Наш истакнути научник и истраживач Јован Цвијић (1865–1927), којег многи сматрају утемељивачем српске географије, подједнако се бавио друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Из његовог истраживања о психичким особинама Јужних Словена покушаћемо у овом тексту, које у деловима цитирамо, да укажемо на карактерне особине становника овог краја. Напомињемо да су интегрални текстови из Цвијићевог истраживања публиковани још почетком прошлог века, а сама истраживања обављана знатно раније, крајем 19. века.

Шумадијски варијетет

Шумадијски варијетет заузима скоро целу моравску Србију и обухвата више становништва него и један други… Чине га старе етничке групе, старије од великих миграција, и досељене етничке групе: динарско становништво које је сишло са планинских крајева на југу, косовско и вардарско становништво и разно друго. Сви су се међусобно прожели и изједначили. Општи начин мишљења и рада, национални и друштвени идеал постали су им заједнички.

Изједначавања становништва и преображај друштвене средине

Ма одакле долазили, досељеници се нису груписали према области одакле су дошли, већ су се мешали и стапали са старим становништвом.

Више од половине досељеног становништва чинили су сточари који су се морали прилагодити земљорадњи. Уколико се више земља крчила, досељеници су сви постали земљорадници, каткад не без мучних напора, као што смо то видели на случају са Црногорцима. Преображено динарско становништво оставило је у карактеру Шумадинаца са траговима сточарске безбрижности инстикт за независношћу и снагу — особине које су ретке код досељеника са југа. Косовска и вардарска струја биле су састављене поглавито од земљорадника, од потиштених чифчија, изузевши смеле и активне досељенике из Метохије. Они су донели традиције негдашње Србије, одрасли у сенци њених цркава, манастира и градова. Под узајамним утицајима ових досељеника и старога становништва које је живело у особито развијеним задругама, образовао се нов психички тип, који се својом, већ богатом историјом и својим творевинама, појављује као тип обдарен већом снагом и можда виши од чистог балканског типа.

Овај народ сељака успео је од почетка да организује српску државу на други начин него што су биле организоване околне државе: Турска, Аустро-угарска и Румунија. Прихватио је западноевропске установе, али их је изменио и прилагодио националном духу.

У току овога развитка менталитет Шумадинаца се изменио и лако је утврдити епохе у којима се ове разлике осећају. Сељак је успео да све више господари својим дивљим демократским инстинктима. Јавиле су се организаторске способности, као и јака склоност за радом.

Главне психичке особине. Оно што данас нарочито пада у очи у карактеру Шумадинаца јесте нешто јако, смело, велика активност и здрави живци. Многи од њих су способни, изгледа, да успеју у сваком предузећу. Ретке су инертне природе. Све више се јављају личности велике воље. Крути традиционализам скоро је сасвим ишчезао. Сви се прилагођавају новим начинима живота. Овде је мање говора, мање песама и епских склоности него код чистих динарских људи.

Иако активни и смели, код њих ипак има неког уздржавања којим се одликују од становништва панонског типа, каткад врло експанзивног, од далматинских говорника који понекад говоре течно и елегантно и од њихових суседних рођака у Старом Влаху који говоре, каже се, чак и кад их не слушате. Ово уздржавање које се може сматрати као грубост, у ствари потиче од достојанства и од мере: Шумадинац хоће да се загреје само свесно. Зато, кад он то чини, то је отворено, у лице противнику, очи у очи, као човек чији су преци вековима сами себи стварали правду. И то га понекад води жестини; остало је у њему нешто хајдучког, као што то налазимо у шумадијском хероју Карађорђу, сину те земље, личности доиста титанској.

У вези са претходним особинама треба код Шумадинаца забележити здрав разум, меру, смисао за стварност. Они знају проценити правично и без срџбе ствари и догађаје кад их потпуно познају. Сељаци се често одликују осећањем мере, које ређе имају њихови школовани сународници. Исто је тако развијен смисао за комично који потиче од интелигентног и финог посматрања туђих акција, нарочито њихових побуда. Све оно што се не допада, јавно се износи шалама, хумором и исмевањем. Тешко онима који истичу своје особине, тешко насртљивцима и сујетнима, онима који хоће своје себичне тежње да маскирају узвишеним побудама, тешко претенциознима без духа и без културе који хоће да преваре друге. Ниједном од ових недостатака Шумадинац неће учинити милост и прогледати му „кроз прсте“. Нигде у јужнословенским земљама не постоји више живе искрености; нигде више склоности за исмевањем.

А ова склоност никако не спречава врло живо осећање захвалности за указане услуге, осећање које се често преображава у скоро безгранично поверење.

Дружевност, озбиљност, веселост и певање.  Дружевност је врло јасна особина Шумадинаца. Код њих се запажа тежња за стварањем дружина и удружују се у свим приликама. Односи између чланова једне дружине су срдачни.

Овим смо дошли до разматрања једне друге особине Шумадинаца: ведрине и веселости, које су се испољавале у току целог 19. века и до наших дана… Ова веселост није ишчезла ни доцније, већ је била, изгледа, унеколико пригушена грозничавом активношћу и предузимљивошћу. Али и поред ових изузетака, истина све многобројнијих, веселост и склоност за шалу остали су народна карактеристика чак и за време Балканских ратова и повлачења кроз Албанију.

Демократска осећања. Демократска осећања, заједничка, уосталом, свима психичким јужнословенским типовима, овде су нарочито развијена. Разлог је овом демократском инстинкту Шумадинаца, чини ми се, следећи: „Демократска су осећања урођена народу који је за време борби за ослобођење имао једноставан друштвени састав, који је чинио друштво земљорадника и сточара, у коме није било не само никакве друштвене класе, већ и никакве значајније разлике у погледу имућности. То је била маса сељака од којих је сваки имао властиту земљу.“

Карактеристика државе и понашање за време криза. Сељаци су најбољи представници шумадијског карактера и средине. Поред већ истакнутих особина, они се одликују жестином и упорношћу.

Особита је одлика шумадијског становништва гајити наду и веру у будућност и никад не напуштати народни идеал. Србија је у најболнијим тренуцима своје историје свагда одбијала најпримамљивије стране понуде, само да би остала верна своме идеалу. Срби из других крајева су још у почетку Устанка у Шумадији осетили њен изузетни значај и схватили да ће она постати земља националне мисије. Ово се мишљење утврдило доцније, нарочито за време Балканских ратова, и продрло је међу све Јужне Словене на западу. Ова духовна чврстина објашњава се жарким родољубљем Шумадинаца.

У Шумадији је згуснута снага српских земаља, како динарских тако и косовско-вардарских. Родољубље је постало изразита црта народног карактера. Ова је национална душа нашла у независној српској држави најповољније земљиште.

Интелектуалне способности. У Шумадији има највише прилике за дивљење сељацима широке и објективне интелигенције, који посматрају ствари и догађаје и дају своје мишљење тек кад се потпуно обавесте. Сем тога, најдаровитији схватају многе ствари интуицијом и осећајем. Често неписмени људи, који имају ову духовну ширину, могу судити каткад правичније него школовани људи заведени политичким или другим страстима. Грубости у свакодневном животу, које се уопште могу посматрати код сељака, скоро нема код шумадијског становништва. На основи патријархалног живота развила се нарочито у овој сељачкој класи висока морална култура, са великим узајамним поштовањем, искреношћу и поштењем.

Ова висока вредност шумадијског сељака одржи се скоро у целини кад он постане трговац: поузданост и часност србијанских трговаца јако су цењене.

Шумадинци показују несумњиво знатне склоности за науку, књижевност и уметности: јасноћу у посматрању, живу машту, полет и одушевљење.

Створио се нов стил, јак и оригиналан, који се назива београдским…