О времену приспећа првих досељеника, оснивача постојећих старих фамилија, нема тачних података. Највероватније је да је то било за време сеоба крајем 17. и у 18. веку, насталих у време и након аустроугарско-турских ратова (1688–1690, 1718–1739. и 1789–1792. године) и касније, за време и после српских устанака у 19. веку. Ранији становници су, вероватно, у тим ратовима напустили своја огњишта, страдали од масовних појава разних заразних болести (куга, тифус и др.) или се као малобројни утопили и изгубили међу дошљацима, не оставивши нам виднијих трагова свог постојања.
Када је професор Риста Николић, ђак великог научника Јована Цвијића, крајем друге половине 19. века (1897–1900) вршио антропогеографска испитивања порекла породица у околини Београда, о пореклу становника забележио је ово:
Порекло становника
Разне су области из којих су досељени становници у данашњим селима околине Београда. Према њиховом различитом пореклу, издвајају се две групе села у околини београдској. Једну групу чине села у којима је становништво пореклом из источних и југоисточних српских крајева, тј. из источне Србије, из југоисточне Србије или данашњих новоослобођених крајева, из Старе Србије до Косова и из Македоније. У ову групу спадају поглавито најмлађа села у околини Београда као: Бањица, Јајинце, Велики и Мали Мокри Луг, Раковица, Винча, Болеч, Лештани, Велико Село, Сланци и Вишњица. Становници ових села су врсни произвођачи воћа и поврћа.
Другу групу чине сва она села у којима је становништво пореклом из Шумадије или из јужних, југозападних и западних српских крајева, тј. из северозападне Старе Србије (са Косова и Метохије), из области старе Рашке (поглавито од Сјенице), Црне Горе, Херцеговине, Босне, Далмације и из југозападних и западних крајева данашње Србије. Ту спадају села: Ресник, Бели Поток, Кнежевац, Зуце, Рушањ, Остружница, Заклопача, Врчин, Рипањ, Кумодраж, Болеч, Бегаљица и сва остала шумадијска села: Мала Иванча, Поповић, Парцани, Лисовић, Баћевац, Дражевац, Рогача, Дрлупа, Сибница, Кораћица, Дубона, Сенаја и др. Првих девет села у географском погледу припадају широј околини Београда, јер су сва северно од познатог развођа, које чини северну границу Шумадије према околини Београда. Према томе, антропогеографска граница Шумадије на северу прелази географску – допире до испод Београда.
Порекло становника у Реснику
Прича се да су најстарије фамилије у овоме селу:
Јеличићи и Ћалићи, чије је презиме данас Петровићи. За њих се не зна откуда су дошли. Славе Св. Јована. Њихова прва кућа је била близу данашње чесме, за коју веле да је старија од садашњег села и од тих Петровића; близу ње је доскора био велики брест. Око те чесме биле су и куће најстаријих породица у селу.
После њих по старини долазе: Заркуловићи, који су изумрли (Дача Дамјан). За све остале породице зна се када су десељене.
Алексићи, који се данас зову Недељковићи, Пауновићи, Манојловићи и др., пореклом су „Косовци“; дошли са Косова (пре 120 година) због зулума; славе Св. Николу.
Рњићи по старом презимену, а сада Матићи, дошли из села Леваја, које је, веле, у ужичкоме или рудничкоме округу. Предак им убио Турчина и овамо побегао још пре 120 година; славе Ђурђевдан.
Кумрићи, који се данас зову Марковићи, Миљковићи, Радојчићи, Вићентијевићи, Јанковићи, Радовановићи, Живојиновићи и др., пореклом су из Бојковца, који је, веле, у околини Аранђеловца; славе Св. Арханђела.
Митровићи или Ча-Јоцини не зна се одакле су; по причању неких, личе да су Косовци, славе Митровдан.
Миловановићи – дошли из околине Врања.
Филиповићи – из Леваја. Њиховог је претка Филипа довео Иван Рња. Славе Св. Николу.
Аџићи по старом презимену, а сада Јеремићи, Маринковићи и др., веле да им је предак био по пореклу Влах – Румун, само се не зна откуда је. Кад је дошао, у селу је био спахија који му је дао један део земљишта – „кључ“ – који је он искрчио. Славе Св. Николу.
Радојчићи су, по причању неких, из Бољевца (у Срему), а А. В. Богић забележио је ово о њима: „А породица садашњих Радојчића веле да је постала од неког Маџара, који је одавно пребјегао из аустријске војске, па се овђе настанио и изродио пет синова“.
Милићевићи или Пророковићи (Пророк Митар) по староме презимену, а сада Мијајловићи (1к), пореклом су из Атенице (Драгачево). Њиховог претка (деду) довела је мајка отуда, пошто се у овом селу преудала у Пророковиће. Веле да има 100 година како им је дед дошао „озго“. Онда је у селу било 15–20 кућа и село је имало спахију, који је давао земљу досељеницима. Сада славе Св. Арханђела, а слава Пророковића је Ђурђевдан.
Миленковићи, старо презиме, данас Миљковићи, пореклом су из „Арнаутлука“, од којих им је прадед дошао; по мајци су Кумрићи. Славе Св. Јована.
Срећковићи, старо презиме, данас Живојиновићи, Гајићи и др., веле да су по пореклу „Бошњаци“, мада су Срећко, Гаја и Мијајло рођени у Губеревцу, а имају своје родове у Бељини (космајски срез). Славе Св. Трифуна.
Полугићи, старо презиме, а сада Тривуновићи, Милићи – пореклом су из околине Чачка. Славе Св. Луку.
Шаргићи су по пореклу Сјеничани. Тамо им је дед, Кара-Радован, био сточар, па, веле, наиђе Турчин на стоку, пси појуре на Турчина, овај убије пса, а Кара-Радован убије Турчина и због тога побегне. Потера сву стоку собом, прода је путем и са породицом дође у Кнежевац и ту поче надничити код Турака. Његов син Илија (дед старцу Јовану Шаргићу, који има 84 године) дође из Кнежевца у Ресник и ожени се из породице Филиповића. Када је он дошао, у Реснику је било 17 глава војника, који су војевали, а мање кућа; затекао је све досадашње поменуте породице. Од тог Илије воде порекло сви Шаргићи.
Николићи (Радивоје) пореклом су од „Карановца“ (Краљева); дошао им прадед Риста са сином Николом због сиромаштине; тражио боље и питомије место.
Сремчевићи или Марјановићи, Јовановићи, Симићи – из Срема (из Бољевца). Јован и Живан, чији је отац био Сима, дођу у Ресник и настане се, а Стојан и Алекса, који су им били браћа од стрица, остану у Београду. Имају родове у Сремчици. Славе Св. Арханђела.
Митићи – дошли су за време Кара-Ђорђа из Врбице близу Аранђеловца; славе Св. Николу.
Анокићи по старини, а сада Недељковићи – пореклом из округа чачанског; славе Ђурђиц.
Тацићи – из Остружнице, дошли пре 90–100 година. Њихов је, веле, деда Танасије (Таца) гонио и убијао Турке у друштву са Ђорђем Г. Војиновићем из Железника. Славе Св. Алимпија.
Ђурићи („Ђуро Бугарин“) – од Лесковца. Њихов је предак пре 70 година дошао у село као дунђерин и ту се настанио. Славе Св. Стевана.
Јанковићи (Младен) – предак им пре 60 година правио ћумур, па потом као младић служио у селу и ту се оженио. Славе Св. Николу.
Јоксимовићи (Вићентије) – воде порекло од пасторка кога је мајка пре 60 година довела из Жаркова, пошто се преудала у Реснику. Славе Враче.
Игњатовићи – дошли пре 150 година од Приједора у Босни или из Костајнице; славе Св. Николу.
Ристићи – пре 40 година дошао им предак Стеван Моравац из Лоћинке (срез белички) да служи у селу, где је и заостао. Славе Ђурђиц.
Јовановић Марко – из Бела Потока, дошао пре 40 година, славе Св. Мрату.
Бркљачи – из Лике, веле из места Зрмање; дошли пре 30–40 година због сиромаштине. Славе Св. Јована.
Мартић Никола – из Лике пре 20 година дошао као доводац; слави Св. Јована.
Богић Миливоје – из Страгара. Пре 20 година служио у селу и потом заостао као доводац. Слави Св. Николу.
Богић Петар („Шојка“) – из Баната, дошао пре 18 година. Слави Ђурђевдан. Земљоделац.
Новијих досељеника нема много, као у осталим околним селима: Кнежевцу, Железнику и др. Због тога и веле да у Реснику има више домородаца – Шумадинаца но других.
Кад су се прве породице досељавале, сва је околина села Ресника била зарасла у густу шуму; свуда био „гложђак“ – трњак и шума. Становници нису били никада на миру, већ су непрестано гонили Турке, сачекивали их по шумама и убијали. Ту су шуму при доласку крчили, најпре Елезовац, па затим шуму према Кнежевцу, Пиносави и другим селима.
За време бежаније (1813. године) сви су бежали „преко“ и потом се вратили, али су многи тамо заостали, те и сада знају за своје сроднике у Земуну, Сурчину и другим местима.
Долазак Мартића у Ресник по причању старих Ресничана:
Никола је био слуга, врло леп човек, па је често радио код Панте Радојичића (деда Радомира). Никола је био родом из Лике, због тога су Мартићи названи Личани. Одатле је протеран јер се у њега заљубила ћерка аустроугарског команданта. Пантина жена га због његове доброте и бистрине ожени једном удовицом из Белог Потока удатом у Митровиће (Ћупарине), а Панта као кмет општине одреди му општински плац поред старе општине. Због свог порекла, његов син Живан и унуци Радоје и Радивоје имају надимак Личани. Не верујем да је неко од Мартића унука ишао у Лику да види завичајно место Мартића, закључује сакупљач грађе и иницијатор рада на Хроници Живко Радојичић.
Најпоузданије и најпотпуније податке о житељима Ресника налазимо у првом државном попису из 1863. године. У Пописној књизи становника села Ресника (Окружје – Београдско, Срез – Врачарски, 5. мај 1863. године) пописани су домаћини (мушке главе), носиоци породица или задружних домаћинстава, који плаћају порез, што је у овој Хроници наведено у глави Родослови, где се, поред осталог, каже:
„Пописна комисија је установила као што је овди изложено да у селу Реснику имаде 69 домаћинстава. Од тога душа мушких имаде 268, а женских 278. Вредност имања које је пописано износи 8147 (осамхиљада сточетрдесетседам) дуката.“
Године 1850. изашао је Закон о презименима. Тада су узимана презимена од имена својих отаца или су се узимала друга презимена. Из горе наведеног пописа пореских обвезника многа презимена више не постоје у данашње време код староседелаца, али, исто тако, многих презимена која постоје у данашње време код староседелаца села Ресника, нема у попису из 1863. године. То се објашњава наведеним законом о презименима, каснијим досељавањем, удајом или женидбом чиме се доноси ново презиме или су услед ратова на овим просторима многа презимена и угашена или су становници отишли са својих огњишта и населили се у нека друга места.
Данас се поједине породице или људи препознају по именима или надимцима својих ближих или даљих предака, јер има много истих имена и презимена. У ранијем периоду готово све фамилије су имале своје надимке, који у појединим случајевима и нису били прикладни. Неки од ових надимака су: Ћупарини, Личани, Тујини, Цакарини, Рњини, Жижини, Пантини, Ђукини, Пуровци, Радоњини, Мицулини, Маузерови, Марчини…