегао, а оружје одложило. Милош Обреновић, je дигао народ на устанак 1815. године. Повео је преговоре и политиком тактизирања, лагано али сигурно преузимао све више власти у Србији. Београдски пашалук је одахнуо, а вредне руке ратника прионуле су да крче шуме, претворе их у обрадиву земљу, торове напуне стоком, а куће по ко зна који пут поново обнове и изграде.

Године 1852. београдски округ је имао пет срезова. Врачарски срез је формиран 1856, а њему је припадало 17 села: Бели Поток, Велики Мокри Луг, Велико село, Винча, Мали Мокри Луг, Миријево, Пиносава, Раковица, Ресник, Јајинце, Рушањ, Сланци, Вишњица, Жаркови, Железник, Кнежевац и Остружница.

Било је то раздобље великих друштвених промена и ратних бура и затишја. Срби никако нису имали мира на својим огњиштима. О учешћу Ресничана у тим дешавањима и касније у српско-турском рату и српско-бугарском рату немамо писаних трагова.

Подсећања на Мајски преврат

Мајским превратом 1903. године дошло је до смене владајућих династија. Династију Обреновић заменили су Карађорђевићи. У овом преврату убијени су краљ Александар Обреновић и његова жена Драга Машин.

Постоје сазнања да је у овом преврату учествовао Ресничанин из фамилије Миљковић. Трагом ових сазнања, објављених у дневном листу „Политика“ под насловом „Официрска част“, који је потписао Јован Миљковић, педагошки саветник из Лесковца, врло нас је заинтересовало да проверимо ове чињенице и да потврдимо податак да ли је реч о Јовану Миљковићу из Ресника код Београда.

„Априла 2014. године, телефонским путем добили смо једног од три Јована Миљковића који живе у Лесковцу. Господин Јован, рођен 1931. године, историограф, потврдио је да је Јован Миљковић жртва мајског преврата (по коме је он добио име), рођени брат његовог деде Милосава Миљковића из Ресника. Милосав је имао сина Светолика који се због службе преселио у Лесковац где се оженио Персидом и ту добили сина коме су дали име Јован. Наставили су да живе у Лесковцу до данашњих дана.

Јован Миљковић, из Ресника, по чину капетан артиљерије, у време мајског преврата 1903. године био је дежурни официр. Вођа завереника Апис је посетио капетана Миљковића и поново покушао (пошто је то чинио и раније више пута) да заврбује Миљковића да он као дежурни официр у одређеном тренутку отвори врата Двора. Апис је од Миљковића добио категоричан одговор да ће он, Миљковић, бранити Краља и да их неће пропустити, али и да их неће издати (официрска част, реч). У тој завереничкој ноћи Апис и његови другови продрли су у Двор тек када су убили свог друга капетана Миљковића, који је био прва жртва преврата, испричао нам је Јован о свом деди Јовану.“

Разговор са Јованом Миљковићем обавио је и текст приредио Милан Недeљковић.

Ресничани у Балканским ратовима

Први Балкански рат је почео 17. септембра 1912. године. Долазак династије Карађорђевић на чело Србије пробудио је у српском народу велике наде за коначно ослобођење од вишевековног ропства под Турцима. Историјски заокрет српске државне политике извршио је њен кормилар Никола Пашић. Пред посланицима одлучно је изјавио: „Ко не наоружа што пре српску војску, у овом тренутку, тај није усвојио политику Радикалне странке, јер Србија не може бити спокојна ако није наоружана. Стога, оставите све друго и решавајте оно од чега живот Србије зависи.“

Општа мобилизација српске војске објављена је Указом краља Петра 30. септембра 1912. године. У прокламацији се, између осталог, каже:

„Ја сам у име Божије наредио мојој јуначкој војсци да пође у свети бој за слободу наше браће, за бољи живот и напредак Краљевине Србије. Наша браћа Црногорци већ ките свежим ловорима своје непобедне заставе, а са нама данас ступају напред и јуначке савезничке војске Бугарске и Грчке. Вековне су нам патње заједничке биле, заједнички нас интереси везују, нека нам рад на добру и слободи Балканског полуострва буде заједнички.“

Због велике популарности рата против Турске и високо развијене свести грађана, мобилизација је извршена са тако великим одзивом и одушевљењем какав није познат у историји ратовања. Земљу је захватило незапамћено одушевљење и патриотски занос. Командама су се јавили не само позвани, него и преко 20.000 непозваних обвезника, који су захтевали да их упуте у ратне јединице. Захваљујући оваквом расположењу и до танчина разрађеном мобилизационом плану, пешадија је мобилисана за четири, а артиљерија за само шест дана. Мобилисано је укупно 345.708 људи, 57.718 коња, 42.611 волова и 23.558 кола. Што се наоружања тиче, располагало се са 288.142 пушке, 230 митраљеза, 544 топа и 10.028 сабљи.

Овај патриотски занос стигао је и у Ресник, па су обавезе према Краљевини Србији прихваћене са одушевљењем. Храбра српска војска са модерним наоружањем изненадила је Турке и нанела им велике поразе и материјалне штете. Посебно су се српски војници истакли у највећој и одлучујућој бици овога рата код Куманова, где је турска војска потучна и натерана на повлачење. Српска војска је помогла и црногорској војсци у бици за Скадар, као и бугарској војсци код Једрена. Тако су балканске државице уз много жртава успеле да остваре своје вишевековне снове и отерају Турке са Балкана. У овом рату главну реч је водила Србија, а углед Србије у свету је значајно порастао.

Победа српске војске над Турцима однела је и свој данак који је плаћен великим жртвама: многе куће су завијене у црно, а многи домови остали без домаћина, без чобана и орача.

Већа жртва не може бити него отаџбини живот поклонити!

СЛАВНО ПАЛИ И ЖИВОТ СВОЈ ДАЛИ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ СРПСТВА 1912-1913.

Ове речи су уклесане на спомен-плочи на цркви у порти манастира Раковице.

Списак погинулих, умрлих и несталих бораца из Ресника у Балканским ратовима:

1. Вујичић Јеврем, погинуо октобра 1912. г.
2. Вујичић Божидар, погинуо 10. октобра 1912. г.
3. Ђурић Милош, погинуо 18. јуна 1913. г.
4. Ђорђевић Рајко, погинуо 1913. г.
5. Радојевић Рајко, умро 25. новембра 1912. г.
6. Николић Петар, погинуо 24. јуна 1913. г.
7. Митић Милан, нестао 26. јуна 1913. г.
8. Миљковић Петар, нестао 26. јуна 1913. г.
9. Миљковић Живан, умро од последица ратовања 12. августа 1913. г.
10. Вићентијевић Живан, умро од последица ратовања 10. августа 1913. г.
11. Пауновић Бранко, умро од последица ратовања 19. новембра 1913. г.
12. Павловић Милија, умро од последица ратовања 27. септембра 1913. г.

Из родослова староседелаца ресничких фамилија сазнајемо да су у Балканским ратовима из Ресника учествовали и Јанко Вићентијевић и Алекса Милић. Вероватно је да је овај списак значајно већи, али у архивама нисмо успели да дођемо до података.

У знак признања и поштовања, за вечну успомену, добровољним прилозима благодарни грађани подигоше спомен-плочу 23. априла 1914. године.

Први светски рат

Још нису ни залечене ране из Балканских ратова, опет звона зазвонише са звоника цркава широм Србије, опет добошари лупају и позивају да одрасла и пунолетна лица обуку униформе и крену у нови рат. Опет Србија и Црна Гора учествују у новом рату, али не као освајачи, него као једине земље које воде ослободилачки рат за очување својих граница, своје слободе, за очување нејачи и кућног прага.

Непосредни повод за Први светски рат био је сарајевски атентат 28. јуна 1914. године. Као члан организације „Млада Босна“ Гаврило Принцип је револверским хицем усмртио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу. Српска влада није у свему позитивно одреаговала на ултиматум због чега је Аустроугарска напала Србију. Напад је извршен из Босне преко Дрине и из Срема преко Саве. Прва битка је била на Церу. То је била и прва победа Срба; битком је командовао прослављени војвода Степа Степановић. Церском битком потврдила се Његошева изрека: “Бој не бије свијетло оружије, већ бој бије срце у јунака“.

После Церске епопеје ређају се нове битке: Колубарска, Сувоборска, битка на Мачковом камену, Текеришу и др. У Колубарској бици Срби су под вођством прослављеног генерала Живојина Мишића поново победили Аустроугаре.

Због неуспеха, аустроугарска влада је сменила команданта Оскара Поћорека, а на његово место постављен је немачки генерал Фон Макензен.

Септембра 1915. извршен је напад на Београд. У одбрани Београда велико херојство је показао командант батаљона мајор Гавриловић. После пада Београда остаци наше војске се повлаче према југу, а са њима беже и цивили, мајке са малом децом, остарели и изнемогли. Улице Београда биле су препуне мртвих, рањених, док је аустроугарска војска иза себе оставила злодела каква се не памте у историји ратовања. Град је претворен у пустош, рушевине и згаришта.

Железничка станица Ресник је била мобилни центар у Балканским ратовима, па и Првом светском рату. Непријатељска артиљерија није могла да добаци до Реника, па је са Железничке станице одлазила војска и опрема за јужни фронт. Такође, Ресник је био прихватилиште великих збегова из порушеног и опустошеног Београда.

Око 150.000 војника и избеглих цивила кренули су према југу. Бугари који нису заборавили пораз у претходном рату, стали су на страну Аустроугара и Немаца, па су пресекли колону српској војсци и избеглицама. Колона се поделила у две групе. Једна је кренула путем беспућа и гудура Албаније без довољно хране, одеће и обуће, где је доживела албанску голготу.

Једини пратиоци те мучне колоне војника и избеглица јесу птице лешинари. Албанци су војску и цивиле уцењивали за парче убуђале проје, од војске су тражили пушке и муницију да би их после тога мало даље сачекали и тим истим оружјем убијали. Ту судбину је имао и Марко Игњатовић из Ресника, који је као трећепозивац болан и изнемогао са групом бораца упао у замку Арнаута који су га сустигли и са његовом камом га преклали. Ову причу испричали су Марковој жени Мари очевици и његови саборци који су преживели голготу.

Друга група војника је ишла преко врлетних планина Црне Горе. Када су дошли до првих кућа, народ их је дочекао као своје најмилије. Добили су храну, одећу, обућу и тако залечени, могли су да крену даље.

Остали су се пробили до Драча. Приспеле војнике и избеглице у Драчу прихватили су француски бродови и пребацили их водама Јонског мора до острва Крфа. На Крфу су их прихватиле француске лекарске екипе и извршиле тријажу. Умрле су у почетку сахрањивали, а када на острву више није било места, бацали су их у Јонско море, па је тако и настала песма „Плава гробница“ Милутина Бојића.

Они који су били јачи и издржљивији, уз негу и помоћ медицинског особља опоравили су се током 1916. године, па су их савезници пребацили на Солунски фронт. Српски војници су смело и храбро јуришали на непријатељске ровове као да их не вреба непријатељско тане, као да пред њима нема препрека, јер су желели што пре да виде своју родну груду, вољену Србију. Многи су остали на бојиштима – жеља им се није остварила. О великим жртвама српске војске у сукобима на Солунском фронту сведочи и Српско војничко гробље „Зејтинлик“ у Солуну.

Једна од најзначајнијих битака у току пробоја Солунског фронта јесте битка на Кајмакчалану. После пробоја Солунског фронта непријатељске трупе су отпочеле са повлачењем, а српска војска је незадрживо јуришала и напредовала према мајци Србији. У налету је ослободила Македонију, Србију, Хрватску и Словенију и стигла до Граца. На главном тргу у Грацу на мермерном обелиску пише: „Довде је стигао српски војник“.

На позив Српске владе 1914. године, стигао је др Арчибалд Рајс. Као извештач слао је своје чланке угледним европским часописима и пробијао информативну блокаду Србије трудећи се да истина о страдању српског народа стигне у свет.

Борци Ресника у логорима

Српски ратници нису страдали само у биткама, већ су као заробљеници заједно са цивилима завршавали и у логорима. У Србији је створен велики број радних и транзитних логора.

Бањички логор, логор на Калемегдану у Горњем граду и Топчидеру носили су назив интернирски логор, а уствари били су транзитни у оба правца, и за одлазак и за долазак. За стварање логора у Првом светском рату били су заслужни генерал мајор Цветашин Храниловић и Петар Кватерник, обавештајни официри војне обавештајне аустроугарске службе, познати србомрсци, који су касније у Другом светском рату били оснивачи злогласног логора у Јасеновцу.

Услови битисања у логорима били су језиви и свуда исти. Према српским извештајима, број умрлих интернираца у пет највећих логора био је: Маутхаузен и Хајнрихсгрин по око 12.000, Нађмеђер, Нежидер и Браунау по око 10.000 страдалих. Повећани степен смртности ратних заробљеника и интернираца у логорима био је 1914. и 1915. године. Храна је била лоша, а одећа и обућа никаква, па је затвореник Ж. Топаловић написао:

„Није био потребан термометар да се мери хладноћа, хладноћа се у логору мерила бројем мртвих.“

Више бораца Ресника остали су у ратним логорима или у заробљеништву током Првог светског рата, о чему имамо врло мало сазнања. Међу њима је и Милан Недељковић (1889–1918), умро је у у заробљеништву у Ашаку у Мађарској. Остале су његове слике и писма које му је породица слала док се налазио у заробљеништву.

Такође је и Спасоје Радојичић, деда Живка Радојичића, био интерниран у логор Нађмеђер, али је, на сву срећу, преживео. Од последица живота у логору као млад добио је астму.

Овај рат је однео до тада највеће људске жртве, материјалне губитке и друге последице. То је рат у коме је учествовало највише војника ратника, освајача и војника бранилаца своје слободе и независности.

Да дође Ага

Потресну причу о догађају који се десио 1915. године, када је Србија била преплављена гробовима својих ратника погинулих и умрлих од тифуса, о свом деди Алекси, испричао је Слободан Митровић.

„У ваљевској болници, у којој су лечени рањеници и војници заражени тифусом, боловао је и војник Алекса Митровић, брат мог деде Драге. Приче о страхотама и болештинама наших сељака на фронту кружиле су Ресником. Једна таква немила вест стигла је у дом Милована Митровића.

+
Борци Ресника
1912-1918.
погинули, нестали и умрли у балканским и Првом светском рату за веру, част и слободу отаджбине

Балкански ратови

1. Вићентијевић (Мијаило) Живан (–1913), редов 1. позива, 1. чета, 1. батаљон, 4. прек. пук, умро у Реснику од последица ратовања 10. августа 1913.
2. Вујичић (Павле) Божидар (1890–1912), редов 1. позива, 3 чета, 2. батаљон, 7. пук, погинуо на Куманову 10. октобра 1912.
3. Вујичић Јеврем (–1912), наредник, ђак Монашке школе, погинуо на Ђурђевим Ступовима октобра 1912.
4. Ђорђевић (Милан) Рајко (1878–1913), редов 2. позива, 2 чета, 1. батаљон, 7. пук, погинуо код Једрена на утврђењу Папаз Тепе 13. марта 1913.
5. Ђурић (Василије) Милош (–1913), погинуо на положају Ретка Буква 18. јуна 1913. Миљковић Живан (1894–1913), умро у Реснику од последица ратовања 12. августа 1913.
6. Миљковић (Милоје) Петар (–1913), редов 2. позива, 1 чета, 1. батаљон, 7. пук, нестао на Чупином Брду 26. јуна 1913.
7. Миљковић (Милоје) Петар (–1913), редов 2. позива, 1 чета, 1. батаљон, 7. пук, нестао на Чупином Брду 26. јуна 1913.
8. Митић (Павле) Милан (1879–1913), редов 2. позива, 3 чета, 2. батаљон, 7. пук, нестао на Чупином Брду 26. јуна 1913.
9. Николић (Милан) Петар Деспић (–1913), редов 2. позива, 3 чета, 2. батаљон, 7. пешадијски пук, погинуо на Малој Црцорији 24. јуна 1913.
10. Павловић (Панта) Милија (1871–1913), редов 3. позива, 3. чета, 2. батаљон, 7. пук, умро у Реснику од последица ратовања 27. септембра 1913.
11. Пауновић (Стефан) Бранко (1870–1913), редов 3. позива, 3. чета, 2. батаљон, 7. пук, умро у Реснику од последица ратовања 19. новембра 1913.
12. Радојевић Рајко (1874–1912), редов 2. позива, 2. чета, 2. батаљон, 7. пук, умро у Дуванџи 25. новембра 1912.

Први светски рат

1. Вујичић Рајко, редов-војник 2. хауб. батер. М. 97 српског град. арт. одреда, рањен на Градцу, Зелено Брдо; (ПОЗа-89-2.).
2. Ђорђевић (Милан) Драгољуб (1885–1915), погинуо.
3. Ђурић (Стеван) Живан (1876–), погинуо.
4. Ђурић (Василије) Милутин (1892–1914), погинуо
5. Животић (Димитрије Митар) Боривоје (1890–), погинуо.
6. Животић (Димитрије Митар) Илија, погинуо.
7. Игњатовић (Божидар) Марко (1868–1915), погинуо.
8. Игњатовић (Божидар) Живко (1875–1914), погинуо.
9. Јанковић (Благоје) Игњат (1885–1915), борац 4. пук, 1. чета, умро у логору Болдогасоњ, Фрауенкирхен.
10. Јеремић (Новак) Александар (1894–1915), редов-војник 3. чета 2. бат 2. п. пук,
    нестао у патроли 14.11.1915. на Каченику; П09-3-1-10.
11. Јеремић Живан (1895-1915), војник погинуо.
12. Јеремић (Захарије) Милош (1891–1919), борац, преминуо током лечења у Најеменгену
    (Уселоу) Холандија, 19. јануара 1919, последње почивалиште је пронашао 1938. у
    Јиндриховицама када су његови посмртни остаци пренешени у металном сандучету
    број 36.
13. Јеремић (Новак) Михајло (1895–1915), погинуо.
14. Јеремић (Маринко) Милисав (1874–1914), борац погинуо у Купинову.
15. Јовановић (Маринко) Димитрије (1865–1916), редов-војник 3. позива, 2. чета 2. батаљон 13. пук, умро на Виду 4. фебруара 1916. сахрањен у Војничком гробљу на Виду; П03а-91-1-1.
16. Јоксимовић (Марко) Милан (1881–1918).
17. Јоксимовић (Јанко) Младен (1894–1918).
18. Лазаревић Данило (1872–1915), редов-војник 7. пук, умро 29.јануара 1915, сахрањен 30. јануара 1915. у Нађмеђеру, број гроба 212; П03а-111-2-1-38.
19. Лукић Милош (1855–1915), редов-војник 1. чета, 4. пук, погинуо 15. фебруара 1915.
20. Маринковић (Јован) Живан (1885–1914), погинуо.
21. Маринковић (Maркo) Миливоје (1896–1918), погинуо на Солунском фронту.
22. Марјановић (Живоин) Иван (–1916).
23. Марјановић Стеван (1880–1915), борац 7. пук, 2. чета, умро 23.2.1915, у логору Болдогасоњ, Фрауенкирхен.
24. Марковић (Радован) Илија (1874–1915), погинуо.
25. Марковић (Милоје) Милан (1878–1914), погинуо у Церској битки на Јадру.
26. Марковић (Спасоје) Танасије (1894–), умро у логору у Мађарској.
27. Матић Боривоје, цивил (1897–1915), умро 14. фебруара 1915. у логору Болдогасоњ, Фрауенкирхен.
28. Матић (Ђурђе Ђура) Војислав (1894–1914), погинуо у Kолубарској битки.
29. Матић (Милован) Миливоје (1893–1914), погинуо.
30. Матић (Милован) Михајло (1894–1914). погинуо.
31. Миленковић (Никола) Стева (–1915), погинуо у Првом сетском рату.
32. Милетић Владимир, погинуо на Солунском фронту.
33. Милетић Димитрије (1892–1915), ратник 2. чета, 14. пук, умро 21. фебруара 1915.
34. Милетић Стаменко, борац 14. пука, заробљен 1916. и одведен у логор Нојхамер; П05- 400A-2-54.
35. Милић Угљеша (1897–1915), цивил умро 17. јула 1915. у логору Болдогасоњ, Фрауенкирхен.
36. Миловановић (Милован) Антоније (1890–1914), погинуо.
37. Миловановић (Милутин) Добросав (1865–1916), редов-војник 2. позива 3. чета, 4. бат, 9. пук, нестао на маршу 12. октобра 1916; П09-119-1-5.
38. Миловановић (Добросав) Милан (1888–1916), редов-војник 1. чета, 4. батаљон 7. пук, умро у логору Ашах 9. децембра 1916, сахрањен на логорском гробљу; П05-350-13.
39. Миловановић Радисав, борац 11. п. пук, заробљен 1916. и одведен улогор Нојхамер; П05-400A-2-54.
40. Милојевић (Лепосава) Миливој (1888–1918), цивил умро 28.4.1918. у војном логору Арад, сахрањен на логорском гробљу.
41. Милојевић (Павле) Иван (1890–), погинуо.
42. Милојевић (Иван) Милоје Милош, борац, заклали га Албанци.
43. Милојевић (Радован) Живојин (1876–1916), погинуо на Кајмакчалану.
44. Митић (Павле) Милисав (1892–1914), редов-војник 1. позива, 13. п. пук, нестао 24.августа 1914. код Јарка.
45. Митић (Павле) Милош (1880–1916), погинуо на Кајмакчалану.
46. Митровић (Милован) Алекса (1887–1915), погинуо.
47. Митровић (Станко) Драгољуб (1882–1918), погинуо.
48. Митровић (Лазар) Чедомир, погинуо.
49. Николић (Петар) Драгомир Драгољуб (1894–1914), погинуо.
50. Николић (Милан) Миливоје (1879–1915), погинуо.
51. Николић (Живан) Павле (1875–1914), погинуо у бици на Церу.
52. Недељковић (Милован) Ђорђе, погинуо.
53. Недељковић (Никола) Јован (1876–1917), погинуо.
54. Недељковић (Сава) Марко, погинуо на Сoлунском фронту.
55. Недељковић (Никола) Милан (–1918), умро у логору Ашах у Аустрији.
56. Недељковић (Марко Марча) Радивоје (1879–1916), умро од тифуса.
57. Недељковић (Никола) Сава Саћа (1874–), погинуо.
58. Нешић Миливоје (–1915), редов-војник умро 19. јануара 1915. у Нађмеђеру број гроба 192; П05-423-4-5.
59. Павловић (Панта) Иван (1876–1915), погинуо.
60. Пауновић (Живко) Андрија Андреа (1868–), погинуо на Солунском фронту
61. Пауновић (Живко) Ранко, (1875–1915) борац пешадинац, заробљен 27. октобра 1915. у Ступњу код Крушевца; П05-400А-2-1-51.
62. Петровић (Недељко) Илија (1878–1915), нестао у Мађарској.
63. Радојевић Љубомир (1898–1915), цивил умро 18. јуна 1915. у логору Болдогасоњ, Фрауенкирхен.
64. Радојичић (Милисав) Милисав (1875–1917), погинуо.
65. Радојчић Димитрије (1869–1915), цивил умро 10. фебруара 1915. у логору Болдогасоњ, Фрауенкирхен. Радојчић Милован (1892–1916), умро 21. марта 1916. у логору Нежидер, број гроба 2369.
66. Радојичић (Милисав) Михаило (1873– 1916), умро у заробљеништву.
67. Радојичић (Михајло) Спасоје (1898–1917), умро у заробљеништву.
68. Радојичић (Стеван) Сретен (1882–1915), погинуо.
69. Ранковић (Милован) Милоје (1879–1914), редов-војник 3. Позива, 1. чета 2. бат. 5. пук, нестао 7. новембра 1914. у Конатици; П09-141-1-7.
70. Савић (Миливоје) Велибор (1900–1917), погинуо.
71. Савић (Стеван) Димитрије (1866–), погинуо.
72. Савић (Благоје) Љубисав (1877–), погинуо.
73. Савић (Симеон Сима) Mиливоје (1871-1915), погинуо.
74. Савић (Благоје) Петроније (1891–), погинуо.
75. Савић (Благоје) Страхиња (1895–), погинуо.
76. Савић (Димитрије) Живојин (1898–1914), погинуо.
77. Савић (Стеван) Живота (1895–1917), погинуо.
78. Срећковић (Живан Живојин) Боривоје (1883–1915), борац 2. чета, 7. пук, умро 8. фебруара 1915. у логору Болдогасоњ, Фрауенкирхен.
79. Срећковић (Костантин) Илија (1893–1916), редов-војник 2. позива, 4. чета, 2. батаљон, 9. пук, умро код Тавника 21.10.1916.; уведен под бројем: П09-119-1-5).
80. Срећковић (Костантин Коста) Стеван (–1917), цивил умро 14. фебруара 1915. у логору Нежидер; П05-423-4-3.
81. Срећковић (Костантин Коста) Радомир (1900–1915), цивил умро 18.2.1915. у логору Болдогасоњ, Фрауенкирхен.
82. Стојановић (Милорад) Антоније (1886–1916), борац 1. чета, 3. бат, 1. пук, умро 6. маја 1916. у Улму (логор у Немачкој); П05-423-4-3.
83. Стојановић (Милоје) Јаков (1876–1915), погинуо; редов-војник 3. чета, 1. бат, 7. п. пук «Краљ Петар 1.”, рањен 18. октобра 1916. у борби на положају Рововска Коса; П09-211- 1-5.
84. Стојановић (Стеван) Матеја (1871–1918), умро у заробљеништву.
85. Стојановић (Стеван) Милорад (1861–1916), редов-војник 6. п. пук, сахрањен 14. марта 1916. на градском гробљу Улм, Немачка, број гроба 95; П05-385-5-1-31.
86. Стојановић (Пантелија) Паја (1884–1914), погинуо у Земуну.
87. Стојановић (Миливоје) Танасије Таса (1888–1915), редов Дунавске дивизије, погинуо.
88. Тацић (Спасоје) Радован (1887–1918), редов-војник, погинуо 2. септембра 1918. на положају Асме 3-2-7; П09-211-1-5.
89. Ћирић Манојло (–1915) борац, сахрањен 24. Септембра 1918. на гробљу у Феривилу (Ferryville, Menzel Bourguiba), Тунис, број гроба 2.463.
90. Шаргић (Никола) Лука (Илић Лука) (1866–1915), погинуо.
91. Шаргић (Јован) Милош (1864–1914), погинуо на Солунском фронту.
92. Шаргић (Миливоје) Светислав (Илић Светислав) (–1916), редов-војник 1. позива, Моравска болничка чета, умро 27. марта 1916. од трбушног тифуса, сахрањен 28. марта 1916. на војној гробљу у Драчу.

Слава им!
ПОТОМЦИ И ПОШТОВАОЦИ

Посебном молбом се обраћамо свим читаоцима Хронике да у колико уоче грешке и пропусте у списковима, на то укажу члановима Уређивачког одбора како бисмо их отклонили у допунама или наредном издању, као и на спомен плочи која ће бити реконструисана.

Борачке и друге друштвене организације, одајући пошту погинулима и несталима, подизале су заједничка спомен-обележја. Тако се у центру Ресника налазe Споменик палим борцима НОР-а 1941–1945. године и Споменик палим совјетским војницима. Нажалост, до данашњих дана наше место није поставило спомен-обележја и другим бранитељима који су своје животе положили за слободу своје отаџбине.

Ова 2014. година, када се приводе десетогодишње активности и очекује завршетак рада на Хроници, уједно је и година јубилеја, стогодишњице отпочињања Првог светског рата. Жеља, задатак и обавеза истраживача, приређивача и Одбора који је радио на изради Хронике јесте да се ублажи и исправи неправда према ратницима палим у Првом светском рату.

Људски и морални чин је да се прецима посвети спомен-обележје у знак захвалности за славна дела и животе које су положили за нашу отаџбину. Чланови Одбора Хронике уложили су пуно напора обилазећи бројне архиве и државне институције како би дошли до поузданих података о именима палих бораца из Ресника у Првом светском рату. Болна су сазнања да до таквих података нигде нисмо дошли, а још је болнија чињеница што је на Старој ресничкој чесми постојала спомен-плоча са именима палих ратника у Првом светском рату, а да је та плоча после Другог светског рата поломљена и бачена, а нико од тих потомака, очева, дедова или прадедова, до данашњег дана није смогао снаге да се та спомен-плоча обнови.

Давањем назива новим улицама, у непосредној близини Дома здравља, једна улица је посвећена солунском борцу Тодору Маринковићу, носиоцу Карађорђеве звезде са мачевима, чија је породица настањена у Реснику од педесетих година минулог века.

Можда ће неко од потомака и чланова породице или од надлежних служби учинити напор да се и имена ресничких жртава из Балканских ратова и Првог светског рата, као и погинулих бораца од 1991. до 1999. године, истакну на примереном спомен-обележју.