Наслов „Ресник за сва времена“ или „Ресник којег више нема“ само je замишљен, али одговара у свему. Зашто?

Нема више лепих њива, нема крстоноша, јер нема ни жита, кукуруза, ни обрамица ни јармова, нема порте за сваку недељу, нема опанчара и абаџија… Нема више ни ситара, ни плетара, ни коритара, ни старих воћњака, нема више ни оних винограда… Нема више стада и ливада, ни чобана нема више, нема баштица пуних јоргована и шареног цвећа крај ограда дуж улица и сокака, нема дудова и мириса липа… Нестали су стари воћњаци са шљивама ранкама и маџаркама, црним и белим дудовима и крушкама караманкама, виноградарским бресквама и другим старим воћкама. Нестанком ових воћњака празна су бурад и каце у подрумима. Преовладале су нове сорте, дошло је ново време…

Нема више Ресника каквог је некада било.

Хлеб више нико не меси у наћвама, нити пече у „лебним фурунама“.

Деца већ одавно не праве крпењаче и лутке од чичка. Не дељу се више играчке од липовог дрвета, зове, нити свирајке од врбе. Не сече се више бундева за белу недељу, нити праве маске од одбачених ствари. Нове играчке се производе од свих материјала, стижу из домаћих и страних фабрика, из Немачке, Кине, Италије, Јапана и других земаља. Деца више не оскудевају у играчкама, врло често су конструисане и намењене да развијању дечју машту, али ипак оне не покрећу децу на сопствено стваралаштво.

У насељу раде пекаре или се хлеб сваког јутра доноси из пекарске индустрије. И они који се сећају, давно су се одвикли, а многи и не знају да је тај некадашњи велики хлеб, од два до три килограма, био необично хранљив и посебног укуса.

Сви се снабдевају прехрамбеним артиклима и робом широке потрошње у бројним продавницама отвореним на сваком углу или у модернима маркетима обезбеђујући артикле за више дана.

Одећа је потпуно изменила свој изглед. Стара народна ношња може се наћи само по фолклорним друштвима, а врло ретко покоји детаљ у неком старом домаћинству. Већ давно је прошао онај прелазни период кад су се измешале сеоска и градска ношња, кад је женски свет још био традицијом везан за своју китњасто везену одећу. Готово да и нема више ни оних жена које су пре рата спремале пуне сандуке кошуља, сукања и кецеља за удају и одлазак у нови дом.

Са побољшањем стандарда нагомилана је роба широке потрошње. Она брзо застарева и постаје нефункционална, па се често одбацује, а њени трагови су на сваком месту све видљивији. Честе су дивље депоније са одбаченим старим шпоретима, креветима, фрижидерима, старим аутомобилским гумама и олупинама аутомобила, отпацима конзерви, апотекарских флашица, гуме, пластике, кеса и другог отпада, чиме смо већ озбиљно загадили сопствену околину, а врло мало или нимало бринемо о томе као да нисмо свесни какве ће нам последице то загађење донети.

Велики напредак je учињен у сваком домаћинству. Бројним уређајима и апаратима значајно је олакшан свакодневни живот. Пре педесетак и нешто више година тешко би било замислити електрични шпорет, фрижидер, веш машину, телевизор, бојлер, телефон, клима уређај, па и аутомобил и многа друга техничка помагала, а данас бисмо практично без тих уређаја врло тешко функционисали.

Развојем медицинске заштите више нема оне превелике смртности мале деце и млађих људи, мада нам модеран начин живота доноси неке нове за сада неизлечиве болести.

Поред здравствене заштите, разноврсније исхране, индустријског одевања, квалитетнијих услова становања и богатијег покућства, прилог општем стандарду дају такође и средства масовне комуникације, као што су штампа, књиге, телевизија, радио апарати и мобилни телефони, а последњих година персонални рачунари као најзаступљенији облик технолошког напретка. Многи рачунарски програми, Интернет, друштвене мреже и игрице постали су својеврсна модерна зависност великог броја садашњих корисника.