Изградњом прве железничке пруге Београд – Ниш кроз Ресник 1884. године и касније 1924. године пружног колосека Београд – Мала Крсна, а затим и пруга Београд – Бар, која се одваја баш у Реснику од пруге Београд – Ниш, Ресник постаје све важнији железнички чвор. Нарочито је у Првом светском рату Железничка станица Ресник имала стратешки значајну улогу. У том периоду тешког времена када је Београд засипан топовским гранатама аустријске војске, ресничка станица је била безбедна, јер непријатељска артиљерија није имала домета преко Саве и Дунава до Ресника, због чега је овај железнички правац попримао све значајнију улогу. Кроз станицу је тада дневно пролазило по неколико стотина, па чак и хиљада људи, о чему сведоче и ове фотографије избегличких колона на Железничкој станици у Реснику.

Први свечани воз за Ниш прошао је кроз Ресник око 9 часова 4. септембра 1884. године са девет путничких вагона у којима су били представници Друштва за градњу и експлоатацију железница и страни гости. Неколико минута потом прошао је и други свечани воз истог састава у коме су се налазили министри, црквени великодостојници и остали гости. Станицa je била искићенa, а воз одушевљено дочекиван уз музику, прангије и песму. Читав Ресник и околна села, иако у јеку пољопривредних радова, оставили су своје њиве и присуствовали великом слављу. Никада раније није се окупило толико света. Поворка је пошла из центра села који је био сав окићен. На челу колоне био је председник села са управницом школе и свештеником, а за њима ансамбл циганске музике, па ђаци и мештани, сви обучени у нова одела. Први воз и станицу је освештао митрополит Теодосије.

Србија је убрзо схватила значај железнице у политичком, војном, а нарочито у економском погледу, па је већ 1888. године окончала повезивање овом пругом са суседном Бугарском и Турском.

Од септембра 1884. године, када је прошао први путнички, а потом и теретни воз у редовном саобраћају пругом Београд – Ниш, па до ових дана прошло је скоро 130 година и небројено много возова.

Са почетком експлоатације пруге убрзано је растао обим превоза, па су капацитети у реону Београда стално дограђивани, ширили постојећи и градили нови. У оквиру данашњег простора који називамо Београдски железнички чвор, постојале су само три станице: Београд, Топчидер и Ресник. Пуштањем у саобраћај пруге од Топчидера до Мале Крсне 1. јуна 1924. године деоница од Топчидера до Велике Плане фактички постаје двоколосечна. Ресник се од тада претежно простире између ове две пруге, Београд – Ниш и Београд – Мала Крсна. Да би се повећала пропусна моћ пруге услед интензивног саобраћаја, 1934. године изграђен је други колосек на деоници Београд – Ресник. Седамдесетих година изграђена је и ранжирна станица у Макишу. Оспособљавањем и изградњом капацитета у станици Београд и у ранжирној станици у Макишу рад се у станици Ресник нормализовао за станицу те величине и значајa. Железница је све до шездесетих година имала изузетан значај за мештане Ресника и оближњих села Пиносаве и Рушња који су користили ову станицу. Посебно за Рушањце то је била главна комуникација са Београдом, Бановским путем преко Орловца, па на Железничку станицу, све док није прорадила Ибарска магистрала. Велики транспорт робе и превоз ђака и радника обављан је деценијама овом линијом.

Мада је превоз железницом, у односу на плате, био прилично скуп, нешто повлашћенији били су ђаци и студенти, официри и чиновничко особље. С почетка 20. века цена карте трећом класом од Београда до Ниша могла би се изразити кроз следеће робне показатеље: за пољопривредника око 30 пилића, или 400 јаја, или 100 кг пшенице, или 170 кг кукуруза; за привременог учитеља око 1/3 плате или око 50 динара, а за сталног младог учитеља 67 динара; за отправника воза око 1/6 плате или око 100 динара; за потпоручника око 1/7 плате или око 126 динара итд.

Железничка колонија

Ширење старог Ресника најпре је почело у потесу Железничке станице. Како је то кроз деценије с почетка 20. века изгледало делом по свом сећању, а више по приповедању старијих, испричала нам је Верица Радојичић Јовановић. У припреми ове приче помогао је Петар Јовановић Пера Баревац.

Станичари

Део Ресника назван Железничка станица на непосредан начин је помогао у развоју читавог места. Оног дана када је кроз Ресник прошао први воз, житељи Ресника су остварили контакт са Београдом, било школовањем деце из Ресника, било снабдевањем Београда пољопривредним производима, млеком, месом и осталом робом. Ресничани су станицу називали Штација. Говорили су: идемо на Штацију на воз. Одмах по пуштању у сабраћај првог воза почело је насељавање око Железничке станице. И тада и данас, то су углавном били људи који су стизали из читаве Србије, а који су на било који начин били везани са железницом, да ли знањем, или образовањем углавном су били железничари. Међу њима је било машиновођа (познати Божа Митрић), кондуктера, отправника возова, прегледача кола, скретничара…

Међу првим објектима никле су три зграде за особље Железничке станице. По стварању стамбених услова почело је и насељавање.

Дошао је Момчило Јањићијевић са супругом Загорком. Родили су сина Братислава, који има ћерку професора музике. Био је изузетно успешан у свом послу, завршио је Економски факултет, а касније је био шеф Железичке станице Београд, да би каријеру завршио као представник Железница Југославије у Букурешту.

Нешто пре Момчила, у зграду Железничке станице дошао је Рајко Мандић са супругом Милинком, имали су троје деце. Благиња која је неудата. Градимир ожењен Миланом која је преминула и син Михајло који је неожењен. Ћерка Гордана Рајкова и Милинкина има три сина: Љубомира који је ожењен Бојаном и они имају троје деце, Матију и близанце Луку и Искру. Горданин син има сина Владимира и у браку са Аном има троје деце, Теодору, Луку и Андреју. Трећи Горданин син, Бранимир, са супругом Светланом има ћерку Нану.

Такође у једној од зграда живео је Јован Кљакић са супругом Надом и ћерком Миленом. Јован је био телеграфиста, јер се тада све радило ручно. Нада је факултетски образована, као и њена кћерка Милена, па је Нада отишла у пензију као наставник француског, а Милена и данас ради као наставник у школи у Реснику.

У трећој згради у то време живео је Миловук Стефановић са супругом Елом, Словенком. Имали су три сина и ћерку: Томислава, Банета, Бошка и Драгану. Миловук је припадао НОП-у и за време Другог светског рата неколико пута је хапшен од стране специјалне полиције. Сва три брата су у Реснику играли фудбал за тадашњи клуб, а Бане је дуго играо фолклор у „Цветковићу“ а једно време је провео и у КУД-у „Младост“ у Реснику као кореограф. Један од најбољих голмана био је Томица Стефановић.

„Станичар“ је био популарни назив за све оне који су живели на Железничкој станици. Они су се одмах интегрисали са остатком села и као деца уживали у разним дечјим дешавањима, у игри, дружењу и разоноди. Сећам се и данас тренутака проведених у друштву са станичарима. У школу смо ишли преко ливада (у стару школу, данас је ту обданиште). Идући према кући или школи, пролазимо преко башта које су биле испод Животића и, наравно, улетимо у баште, обрстимо купус као зечеви, а неки пут стигну и батине од власника или родитеља. Од нашег несташлука страдало је и воће. Ученици који су у школе ишли у Београд познатим возом звани „Лаповац“, уживали су на путу до града, а у тим возовим рађале су се и нове љубави и сјајна другарства. Задуго је воз био једино превозно средство из Ресника према граду. Волели смо станично особље, а и они су нас волели. Не могу да заборавим возовођу Радована Рају Калајтовића (1899-1979) и његову супругу Милену Нену рођену Живановић (1899-1982), најбољу домаћицу на Железничкој станици. Доселили су се из Купинова 1930. године и саградили кућу у Железничкој колонији (сада је то улица Александра Војиновић бр. 99). Нису имали децу. Са њима је око три године живела и Ненина мајка Марија, која је умрла 1963. у 83. години и сахрањена у Реснику. Њихови наследици су продали ту кућу.

Сећам се дана када је овај свет напустио предиван човек, машиновођа Божидар Митрић. Умро је 1963. године. Тога дана сваки воз који је прошао кроз Ресник непосредно испред његове куће, дуго је свирао, а ту чак и улаганио у знак почасти због Божине смрти. Божа је иза себе оставио супругу Виду, синове Драгана и Радомира (Рашу), надасве познатог фудбалера који је играо за фудбалски клуб „Ресник“. Драган Митрић са супругом Милојком има Владана и Оливеру. Владан има сина Ђорђа, а Оливера ћерку Мају.

Ту у близини рампе у једној од приватних кућа живела је породица Матејић. У Ресник су дошли 1937. године, с обзиром на то да је Тихомир Матејић добио посао на железници. Пре доласка у Ресник породица Матејић је живела у Земуну, али пошто су били подстанари код некога Немца који је припадао организацији „Хитлер југенд“ и који је показивао склоност ка Хитлеру 1937. године, долазе у Ресник. Још док је био у Земуну, почео је као дечак да игра за клуб „Јединство“. Из тог периода преноси и једну сјајну анегдоту. Једног дана тренер је поделио екипу да играју на два гола, али му је један играч недостајао. Тренер је позвао дечака који је седео поред аут линије. На ногама је имао опанке „пироћанке“. Поставио га је да игра бека, али када би тај мали шутнуо, то је био страховит ударац. Е, тај дечко је био славни Рајко Митић. Као доброг голмана, уласком у први тим тренер одводи Рају да научи зубарски занат. Надимак Баћа добио је тако што је за време рата 1943, када је приликом одласка на купалиште видео довођење логораша на Старо сајмиште и у колони чуо некога који гласно зове: Баћо, Баћо. Ресник Баћу памти Рају Матејића као одличног фудбалера, човека који је сваки пут одговарао на позив својих суграђана да им и у по ноћи и дана извади зуб и спаси од несносних болова.Ту на рампи у својој кући живео је Тика, Драга Гина, њихов син Раја Баћа са супругом Добрилом и децом Зораном и ћерком Миком. Данас Зоран, чија супруга Ката није више жива, има три ћерке: Бојану, Јелену и Мирјану. Бојана са супругом Сашом има Ђорђа и Ању. Јелена има ћерке Драгу и Веру, а Мирјана са супругом Ненадом има ћерку Дуњу и сина Дуку. Рајина ћерка Мирјана Мика са покојним супругом Слободаном има сина Ненада који са супругом Тањом има ћерку Андреу.

Ту у близини рампе, заправо код Марића, становала је породица Миладина Павковића, који је такође радио на железници, са супругом Катарином и ћеркама Јагодом, Вером и Љиљаном. Код Бакаловића је становао и Миладинов рођени стриц Радомир са супругом Јелицом, ћерком Радмилом и сином Миодрагом Мићом, који је погинуо у Другом светском рату и чије се име налази на споменику бораца НОР-а у Реснику.

Покрај реке налазила се кућа Душка Белића, познатог ткача у околини Београда. Са супругом Иванком одгајио је три сина: Југослава, Бранка и Стеву, три сјајна фудбалера. Југослав са супругом Тодорком, која је умрла 1964, има сина Душка и ћерку Снежану. Са другом супругом Божицом има сина Богдана и ћерку Данијелу. Бранко је ожењен са Љубинком и има двоје деце, Тању и Томислава. Тања има ћерку и сина, а Томислав такође ћерку и сина. Стеван је ожењен Радојком и имају сина Бранислава и ћерку Александру.

У комшилуку код ткача Белића налази се и данас кућа Миодрага Бабића. Миодраг је из Кумодража дошао у Ресник и радио као кондуктер на железници, а Вукосава из ресничке фамилије Павловић удала се за њега, и њихов родослов је у оквиру родослова староседелаца.

У близину рампе доселио се 1933. године Никола Несторовић са супругом Милосијом. Никола је радио на железници као надзорник скретнице. Изродили су три сина и две ћерке. Никола је био ловац и сваке недеље се могао срести како се враћа из лова са својим кером и уловом. Овом страшћу је и касније био опседнут и син Мирослав, док је син Радослав био познати голман. Те Ралетове бравуре забележене су и на сликама са утакмица. Никола и Милосија су имали ћерке Љубинку (удату за Булу Николића) и Томанију. Синови Николе су Предраг, Мирослав и Радослав Рале Несторовић. Нажалост, само је Рале међу живима. Предраг са супругом Миленом има две ћерке Љиљану и Гордану. Љиљана има сина Драгана, а Гордана има синове близанце Дејана и Бојана. Син Мирослав са супругом Милицом има Мирјану и Драгану. Радослав Рале има две ћерке Биљану и Снежану.

У улици Душице Спасић једна од првих кућа која је ту никла била је кућа Стеве опанчара. Наравно то је била кућа у Личинама, па онда у улици Александра Војиновића, па тек после осамдесетих година у улуци Душице Спасић. Стева опанчар, познат по свом занату, живео је у тој кући са супругом Јулом. Баба Јула је била једно драго биће, а када мало попије коју капљицу, знала је да буде прека погледа. Одгајили су два дивна момка, Чедомира и Бранислава. Чедомир је радио као учитељ у Рушњу, затим директор школе у Рушњу, а онда као директор школе на Петловом брду. Бранислав је завршио Правни факултет и радио је као судија у Новом Саду. Чеда са супругом Радмилом има ћерку Љиљу и сина Стевицу. Пре доласка на Железничку станицу Јула и Стева су живели у кући Пере Лазаревића, па су педесетих година отишли у њихову нову кућу.

Преко пута куће Стеве опанчара (данас су ту други власници те куће) налази се кућа покојног Милана Спасића, кондуктера који је у Ресник дошао 1949. године. Са супругом Добрилом Милан је изродио двоје деце, Слободана и Душицу (по којој, нажалост, данас носи назив и улица). Слободан, инжењер, са супругом др Олгом Спасић има две ћерке, Гордану и Весну. Гордана са супругом Слободаном има сина Вука и ћерку Иву, а Весна са супругом Иваном има ћерке Нину и Тамару.

Из Рипња се одмах иза рата доселио Милисав Мијатовић, који је такође радио на железници, и њихова кућа се и данас налази у улици Љубише Јеленковића код мостића. По супрузи Десанки, остали подаци ове породице се налазе у родословљу фамилије Марјановић.

На самој аутобуској станици и данас се налази објекат који су некада сви знали као „Стаменкова кафана“. Иза кафане у дивном дворишту живела је породица Марковић са домаћином Стаменком, угоститељем. Стаменко је ту живео са супругом Менком и ћерком Олгицом. Олгица је била крхка девојка, интелигентна, касније правница; али на почетку Другог светског рата укључила се у илегалу у борби против окупатора. Хапшена је неколико пута и одвођена на саслушање у специјалну полицију, а крај рата је дочекала као напредна скојевка. Нажалост, завршила је на Голом отоку, будући оптужена неправично, и то од својих другова из Ресника. Но, живот је чудо: Олгица је и данас чила и сећа се своје младости, својих станичара, а и својих пропаћених дана. Њеног оца Стаменка су из милоште звали Данко, па је Олгица свом сину дала име Данко. Данко са супругом Славицом има ћерку Сању и сина Милана.

Преко пруге у Ресник се доселио одмах после рата Живојин Ђурић из Ковачевца. Радио је на железници у стражари, и са супругом Цветом добио је сина Радослава Лулета, а затим Првослава званог Пиа. Син Радослав са супругом Цаном има ћерку Светлану, која са супругом Радомиром има две ћерке, а син Бобан има ћерку и сина. Син Првослав је оставио посебан траг у фудбалској каријери, као одличан играч; са супругом Љиљаном (девојачко Недељковић) забележен је у родословљу старих ресничких фамилија.

Давних година пре Другог светског рата доселио се Алексије Бакаловић са супругом Душицом. Алексије је радио на железници као магационер. Иначе породица Бакаловић је у Ресник дошла из Рипња. Алексије и Душица су добили сина Властимира званог Лаца кога сви памтимо као финог, углађеног човека, дивних манира и изузетног отправника возова. Када је стасао, оженио се Јеленом Петровић и тако заузео место са својом породицом у родослову старих ресничких породица.

Године 1952. у Ресник преко пруге у новосаграђену кућу доселио се Милутин Павловић са супругом Вукосавом, оцем Нестором и мајком Јеленом званом Лена. Са њима је стигао и мали Нестор, а касније су се ту родиле и Нешине две сестре Мирјана и Вера. Наш Нестор Неша Павловић од првог дана показао је жељу за дружењем, стварањем и улепшавањем Ресника. Истицао се као активан и организован, амбициозан и као такав вољен је од свих. Са супругом Радмилом Радом Бакаловић, а преко своје таште која је из Петровића, нашао је и он место у нашим родословима. Његова сестра Мирјана живи у Гомилици код Сплита; има супруга који се зове Анте и са њим ћерку Ану и сина Ива. Иво је поморац, а Ана живи у Београду са супругом Владимиром; има ћерку Мануелу, синове Луку и Немању. Сестра Вера има сина Милутина и живи у кући родитеља преко пруге.

Преко пута рампе кућу је направио Миладин Мила Марић који је дошао из Рипња. Радио је као кондуктер на железници, а данас му је и син Мирко кондуктер на железници. Милан Марић се оженио Ресничанком Илинком Ицом из фамилије Милојевић-Гајић, и они се такође налазе у родослову старих фамилија. Имају сина Мирка и ћерку Гордану Гоцу, која је била удата за Досу Недељковић из Ресника. Из другог брака са супругом Пером има сина Александра, Александар који са супругом Андријаном има сина Огњена.

У малом сокачету преко пруге једна од првих кућа била је кућа фамилије Бркић из Барајева. Младен Бркић са супругом Вукосавом има два сина, Станимира Станка и Велимира Велу. Станко са супругом Вахидом има сина Бојана, а Велимир са супругом Радмилом има сина Александра. Оба Младенова сина су факултетски образовани, а оно што је за ову породицу карактеристично и њихов синоним јесте „БИС“ који је Станко саградио код моста крај Топчидерке, о чему смо у овој Хроници говорили у поглављу Привреда.

Преко пута „БИСА“ данас се налази кућа Радомира Радета Васића (1924-1996). Радомир је био скретничар, а у Ресник је дошао 1950. године из Лешија код Параћина. Са супругом Радојком (1924-2001), која је била шнајдерка, најпре се доселио код покојног Радована Калајтовића и његове супруге Милене која је живела у близини рампе. Радомир се борио у Другом светском рату и за своје учешће, исказану храброст и пожртвовање добио је медаљу за храброст од стране председника ФНРЈ. Радомир и Радојка имају сина Славољуба Мишу и ћерку Верицу. Миша ради на железници. Верица је удата у стару ресничку фамилију Ђурђевић и налази се у родослову староседелаца.

Борисав Ђорђевић (1928), супруга Оливера Вера (1935), и син Војислав Миле (1953), доселили су се из Баба код Космаја средином шездесетих година. Становали су код Живојиновића у Реснику. Подигли су кућу 1959. која се данас налази прекопута БИС-а. После развода Борисав је отишао за Панчево. Вера је радила у Дому здравља у Раковици. Са сином је на плацу направила још једну кућу у којој данас живе.

Прекопута БИС-а налази се кућа фамилије Новосел која је у Ресник дошла одмах након рата. Супружници Новосел Петар и Мара имали су троје деце, ћерку Љиљану, удату за Сурван Есада који је у време момачких дана радио у „Жеграпу“ и на прузи у Реснику и ту оженио Љиљану са којом има ћерку Сању и сина Златка. Син Петра и Маре Влада играо је фудбал за екипу „Ресника“ и то дуго и успешно. Супруга му је умрла, а са њом има двоје деце. Драган, други син Петра и Маре, живео је у Аустрији и тамо је умро, није се женио, а у Аустрију је отишао веома млад. Породица Новосел одувек је била честита породица. Петар је био водоинсталатер, помагао је Ресничанима у сваком тренутку, а Мара је имала некакве надимке, а сви је памтимо по томе да је била причљива, забавна, и сва дешавања у окружењу биле су њене прве вести.

У сокачету преко пруге живео је Гојко Брадић, обућар, са супругом Зорком. Гојко је радио на Железничкој станици као скретничар, а у време када није био на послу, бавио се обућарским занатом. У Ресник је дошао пре Другог светског рата, а када је рат избио, прикључио се илегали и хапшен је неколико пута од стране специјалне полиције. Једно од хапшења је било у истом дану када су хапшени и Миловук Стефановић и Олгица Марковић. Гојко и Зорка нису имали деце.

У близини Гојкове Гуће, али ближе Железничкој станици, била је кућа Владимира и Косанке Николић. Влада је такође радио на железници. Он и Зорка су имали сина Петра; надимак му је био Пера тролејбус. Петар је по занимању био лекар. Има ћерку Снежану која данас живи у Бору. Петар је играо фудбал и био је врло дружељубив.

На истој локацији налази се кућа Здравка Исаиловића, који је одмах после рата ту направио кућу са супругом Будимком. Здравко је дошао из Рипња, а био је директор фирме „Крин“ у Београду, препознативе по њему као успешном привреднику. Здравко је многе Ресничане запослио у својој фирми и помогао је развоју Ресника. У браку са Будимком има три ћерке: Јагоду, Гордану и Светлану. Гордана има сина Филипа, а Светлана ћерку Милену.

Преко пруге код малог мостића налази се кућа Милована Ђиласа. Милован је био кондуктер и у тој кући је живео са супругом Зорком са којом није имао деце, али из првог брака има сина Радета, који данас живи у Аустралији и са супругом Ђуком има сина Растка. До одласка у Аустралију Раде је играо фудбал и био је друштвен. Оно по чему то ново насеље преко пруге памти Милована који јесте да је увек био спреман да учествује у организовању сваког самодоприноса, а у нади побољшања квалитета живота у том увек занемареном насељу. У Ресник је дошао 1950. године и ту скончао свој живот. Био је радостан када су у Ресник стигли први телефони и асфалт.

Ту крај саме пруге 1952. године кућу је купио Драгутин Недељковић, и ту се доселио са таштом Милком и супругом Наталијом, сином Душаном и ћерком Биљаном. Бака Милку из милоште смо звали Баја, али ја као дете памтим да је изнад свега волела унука Душана. Има много анегдота везаних за Бају, али у сећању ми још одзвања њена галама на мене и моје другарице када са пруге дозивамо Дулетову маму да га тужимо како дира нас „добре девојчице“. Данас ме за ту породицу вежу успомене на моје и Душаново заједничко детињство. Ишли смо у први разред, још се нисмо добро познавали, али као деца често смо се играли. Био је зимски распуст, санкали смо се од моје куће према бари, а у бари је био лед, Дуле није могао да прикочи и завршио је у бари испод леда. Деца која су била ближа мојој кући отрчала су по моју мајку, а ја и Неша Павловић покушали смо да му помогнемо, али без успеха. Моја мајка је дотрчала, извукла га и однела у нашу кућу, свукла са њега све, обукла га у моју женску кошуљицу и наместила крај шпорета. Мајка у том тренутку није знала ни чије је дете, док су друга деца отрчала по његову мајку. Све се лепо завршило, али је Дулету задуго сметало што му је моја мајка обукла женску кошуљицу.

На путу за Сикиљевац задња кућа у тој улици била је кућа Стојана Булата (1910-1983). Доселио се 1950. године из Перлеза са мајком Марицом (1988-1971) и супругом Стојом (1911–1998). Тада се улица звала Железничка колонија, а данас је то улица Љубише Јеленковића. Булат је радио на железници као кондуктер; била је то изузетно вредна и поштена породица. Нажалост Булат није имао деце, а наследник те куће је Булатов рођак Драган Остојић (1934-2011), који се у Ресник доселио из Перлеза са супругом Љубицом (1933-2013) и ћеркама Миром (1955), удатом Стојановић у Реснику, и Милицом (1958). У Реснику је рођен и син Стојан (1960), који је по Булату добио име, а кућу је направио 1959. године.

Преко рампе на брду налази се кућа Борисава Качаревића, који је са супругом Маријом и њеном сестром Даринком дошао из Рипња 1947. године. Борисав је радио на железници, а пошто нису имали деце, усвојили су синовицу Бранку, високу лепу девојку. Бранка је рођена 1942. године, данас има два сина Горана и Зорана.

Прве комшије Качаревића били су Симиџићи, и то Бранислав, који је дошао из Рипња 1950. и био је ожењен Драгињом из Врчина. Њих двоје имају две ћерке, Живадину и Велинку, удату Стојановић у Реснику, и која се налази у родослову старинаца. Живадина има ћерке Зорицу и Светлану. Зорица има ћерку Тијану и Ивана са мужем Небојшом. Светлана са мужем Жељком има две ћерке Јовану и Јелену. Бранислав Симиџић је био саобраћајни техничар и цео свој радни век провео је на железници, где је несрећним случајем изгубио ногу.

На брду преко пруге, а испод „Бучкаревог“ багрема, 1958. г. доселила се из Бачке породица Ившић, Карло са супругом Миком и четири сина: Драган, Иван, Ђуро и Андрија. Карло је радио у Београдском водоводу и канализацији, а супруга му је била домаћица. Драган са супругом Славицом, која је преминула 1995, има синове Дејана и Дарка. Дарко има синове Лазу и Немању са супругом Славицом, а Дејан са супругом Горданом има ћерку Јовану и сина Николу. Иван са супругом Ерџебет има две ћерке, Марјану и Јасмину. Марјана са супругом Стефаном има ћерку Дајану и сина Патрика. Јасмина са супругом Јаном има ћерку Ивану и Јану и сина Јана. Ђура са супругом Марицом има ћерку Драгану, технолога, сјајну особу, која са супругом Милошем има ћерку Катарину. Андрија са супругом Анком има сина Младена и ћерку Ивану. Младен са супругом Иреном има сина Михајла и ћерку Александру. Иван има два брака; из првог има сина и ћерку, а из другог има сина.

Одмах испод Ившића је из Блаца 1957. г. стигла породица Драгослава Спасића. Драгослав са супругом Загорком има два сина, Јордана и Драгана. Јордан са супругом Љубицом има ћерку Аниту и сина Александра. Анита са супругом Александром има синове Алексу и Стефана. Драган се није женио и преминуо је као и отац и мајка.

Ту у нашем Орловцу 1973. доселила се породица Смоловић, Милутин са супругом Љубом и децом Јанком и Јеленом. Нажалост, Милутин је веома млад погинуо на грађевини 1994. Јанко из брака са супругом Загом има синове Луку и Огњена, а Јелена са супругом Сашом има ћерку Веру.

Богато је насељен наш Орловац, и ту испод Спасића налази се део породичног стана Живка Радојчића, а на његовој дедовини је и кућа Вере Радојчић Јовановић. Преко пута, а поред куће Пије Ђурића, давних дана су из Ковачевца дошли Трифуновићи. Властимир и жена му Витосија, деца Вера, Олга и Милун. Била је то честита породица и играли смо се као деца – од Орловца до Сикиљевца све је било наше. Дечаци су се играли каубоја и индијанаца, а ми девојчице жмурке. Прве висибабе и љубичице брали смо у тој шуми, и то је био најлепши део који свако од нас памти. Вера у браку са Љубишом има ћерку Слађану, а Слађана у браку са Зораном има ћерку Катарину. Милун са супругом Љиљаном има Ненада и Наташу.

Године 1963. у комшилуку код Качаревића, Митрића и Симиџића доселио се Вукоје Симић са супругом Грозданом, сином Радованом и ћеркама Јорданком и Ружом. Јорданка је после завршене медицинске школе почела да ради у амбуланти у Реснику и ту дочекала своју пензију. Све троје деце су били друштвени. Радован звани Рака је оставио траг у екипи фудбалера која је сваког викенда доносила страст и срећу Ресничанима. Јорданка у браку са Радетом Орловићем има ћерке Јулију и Виолету. Рака са супругом Вером има ћерку Јелену, а Ружа у браку са Драгутином има ћерку Маријану.

Ту на самој рампи и данас постоје три зграде које је још пре рата саградио покојни Ђорђе Радојчић, звани Ђура трговац. Знао је Ђура да ће ту једног дана кренути изградња пруге Београд – Бар, па је мислио да ће то доносити паре од издавања подстанарима. Када је рат завршен, те зграде су Ђури одузете и постале су државна имовина. У тим зградама станове или тзв. нужни смештај углавном су добијали они који су радили на железници. У једној од тих зграда сместила се и породица Драгомира Божића, који је са супругом Милком добио два сина, Вучину званог Вуле и Миливоја званог Мицко. Оба Божића су играла фудбал и остали су упамћени као сјајни фудбалери, добри другари и момци које су многе девојке желеле у свом друштву. Вуле са супругом Олгицом, рођеном Тацић, има место у нашим родословима, а Милоје са супругом Јелицом има ћерку Јелицу и сина Слободана.

У једну од тих зграда 1955. дошла је породица Радослава Марковића. Радослав се настанио са мајком Милком и супругом Радославом, а са њом је изродио три сина, Миодрага, Милосава и Милана. Миодраг са супругом Снежаном има сина Бојана и ћерку Бојану. Милосав са супругом Радмилом нема деце, а Милан је, нажалост, млад преминуо, тако да он, баба, мајка и отац почивају на гробљу у Реснику.

Године 1948. из Рипња у Ресник доселио се Добросав Мандић са супругом Миленом коју је тек оженио. Најпре је становао у колиби на имању Стеве Миљковића у тзв. Пландишту, и у тој колиби родила се његова ћерка Ангелина Цица. Тражећи боље услове за своју породицу, Добросав се сели код баба Јане Милорадовић, а затим код породице Карашићевић. У међувремену је преко пруге направио кућу и уселио се са својом супругом и ћерком. Нажалост Цица је рано остала без мајке, живот ју је шибао са свих страна, али је увек ширила оптимизам, била је вољена у сваком друштву. Цица је била члан извиђача, феријалаца, вредна омладинка која је узела учешће у свим активностима у Реснику. Удала се за Зорана Јанковића, отправника возова у Реснику, и са њим добила синове Братислава и Ивана. Цицин отац је радио на железници, а данас на железници ради син Бранислав и снаја Биљана. У браку са Биљаном Бранислав има сина Растка и ћерку Милену. Иван моментално ради у Емиратима. Чекајући сина да им дође у посету, Цицин муж Зоран преминуо је 23.01.2015. на самом аеродрому.

До Цицине куће такође тих година кућу је направио Минчић Миодраг и жена му Десанка. Имају ћерку Мирјану која у браку са мужем Голубом (који је погинуо) има ћерку Сању и сина Милана. Сања има две ћерке Јулијану и Наталију, а Милан има сина Вука и ћерку Иву.

У близини Цицине куће била је кућа покојног Милутина Мандића, такође железничара који је дошао из Рипња са супругом Наталијом. Имао је двоје деце, Боривоја Бору и ћерку Персиду коју су сви знали само као Секу. Сека има ћерку Славицу. Пошто му је жена умрла, када је остарио Милутин се оженио са Живаном, сестром Милене Калајтовић удовицом која није имала децу.

На десној страни Цицине куће испод шуме 1958. дошла је породица Градимира Мишића са супругом Јагодом. Њих двоје у том браку имају Љиљану и Снежану. Љиља има сина Марка, а Снежана у браку са Александром има Немању и Лазара.

У близини пруге, како ми кажемо преко пруге, на том путу за Падалиште на самом углу налази се кућа Милије и Добриле Томић. Милија је такође радио на железници, има сина Живојина званог Жижа. Живојин са супругом Вером има сина Радослава и ћерку Сузану.

Непосредно ту крај моста из правца Ресника ка Железничкој станици налазила се кућа Пере, пекара. У њој је живела надалеко позната Јела Касапка. Прича се да јој је први муж Нешић био касапин, па је по њему добила тај надимак. Године 1959. венчала се са Богољубом Данчуловићем, али није имала деце. Касапка је живела од 1894. до 1983. године, а у Ресник је дошла још пре Другог светског рата. Јела је имала једно кученце Лили, кога је носала где год пође. Генерације ђака идући у школу, а и када се враћају, кашљем својим измамили би Касапку да истрчи из куће и на сва уста се изгалами на дечурлију, а њима је то било забавно.

Преко пута Касапкине куће живео је Јеленко Данчуловић, ковач. Јеленко је био ожењен са Анком Личанком, а по свој прилици, био је у сродству са Касапкиним другим мужем. Јеленко је сарађивао са свим житељима Ресника и они су често навраћали у његову ковачку радионицу. Јеленко је имао сина, а Анка из првог брака има ћерку Надежду.

У ливадама преко пута БИС-а кућу су направили Костадин Коста и Љубинка Ђорђевић. Имали су сина Љубисава, а сви смо га звали Љубе. Костадин је храмао на једну ногу и био је чест гост „Стаменкове кафане“ али и поред свог боемског живота, један од порока му је био и картање. Љубе је био леп момак рођен 1950. године. Играо је фудбал, па је као одличан фудбалер једно време играо и у Партизану. Али је вероватно тренинге схватао неозбиљно, а волео је порок свога оца, па се убрзо вратио свом матичном клубу у Реснику. Нажалост, погинуо је у војсци 1970. године.

У близини игралишта живели су Никола Гојшина (1907-1956) и жена му Магда (1909-1977). Имали су сина Милана који је радио као телеграфиста на станици у Реснику. Живео је од 1935. до 2001. године. Иначе, Гојшине су у Ресник дошле још пре рата. Милан је био верни навијач и посетилац свих утакмица које је играо тим „Победа“, а касније ФК „Ресник“. Гојшине су сахрањени у Реснику.

У низу кућа од игралишта према рампи била је кућа фамилије Славка Милојковића и Јулке. Славко је живео од 1903. до 1983. године, а Јулка од 1901. до 1977. Славко и Јулка су у Ресник дошли из Кушиљева пре Другог светског рата. Славко је радио на железници. Њих двоје су у браку имали три сина. Драгиша звани Гиле (1927-1983) радио је као професор историје и предвојничке обуке, а затим је био инструктор вожње, а после тога је отишао у Данску. Није се женио, али га генерације памте као угледног господина са краватом, увек дотераног. Други син Љубиша (1930-2009) са супругом Наталијом из Барајева има два сина, Зорана (1955) који данас живи у тој кући и који по својој баби носи надимак Јулка, а који је успешно и дуго играо фудбал, у браку са Десанком из Зајечара има ћерку Јелену (1979) и сина Милана (1987). Други Љубишин син Драган (1957) ожењен је Славицом. Трећи син Славков и Јулин је Радомир (1932-2012), са супругом Мирјаном има сина Горана (1962) и ћерку Весну (1969). Горан са супругом Јорданком има сина Марка, а ћерка Весна са супругом Срђаном има Хану и Михаила. Оно по чему Ресник памти Радомира јесте то да је био изврстан фудбалер, а синовац Зоран је ту врлину наследио од стрица. Велики део живота Радомир је провео у Шапцу.

Покрај Милојковића живела је породица Милорадовић, Радосав (1902-1984) и супруга Јана (1905-1986). Они су у Ресник дошли из Марковца пре Другог светског рата. Радосав је радио на железници као кондуктер. Радосав и Јана су имали два сина, Радомира и Радована. Радомир (1926-1998) са супругом Вером има сина Небојшу и ћерку Снежану. Снежана са супругом Миливојем има два сина, Богића и Бојана. Други син Радосава и Јане био је одличан центарфор и играо је за ФК „Ресник“ и остала је једна анегдота о њему: прилазио је ресничким домаћинима који су имали краве и уцењивао их у смислу: играћу данас ако ми донесете млеко. Радован је студирао медицину у Скопљу, а пошто му је тата био кондуктер, сваки пут када тата стиже у Скопље, доноси нове вести и храну за свог будућег доктора. Радован се оженио Десом са којом има сина Зорана који живи у Свилајнцу и Горана који живи у Грчкој. Радован је у Скопљу радио као лекар све до пензије.

Године 1936. из Смедеревске Паланке у Ресник је дошла породица Миладина Николића који је на Железничкој станици радио као манипулант-возовођа. Када су дошли у Ресник, најпре су становали код Радосава и Јане, а касније у стражари све док нису направили своју кућу. Миладин и Дана имају троје деце: Миодрага, Милицу и Емилију. Миодраг са супругом Катарином има синове Предрага и Ненада, а Ненад има две ћерке. Милица има Стевана, који са супругом Тамаром има сина Растка и ћерку Теодору, а Милицина ћерка Гордана са супругом Сашом има ћерку Нађу. Емилија, треће дете Миладина и Дане са супругом Живојином, имала је сина Јовицу (који је, нажалост, млад преминуо) а који са супругом Невенком има ћерку Теодору, док Емилијина ћерка Јасмина са супругом Слободаном има сина Александра. Дана Миладинова је била крупна жена, што би људи рекли „опасна“; нажалост њу је ударио воз.

Путем ка Патин Мајдану, а пре мостића којим се једино могло доћи до куће некада чувене Катице, налази се кућа у којој су некада живели Николићи, Љубомир Николић и супруга му Љубинка, рођена Несторовић. У браку са Љубинком Љубомир звани Була има сина Драгана који је ожењен Горданом из фамилије Шаргић и налази се у родослову наших старих породица. Була је радио у Југостроју, био је образован, на руководећим местима је дочекао своју пензију. Николићи су у Ресник дошли из Рушња пре рата. Булин рођени брат Раја са супругом Миленом, која је из Параћина, има сина Душана и ћерку Душанку. Дуле има две ћерке, а Дула два сина. Раја је био боем, дружио се са свима који су волели добру капљицу, посећивао је често „Стаменкову кафану“, а онда и код Милана Тацића Чанкалова, који је једно време био закупац „Стаменкове кафане“. Рају су волели фудбалери и био је драг у сваком друштву. У њиховој кући и данас живи Јован Јовановић са супругом и троје деце; вероватно су кућу купили од Николића.

Преко пута Николића на брдашцету, а преко мостића, налазила се кућа Илије Марковића. Марковићи су се ту доселили 1945. године. Илија је радио као угоститељ и водио је неколико познатих локала у граду. У тој кући Илија је живео са супругом Катицом и њеном рођеном сестром Анком. Претпоставља се да су оне биле родом из Хрватске. Катица је била вредна жена, гајила је стоку, а имала је најлепше коње у околини Београда. Старији суграђани Ресника знају да је Катица са својим коњима радила на прузи Београд – Бар вукући са њима шине и вагонете. Илија је био леп човек, увек дотеран, за оно време прави господин са краватом, што и није било могуће видети често, али је био боем, волео је свакојаке пороке, а знао је да за ноћ изгуби читаво мало богаство у картању. Има много анегдота како је смишљао форе да побегне од људи од којих је на картама изгубио те ноћи.

Од 1957. године у кући поред Катицине је и кућа покојног Милка Миладиновића и супруге му Ангелке. У браку са њом имао је ћерку Крстинку и синове Лозана и Ивана. Нажалост, сви су преминули, и то релативно млади; сада у тој кући живи Иванова супруга Љиљана Миладиновић и син Небојша са супругом Сандром и ћерком Саром.

Те исте 1957. у кућу до њих доселили су се Љубомир и Љубинка Тодоров и њихова деца Гигов Миодраг и Светлана, ћерка Љубомира и Љубинке. Миодраг Мики са супругом Гојком има ћерку Андреу, сина Андреја и ћерку Николију. Николија Гигов од 1998. је млада пијанисткиња са освојеним многим признањима. Гигов Андреј је монтажер филмова.

Године 1956. године у Ресник су стигли на исто то брдашце и Голубовићи. Благоје и Мира са своје четворо деце: Цана, Боривоје, Миле и Љубомир. Данас ту живи Љубомирова супруга Мара, ћерка Јелена са супругом и две ћерке, како и син Александар са супругом и двоје деце.

Наредне 1957. године ту се доселио Обрад Видановић и жена му Велика, деца Раде и Јовица. Ту сада живи удовица Велика, син Раде са супругом Јоком и њихови синови, Владимир са супругом Вањом и Предраг са супругом и двоје деце.

Преко пруге на путу за Падалиште од 1936. године живео је Живадин Јовановић и супруга му Тиока. Живадин је радио на железници и у браку са Тиоком има троје деце: Милину, Ратка и Радмилу. Ћерка Милина, удата Бабић, са супругом Живком имала је сина Дејана изузетног дечака који је као и његов деда радио на железници, који је певао као славуј, али је, нажалост, отишао са овога света. Дејан је иза себе оставио две ћерке. Из првог брака Милина има два сина Николу који такође има две ћерке и Борисава који са учитељицом Јадранком има два сина. Жикина ћерка Радмила са супругом Томиславом Миладиновићем има сина Драгу, а он са супругом Марином има троје деце: Василија, Јована и Доротеју. Ратко Жикин син са супругом Љиљаном има Мају.

Преко пруге у једном од два сокачета кућу је подигао Богомир и жена му Јаворка Ракић. Богомир је радио на железници као скретничар. Богомир је са супругом Јаворком дошао 1946. године из Влашке код Младеновца. У браку са Јаворком има сина Радомира (1946) који са супругом Милицом рођ. Павловић (1946) има сина Милана (1965), снаху Драгану (1969), унуку Тамару (1991) и унука Давида (2002). Милан Ракић је био изузетан фудбалер своје генерације, а и данас је велики ентузијаста и увек је помогао да опстане то фудбалско чедо Ресника. У браку са Милицом има ћерку Мирославу (1967), која са мужем Зораном Јовановић живи у Жаркову и са њим има два сина, Петра (1987) и Тихомира (1990).

Нешто даље од Ракића у почетку је живела породица Златије и Ђорђа Јанковића о којима немамо више сазнања.

Поред њихове куће ту у такозваној бари покрај пруге кућерак је направио 1947. године Љубиша Милетић са супругом Горданом. Љубиша је у Ресник дошао из Багрдана, а са Горданом је имао двоје деце: ћерку Живку, касније удату Милетић, и сина Бранислава који се удавио када је имао три године. Љубиша је радио у полицији. Касније је Љубиша купио плац покрај реке од Наде, пасторке Јеленка Данчуловића, и ту се настанио са својом породицом. Живка није имала децу, али је усвојила девојчицу Јовану.

Поред пруге у тој истој бари била је кућа Бранка Пригмиза. Бранко је за време рата избегао са Кордуна, по мајчиној линији потиче из стабла Стојана Аралице, познатог сликара и графичара. Најпре је стигао у Сремску Митровицу и запослио се на железници, па је тако био отправник возова у Раљи, Рипњу и Топчидеру. Био је врло цењен у свом послу. Каријеру је завршио као иследник у домену дешавања железничких несрећа. Оженио је Јелицу, ћерку Владе Јовића, кондуктера, и са њом у браку добио два сина, Ђорђа Ђоку и Милана Мићу. Док су синови расли Бранко је кренуо да прави кућу у Реснику одмах испод школе, јер је земљиште на коме је била кућа подводно и стално плавило.

Има много анегдота из тог периода. Ишли смо у школу преко ливада Личина, јер тада није било кућа по ливадама, били су неки поточићи; била је зима, а потоци се заледили. Девојчице мршавице прелазиле преко потока и преваре Ђоку који је мало подебео да слободно згази на лед и пређе. Наравно Ђока упадне, а кућа баш и није близу. Цича зима, а девојчице побегоше. Није нам Ђока превару заборавио и када је дошло пролеће, Ђока ухвати жабу и јури нас да нам жабу стави у уста. Био је Ђока добар друг, свирао је хармонику, одличан ђак, добар син и радио је у полицији. Нажалост, рано се разболео од дијабетеса и то му је погоршало здравствено стање тако да данас слабо види. Ђока са супругом Милесом има синове Драгана и Сашу и ћерку Јелену, која са супругом Драганом има Уроша и Анђелу. Милан Прикмиз Бранков и Јелин млађи син био је дивно дете, добар ученик, сјајан фудбалер млађе генерације, али га је лоше друштво узело под своје и умро је млад.

У претходном казивању споменула сам родитеље Јеле Прикмиз, Владу Јовић и супругу му Стану. Влада и Стана су дошли из Кушиљева 1936, а кућа им је била ту код игралишта до куће Калајтовића. Влада је био кондуктер, у браку са Станом имао је сина Мирослава Јовића, кога памтим на штакама без једне ноге, коју је изгубио у Другом светском рату. Мирослав са супругом Живком има три сина: Љубишу, Славишу и Драгишу. Један од синова је био лекар, други адвокат, а трећи судија.

Кућа Драге Вукића се налази са друге стране куће Радована Калајтовића. Драга Вукић, машиновођа са супругом Кајом, која је била из Ропочева, дошао је у Ресник 1936. Вукићи су имали четири сина: Слободана Кула који је изнад свега воле свој фудбалски клуб и који није пропуштао ниједну утакмицу где год је клуб учествовао. Други син Душан је био ожењен Јованком из Руме и са њом има сина Боривоја Бору Гусу. Трећи син Вукашин је био ожењен женом из Барајева, а четврти син је Љубиша. Бора је свашта пробао од живота и свуда био успешан. У Реснику је упамћен као човек који се опробао у прављењу позоришних представа, пробао је да направи аматерско позориште у КУД „Младост“, глумио је у позоришту „Дадов“, дружио се са глумцима тога времена као „Петручијем“, а у Реснику у Рашиној кафани угостио је многе глумце међу којима и Михаила Викторовића. Бора данас живи у граду Олштин у Пољској са супругом Гемом, која је пољског порекла, и са њом има Лидију и Филипа.

На самој рампи преко пута куће Миле Марића налази се кућа покојног Милојка Мандића и жене му Живке. Фамилија Мандић је дошла у Ресник 1937. године; имали су троје деце, Вукашина, изврсног фудбалера, који са супругом Милицом има две ћерке: Мирјану, која је, нажалост, преминула прошле године и ћерку Љиљану. Мирјана је била удата за Душана Ђаковића и у браку са њим има ћерку Сању и сина Владу. Сања је удата и са мужем Ивицом Дачићем има сина Луку и ћерку Андреу. Влада је ожењен Бојаном; има Страхињу и Уну. Љиљана је удата и са мужем Бошком Завишићем има ћерке Данијелу и Александру Сашку. Данијела са супругом Стеваном има синове Алексу и Филипа, а Александра има једну ћерку Сању. Други син Милојков и Живкин је Александар, страстан симпатизер фудбалског клуба и међу првима члан управе основаног клуба „Победа“. Аца је био секретар „Комграпа“ из Кијева. Другарчина, боем, вољен у свом друштву, припадао је екипи ентузијаста, пун љубави за све људе око себе. Аца је у „Комграпу“ запослио сваког из Ресника ко му се обратио. У браку са Добрилом има сина Драгана и ћерку Снежану. Драган у браку са Светланом има Александра и Марију, а Снежана у браку са Божом Вуковић има сина Ненада и ћерку Јовану. Ненад са супругом има ћерку Софију, а Јована са супругом сина Василија. Треће дете Милојка и Живке је ћерка Даринка, која данас живи у старој очевој кући са сином Богданом.

Негде после Првог светског рата у близини игралишта два хектара земље купио је Петар Марић из Београда. На том имању је направио једну приземну, али дугачку кућу, у којој су живели чобани и људи који су му пазили имање. На имању је било оваца, коза и друге стоке. Петар је био богат човек, био је један од власника хотела „Балкан“, у Топчидеру је имао велико имање, имао је куће на Дедињу, а онда је, ко зна из којих разлога, осуђен на смрт вешањем. Бранио га је адвокат Зарије Матића из Београда, позната личност тог времена, који је, поред своје адвокатуре, био и саветник америчке амбасаде за правне послове. Петар Марић је обећао Зарију да ће му преписати сву своју имовину ако га спаси сигурне смрти. Зарије га је скоро скинуо са вешала својом одбраном. По договору, Зарија му је узео сав иметак, али му је оставио кућу у Реснику, у коју се Пера ђевабџија доселио са својом породицом. Пера је касније када се ту одомаћио, примио и неке станаре, па је тако код њега у кући уточиште нашао и Милош Јованов Лала, који је са супругом Миром и тада рођеним Савом и Бошком дошао у Ресник из Новог Бечеја. У тој кући касније су рођени и синови Василије и Чеда и ћерка Зорица. Милош је био поштен, радан, није одбијао да се прихвати било ког посла да прехрани породицу; копао је бунаре, радио код свакога ко га позове, риљао, копао, зидао… Деце пуно, а жена не ради. Године 1958. каже њему газда Пера ђевабџија: „Милоше, купи деци биоскоп да не крену да краду“, и тако је Милош био један од првих који је на Железничкој колонији имао ТВ апарат. Постоји анегдота везана за Милошеве синове Саву и Бошка. Године 1960. било је светско првенство у Риму. Милош је наместио ТВ на прозор, а углавном мушкарци из колоније донеше своје столице и дођоше да гледају утакмицу на којој је игралала Југославија. Покојни Даба Торетов брат, који је и сам играо фудбал за Ресник, наговори Саву и Бошка да стану на капију и сваком ко је дошао да гледа утакмицу, узму по динар. Када се завршила утакмица и када је отац Милош чуо, пребио их је од батина.

Што се тиче Пере ђевабџије, он је био доста неповерљив, али добар човек. Дружио се највише са Гембом Лазаревић из Ресника. Гемба њему свако јутро донесе вруће кифле, а он њему пола литра козјег млека. Имао је два сина и ћерку; зна се да му је ћерка кратко била у браку у фамилији Николић. Пера ђевабџија је иначе био познат по томе што је одлично познавао траве, па је од тих трава правио мелеме. Када дође пролеће, он покупи децу Милошеву и децу из комшилука и одведе их у шуму и покаже им шта је нана, камилица, глог и друге лековите биљке, а онда им да задатак да они иду да беру, а он им то поштено плати. Сава Милошев се сећа да је једног лета, купајући се у Топчидерки, згазио на дно од флаше и исекао ногу читавих пет сантиметара. Деца су га донела до куће, крв је ишла на све стране, а лекари су тада били далеко. Пера је опрао рану, ставио свој мелем, тако да му ни ожиљак није остао на нози. Милош Јованов је радио у „Техногасу“, а када је добио стан, одселио се одатле. Син Сава има супругу Марицу, ћерку Валентину и зета Небојшу Дикића. Бошко је, нажалост, преминуо млад, има супругу Смиљку која живи у Реснику у новом насељу, сина Жељка који са Марином има Михајла. Бошко има и ћерку Марину, која са мужем Срђаном Орловићем има синове Јована и Луку. Трећи син Милошев, Василије са супругом Бранком има ћерку Бојану, а Бојана са супргом Иваном Ђошићем има ћерке Тамару и Јелену и сина Уроша. Ћерка Милошева Зорица са мужем Мићом Кизић има две ћерке, Данијелу и Неду. Данијела има ћерку Тању, а и Неда има ћерку. Чеда као најмлађи син Милоша у браку са Слободанком има синове Милоша и Драгана. Милош у првом браку има сина Стефана, а у другом браку има две ћерке.

Супруга Милоша Лале Мира годинама је прала дресове фудбалског клуба „Ресник“, а Милош са својим синовима није пропуштао ни једну утакмицу. Био би љут Лала када му губи „Ресник“, а сви памте његову псовку „ Јебем ти печену мајку“.

Пера ћевабчија је био са Златибора, а кремиран је у Београду 1961. године. У кући Пере ћевабчије, а кажу да је на почетку каријере правио ћевапе, живео је у једној од просторија и Пера Грба са супругом Милицом. Незаборавни боем и коцкар свих времена. Радио је као глодач у ИМР-у, где се запослио по доласку у Ресник 1946. године. У тренуцима када је тадашња држава одлучила да производњу аутобуса, који су тада рађени у ИМР-у, пресели у Словенију у Марибор, Пера је по задатку требало да иде у Словенију заједно са машинама. Наравно, како је био својеглав, одбио је то, али је зато добио батине од полиције и неко време провео у затвору. Многи су изгубили паре у картању са Пером Грбом, али пошто је то тада било строго забрањено, Пера је стално мењао локацију са својим „пацијентима“.

У Личанима 1958. кућу је направио Милан и Живана Лукић, где су стигли из Грабовца око Свилајнца са ћерком Јованком и сином Мирком, званим Шиптар. Јованка је била изузетна девојка, учествовала је у свим акцијама које смо ми омладинци организовали у нашем Реснику. У браку са Грозданом Митровићем има сина Горана, који са супругом Тањом живи у Немачкој, и сина Жељка који са супругом Сузаном има синове Матеју и Марка и данас живе у Канади. Нажалост, Јованка и њен супруг су млади преминули. Мирко са супругом Радом има сина Владимира и ћерку Александру, која је у браку са Зораном Заков. Мирко Шиптар остаће упамћен као изузетан фудбалер сјајне енергије, а још више као спортски радник који је свој клуб волео читавим својим бићем.

Године 1959. иза Дракчетове продавнице кућу су подигли Влада и Вида Спасић, који су се доселили из с. Редкоцер код Медвеђе. У браку са Видом Влада има четворо деце. Влада је радио у „Комграпу“ и са својом супругом се трудио да децу изведе на пут и учини им срећно детињство. Међутим, судбина се поиграла са Владом и Видом, тако што су 1983. изгубили најмлађег сина Радивоја, који је радио на броду; искочивши са брода, скончао је своју младост. Најстарији син у браку са Зорицом Ракић Радисав има сина Марка и ћерку Марију. Марија из брака са Стеваном Вукмировићем има сина Илију. Зорица је погинула пре две године. Друго дете Владино и Видино Милија удата у породицу Лазаревић, а њен муж Радосав је млад преминуо. Милијана је треће дете и учитељица је школе „Коста Абрашевић“ у Реснику, а деца кажу да је вољена учитељица.

Године 1936. у Ресник се из Зуца доселио Верољуб Китановић са супругом Аницом. Кућу је сазидао у првом сокачету преко пруге на путу за Падалиште, а према Рушњу. Верољуб је радио на железници. У браку су имали сина Љубомира, званог Черчил, који у браку са Златијом има сина Србољуба и ћерку Миланку. Србољуб у браку са Невенком има синове Огњена и Филипа. Љубомир је кратко живео у Реснику, али за то време је оставио траг као добар фудбалер, о коме пише и у књизи Хроника Зуца, јер је тамо имао дужу фудбалску каријеру. Срба данас живи у дединој кући са својом породицом. Син Огњен је једно време играо фолклор, док син Филип успешно игра данас и у „Крсманцу“, а у свом матичном КУД „Младост-Авала“ је уметнички руководилац фолклора.

У првом сокачету покрај пруге била је кућа Миливоја Кожувара. У тој кући Миливоје је живео са супругом и ћерком Милицом. Ресничани су код њега доносили јагњећу и телећу кожу у сировом стању. Када смо пролазили тим сокачетом, осећао се мирис свеже окачених кожа на жици, а које је Миливоје штавио. До његове куће налзи се кућа Живојина Миловановића и његове жене Алексије. Прва жена му је била Милентија, али она је остала да живи у Крушевцу. Живојин је у Ресник дошао пре Другог светског рата из Крушевца, а када је направио кућу у Ресник је довео ћерку Миланку и сина Милана. Ћерка Миланка, коју смо звали Њања, удала се за Драгољуба који је дошао из Котраже код Крагујевца. Такође је радио на железници, као и таст му Живојин и шурак Милан. Њања није имала деце, била је висока, лепа, обожавала је сву децу из комшилука. Милан је по презимену на свога оца био Миланчић и у браку са Љубом имао је две ћерке Радмилу и Гордану. Радмила у браку са Велимиром Велом Бркићем има сина Александра, који са супругом Маријом има сина Марка и ћерку Александру. Гордана, ћерка Милана Миланчића и Љубе, у браку са Томиславом Ивићем има сина Владимира који у браку са Зорком има сина Николу и ћерку Ану. Такође Гордана има сина Милана и снаху Миру.

У истом сокачету од 1936. живела је породица Крстић. Велимир Веља Крстић са супругом Елеонором, коју смо популарно звали Нора, имали су троје деце: Мирјану, која у браку са Иваном Жанетић има ћерке Зденку, и Ивану. Зденка има сина Ивана (Вања), а он има сина и ћерку. Вања живи у Шпанији, а и Зденка је отишла у Шпанију. Друго дете је Милутин Мића који са супругом Милом живи у Сиднеју и има ћерку и сина. Зорица са покојним Трајком Миленковић има сина Ненада који живи у Немачкој и са супругом Вањом има сина Марка и ћерку Галу. У памћењу свих са Железничке колоније породица Крстић је остала као честита породица, а бака Нора, која је била врсна шнајдерка, окрпила је у она тешка времена на гомиле гаћица, пиџамица, направила гомилу хаљиница нама житељима њеног комшилука. Код ње је долазила и елита Београда да сашије венчаницу или нову хаљину. Била сам мала када ме је мајка одвела да пробам хаљиницу за неку приредбу коју ми је шила бака Нора. Поправила ми је већ скројену хаљину и у њу стављала шпенадле. На следећу пробу нисам хтела да идем; рекла сам мајци: нећу да ме боде њеним ексерима. Сјајна су била деца породице Крстић: Мирјана, лепа као богиња, радила је као зубарски техничар, а Зорица и Мића су волели све нас. Станичари су били несебични у нашем дружењу и у свим акцијама које смо заједно организовали. Велимир Веља је радио у БИГЗ-у.

У БИГЗ-у је радио и Славко Филиповић, који је у Ресник дошао из Рипња 1955. са супругом Љубинком. У браку су имали сина Слободана, Мићу, који се удавио у базену на Кошутњаку 1965. године. Млад, леп момак, радио је у РК „Београд“. Има Славко и два сина, Предрага и Ненада. Предраг звани Драга са супругом Савком нема деце, а Ненад са супругом Весном има синове Горана и Дејана. Горан са супругом Данијелом има Страхињу, а Дејан са супругом Милицом има Матеја.

Давне 1929. године у Ресник се из Крагујевца доселио Милован Бркић са супругом Софијом. Био је трговац; имао је сина Живана који је, по казивању члана породице, спаљен у Маутхаузену, сина Драгана кога су звали Андра и ћерку Радмилу. Андра са супругом Даринком има Радмилу, удату за Томислава Николића, који је преминуо и са њим нема деце. Андрин син Живан Жика нема потомака. Ћерка Андрина Софија у браку са Радетом Божићем има два сина, Драгана и Милоша. Драган са Маријом има Милоша и Милицу, а Милош има ћерку Анђелу Скарлет Божић. Милош живи и ради у Конгу. Породица Бркић је породица познатог трговца, а, како би жаргонски рекли, аристократска породица. Жика је био страстан пецарош, добар друг, а Дара Бркић је радила у Дому здравља у Реснику. Андра је умро млад, али и Жика и Софија која је до смрти радила у нашој апотеци у Реснику.

Године 1950. у Ресник на Железничку колонију, у то наше сокаче доселили су се и ту иза Исаиловића подигли кућу Сретен и Радмила Минчић. Наредне 1951. године родио им се син Драгољуб звани Гоче, а 1956. син Василије звани Васа. Гоче са покојном супругом Добрицом има сина Александра, а он са супругом Анитом има синове Алексу и Стефана. Василије са супругом Весном има Милана и Јелену.

Преко пруге кућу је 1960. године направио Миленко Настић и са супругом Невенком; овде је изродио Бранислава и Јелену. Стигли су из Бијељине и зато су га звали Миле Босанац. У браку са Светланом Бранислав има ћерку Браниславу и сина Небојшу, а Јелена са мужем Слађаном има синове Владу и Далибора. У тим кућама на рампи споменули смо, некада су биле Ђурине куће, које су конфисковане.

Године 1956. ту се сместила породица Воје Костића, електричара, који је радио у „Жеграпу“, а са супругом Драгицом је те године дошао из Врања. Нажалост, Драгица је преминула две године по доласку у Ресник, а у браку са њом има ћерку Радојку, која у браку са Бобаном има сина Владимира, а он са супругом Татјаном има синове Зорана и Огњена. Воја је имао и другу жену, Душанку, са којом има ћерку Снежану, а она у браку са Богданом има сина Милоша. Железничка колонија, а и Ресник, памте Воју електричара, јер ретко да се коме од њих није нашао при руци.

У исту ту кућу 1956. доселио се Радосав Миленковић са супругом Роксандом Росом. У браку са њом имао је сина Војислава Војкана, који је преминуо. Војкан је у браку са Десанком Десом имао Маријану, која са супругом Мирком Ђокићем има Ненада и Наташу. Војкан је имао и сина Милана који је преминуо у другој години. Треће дете Војканово Андријана, која је у браку са Николом, има ћерке Лену у Анђелу. Четврто дете Војканово је Ивана. Када је дошао у Ресник, Радослав је са собом довео и сестру Раду коју смо описали говорећи о Марковићима и брата Трајка, који је био жењен са Зорицом Крстић, али, нажалост, иако перспективан и млад, један од директора РК „Београд“, удавио се у Дунаву.

Године 1956. у исту кућу доселио се Боривоје Бора Митровић са супругом Милком и децом Новицом и Негославом. Новица има три сина, Драгана, Владана и Мирослава, а Негослава сина и ћерку. Са другом женом Марицом Бора има ћерку Весну, која има ћерку.

Те 1956. године у ту кућу доселио се и рођени брат Воје Костића Бранко. Бранко је радио на железници најпре као ложач парне локомативе, а касније као возовођа дизелке. У браку са Зором има два сина, Небојшу и Радојицу. Радојица са супругом Славицом има ћерке Марију и Тању, а Небојша са супругом Јасмином има Бранка, ожењеног Теодором, и Уроша, ожењеног Данијелом.

Тих година у ту Ђурину зграду доселила се и породица Бранка Пећаранина. Бранко је радио у „Жеграпу“, и на прузи Београд-Бар, а са супругом Недељком Недом имао је ћерке Зорицу и Верицу. Неда је родом из Трогира и учесник је Другог светтског рата. У Ресник су 1953. дошли из Раче Крагујевачке. Верица са мужем Драшком има три сина, а Зорица са мужем Жељком има ћерку и два сина.

На путу од садашњих Делова ка Патин Мајдану налази се викенд кућа породице Виљема Гараја. Господин Гарај је живео у Београду, али је викенде проводио у Реснику. У браку са Добрилом имао је сина Бошка, који је млад умро, и Светозара Свету Галета, кога су најчешће звали Гаре. Гаре са супругом Јожицом има сина Жикицу, који је такође умро млад и нема породицу. Ћерка Драгана има два сина; обојица живе на Видиковцу, а и њихова мајка је рано умрла. Света је имао две сестре које су живеле у Италији. Порекло ове породице је из Аустрије, а оно што Ресник памти јесте тај прославњени фудбалер Гаре. Оно што памте његови још живи другари из тог спорта који је прославио Ресник јесте то што кад Гаре пуца на го, обично жмури. Гарета памте и по изреци „Виљушку не држим, немам шта да пржим“.

Још једна породица је имала викенд кућу у Реснику, породица Ристе Кисића. Породица Кисић је из Мостара. У времену док је још живео у Мостару Риста се дружио са Алексом Шантићем. Рођен је у Мостару 1873, а умро у Реснику 15.04.1947, а сахрањен је на Новом гробљу. Риста је био књижар, издавач и уредник. У Ломиној улици породица је имала своју кућу, али им је после Другог светског рата одузета, па се цела породица преселила у Ресник. Викенд кућу су подигли између два рата. Риста је сарађивао са „Гецом Кон“ и имао је неколико својих књижара у граду, а једна је била у Кнез Михајловој. Риста је имао петоро деце, од којих је ћерка Оливера радила као чиновник у Министарству за рударство као представник тадашње Југославије у корпорацији са француским фирмама. Прича се да је имала огромну плату и да је, у ствари, она подигла ту кућу у Реснику. Имао је и ћерку Катарину Каћу, затим ћерку која је била удата у чувену породицу Станчић у Београду и два сина, од којих је један у тој вили извршио самоубиство, а Борисав официр је отишао у Турску да помогне Ататурку, а као официр је на крају завршио у Аустралији. Ова кућа – вила јесте прва кућа која је имала звоно. Прву писаћу машину Ресник је добио од Ристе Кисића.

Ту где се сада налази окретница аутобуса између некадашње „Милојеве кафане“ и Манчића живео је познати угоститељ Светислав Света Ристић. Света је годинама врло успешно водио ресторан „Дрвце“ у Раковици. Са супругом Кајом, која је рођена сестра Раје и Буле Николић, имао је сина Зорана и ћерку Гордану. Зоран је био у браку са учитељицом Зорицом, врло је образован из дивне породице, а једно време је био и директор школе у Реснику. Његова сестра Гордана живи у Ваљеву и има ћеку Данијелу и сина Милоша.

Преко пруге у сокачету према Рушњу, тј. нашем Падлишту живела је у својој кући породица Андрије и Јелице Јовановић. Андрија је радио на железници и имао је два сина Живомира и Трифуна. Породица Јовановић је у Ресник дошла из Парцана одмах после рата. Живомир је са 18 година ступио у редове Друге бригаде Шесте пролетерске дивизије, па је учествовао у борбама за ослобођење Београда. Године 1945. ступа у редове ОЗН-е и напредујући у служби, стигао је до чина подсекретара у Републичком СУП-у и начелника службе безбедности Републике Србије. Погинуо је 07.02.1978. године у саобраћајној несрећи код Ражња на аутопуту и сахрањен је у Алеји заслужних грађана. У браку са Косаром имао је сина Зорана и снају Мају Јовановић, по нашем сазнању, обоје новинари. Млађи брат Трифун Триша, легенда фудбалска ФК „Победе“ и ФК „Ресника“, остао је у сећању читавог Ресника, а не само Железничке колоније. Трифун је имао сина Предрага и ћерку Драгицу. Триша је пре две године умро и сахрањен је у Реснику.

На почетку тада малог сокачета испод Тришине куће 1939. године из Кусатка су дошли Првослав и Радмила Ђурић. Првослав је радио на железници и са Радмилом је имао три сина, Свету, Ђуру и Бранка. Света са супругом Вером има ћерке Гордану и Бранку, Гордана са супругом Иваном има синове Ђорђа, Милоша и Луку. Други син Ђура са супругом Добрилом има ћерку Јасмину, која са супругом Гораном има ћерке Вању и Ану. Ђурин син Зоран са супругом Горданом има сина Александра. Бранко Првослављев најмлађи син, нема потомака. У пар случаја се догодило да су два брата играли фудбал, али овде сва три брата успешно играју. Били су изузетни другари, пожртвовани фудбалери, а Света је и после завршене играчке каријере тренирао млађе и помагао клубу.

РЕСНИЧКА СТАНИЦА

Мање село, више град
Ресник некад, весник је сад,
под Авалом и Ибарском
и са пругом јужном, Барском!

Станица је раскрсница
У два смера за одласке,
Станица је сабирница,
из два тока за доласке!

Река има један ток,
пруга има оба смера,
кад је пруга као река
Ресник сваког и дочека!

Јужном пругом стигли многи
Са Косова и из Врања,
крај станице скућили се
рука муци се поклања!

Беше љубав, вера тврда,
поштовање, поља, брда,
Сикиљевац извор воде,
а природа разоноде!

Орловац је ко планина,
пуна биља та падина,
Што животу снагу даје
По узору тетка Каје!

Узор су нам наши Преци
јунаци и мученици,
славили се наши Свеци –
ми поносни ученици!

Миодраг Мики Јекнић

Одмах поред Тришине куће била је кућа Божидара и Десе Ђорђевић. Божа је радио на железници. У браку са Десом имао је сина Јована. Јован је активно играо фудбал, а у браку са Вукицом има ћерку Весну удату за Мојсија Ћетковића и са њим има троје деце Дарка, Машу и Борка. Јовин син Стеван у браку са Весном има синове Јована и Милоша. Друго дете Божидара и Десанке је Драгиња удата за Владимира Самарџића, који је такође направио кућу ту преко пруге на Железничкој колонији, и у Ресник је дошао 1946; са њим у браку има ћерку Драгицу и сина Драгана. Драгица је удата за Чедомира Игњатовића споменутог у ресничким родословима, а Драган нема потомака. Трећа ћерка Божидарова Олга у браку са Мошом Милошевић има ћерку Виолету, удату за Владимира Миленковића, и са њим има ћерку Татјану која има ћерку Тамару. Друга ћерка је Анета удата за Бранка Ђорића; има Анику, Марка и Ану. Четврти син Божидара и Десе, познати голман Слободан Соле рођен је 1932, а умро 1994. у Љубљани где је и сахрањен.

Године 1954. у Ресник се доселио Радивоје Манчић и жена му Зорка. Радивоје је радио на железници, кућа им је на окретници Железничке станице, али у тој кући живе потомци Радивојеве ћерке Радмиле и зета Милана Ђурића. Радивоје и Зорка су имали три ћерке, Радмилу, Аницу и Љубицу. Радмила у браку са Миланом имала је сина Србољуба, који је био зет породице Милојевић Гајић и налази се у родослову старинаца, а други син Радмилин је Андреа и са супругом Будинком има сина Радивоја и ћерку Јелену. Друга ћерка Радивоја и Зорке Антица у браку са Јеленком Ранчићем, који је био капетан брода, има ћерку Биљану, а Биљана сина Александра и ћерку Татјану. Татјана има ћерке Кристину и Дуњу. Јеленко је био особа коју су сви обожавали, тих, миран, достојанствен. Трећа ћерка Љубица са мужем Златком живела је у Карловцу, у Хрватској; има сина Бранка, професора, физичара, предавача многих факултета у свету. Бранко има ћерке Бојану и Невену.

У близини њихове куће одмах после рата била је кућа Тодосија и Симке Радовановић. Тодосије је радио на железници, и њих двоје су имали синове Милана и Божидара. Божидар је имао ћерку Лепу и када је добио стан, одселио се, а у кући је остао да живи са родитељима Миланче и супруга му Десанка, с којом у браку има ћерке Весну и Снежану. Миланче је у школи предавао је општетехничко образовање.

У малом сокачету преко пруге кућу је 1959. године подигао Стратимир Ранчић рођени брат Јеленков. Из Пирота је дошао са супругом Смиљом; и он је као и његов брат био лађар. У браку са Смиљом има два сина, Момчила који са супругом Јагодом има синове Владимира и Николу, и Томислава званг Томица, који у браку са Снежаном има синове Младена и Алексу.

Такође са те стране пруге покрај куће Пригмиза налази се кућа Ђорђа Јанковића и супруге му Златије Злате. У Ресник су дошли 1954. са сином Драгомиром Драганом. Пре Драгана имали су сина Душана, који је умро са 4 месеца. Драгомир је, нажалост, преминуо, као и његови родитељи, али у браку са Миром има ћерку Драгану која живи у Врању и са мужем Драганом Јањићем има ћерку Милицу. На Новом Београду живи ћерка Александра Драганова и са мужем Давидом има сина Дражу и ћерку Сташу. Ђока и Злата имају и сина Живорада вечитог туристу још из младих дана, који у браку са Аустријалинком има синове Петра и Александра. Љубица Буца живи у Реснику и у браку са Чедом Марковић има синове Бојана и Владана. Бојан у браку са Горданом има синове Матеју и Огњена. Ђока је радио на железници, а Злата најпре у продавници код Шолета и Лолета, и ту у једном делу продавнице продавала хлеб. Давних дана било је и несташице хлеба, стварале су се гужве, па мала деца никако да дођу до хлеба, а онда Злата одлучи да направи ред, најпре деца па остали. У дубокој старости а доживела је лепе године, шетала је са ћерком улицом, пресретне је човек од пре 40 година, препозна је и изљуби на улици. Тетка Злато, па то си ти, па ти си нас отхранила хлебом! Злата је упамћена и по својој пекари на Железничкој колонији, где смо куповали свеже кифле када пођемо у школу, али је према деци увек била болећива у тим тешким временима.

У наше сокаче 1960. г. стигла је породица Тимотија и Стојке Орловић. У Ресник су дошли из села Стрмац код Косовске Митровице. Тимотије је имао надимак Нино. Најстарији син Тимотијев и Стојке је Раде, ожењен је Јорданком Симић, која је споменута у поглављу Здравство, а завређује пажњу свих грађана Ресника. Њих двоје у браку имају ћерке Јулију и Виолету. У браку са Миланом Палоц, Јулија има сина Милоша, а Мића је, нажалост, погинуо. Виолета, професор Филозофског факултета, у браку је са Предрагом. Други син Тимотија и Стојке, Јефта, живео је у Словенији и са супругом Видом има ћерке Бисерку и Бранку. Бисерка са мужем Миланом има ћерку Леу, а Бранка две ћерке. Ћерка Тимотија и Стојке Десанка Деса са супругом Вулетом има синове Предрага и Рајка. Син Тимотија Павле има ћерке Надицу и Светлану. Надица има сина и ћерку, а Светлана ћерку. Пети син Миливоје са супругом Душанком има синове Горана и Зорана. Нажалост, преминули су Миливоје и син му Горан.

Ту крај реке лево, када се пређе мост из правца Ресника, кућу је направио и у њу се уселио Драгомир Драгче Ракић. Трговац кога цела колонија памти, у браку са Стојном изродио је три ћерке. Најстарија Зорица је погинула пре две године, а у браку са Радославом Спасић има ћерку Марију и сина Марка. Марија у браку са Стеваном Вукмировићем има сина Илију. Друга ћерка, Душица, удата за Брану Вукмировића, има ћерку Оливеру, удату за Љубишу Бајовића. Трећа ћерка, Гордана, удата је за Милана Савића, и са њим има ћерке Ану и Миму. Ана је удата за Петра Смиљковића.

Приликом припреме за изградњу пруге Београд-Бар у прву зграду на рампи уселио се 1953. Милутин Дакић Дака са супругом Магдаленом. Милутин је био пословођа градилишта на тој прузи и, према потреби, био на терену у Бару, Сутомору, Пријепољу… Док је Милутин обављао те веома важне послове, супруга Магдалена је бринула о њихове две ћерке, Аници и Славици, које су расле заједно са својим другарима станичарима. Аница се удала и у браку са Зораном Миленковић има сина Немању, који са супругом Тањом има Огњена и Страхињу. Аницина ћерка Ана у браку са Данијелом има сина Рељу. Славица, друга ћерка Милутинова, са мужем Вукашином, има ћерке Јовану и Лену, а Јована Косту и Тадију. Породица Милутина и Магдалене одувек је била честита по много чему, а њихова ћерка Аница одлична учитељица и посебно добар директор ОШ „Коста Абрашевић“.

Непосредно крај игралишта налазила се кућа Боре Ристића; мајка му се звала Младенка, а отац Михајло. Бора је њихово једино дете, одрастао је са свом децом станичарима али је био посебан; пробао је свашта у животу, дозвољено и недозвољено. Једно је време играо фудбал; звали су га Бора Главоња, радио је и као телеграфиста на Железничкој станици у Реснику. Борини родитељи су дошли у Ресник између два рата. Отац Михајло је радио на железници. О Борином животу могао би роман да се напише. Бора је био леп, маркантан, занимиљив, образован, али је и у касним годинама остао као дете. Радио је једно време и као статиста у Кошутњаку, а један период свога живота провео је у Француској. Могуће да је био у Легији странаца. Моша Миленковић, иначе муж Олге Ђорђевић од кога је она била разведена, запослио је Бору Ристића у Народној банци, у којој је Бора дочекао пензију. Сахрањен је у Реснику 2002. године.

Кућу поред Боре Ристића имали су Илија Јовановић и жена му Стана. Дошли су у Ресник између два рата. Њихови синови Тодор Торе и Новица су играли фудбал као изузетни фудбалери. Тодор Јовановић у браку са Љиљаном има сина Дејана, а у другом браку има ћерку Милу. Тодор је завршио Стоматолошки факултет, радио је у Дому здравља у Раковици, а онда је почео да се бави истраживачким радом и проналажењем нових лекова за лечење тешких болести. Његова апотека „Тодоксин“ позната је широм наше земље, па чак и планете. Једно време је радио и у Америци. Син Дејан и ћерка Мила кренули су очевим стопама и баве се научним радом.

Као шеф станице у једном периоду, а и становао на станици, био је и Бора Тодоровић. Он и супруга Добрила имали су двоје деце, Љиљану која је била у браку са Тодором Јовановићем и сина Микицу кога су звали Даба. Даба је играо фудбал у већ познатој, стандарној екипи, десно крило, а по струци је био лекар анестезиолог. Био је у браку са Светланом из Кошутњака.

Године 1954. у Реснику је дошла породица Божидара Маринковића, с Косова, из Клине код Пећи. Божидар је био претеча читаве породице Маринковић, тако да је одмах довео оца Тодора Маринковића Солунца (по коме једна улица у Реснику носи име), мајку Стојану, супругу Радмилу. У браку са Радмилом Божидар има ћерку Милицу, која у браку са Владимиром има Зорана, који са Даворком има Луку, Тару и Вукашина. Друго дете Божидарево је Милунка, удата за Часлава и у браку са њим има Драгана, који у браку са Ивоном има сина Вукашина и ћерку Нађу. Друго дете Милункино је ћерка Наташа, која са мужем Драганом има Николу и Уроша. Трећи Божидарев син је Милош, који у браку са Дивном има сина Дејана, а он у браку са Јеленом има сина Његоша. Милошева ћерка Данијела у браку са Рајком има сина Немању и ћерку Тијану. Четврти син Божидара и Радмиле, Мирко у браку са Славицом има Ћерку Сању која је у браку са Бојаном има Марка и Машу. Мирко има сина Александра. Пети син Милорад није ожењен.

Електрификација пруге

Пруга од Београда до Лапова на оба крака (преко Младеновца и преко Мале Крсне) електрифицирана је 1971. године. Радови на електрификацији настављени су и даље, те је први воз с електровучом стигао у Ниш 26. маја 1974. године. Увођењем нове технологије електровуче уместо застарелих парних локомотива настала је нова ера у вучи возова на овој прузи.

Неопходно је истаћи значај и улогу станице Ресник управо у тим временима, посебно од почетка до средине седамдесетих. У време електрификације нишке пруге и увођења савремених СС уређаја, али и интензивне изградње станице Београд ранжирна, у станици Ресник су се стицали радни возови, „мушице“ ЕТД-а, обављала смена локомотива и особља теретних возова који су саобраћали од станице Београд ранжирна и до ње, све док тамо нису довршени потребни капацитети. Тада је Ресник био „уско грло“ Београдског чвора, обављајући све ове послове на четири колосека, са два отправника возова (спољни и унутарњи) и уз помоћ телеграфисте, надзорника скретница и скретничара. Посебна пажња саобраћајних диспечера била је усмерена на Ресник како се ова важна станица не би закрчила и тиме практично блокирао саобраћај у читавом чвору.

Ред вожње – Постаја Ресник

Први ред вожње објављен је на следећи начин:

“Compagnie de Construction et „Распоред возидбе влакова“
d`Exploatation des Chemins /Horaire des trains/
de fer de L`Etat Serbe
„Почињући од 3/15. септембра 1884. године до даље наредбе“
Београд – Ниш
Ниш – Београд

Према првом реду вожње, између Београда и Ниша саобраћао је један пар путничких и један пар мешовитих возова који је превозио и робу. Осим тога, једанпут недељно од Ниша за Београд саобраћао је један воз за превоз живе стоке.

Све до 1888. године саобраћајна служба је обављана само дању.

На прузи су постојале 22 станице, рангиране у пет група:

• специјалне станице (Београд и Ниш);
• станице I класе (Паланка, Лапово, Алексинац);
• станице II класе (Међулужје – касније Младеновац, Велика Плана, Јагодина, Ћуприја,
  Параћин, Сталаћ);
• станице III класе (Рипањ, Раља, Кусадак, Ђунис);
• постаје (Топчидер, Ресник, Влашка, Багрдан, Сикирица, Корман, Грејач).

У реду вожње који је ступио на снагу 1. маја 1888. године, осим времена доласка и поласка возова, види се и цена карте као и растојање од станице до станице, односно растојање од почетне до сваке наредне станице.

„Ред вожње почињући од 1. маја 1888. до даље наредбе“.

С обзиром на то да је у августу успостављена директна шинска веза између Беча и Цариграда, свакога дана у оба правца саобраћају по једна директна путничка кола I и II класе. Тиме су повезани Европа и Блиски исток.

Од октобра 1888. године сваког петка почео је на релацији Париз – Цариград да саобраћа Муњевити воз (Оријент експрес).

Пораст обима превоза и броја возова

После Балканских ратова обим превоза путника и робе се повећао, те је број возова порастао на седамнаест пари возова, од чега девет пари на релацији Београд – Ниш, један пар на релацији Београд – Младеновац и седам пари на релацији Београд – Ресник.

Београд је 1914. године већ имао 100.000 становника и прилично развијену индустрију за то време, тако да су потребе за превозом и даље расле, а тиме и број возова у саобраћају.

Данас, на почетку новог века, кроз Ресник дневно прође преко 220 возова (просечно на 6 – 7 минута понеки), што путничких, што теретних, приближно подједнако, на правцима: Београд – Ниш, Ниш – Београд, Београд – Бар, Бар – Београд, укључујући и „Беовоз“.

Железница у Првом светском рату

У Првом светском рату већ од првог дана објаве рата железница није могла да функционише из Београда. Стога је одмах све извлачење вршено преко Топчидера и Ресника ка југу. Возови су тешко могли доћи и до Топчидера, већ само до Ресника или Рипња, неки до Ђуринаца. Цивилни саобраћај је у већем периоду трајања ратних дејстава био обустављен, а железница је стављена на располагање војсци. Возна средства су коришћена углавном за војне потребе.

Отпочињањем офанзиве аустроугарских трупа за избеглице из Београда организована је евакуација са станица Топчидер и Ресник. Међутим, одобрено је да се за превоз робе од Београда до Ниша свакодневно ставља на располагање Трговачкој комори у Топчидеру или Реснику потребан број, али највише 15 кола дневно.

Железница у периоду између два светска рата

По завршеној обнови, након Првог светског рата настављена је даља изградња и комплетирање железничке саобраћајне мреже.

Током 1928. и 1929. године извођени су радови на тунелу код Беле Реке, чиме је, у ствари, започета изградња пруге Београд–Ресник–Лазаревац–Ваљево–Лозница–Тузла–Добој–Бања Лука, према тадашњим плановима развоја мреже.

Ова идеја је касније напуштена, али је правац Ресник–Лазаревац – Ваљево фигурирао као део будуће Јадранске пруге. Ово решење појавило се непосредно пред Други светски рат 1939. године.

Како је растао обим превоза и број возова у приградској зони Београда на нишкој прузи, указала се потреба за изградњом другог колосека од Београда до Ресника. Пруга Београд – Велика Плана растерећена је упућивањем возова са југа преко Мале Крсне (пруга Топчидер – Мала Крсна пуштена је у саобраћај 1. јуна 1924. године). Међутим, пруга до Ресника је била изузетно оптерећена већим бројем локалних возова који су превозили велики број радника на посао (сада су тај превоз преузели аутобуси и трамваји). Тим возовима је даван ранг испред брзих, услед чега је долазило до закашњења и поремећаја у саобраћају. Због тога је донета одлука о изградњи другог колосека.

Градња деонице од Београда до Кнежевца поверена је 1931. године предузећу „Батињол“. Касније је грађење продужено до Ресника. Градња другог колосека у дужини од 14,1 км отпочета је 1932. године, а у септембру 1934. године овај колосек је пуштен у саобраћај.

Железница у Другом светском рату

За разлику од претходног, у овом рату окупација земље је извршена изненада, муњевито, тако да је комплетна железница са свим постројењима пала непријатељу у руке. У врло кратком року пруге су оспособљене и саобраћај успостављен, али у организацији и за потребе окупатора.

Већ после јула 1941. године почели су напади на пруге и железничке станице и друга постројења од стране устаника, који су најчешће извођени око Багрданске клисуре. Космајски одред је све чешће нападао станице, тунеле и возове, рушио пруге и ТТ линије. Немци су због тога вршили појачано обезбеђење дуж пруга, а мештанима бранили да саде кукуруз и друге културе у близини трасе. Једног ратног лета Швабе су окупирале Ресник и извеле већи број мештана у центар код Одбора на стрељање, јер се њихов стражар са станице Јајинци, који је преко Јелесинца отишао у село, није вратио. Настала је велика паника и потрага за немачким стражаром док није пронађен пијан, а сељаци изведени на стрељање – пуштени кућама.

Време садашње

После скоро 130 година откако су и Србија и Турска предвидели пругу која Србију повезује са јужним Јадраном, најзад је после небројено варијанти, после Другог светског рата, усвојена траса: Београд–(Ресник)–Ваљево–Пожега –Ужице –Прибој–Бијело Поље–Подгорица–Бар. Пруга у дужини од 462,5 км од Ресника до Бара прелази преко пет вододелница, достиже висинску разлику од 1.028 м код Колашина, код Београда је на 75м, а код Бара на 2,5 м надморске висине.

Од Ресника до Бара има 693 кривине дужине 242 км, док је 220 км пруге на правцу. Од целе дужине само је 52 км у хоризонтали, све остало је под нагибом. Између Колашина и Златице успон је 25%. Има 206 бетонских и 28 челичних мостова (16км) и 254 тунела (114,5км).

Ресник је међустаница на прузи Београд – Ниш и налази се у склопу београдског железничког чвора. Суседне су јој станице Остружница, Београд ранжирна, Раковица, Бела Река и укрсница Пиносава. Она је одвојна станица која регулише прелаз возова на одвојене пруге Ресник – Бар и Ресник – Београд ранжирна (преко распутнице „К“). Истовремено, она је и станица прелаза са двоколосечне на једноколосечну пругу (од Београда према Нишу и ка Бару).

Станични плато је у хоризонтали, док су одсеци према суседним станицама у успону, осим ка Раковици где је пруга у паду.

Од грађевинских објеката у станици постоје:

• станична зграда, са канцеларијама отправника возова и шефа станице, чекаоницом и
  помоћним просторијама;
• зграда робне благајне;
• релејне просторије (уз станичну зграду);
• електровучна подстаница;
• блок кућица, на излазној страни према укрсници Пиносава;
• две стражаре, магацин и стара станична зграда.

Читав рад у станици се обавља на девет колосека са следећом наменом:

• први колосек, манипулативни (утовар и истовар кола);
• други колосек, главни пролазни за смер Ниш–Београд правилним колосеком;
• трећи колосек, главни пролазни смер Београд–Ниш и Београд–Бар; 
• четврти колосек, пролазни за смер Београд–Бар и Београд–Ниш, служи и за смештај Беовоза;

• пети колосек, главни пролазни за смер Бар–Београд ранжирна;
• шести, седми и осми колосек служе за претицања и укрштања возова;
• девети колосек је намењен за гаражирање кола.

Сви главни колосеци су изоловани и њихова заузетост се контролише на станичној поставници код отправника возова.

У станици Ресник има 27 скретница, од којих 14 на блоку I и 13 на блоку II. Све скретнице су просте (једноструке), осим скретнице бр. 9 која је укрсна двопоставна (енглеска скретница).

За поуздано регулисање и одвијање саобраћаја станица Ресник је опремљена и савременим телекомуникационим уређајима са више линија (водова) и једним телепринтером. Осим тога, постоје и разгласни уређаји за објављивање возова.

Структура запослених на Железничкој станици

Матична књига радника станице Ресник води се од 1884. године. Данас се ова књига налази у Железничком музеју у Београду. Од 1954. године води се као документ Дирекције железница при Југословенској државној железници. До 1986. године уписано је 240 редних бројева, што значи да је толико радника за 32 године „прошло“ кроз станицу.

На основу увида у матичну књигу станице Ресник за 60 година (1940 – 2000) кроз станицу је прошло 6 шефова станица, 157 отправника возова, 11 телеграфиста, 66 надзорника скретница, скретничара и маневриста, 20 комерцијалних радника (путнички и робни благајници и магационери) и 10 помоћних радника (авизери, чистачице, остали). У станици Ресник до 2000. године 76 приправника је обавило стаж отправника возова радника са вишом и високом школом и 41 приправник средње спреме.

Последњих тридесетак година број запослених, односно извршилаца у станици се усталио, а кретао се између 30 и 40 радника.

Актуелна систематизација послова Железничке станице Ресник (са укрсницом Пиносава и распутницом „К“) обухвата 12 радних места са 40 запослених.

Сећања запослених

Др Милан Грујић, један од помоћника генералног директора ЖТП „Београд“, сећа се са сетом времена када је био радник станице Ресник:

Дарданели Београдског чвора

„Ја сам радио као отправник возова у станици Ресник око две године. Било је то почетком седамдесетих година када је станица Ресник, мислим, достигла највећи обим рада и имала највећи број пропуштених возова. Тада се тек градила ранжирна станица у Макишу, а, осим тога, и радови су извођени на електрификацији нишке пруге. Возова је било толико да је дословно била уметност пропустити их кроз Ресник. Тада је неко станицу Ресник назвао Дараданелима Београдског железничког чвора“, сећа се др Милан Грујић.

Грујић наводи да су екипу отправника возова, осим њега, чинили Слободан Ивановић, Мирко Пенић, Миљко Селаковић, Рашко Вујичић, Слободан Марковић, Драгомир Глишовић, Тома Дамњановић, Драган Грујичић и са пратећим особљем и под руководством старог и искусног железничара, шефа станице Мирка Јовића, савршено је функционисала.“

Крста Ратков, потражни и царински контролор у Сектору за СТП, који је двадесет и пет година остао на дужности шефа станице, па је, можда, и рекордер у ЖТП-у по дужини „стажа на једном месту“, о времену кад је био шеф станице Ресник износио нам је своја сећања:

Школа практичне обуке

„Станица Ресник је била једна од школских станица. Аутоматизована је пре београдске. Станица је била електрифицирана,“ прича Ратков, „па је почео да ради аутоматски пружни блок. Због тог техничког напретка почело је смањење броја радника. Од 54 радника, 20 је распоређено у друге станице где је још „владала класика“ – Београд главна, Топчидер, Доњи град, Дунав и друге.

Ресник је био прва станица до гараже Плавог воза, па су безбедност, уредност и дисциплина на тој станици морали да буду на високом нивоу. Плави воз је увек ишао преко Ресника. Стално се дежурало.

Сви новопримљени отправници возова слати су у Ресник на практичну обуку. Станица је организовала обуку, а кроз њу је, по моме сећању, од 1975. до данас прошло око 200 отправника возова и 76 дипломираних саобраћајних инжењера.

„Свих ових година“, сведочи Ратков, „обим рада у станици био је прилично велики, а безбедност на завидном нивоу. Ресник је константно једна од ‘најјачих’ станица, по утовару и истовару, у београдском чвору, а нарочито после укидања станице Кијево. Ту се одваја пруга за Бар, као и за Београд ранжирну. Ту се обавља смена локомотива и локомотивског особља, као и комерцијални прегледи возова. Коначно, станица Ресник се међу првима укључила у градски железнички саобраћај на линијама Ресник – Батајница, а потом и Ресник – Панчево. Тако је ојачао и путнички саобраћај на овој станици.“

Време одговорности, савесности и време дружења

Миљко Селаковић, главни инспектор за СТП у Сектору за унутрашњу контролу, о времену кад је био отправник возова у станици Ресник изложио нам је своја сећања:

„Станица Ресник, како чусмо, постала је важна 1970. године кад је укинута станица Земун, а њене послове – већим делом – преузела новоизграђена Ранжирна станица у Макишу, а мањим – станица Ресник, која је постала помоћна техничка станица за теретне возове.

У једној смени било је између 80 и 100 возова. Саобраћај се рачвао у пет праваца. А тада још није било аутоматског пружног блока. Осигурање скоро никакво. Све је зависило од човека. Било је много ризичних ситуација кад сам могао и да страдам, и отуда неозбиљности и неодговорности у раду није смело да буде. Шеф Јовић је становао на спрату и стално надгледао како радимо. Није се смело изићи на перон без капе, јер је и за то прозивао људе.

Ипак, оно по чему му је ово време остало у лепом сећању, јесте дружење, често су се после дежурства састајали у дискотеци „Бис“, и ту, опет, највише причали о послу.“

Шарм ноћних дежурстава

Ђура Рапајић, шеф Секције за СТП Београд, о времену кад је био на пракси у станици Ресник:

„После завршеног Саобраћајног факултета запослио сам се као приправник инжењер-технолог у станици Београд ранжирна. После седам месеци упућен сам у станицу Ресник на практичну обуку. То је било у октобру 1980. године. Шеф станице је био Крста Ратков. Само што сам почео обуку, после недељу дана тражио сам од шефа да ме пусти да се оженим. Шеф ми је дао недељу дана.“

Чим се вратио, почела су дежурства. Било је њих четворо на обуци, сећа се Рапајић: двоје дипломираних саобраћајних инжењера и двоје са средњом стручном спремом. Међу њима је била и Бојана Марковић с којом је често дежурао. Ратков је руководио обуком. Да њега није било, наглашава Рапајић, ништа не бисмо научили. Био је стрпљив с нама. Имао је добру екипу отправника. Ми смо радили, а они су надгледали, саветовали нас и пазили да негде не погрешимо. Неким људима, са којима сам радио у Реснику, касније сам био и руководилац, а многе сам испратио у пензију. Дочекао сам да стигну њихова деца. Тој деци прво сам био предавач, а после шеф. Тако се на железници ствара традиција. Па и породична пријатељства, која се преносе са генерацију на генерацију.“

И сви ови људи би могли да испричају своје приче о раду на Железничкој станици Ресник: Миодраг Кршљанин, Предраг Јанковић и други.

Момчило Николић, комерцијалист у улози саобраћајаца, испричао је ова сећања:

„Станица је морала имати поверљиве људе, јер је имала специфичан положај“, указује Николић на још једну њену „димензију“. „Наиме, кад год је кроз станицу пролазио Плави воз, поред радника СУП-а у обезбеђењу је учествовао и по један наш радник. Сећам се једног таквог случаја. Плави воз је стао у станици Ресник да би добио налог за улазак у станицу Топчидер. Ја сам био распоређен поред једног службеника СУП-а између станичне зграде и магацина. Кад је воз стао, одељак у којем је био председник Републике нашао се тачно наспрам мене. Тито и Јованка су се појавили на прозору и почели да машу окупљеном свету на перону… Ето, да није било тога, никад се не бих нашао очи у очи с Титом,“ смеје се Николић.

Руковођење станицом

Први шефови Железничке станице Ресник били су: Таса Ивковић, постављен 1884. године; Аврам Ђорђевић, постављен 1892. године; Лука Игњатовић, постављен 1890. године; Јован Томић, постављен 1900. године, и други.

Почев од 1940. године па до краја двадесетог века у станици Ресник променило се само шест шефова станице, и то:

• Живадин Тошић, од 1940. до 1946. године;
• Бора Тодоровић, од 1946. до 1953. године;
• Момчило Јанкићевић, од 1953. до 1957. године;
• Јован Јакшић, од 1957. до 1961. године;
• Мирко Јовић, од 1961. до 1976. године, а после њега
• Крста Ратков, који је најдуже био шеф станице, читавих 25 година. После Крсте станицу је преузео Милоје Радошевић.

Ресник између два пружна правца

Већ од 1884. године, проласком железнице пругом Београд – Ниш и изградњом станице у Реснику, као и од 1924. године, такође грађењем нове железничке трасе, пругом Београд – Мала Крсна и добијањем још једне железничке станице у Реснику, којој је због првобитно планиране трасе остао назив станица Јајинци иако се налази у Јелесинцу, односно Зелењаку, Ресник се нашао на стратешки значајним правцима српске железнице. За тридесетак година, од краја 19. и почетка 20. века, када су грађене наведене пруге у атару Ресника, село се од тада тежишно протеже између два велика пружна правца: пруге Београд – Ниш и пруге Београд – Мала Крсна, о чему смо говорили у наслову Железница.

Кад је уведена железница, с почетка је саобраћао врло мали број возова дневно. Возове су тада користили: поп, учитељ, трговци, кафеџије и други имућнији грађани. Тек после 1935. године уведен је Ћира са локомотивом маневарком и једним вагоном, који је због ђака долазио до Ресника. За ту потребу урађено је и више колосека како би локомотива могла да се окреће. По један воз је саобраћао ујутру, у подне и увече. Ћира је превозио гимназијалце Ресника, Пиносаве и Рушња до Београда и назад. Карте су биле веома скупе, али су биле јефтиније за ђаке уз месечну претплату за вожњу.

Утицај железнице на развој Ресника

Изградњом пруге од Београда до Ниша и станице Ресник сиромашно насеље крај Београда почело је убрзано да се развија и гради. Како се развијала Железничка станица Ресник и повећавала њена проточна моћ, тако се у околини формирала Железничка колонија. Овде су се насељавали углавном радници и службеници запослени у Београдском железничком чвору. Данас је то урбана средина са модерним грађевинама, саобраћајницама и једно је од насеља најбоље повезаних са градом.

У периоду од 1976. до 1986. године у станици је на утовару, односно истовару било просечно десет кола дневно, а у периоду између 1986. и 1990. године између 30 и 40 кола дневно, док је око 2000. године тај број знатно опао. Број путника је до успостављања „Беовоза“ био веома мали, тек око двадесетак дневно, а након тога броји се на стотине, посебно суботом и недељом, јер је ово најтраженији правац према Панчеву и Новом Београду.

Месту Ресник и колективу Железничке станице Ресник припала је част да први „Беовоз“ одатле крене ка граду.

У односу на тежак и опасан рад у руднику и каменоломима, запошљавање на железници је представљало велику добит ономе ко је успео да се тамо запосли. Иако у почетку теже и ређе, приличан број мештана Ресника и околних села обукао је железничку униформу. Једни су радили на одржавању пруге, други као скретничари и маневристи, трећи као магацински радници или радници у ложионици, а неки као путујуће возно особље (кондуктери и кочничари). Поред обављања пољопривредних радова на манастирском имању за дневнице, ипак највећи број сељака из Ресника, па и из околних села, радио је на изградњи пруге Београд – Ниш и Београд – Мала Крсна. Отварањем Мајдана (Каменолома) велике количине камена је требало припремити и превести запрегом на неприступачне деонице садашњих колосека. Било је то велико градилиште на коме се радило током више деценија. Многи су с почетка прошлог века радили на свим пружним пословима, од ископа земље, ломљења и превожења камена до постављања шина и уређења прилаза. Поред физичког рада, неки су, користећи запрегу, увећавали своје дневнице, а пуно мештана је на прузи и радни век провело и одатле одлазило у пензију. До развоја Раковичког индустријског басена радови на прузи су Ресничанима пружали највећу могућност запослења.

Близина Железничке станице Ресник и добијање посла на железници утицали су да у овом делу Ресника почне изградња новог насеља, што је Реснику у том периоду потпуно променило физиономију. У насеље Патин мајдан – Орловац први досељеници су приспели ускоро после Другог светског рата, Ресник се проширио добијањем новог дела насеља који зову различитим именима: Штација, Патин Мајдан или Станица. Међу првима су се овде настанили Ивошевићи, Никола и Немања, Василије Капић, Петроније Станојковић, Стојан Стојковић, Световид и Панта Павловић, чувар пруге у делу Патин Мајдан, и Божидар Маринковић, у делу Орловца, Костићи и многи други. Једни по једни су доводили своје земљаке чиме је овај део насеља убрзано проширен.