Има их свуда у свету. У наше крајеве су стигли вероватно још у 14. веку са Турцима, мада им је порекло из Индије. За време Турака Цигани су плаћали двоструки харач. Касније, када је врховну власт и над њима имао кнез Милош, он је према Циганима поступао са истом правичношћу као и према Србима: кад је било разлога, ослобађао их је арача, штитио их од неправде и кажњавао за кривице по заслузи, увек им је излазио у сусрет и изједначавао их са Србима не само у погледу плаћања данка, већ их је проглашавао за Србе.

Од више назива за ову групу народа код нас се највише користе Цигани (у раније време) и Роми (у новије време). При обради овог текста постојала је дилема који термин користити, Роми или Цигани. Током прикупљања грађе добијали смо уверења да би се стари реснички Цигани чак и љутили када их неко назива Ромима; јер су се саживели са Ресничанима и себе сматрају ресничким Циганима. Млађе генерације чешће користе назив Ром. Иако се на ове речи може гледати као на синониме, ми ћемо користити оба назива: при казивању ранијих периода чешће реч Цигани, а за новије време, услед друштвених трендова, назив Роми, уверени да ће, без обзира на термин који будемо користили, у Реснику увек владати пријатељство међу његовим житељима, без обзира на етничку припадност.

Иако нема поузданих историјских података када су се настанили у Реснику, познато је да овде живе од најранијег периода настанка села. По неким казивањима, сазнајемо да су се у Реснику настанили 1875. године по налогу кнеза Милана Обреновића и да су дошли из Рушња. Ту су, наводно, дошла три брата: Петар, Марко и Ђорђе, што се може сматрати истинитим, јер у Реснику као староседеоци живе Цигани у садашњим фамилијама: Марковић, Петровић и Ђорђевић. У ранијем периоду овде су биле и друге фамилије, а у новије време, често као призећене или новонастањене, овде су дошле друге ромске породице, међу којима су: Абази, Јовановићи, Васићи, Васиљковићи и други.

У Реснику постоји један предео између атара села Пиносаве и Ресника на коме је извор, а који се назива „Цигањске њиве“. Постоји легенда која приповеда да су ту, са стране Бановског пута према Рушњу, боравили Цигани са својим чергама, јер мештани нису хтели да их приме у село. Будући да су дуго живели на том месту, и предео је добио име. Сељаци се, једном приликом, пожале кнезу Милошу да им Цигани краду летину. У намери да се томе стане на пут, кнез нареди да се преместе у центар села, где се и сада налазе.

Веру су мењали према приликама. У Србији припадају двема верама. Цигани исламске вероисповести имају и имена исламских народа, а православни Цигани имају православна имена. Реснички Цигани су у већини православни, сем понеки од њихових зетова и снаха, мада и они врло брзо прихватају православље.

Заједничка слаба страна им је свађа, нарочито кад мало више попију. Међутим, увек међу њима постоји неки главни Циганин који их мири или помаже у вођењу реда у махали.

Раније су живели поред самог извора, Старе чесме, а касније, са ширењем села, прешли су са горње стране пута, где су своје насеље формирали између данашњих улица Каменац и 13. октобра до Пауновића, Недељковића и Живојиновића кућа, тако да је циганско насеље добило облик троугла. Кроз насеље је пролазио узан пут који су реснички сељаци користили када иду по воду на Стару чесму да би прекратили пут.

У многим селима нашег окружења циганске куће су у посебној махали, често у самом центру села, а тако је и у Реснику. Ово је чињено из чисто практичних разлога, а ову праксу је применила већина шумадијских села: да би били уочљивији у случајевима крађе. Како се у давно време живело углавном од сопствених производа, а многи нису имали довољно земље, па ни сопствених производа, били су приморани да за голу егзистенцију прихватају и најтеже и најпрљавије послове како би се прехранили. У немаштини, нужди и глади поједини су били приморани и да краду, зими дрва за огрев, пољопривредне производе, ређе ситнију стоку, живину и друго. Када су лоцирани у центру села где их сви виде када одлазе, долазе и носе товаре, лако би се могло закључити да ли је товар зарађен или украден.

У давно време куће су правили од прућа, облепљене блатом (чатмаре) или од непечене цигле, ћерпича и ћерамиде, а прву кућу од тврдог материјала са приземљем и спратом направио је 1934. године Благоје Ђорђевић. Реснички Цигани нису имали веће поседе земље; међутим, постоје катастарски изводи из 1929. године по којим су земљу поседовали: Ђорђевић Благоје 45 ари, Марковић Лепосава 80 ари и Петровић Невена 45 ари. Касније, све сиромашније породице Ресника, а међу њима и више Цигана, добили су од државе одређену површину земље коју су или обрађивали или давали сељацима под закуп. После неколико година, средином педесетих, формирањем Земљорадничке задруге та им је земља одузета.

И поред неких ситнијих свађа или крађа, реснички Цигани су са мештанима одувек живели у слози делећи и добро и зло током читавог периода заједничког живота. Не памти се да је са њима и међу њима избио било какав озбиљнији спор који би пореметио те односе. Најчешће је међу ресничким Циганима и мештанима владало велико пријатељство, које је у више случајева учвршћено духовним везама, кумством и побратимством, а у неколико случаја љубавне везе ресничких Цигана и мештана крунисане су браком.

Они немају своју ношњу, већ носе све. Мушкарци су заједно са нашим сељацима често носили сељачка одела, мада су облачили и варошка одела, док Циганке нису прихватале шумадијску ношњу, већ су волеле јарке боје, посебно црвену и жуту са што више шара.

Обично имају пуно деце, а у храни су скромни и често оскудни. Скоро сви пуше, чак и деца. Многи реснички Цигани врло вешто су обављали старе занате. Занимања су им различита, зависно од времена и околности. Били су вредни и спретни ковачи, сарачи, абаџије, вретенари, плетари, калајџије, а посебно су били обдарени као музичари. Свакако, нужда је терала да се прихватају сви послови, од тежих, мање чистих и цењених, а уколико је неко спретнији, вештији или има другог дара, обављао је и послове који су цењенији и боље плаћени. Обављали су реснички Цигани различите послове: као служитељи на одржавању хигијене школских и општинских простора, били су добошари и ударајући у добош позивали грађане на зборовање, радили су у пољопривреди и скоро сви знали да обављају сељачке послове, па су копали или жели, брали кукуруз, обављали тешке земљане радове, копање шанаца, јама, као и других послова у које су каткад била укључена и старија деца како би зарадили какву надницу и исхрану. Зими су њихове жене помагале у кућним пословима својим комшијама око сређивања вуне за даљу прераду, а када остану без посла, обраћали су се за помоћ домаћинима код којих су иначе радили на испомагању. Невенка Петровић је свој радни век провела као хигијеничарка у Основној школи у Реснику и тако зарадила пензију. Зорка Ђорђевић је радила у фабрици у Кијеву, Радивоје Марковић је доживотно обављао посао мушког фризера, Пупе је радио и као поштар. Било је и мајстора за поправку обуће, посебно је био цењен Веља сарач; у селу, па и шире, врло познати су били ковачи Благоје Ђорђевић и Драгољуб Марковић, као и други.

Скоро сви имају слуха за музику. Многи су се бавили музиком и свирали разне музичке инструменте. Без њиховог учешћа готово су била незамислива славља, сабори, свадбе, крштења и друге свечаности. Врло цењени и надалеко познати музичари међу њима били су Радојица и Алекса Марковић. Волели су да путују и певају. Са њима у покрету и уз њих је ишло њихово коњче, а у новије време тракторче или камионче; често и сада путује скупа цела породица, сакупљајући отпад и одвајајући секундарне сировине како би се зарадио који динар за прехрану породице. Чврсто их везује песма и љубав. За њих постоји и прича „Дај ми живот за данас, а сутра како буде“.

Некада су, у време велике немаштине, сиромашнији били приморани и да просе. Нарочито су то радиле жене са децом, најчешће на гробљу или празником или када су дуге и оштре зиме и када нестане хране. У данашње време тих појава готово да и нема, али не одбијају ако им неко дарује нешто од хране, ствари и коришћеног намештаја, што они даље користе. Нарочито је остала у сећању прошња старе баба Митре, мршаве старице издужена лица крупнијих костију, са старом торбом преко рамена. Умела је Митра са сељанкама лепо да прича, да им гата, да их забавља, пожели добро здравље и сву срећу, а заузврат би добила парче хлеба, сира, печења, чашицу ракије, мало кромпира, пасуља или друге хране. Ради одбране од сеоских керова увек је носила повећи штап.

Највеће њихово страдање било је за време Другог светског рата. Први нациста света, Хитлер, имао је намеру и жељу да Јевреје и Цигане потпуно истреби. Већ на самом почетку рата сви реснички Цигани одведени су у логоре на Старом сајмишту и у Топовске шупе, жене и деца су ту остали, а мушкарци су депортовани у логор на Бањицу где су сви до једног стрељани. Жене и деца су после три месеца пуштени из логора и вратили се у село, у празне домове, без одеће, хране и основних намирница. Тада су им у помоћ пришли реснички сељаци, доносећи им храну и одећу како би преживели и прехранили своју нејач.

Слике са именима стрељаних Цигана Ресника налазе се на споменику заједно са свим борцима Ресника страдалим у НОР-у. Ти дани када су одведени и стрељани, били су најтужнији дани за све житеље Ресника.

Постоји још једна личност за чијом смрћу су посебно зажалили Ресничани. Био је то чувени Радојица Ђорђевић, музикант, прва виолина Ресника и читаве околине. Знао је дивно да свира старе народне песме и кола: Старо кукуњеште, Качерац, Звонце, Банаћанку… Знао је да имитира гудалом шкрипу кола, певање шеве, славуја, да изводи мађарске, немачке, румунске, руске и друге песме. Био је то велики мајстор виолине и шеф циганског оркестра кога је познавала сва околина Београда. Умро је од инфаркта, пред Други светски рат, једне ноћи на Госпојинском вашару у манастиру. Мало је оних који се данас сећају Радојице, али остала је прича и успомена на његову музику у порти, на свадбама или увече у кафани. Увесељавала је та музика сељаке и доносила освежење некима после тешког и напорног рада, а боемима помагала да разгале рањену душу.

Као православци, реснички Цигани су славили или још увек славе Св. Николу (Марковићи, Ђорђевићи и поједине породице Петровића), док остале породице Петровића славе Ђурђевдан; Св. Јована славе Радосављевићи, а Св. Василија Великог, на Нову годину славе Васиљевићи, Митићи и Рамадановићи. Заједнички велики празник, или боље рећи, слава им је Бибија. Тада је опште славље за све, на тај дан се посебно припреме, лепо обуку и још лепше госте. Као домаћини су врло услужни. Слави се у петак, седам дана пре Великог петка, и то као посна слава.

У веровању Рома Бибија је старица, заштитница деце коју славе сви Цигани. Наши Цигани је славе вековима, а тај обичај се одржао и до данашњег дана. Славе је веома богато и у весељу. Тога дана ко им дође у кућу, биће веома драг гост кога ће богато и с радошћу дочекати и угостити. Прослава почиње тако што домаћин славе, биран за ту годину, неколико дана уочи празника, обилази насеље и од сваке куће прикупља новац како би могао да организује прославу. Сви му дају новца, колико ко може, од тога он купује бомбоне за децу, вино, свећу за богомољу и меси обредни колач. На дан празника свето дрво (запис) у насељу богато се украси и окити, а пре подне око десет сати почиње прва богомоља. На дрво се стави икона Бибије, а испод њега колач, вино, бомбоне и посуда за паљење свећа, па све то домаћин славе (колачар) окади. Око дрвета се окупе сви одрасли и деца из насеља, као и њихови гости, те пале свеће за здравље деце. Претходно прву свећу запали колачар, а затим свештеник чита молитву за здравље док колачар сече колач на пола заједно са колачаром славе изабраним за наредну годину, те његову половину колача ставља на дрво поред иконе, а другу половину колача домаћин славе ставља испод дрвета, поред вина и бомбона. После овог дела обреда деца говоре:

Јек, дуј, трин, ан Бибијако састипе (један, два, три, у здравље Бибије)
Јек, дуј, трин, амаре чајенго састипе (један, два, три, њене деце здравље)
Јек, дуј, трин, анде са с чавренго састипе (један, два, три, у здравље све деце)

Потом домаћин славе ломи половину колача, сипа вино у чаше и хлебом и вином нуди старије, а деци дели бомбоне. Тиме се преподневна богомоља завршава, и сви се Цигани са својим гостима разилазе својим кућама на ручак. Око један сат поподне се поново окупљају око светог дрвета (записа) на другу богомољу. Тада колачар, домаћин славе биран за наредну годину, доноси вино и са дрвета скида своју половину обредног колача, а сваки домаћин под дрво оставља посну храну. Деца испод дрвета вичу исте речи као и у преподневној богомољи обраћајући се мајци Бибији, од колачара добијају бомбоне, а старији хлеб и вино. Весеље се потом наставља уз музику и са гостима у самом насељу. Изградњом кућа смањен је слободан простор насеља, па се последњих година весеље организује у сали зграде Дома културе.

Били су вешти трговци, препродавци, у својим тврдњама врло уверљиви; како се у народу каже, лаковерне су могли жедне да преведу преко воде. О њима постоји пуно истинитих прича, анегдота, вицева…

У једној таквој причи кажу:

Дошао Цига уочи Божића, усред јаке зиме, у комшилук код газде да измоли мало сена, па се обрати газди речима: „Газда мој, да даш мало сена да нахраним ону моју козу, да имам и ја мало млека, да ми деца не поцркају од глади“. Газда ће њему на то: „Па добро, Циго, видиш ли ти каква је зима и ко зна колико ће још потрајати? Ако ти дам, може мени да зафали.“ А Цига ће њему: „И, бре, газда, Божић дође, зима прође, па гране пролеће и лето, па ти ћеш опет да имаш.“ Погледа га газда, одмахне главом, насмеши се и сажали на његову нејач и сиротињу, па му одвоји једно бреме сена. Цига набаци бреме преко леђа, саже се понизно у знак захвалности, погледа газду, па му рече: „Ма, газда, па добро кажеш, и да знаш: Божић је јесењи светац, чувај ти ово сено и немој никоме да дајеш“. Насмеја се газда, а и Цига, те се разиђоше свак на своју страну.

Многи нараштаји наших Рома су годинама на истом месту у центру села. Електрификацијом Ресника све њихове куће у насељу добиле су струју, а изградњом локалног водовода престали су да користе извор Велике чесме, па су воду користили са јавне чесме испред старог Дома културе. Касније је свако домаћинство у насељу увело воду у своју кућу. Изградњом канализације кроз Улицу 13. октобра наши Роми су повезани на главни вод, па су тиме и ово значајно питање решили. По завршетку Другог светског рата поједини Роми су сазидали куће од тврде грађе (цигле): Милорад Чукур Васиљевић, Ђорђе Петровић, Благоје Петровић, касније и остали. Данас у ресничкој Циганмали сви наши Роми имају куће, и овде више нема кућа од слабе грађе.

Раније, до педесетих година, деца су им ретко ишла у школу, а данас је похађају сви без изузетка. Међу њима је било много примерних и одличних ђака, као што су: Љиља и Велибор Марковић, Зорица Петровић и други, а има их и који су завршили факултете.

Ресничка Ромкиња, која је прва стекла високошколско образовање на Београдском универзитету, била је Милица Мица Главчић. Путујући на школовање из Ресника, успела је да стекне диплому Факултета организационих наука, и то са врло високим просеком, близу десет. Годинама је радила, у струци, у предузећу „Универзал“, све док предузеће није отишло под стечај. Тада је као вишак била отпуштена заједно са многим запосленим. Након тога радила је као продавачица на пијаци, и испред ресничке самопослуге. Била је удата за Златка Ивића у ромском насељу Ресника где су и живели. Имала је две ћерке које су, следећи пример своје мајке, наставиле са школовањем. Тијана је завршила Вишу пословну школу, а Наташа хортикултуру. Нажалост, и Мица и Златко су преминули, а њихове ћерке су наследиле породичну кући у ромском насељу Ресника.

Наши Роми говоре српски језик, знају и ромски и њиме се служе у међусобној комуникацији, похађају српске школе, многи имају и стална запослења у државном и приватном сектору, обележавају верске празнике, славе славу, негују и одржавају своју културу и традицију. Врло су активни у друштвеном и политичком животу, многи се успешно баве великим, значајним и одговорним пословима, стекли су завидно материјално богатство и налазе се на високим друштвеним положајима и функцијама. Цењени су као веома радни, стручни и честити људи.