Ima ih svuda u svetu. U naše krajeve su stigli verovatno još u 14. veku sa Turcima, mada im je poreklo iz Indije. Za vreme Turaka Cigani su plaćali dvostruki harač. Kasnije, kada je vrhovnu vlast i nad njima imao knez Miloš, on je prema Ciganima postupao sa istom pravičnošću kao i prema Srbima: kad je bilo razloga, oslobađao ih je arača, štitio ih od nepravde i kažnjavao za krivice po zasluzi, uvek im je izlazio u susret i izjednačavao ih sa Srbima ne samo u pogledu plaćanja danka, već ih je proglašavao za Srbe.

Od više naziva za ovu grupu naroda kod nas se najviše koriste Cigani (u ranije vreme) i Romi (u novije vreme). Pri obradi ovog teksta postojala je dilema koji termin koristiti, Romi ili Cigani. Tokom prikupljanja građe dobijali smo uverenja da bi se stari resnički Cigani čak i ljutili kada ih neko naziva Romima; jer su se saživeli sa Resničanima i sebe smatraju resničkim Ciganima. Mlađe generacije češće koriste naziv Rom. Iako se na ove reči može gledati kao na sinonime, mi ćemo koristiti oba naziva: pri kazivanju ranijih perioda češće reč Cigani, a za novije vreme, usled društvenih trendova, naziv Romi, uvereni da će, bez obzira na termin koji budemo koristili, u Resniku uvek vladati prijateljstvo među njegovim žiteljima, bez obzira na etničku pripadnost.

Iako nema pouzdanih istorijskih podataka kada su se nastanili u Resniku, poznato je da ovde žive od najranijeg perioda nastanka sela. Po nekim kazivanjima, saznajemo da su se u Resniku nastanili 1875. godine po nalogu kneza Milana Obrenovića i da su došli iz Rušnja. Tu su, navodno, došla tri brata: Petar, Marko i Đorđe, što se može smatrati istinitim, jer u Resniku kao starosedeoci žive Cigani u sadašnjim familijama: Marković, Petrović i Đorđević. U ranijem periodu ovde su bile i druge familije, a u novije vreme, često kao prizećene ili novonastanjene, ovde su došle druge romske porodice, među kojima su: Abazi, Jovanovići, Vasići, Vasiljkovići i drugi.

U Resniku postoji jedan predeo između atara sela Pinosave i Resnika na kome je izvor, a koji se naziva „Ciganjske njive“. Postoji legenda koja pripoveda da su tu, sa strane Banovskog puta prema Rušnju, boravili Cigani sa svojim čergama, jer meštani nisu hteli da ih prime u selo. Budući da su dugo živeli na tom mestu, i predeo je dobio ime. Seljaci se, jednom prilikom, požale knezu Milošu da im Cigani kradu letinu. U nameri da se tome stane na put, knez naredi da se premeste u centar sela, gde se i sada nalaze.

Veru su menjali prema prilikama. U Srbiji pripadaju dvema verama. Cigani islamske veroispovesti imaju i imena islamskih naroda, a pravoslavni Cigani imaju pravoslavna imena. Resnički Cigani su u većini pravoslavni, sem poneki od njihovih zetova i snaha, mada i oni vrlo brzo prihvataju pravoslavlje.

Zajednička slaba strana im je svađa, naročito kad malo više popiju. Međutim, uvek među njima postoji neki glavni Ciganin koji ih miri ili pomaže u vođenju reda u mahali.

Ranije su živeli pored samog izvora, Stare česme, a kasnije, sa širenjem sela, prešli su sa gornje strane puta, gde su svoje naselje formirali između današnjih ulica Kamenac i 13. oktobra do Paunovića, Nedeljkovića i Živojinovića kuća, tako da je cigansko naselje dobilo oblik trougla. Kroz naselje je prolazio uzan put koji su resnički seljaci koristili kada idu po vodu na Staru česmu da bi prekratili put.

U mnogim selima našeg okruženja ciganske kuće su u posebnoj mahali, često u samom centru sela, a tako je i u Resniku. Ovo je činjeno iz čisto praktičnih razloga, a ovu praksu je primenila većina šumadijskih sela: da bi bili uočljiviji u slučajevima krađe. Kako se u davno vreme živelo uglavnom od sopstvenih proizvoda, a mnogi nisu imali dovoljno zemlje, pa ni sopstvenih proizvoda, bili su primorani da za golu egzistenciju prihvataju i najteže i najprljavije poslove kako bi se prehranili. U nemaštini, nuždi i gladi pojedini su bili primorani i da kradu, zimi drva za ogrev, poljoprivredne proizvode, ređe sitniju stoku, živinu i drugo. Kada su locirani u centru sela gde ih svi vide kada odlaze, dolaze i nose tovare, lako bi se moglo zaključiti da li je tovar zarađen ili ukraden.

U davno vreme kuće su pravili od pruća, oblepljene blatom (čatmare) ili od nepečene cigle, ćerpiča i ćeramide, a prvu kuću od tvrdog materijala sa prizemljem i spratom napravio je 1934. godine Blagoje Đorđević. Resnički Cigani nisu imali veće posede zemlje; međutim, postoje katastarski izvodi iz 1929. godine po kojim su zemlju posedovali: Đorđević Blagoje 45 ari, Marković Leposava 80 ari i Petrović Nevena 45 ari. Kasnije, sve siromašnije porodice Resnika, a među njima i više Cigana, dobili su od države određenu površinu zemlje koju su ili obrađivali ili davali seljacima pod zakup. Posle nekoliko godina, sredinom pedesetih, formiranjem Zemljoradničke zadruge ta im je zemlja oduzeta.

I pored nekih sitnijih svađa ili krađa, resnički Cigani su sa meštanima oduvek živeli u slozi deleći i dobro i zlo tokom čitavog perioda zajedničkog života. Ne pamti se da je sa njima i među njima izbio bilo kakav ozbiljniji spor koji bi poremetio te odnose. Najčešće je među resničkim Ciganima i meštanima vladalo veliko prijateljstvo, koje je u više slučajeva učvršćeno duhovnim vezama, kumstvom i pobratimstvom, a u nekoliko slučaja ljubavne veze resničkih Cigana i meštana krunisane su brakom.

Oni nemaju svoju nošnju, već nose sve. Muškarci su zajedno sa našim seljacima često nosili seljačka odela, mada su oblačili i varoška odela, dok Ciganke nisu prihvatale šumadijsku nošnju, već su volele jarke boje, posebno crvenu i žutu sa što više šara.

Obično imaju puno dece, a u hrani su skromni i često oskudni. Skoro svi puše, čak i deca. Mnogi resnički Cigani vrlo vešto su obavljali stare zanate. Zanimanja su im različita, zavisno od vremena i okolnosti. Bili su vredni i spretni kovači, sarači, abadžije, vretenari, pletari, kalajdžije, a posebno su bili obdareni kao muzičari. Svakako, nužda je terala da se prihvataju svi poslovi, od težih, manje čistih i cenjenih, a ukoliko je neko spretniji, veštiji ili ima drugog dara, obavljao je i poslove koji su cenjeniji i bolje plaćeni. Obavljali su resnički Cigani različite poslove: kao služitelji na održavanju higijene školskih i opštinskih prostora, bili su dobošari i udarajući u doboš pozivali građane na zborovanje, radili su u poljoprivredi i skoro svi znali da obavljaju seljačke poslove, pa su kopali ili želi, brali kukuruz, obavljali teške zemljane radove, kopanje šanaca, jama, kao i drugih poslova u koje su katkad bila uključena i starija deca kako bi zaradili kakvu nadnicu i ishranu. Zimi su njihove žene pomagale u kućnim poslovima svojim komšijama oko sređivanja vune za dalju preradu, a kada ostanu bez posla, obraćali su se za pomoć domaćinima kod kojih su inače radili na ispomaganju. Nevenka Petrović je svoj radni vek provela kao higijeničarka u Osnovnoj školi u Resniku i tako zaradila penziju. Zorka Đorđević je radila u fabrici u Kijevu, Radivoje Marković je doživotno obavljao posao muškog frizera, Pupe je radio i kao poštar. Bilo je i majstora za popravku obuće, posebno je bio cenjen Velja sarač; u selu, pa i šire, vrlo poznati su bili kovači Blagoje Đorđević i Dragoljub Marković, kao i drugi.

Skoro svi imaju sluha za muziku. Mnogi su se bavili muzikom i svirali razne muzičke instrumente. Bez njihovog učešća gotovo su bila nezamisliva slavlja, sabori, svadbe, krštenja i druge svečanosti. Vrlo cenjeni i nadaleko poznati muzičari među njima bili su Radojica i Aleksa Marković. Voleli su da putuju i pevaju. Sa njima u pokretu i uz njih je išlo njihovo konjče, a u novije vreme traktorče ili kamionče; često i sada putuje skupa cela porodica, sakupljajući otpad i odvajajući sekundarne sirovine kako bi se zaradio koji dinar za prehranu porodice. Čvrsto ih vezuje pesma i ljubav. Za njih postoji i priča „Daj mi život za danas, a sutra kako bude“.

Nekada su, u vreme velike nemaštine, siromašniji bili primorani i da prose. Naročito su to radile žene sa decom, najčešće na groblju ili praznikom ili kada su duge i oštre zime i kada nestane hrane. U današnje vreme tih pojava gotovo da i nema, ali ne odbijaju ako im neko daruje nešto od hrane, stvari i korišćenog nameštaja, što oni dalje koriste. Naročito je ostala u sećanju prošnja stare baba Mitre, mršave starice izdužena lica krupnijih kostiju, sa starom torbom preko ramena. Umela je Mitra sa seljankama lepo da priča, da im gata, da ih zabavlja, poželi dobro zdravlje i svu sreću, a zauzvrat bi dobila parče hleba, sira, pečenja, čašicu rakije, malo krompira, pasulja ili druge hrane. Radi odbrane od seoskih kerova uvek je nosila poveći štap.

Najveće njihovo stradanje bilo je za vreme Drugog svetskog rata. Prvi nacista sveta, Hitler, imao je nameru i želju da Jevreje i Cigane potpuno istrebi. Već na samom početku rata svi resnički Cigani odvedeni su u logore na Starom sajmištu i u Topovske šupe, žene i deca su tu ostali, a muškarci su deportovani u logor na Banjicu gde su svi do jednog streljani. Žene i deca su posle tri meseca pušteni iz logora i vratili se u selo, u prazne domove, bez odeće, hrane i osnovnih namirnica. Tada su im u pomoć prišli resnički seljaci, donoseći im hranu i odeću kako bi preživeli i prehranili svoju nejač.

Slike sa imenima streljanih Cigana Resnika nalaze se na spomeniku zajedno sa svim borcima Resnika stradalim u NOR-u. Ti dani kada su odvedeni i streljani, bili su najtužniji dani za sve žitelje Resnika.

Postoji još jedna ličnost za čijom smrću su posebno zažalili Resničani. Bio je to čuveni Radojica Đorđević, muzikant, prva violina Resnika i čitave okoline. Znao je divno da svira stare narodne pesme i kola: Staro kukunješte, Kačerac, Zvonce, Banaćanku… Znao je da imitira gudalom škripu kola, pevanje ševe, slavuja, da izvodi mađarske, nemačke, rumunske, ruske i druge pesme. Bio je to veliki majstor violine i šef ciganskog orkestra koga je poznavala sva okolina Beograda. Umro je od infarkta, pred Drugi svetski rat, jedne noći na Gospojinskom vašaru u manastiru. Malo je onih koji se danas sećaju Radojice, ali ostala je priča i uspomena na njegovu muziku u porti, na svadbama ili uveče u kafani. Uveseljavala je ta muzika seljake i donosila osveženje nekima posle teškog i napornog rada, a boemima pomagala da razgale ranjenu dušu.

Kao pravoslavci, resnički Cigani su slavili ili još uvek slave Sv. Nikolu (Markovići, Đorđevići i pojedine porodice Petrovića), dok ostale porodice Petrovića slave Đurđevdan; Sv. Jovana slave Radosavljevići, a Sv. Vasilija Velikog, na Novu godinu slave Vasiljevići, Mitići i Ramadanovići. Zajednički veliki praznik, ili bolje reći, slava im je Bibija. Tada je opšte slavlje za sve, na taj dan se posebno pripreme, lepo obuku i još lepše goste. Kao domaćini su vrlo uslužni. Slavi se u petak, sedam dana pre Velikog petka, i to kao posna slava.

U verovanju Roma Bibija je starica, zaštitnica dece koju slave svi Cigani. Naši Cigani je slave vekovima, a taj običaj se održao i do današnjeg dana. Slave je veoma bogato i u veselju. Toga dana ko im dođe u kuću, biće veoma drag gost koga će bogato i s radošću dočekati i ugostiti. Proslava počinje tako što domaćin slave, biran za tu godinu, nekoliko dana uoči praznika, obilazi naselje i od svake kuće prikuplja novac kako bi mogao da organizuje proslavu. Svi mu daju novca, koliko ko može, od toga on kupuje bombone za decu, vino, sveću za bogomolju i mesi obredni kolač. Na dan praznika sveto drvo (zapis) u naselju bogato se ukrasi i okiti, a pre podne oko deset sati počinje prva bogomolja. Na drvo se stavi ikona Bibije, a ispod njega kolač, vino, bombone i posuda za paljenje sveća, pa sve to domaćin slave (kolačar) okadi. Oko drveta se okupe svi odrasli i deca iz naselja, kao i njihovi gosti, te pale sveće za zdravlje dece. Prethodno prvu sveću zapali kolačar, a zatim sveštenik čita molitvu za zdravlje dok kolačar seče kolač na pola zajedno sa kolačarom slave izabranim za narednu godinu, te njegovu polovinu kolača stavlja na drvo pored ikone, a drugu polovinu kolača domaćin slave stavlja ispod drveta, pored vina i bombona. Posle ovog dela obreda deca govore:

Jek, duj, trin, an Bibijako sastipe (jedan, dva, tri, u zdravlje Bibije)
Jek, duj, trin, amare čajengo sastipe (jedan, dva, tri, njene dece zdravlje)
Jek, duj, trin, ande sa s čavrengo sastipe (jedan, dva, tri, u zdravlje sve dece)

Potom domaćin slave lomi polovinu kolača, sipa vino u čaše i hlebom i vinom nudi starije, a deci deli bombone. Time se prepodnevna bogomolja završava, i svi se Cigani sa svojim gostima razilaze svojim kućama na ručak. Oko jedan sat popodne se ponovo okupljaju oko svetog drveta (zapisa) na drugu bogomolju. Tada kolačar, domaćin slave biran za narednu godinu, donosi vino i sa drveta skida svoju polovinu obrednog kolača, a svaki domaćin pod drvo ostavlja posnu hranu. Deca ispod drveta viču iste reči kao i u prepodnevnoj bogomolji obraćajući se majci Bibiji, od kolačara dobijaju bombone, a stariji hleb i vino. Veselje se potom nastavlja uz muziku i sa gostima u samom naselju. Izgradnjom kuća smanjen je slobodan prostor naselja, pa se poslednjih godina veselje organizuje u sali zgrade Doma kulture.

Bili su vešti trgovci, preprodavci, u svojim tvrdnjama vrlo uverljivi; kako se u narodu kaže, lakoverne su mogli žedne da prevedu preko vode. O njima postoji puno istinitih priča, anegdota, viceva…

U jednoj takvoj priči kažu:

Došao Ciga uoči Božića, usred jake zime, u komšiluk kod gazde da izmoli malo sena, pa se obrati gazdi rečima: „Gazda moj, da daš malo sena da nahranim onu moju kozu, da imam i ja malo mleka, da mi deca ne pocrkaju od gladi“. Gazda će njemu na to: „Pa dobro, Cigo, vidiš li ti kakva je zima i ko zna koliko će još potrajati? Ako ti dam, može meni da zafali.“ A Ciga će njemu: „I, bre, gazda, Božić dođe, zima prođe, pa grane proleće i leto, pa ti ćeš opet da imaš.“ Pogleda ga gazda, odmahne glavom, nasmeši se i sažali na njegovu nejač i sirotinju, pa mu odvoji jedno breme sena. Ciga nabaci breme preko leđa, saže se ponizno u znak zahvalnosti, pogleda gazdu, pa mu reče: „Ma, gazda, pa dobro kažeš, i da znaš: Božić je jesenji svetac, čuvaj ti ovo seno i nemoj nikome da daješ“. Nasmeja se gazda, a i Ciga, te se raziđoše svak na svoju stranu.

Mnogi naraštaji naših Roma su godinama na istom mestu u centru sela. Elektrifikacijom Resnika sve njihove kuće u naselju dobile su struju, a izgradnjom lokalnog vodovoda prestali su da koriste izvor Velike česme, pa su vodu koristili sa javne česme ispred starog Doma kulture. Kasnije je svako domaćinstvo u naselju uvelo vodu u svoju kuću. Izgradnjom kanalizacije kroz Ulicu 13. oktobra naši Romi su povezani na glavni vod, pa su time i ovo značajno pitanje rešili. Po završetku Drugog svetskog rata pojedini Romi su sazidali kuće od tvrde građe (cigle): Milorad Čukur Vasiljević, Đorđe Petrović, Blagoje Petrović, kasnije i ostali. Danas u resničkoj Ciganmali svi naši Romi imaju kuće, i ovde više nema kuća od slabe građe.

Ranije, do pedesetih godina, deca su im retko išla u školu, a danas je pohađaju svi bez izuzetka. Među njima je bilo mnogo primernih i odličnih đaka, kao što su: Ljilja i Velibor Marković, Zorica Petrović i drugi, a ima ih i koji su završili fakultete.

Resnička Romkinja, koja je prva stekla visokoškolsko obrazovanje na Beogradskom univerzitetu, bila je Milica Mica Glavčić. Putujući na školovanje iz Resnika, uspela je da stekne diplomu Fakulteta organizacionih nauka, i to sa vrlo visokim prosekom, blizu deset. Godinama je radila, u struci, u preduzeću „Univerzal“, sve dok preduzeće nije otišlo pod stečaj. Tada je kao višak bila otpuštena zajedno sa mnogim zaposlenim. Nakon toga radila je kao prodavačica na pijaci, i ispred resničke samoposluge. Bila je udata za Zlatka Ivića u romskom naselju Resnika gde su i živeli. Imala je dve ćerke koje su, sledeći primer svoje majke, nastavile sa školovanjem. Tijana je završila Višu poslovnu školu, a Nataša hortikulturu. Nažalost, i Mica i Zlatko su preminuli, a njihove ćerke su nasledile porodičnu kući u romskom naselju Resnika.

Naši Romi govore srpski jezik, znaju i romski i njime se služe u međusobnoj komunikaciji, pohađaju srpske škole, mnogi imaju i stalna zaposlenja u državnom i privatnom sektoru, obeležavaju verske praznike, slave slavu, neguju i održavaju svoju kulturu i tradiciju. Vrlo su aktivni u društvenom i političkom životu, mnogi se uspešno bave velikim, značajnim i odgovornim poslovima, stekli su zavidno materijalno bogatstvo i nalaze se na visokim društvenim položajima i funkcijama. Cenjeni su kao veoma radni, stručni i čestiti ljudi.