Praznoverica je bilo na svim prostorima, a naročito u selima, jer život ljudi na selu uglavnom zavisi od prirodnih pojava i zbivanja koja se ne dešavaju voljom čoveka. Neke prirodne nepogode mogu naneti takve štete da se domaćinstva ne mogu oporaviti ni za nekoliko godina. To su preobilne kiše, suše, jaki vetrovi, oluje, grad… Nisu naši preci znali uzroke mnogih bolesti, umiranja ljudi i uginuća stoke. Kako se onda, najčešće, nije išlo u škole ili se škola završavala naučenom azbukom, narod je ostajao neuk, te je prihvatao iz pripovedanja da se sve to dešava voljom neke čudne sile. Sve to za njih bilo je neobjašnjivo. Nisu mogli ni pretpostaviti da se život može produžiti, zdravlje poboljšati, spasti stoka, razbiti gradonosni oblaci, da se vetrovi mogu ublažiti sadnjom šume, da se veštačkim navodnjavanjem širokih polja može nadoknaditi nedostatak kiše…

Nije čovek imao znanja da bi objasnio ono što se u prirodi dešava niti uzroke tih dešavanja, a bio je nemoćan da se višim silama suprotstavi, pa je pribegavao praznim verovanjima i vradžbinama.

Kako je znanje o prirodinim pojavama napredovalo, tako su i praznoverice i najrazličitije vradžbine gubile uporište u narodu, mada se i danas mogu sresti stariji ljudi čija se verovanja u izmišljotine nimalo nisu menjala.

Vile, vampiri, vukodlaci i veštice oduvek su bili prisutni u verovanju ljudi. Priče o njima su i teme kojima su deca plašena kada naprave nešto nedolično ili ih uhvate u laži. Pripovedane su na poselima. Vile su u predanjima uglavnom bile dobre, one su pomagale junacima kakav je bio Marko Kraljević. Onaj ko ih je uvredio, nije se lepo proveo. Vampiri, vukodlaci i veštice su uvek zli. Svi se oni pojavljuju noću, u „gluvo“ doba; zato je noću trebalo izbegavati prolaženje preko raskršća i potoka, a ako se baš moralo, trebalo se na vreme prekrstiti.

Kada su lečile vile

Pričati o vremenu u prošlosti obavezuje da ostavimo trag, kao svedoci života koji smo proživeli, pa u prilog tome, ovo malo sećanje na istinit događaj osvetliće deo života u Resniku, kroz bajkovitost verovanja u jedan svet koji je iščezao dolaskom novog vremena.

Priča koju nam je kazivao Slobodan Mitrović desila se oko 1949. godine, kad su čuda bila stvarnost, a priča imala opaku podlogu vere:

„Desilo se to da je mlad čovek, Danilo Nikolić, kao seoski mladić, čuvajući stoku i radeći teške seoske poslove, sudbinom mladosti i nesrećom, oboleo i teško se kretao. U brizi, strahu i praznoverici, u takvom svetu lekari nisu bili prava adresa i bili su daleko za obraćanje za pomoć, već su se ljudi opredeljivali za verovanje da i čuda postoje i da mu izlečenje može doneti samo vila Ravijojla, koja pomaže ozdravljenju i izlečenju ljudi. Tako je nastala priča „Kad su vile lečile“.

Imao sam tada oko šest do sedam godina kada sam mislio da se čuda dešavaju, da vile postoje i da je sve moguće.

Priču o Danilu slušao sam od moje bake. Pričalo se u selu da je Danilo, čuvajući stoku u potesu seoskih njiva, zvane Mandrine, zaspao pod kruškom na međi, da su mu vile nabacile čini ili uroke i da se zato razboleo. Prema verovanju, naravno, one vile koje su ti nabacile čini, moraju te i raščiniti i skinuti uroke. U to je verovala i Danilova porodica. Jednog avgustovskog dana upregnu kola koja su vukle krave i na kola stave nepokretnog Danila. Seli su u kanate i krenuli u predvečerje prema Mandrinama, da ga odvedu i ostave pod kruškom samog, kako bi vile u toku noći došle i raščinile čini i zbacile uroke sa Danila. Sve ovo gledao sam kroz plot mog dvorišta, dečački uplašen pričom o vilama koje čine zlo, a i o vilama koje će pomoći. Verovao sam da će Danilu doneti dobro i da će on ponovo stati na noge. Razmišljao sam o njemu kako sam leži ispod kruške te avgustovske noći, ali sam znao da je njegova želja da ponovo bude zdrav bila veća od svakog straha i usamljenosti pod kruškom.

Te noći pune tišine i straha usamljeni Danilo i njegovi bližnji, koji su ležali ispod kola dalje od njega, očekivali su čudo od nevidljivog sveta predanja i ljudskih tajni. Rano jutrom došli su po njega i doveli ga kući, sa nadom u brzo ozdravljenje. Nažalost, čudo se nije dogodilo – posle izvesnog vremena tužno se završio jedan mladi život. Danilo je umro, a na njegovom spomeniku, na seoskom groblju u Resniku piše: „Ovde počiva telo Danila Nikolića, mlado momče neoženjeno, izgubi svoj mladi život u 23. godini; 27.10.1927–16.10.1950.“

Iz tih i drugih razloga vezanih za verovanja, novorođenom detetu je trebalo vezati oko ruke crveni končić i staviti u deo odeće belog luka, obuti mu dve različite čarape ili mu prilikom obuvanja jednu prevrnuti – da mu urokljive oči ne mogu nauditi. Uveče nije trebalo iznositi pelene, a pre zalaska sunca unošene su u kuću iako nisu bile suve. Detetu kada se rodi, ako je muško, iznad glave zbog veštica stavlja se greben kako bi mogle da se uhvate u greben i da detetu ništa ne zafali.

Nije se smeo preći put zaprezi koja ide putem ili čoveku, pogotovo sa praznim sudom u rukama, jer od toga nije moglo biti većeg malera (nesreće).

Čovek je oduvek bio zainteresovan da dozna nešto o svojoj sutrašnjici i sudbini, o događajima koji će se tek desiti. Izuzev verovanja u snove i njihovo tumačenje, proricanje sudbine je uglavnom bilo zanimanje putujućih Cigana (tzv. čergara), koji su svoje čerge postavljali najčešće na kraju sela ili na utrinama gde čobani čuvaju stoku. U poslednjim decenijama ove vračare i proročice su sve ređe, a nastupio je moderniji period: gledanje u šolju iz koje se pije kafa.

Oduvek je seljaka najviše zanimalo kakvo će vreme biti sutradan. Pokušavao je da to dozna gatanjem, odnosno praćenjem raznih prirodnih pojava (po mesecu i njegovim ménama, po crvenilu neba, po oblacima i maglama, dýgi posle kiše, vetru, po ponašanju čoveka i raznih životinja i slično) i prema vremenu kakvo je bilo o nekim značajnijim praznicima ili u danima između dva Božića (katoličkog i pravoslavnog), gde je svaki dan, počev od 26. decembra do 6. januara po novom kalendaru, označavao mesece.

U sušnom periodu, dodole (prizivačice kiše), uglavnom Cigančice, koje je vodila neka starija Ciganka, opasane vrbovim prutićima išle su od kuće do kuće. Dodole bi igrale, a starija Ciganka pevala: „Ova doda Boga moli, dodo, oj dodole, da orosi rosna kiša, dodo, oj dodole“. Domaćica bi ih polila vodom i davala bi im nešto hrane ili neki dinar.

I nekim organskim pojavama pripisuju se određena značenja. Kada se nekom podriguje (štuca), kaže se da ga neko pominje, ako svrbi dlan – dobiće ili dati novac, a ako zuji u ušima – čuće neki glas, i slično.

Takođe, ljudi su u stara vremena gledali u oglodane životinjske plećke. Ovo se i danas smatra pouzdanim predviđanjem događaja. Na Božić se gleda desna plećka, da li će biti prinove.

Veruje se takođe da na Svetog Trifuna (14. februar) valja započinjati rad u vinogradu. Toga dana posrećiće ti se ako sretneš nekog Roma; utorak je baksuzni dan za početak radova, pa poslove treba odgoditi za sredu. I još nešto: u utorak se ne kreće na put niti se useljava u novu kuću.

Tako su i Resničani, slično svojim sunarodnicima, verovali da će, ako na Svetog Savu zagrmi, biti velikih događaja u zemlji. Verovalo se, takođe, da su srećni dani ponedeljak, sreda, četvrtak i nedelja, a nesrećni utorak, petak i subota. Zašto je to tako, naravno, nije poznato; takođe se ne zna zašto se veruje da će, ako 14. januara (na srpsku Novu godinu) padne sneg ili dan bude oblačan, godina biti rodna. I za pravoslavni praznik Krstovdan (18. januar) vezana su slična verovanja – krste se vernici, ali i ukrštaju vetrovi koji nagoveštavaju ovakve ili onakve meteorološke prilike: oblačno ujutru, pre sunca, ukazuje da će biti dobar rod svih ranih prolećnih useva. S druge strane, ako je veliki mraz za Bogojavljenje (19. januar), to nagoveštava rodnu godinu, velike kiše i poplave, a vedro nebo nagoveštava sušnu godinu. Veruje se da se na Bogojavljenje u ponoć otvara nebo, pa Bog ispunjava želju onome ko vidi otvoreno nebo, ali samo jednu želju.

U Resniku se, pre više od četiri ili pet decenija, verovalo da je prodavanje zemlje veliki greh. Na takvu porodicu gledalo se s podozrenjem, sa takvima su izbegavali da se prijatelje, smatrani su rasipnicima i rasturkućama. Danas to nije nikakav greh, zemlja više nije svetinja. U prilog tome imamo ogroman broj parcela koje su neobrađene, zapuštene su i bašte kod česme.

U bajanje kao postupak za izlečenje od nekih bolesti ili uroka verovali su i najstariji Resničani. Smatralo se, naime, da se pojedine bolesti mogu izlečiti bajanjem, šaptanjem nekih tajanstvenih i čarobnih reči, korišćenjem kokošjeg pera, zemlje iz krtičnjaka, ugljevlja, trave i drugog.

Bajanjem su se bavile i te obrede vršile samo neke „obdarene“ žene, jer su samo one znale tajne bolesti i samo su one mogle gledati u Mesec ili Sunce. Bajalo se i od urokljivih očiju, od visoke temperature, „vatre“, od žlezda koje bi iskočile na vratu ili preponama i dr. Od milovanja perom i šaptanja dete se uspavljivalo kao da mu se govorila uspavanka, pa su roditelji mislili da je to san koji prethodi ozdravljenju. Bajalice su davale i „savete“ (naročito mladim majkama) kako da postupe sa osobama koje se bilo zbog čega čude detetu. Za jedno čuđenje treba odgovoriti: „Beli ti luk u očima, a paprika u dupetu“, itd. Ako je bajanje vršeno radi normalnog teljenja krave, onda se domaćinu davao i crveni konac koji treba vezati teletu oko vrata, a kravi oko repa, jer „crveni konac odbija zle duhove“. Gašenje ugljevlja se obavljalo kao „jači“ lek protiv uroka ukoliko bajanje ne uspe. Postupak gašenja ugljevlja je praćen šaptanjem nekih reči protiv nečijih očiju za koje se smatralo da su izazivači bolesti. Mnoge Resničanke su verovale da voda za bacanje ugljevlja mora biti sveže doneta sa česme u zemljanom ili drvenom sudu, i to sa donje česme, a vodu mora doneti muška osoba bez obzira na to da li je dete ili odrastao muškarac. Kad se voda donese, baca se ugljevlje u tu vodu da se odagnaju uroci ili kod ženskog ili kod muškog deteta.

Čini ili mađije bile su „sredstvo“ da se nekom radi nečega naškodi, da duže boluje, da ga prate nedaće, da nema dece, da se ne oženi, ne zadržava se i ne oplođava stoka i dr. Postojalo je verovanje da ima žena koje su „sposobne“ da na nekoga ili na nešto upute zle duhove. To su vračare.

S druge strane, postojale su žene obdarene da skinu čini ili mađije. U nekim selima nije bilo žena koje su imale sposobnost da skinu čini ili razmađijaju opčinjene, pa se vrlo često odlazilo u druga sela, čak i stotine kilometara daleko. Za takve „usluge“ se debelo plaćalo.

Gatanje ili proricanje sudbine najčešće su obavljale Ciganke („gurbetke“), koje su po nekoliko puta godišnje navraćale u selo. Oduvek je bilo ugroženih žena koje veruju da će pomoću belega, zrna pasulja ili graška, pomoću gatarskih karata i drugih predmeta saznati o vernosti muža, o njegovom povratku kući ako ih je napustio, o mogućnosti rađanja dece, o imetku koji će steći i dr.

Osećale su Ciganke, gatare, šta „tišti“ domaćicu, pa su joj tako i ugađale govoreći sve ono što prija radoznalici. Gatare su sve svoje usluge dobro naplaćivale, a zadovoljna domaćica plaćala je i davala mnogo više nego što joj je i traženo. Dešavalo se da Ciganke potpuno opljačkaju kuću pokupivši sve što su mogle poneti. Tek kad gatara ode, domaćica vidi bez čega je ostala. Nekada uspe da stigne gataru i povrati uzete stvari, a nekada ostane bez svega. Poslednjih godina gatare se više ne viđaju u selu; možda ih ima još po unutrašnjosti gde prodaju bakrače, korita, vretena, pa uzgred ponude i usluge gatanja.

Narodna verovanja su vezana i za dane u nedelji (sedmici).

Nedelja je dan odmora od poslova, najčešće teških, u toku prethodnih šest dana, pa se veruje da je otuda i naziv nedelje – „nedelati“. Uostalom, postoji i božanska zapovest koja glasi:: „Šest dana radi, a sedmog se odmori“. Nedelja za odmor je bio obavezan dan i u Resniku. Humani rad se mogao obavljati u nedelju posle službe u crkvi (od podne), pomagati udovicama i nevoljnima (uglavnom leti u kosidbama ili žetvi). Devojke pred udaju su mogle ručni rad obavljati sa pomagačima i nedeljom. Nedelja se u narodu smatrala svetinjom (govorilo se: u svetu nedelju). Ona je, veruje se, kći Sv. Petke. Često se narod zaklinjao u svetu nedelju. Nedeljom se nosi svečano-stajaće odelo, ide u crkvu, a popodne se narod lepo obuče, ide na igranku ili u goste.

Ponedeljak se smatra najsrećnijim danom, jer uspevaju svi poslovi započeti u ovom danu. Prema verovanju, tog dana treba počinjati važnije radove: žetvu, oranje, branje, kosidbu… Deca koja se rode u ponedeljak smatraju se srećnom. Do nedelje i nedeljom ugovara se prosidba, a ponedeljkom se objavljuje, i od ponedeljka počinje prvo veselje. Ponedeljkom trgovci ne daju robu na veresiju i ne daje se novac na pozajmicu. Subota je, po verovanju srpskog naroda, dan mrtvih. Taj dan nije dobar za početak ni setve ni žetve, jer posao neće napredovati, a ni porodica od toga neće imati vajde. Veruje se, takođe, da uoči subote i na sam taj dan vampiri spavaju. Kad su martovske subote, volovi se ne prežu i ne obavljaju se započeti radovi da grad ne ubije usev i letinu.