Истражујући грађу за Хронику Ресника, дошли смо до података о људима који су управљали овим, у то време, малим селом; у којим се административно-територијалним целинама село тада налазило, као и о улози коју је имао и како је радио општински суд Ресника. У месту су се одвијала значајна догађања и велике промене, а на њих су превасходно утицали људи који су се старали о заједничким интересима свих мештана. С обзиром на то да не постоји сачувана документација о овом периоду, као непосредни извори за писање овог поглавља послужиле су пресуде општинског суда, тапије и приче старијих мештана.

Административне поделе уведене још за време владавине Отоманске империје задржале су се и у периоду постојања Кнежевине Србије. Територија Београдског пашалука и новонастале кнежевине са Милошем Обреновићем на челу, биле су подељене на нахије. На њиховом челу налазиле су се војводе. Нахије су даљене на кнежине којима су управљали обор кнезови. Ове административне јединице биле су састављене од неколико села. Посматрано у данашње време, ове територијалне поделе би се могле подвести под ниво општина. Кнезовима су били подређени кметови који су се налазили на челу сваког села. У даљем развоју Србије као државе увођени су различити начини разграничења територије, али се појам и функција њеног најнижег степена управе (кмета) нису мењали све до тридесетих година 20. века. За све време постојања модерне српске државе Ресником је управљао кмет. Кметови су били угледне личности села, бирани су на период од годину дана, на јавним зборовима, а иста особа је могла више пута бити изабрана на ову дужност. Имали су улогу судије или поротника током вођења спорова и решавања других значајних питања од интереса за село.

Ресник је све до 1856. године припадао Подунавском, касније Грочанском срезу, да би поменуте године деобом Округа београдског ушао у састав новонасталог Врачарског среза. Према записима Алимпија В. Богића из 1866. године, Ресник је у новоуспостављени срез ушао као општина, са већ формираним и функционалним општинским судом. Касније ће постати део Дунавске бановине.

Како је законски одређено да је кмет морао бити председник општинског суда, увидом у заоставштине ресничких фамилија налазимо да најстарија пресуда општинског суда у Реснику датира из 1891. године, а тиче се деобе породице Недељковић: Милована и његовог сина Живојина. Тако долазимо до податка да је кмет у то време био Марко Марча Недељковић, што је најстарији податак до којег смо дошли. Поред Марка улогу кмета и судије у каснијем времену обављали су:

1. Мијаило Лукић, 1895. г.
2. М. М. Станојевић, 1895. г.
3. Стеван П. Лазаревић, 1896. г.
4. Данило Лазаревић, 1903. г.
5. Никола Лазаревић, 1903. г.
6. Никола Р. Недељковић, 1904. г.
7. Милош Шаргић, 1907. г.
8. Ђорђе Радојевић, 1909. г.
9. Милош Шаргић, 1909. г.
10. Боривоје Лазаревић, 1910. г.
11. Петар Радојичић, 1914. г.
12. Марко Недељковић, 1921. г.
13. Миливоје Шаргић, 1926. г.
14. Милош Лукић, 1928. г.
15. Илија Недељковић, 1928. г.

По причи старијих житеља Ресника, сазнајемо да су кметови били и Жарко Стојановић, Рајко Живојиновић, Матија Стојановић, Танасије Радојичић (био кмет 1938), Миленко Пауновић, и други, али, нажалост, периоди у којима су они обављали ову дужност остали су непознати.

За послове које су обављале судије и председник општинског суда (кмет), учесници деобе морали су да плате дијурну, односно дневницу (дневну плату).

Дужност кмета је постојала све до ступања на снагу Закона о градским општинама 1934. године, а последњи реснички кмет био је Милан Лазаревић, који је надимак „Милан кмет“ носио до краја живота.

Поред кмета, у споровима су учествовали још двојица изабраних судија, као и деловође – писари. Како је у то доба било мало писмених људи а посебно је цењен леп рукопис, у том смислу писари су имали значајну улогу. Познато је да су неки од писара у овом периоду били:

• Спасоје Животић, 1895. г.
• Танасије Ранковић, 1904. г. и други.

Рад. М. Војиновић се посебно истицао својим краснописом. У садашње време налазимо најлепше исписана документа изашла баш из пера овог писара.

У дужем периоду мештане Ресника на зборове и друга окупљања, помоћу добоша, позивао је добошар Јоца Миловановић.

Поделу и премер имања вршили су чланови општинског суда: Божа Игњатовић, Никола Миленковић, Матија Стојановић, Никола Р. Недељковић и други, а први „геометар“ био је Алекса Радојичић.

У каснијем периоду функцију кмета замењује функција председника села, а од 1946. године председника месне канцеларије. Током 1938. године председник села био је Танасије Радојичић; председници села током Другог светског рата били су Таса Живојиновић и Милош Недељковић, а први послератни председници села били су Илија Радојевић и Дамјан Дача Митић.

Седиште Општине ресничке било је у згради која се налазила између Споменика палим борцима и зграде старе поште (на месту где су сада степенице ка улазу у Дом културе и месну заједницу). Претпоставља се да је овај објекат подигнут средином 19. века, а своју функцију је обављао све до 1969. године када је подигнут нови Дом културе, а вековно седиште ресничке администрације порушено.

Тачна овлашћења и све дужности кмета нису нам у потпуности позната, али се зна да кмет није имао право да самостално одлучује о битнијим стварима везаним за своје село. То најбоље можемо видети из дозволе коју је Срез врачарски издао Драгољубу Јовановићу, 1936. године, да може отворити поткивачку радњу у Реснику. Наиме, кмет није имао овлашћење да исту изда особи која ју је тражила, већ се именовани морао обратити срезу. Претпоставља се да се кмет увек налазио ту да својим ауторитетом помогне решавање захтева својих сељака.

У периоду између Првог и Другог светског рата Ресник се развијао брже него раније; 1929. године у Реснику је озидано и отворено прво јавно купатило и амбуланта; 1932. године је отворена Кредитно-земљишна задруга, а 1935. године Ресник добија своју пошту и телефон у њој. Кметови су имали велику улогу и предњачили су у новим иницијативама, помоћи мештанима и решавању крупнијих збивања у селу.

Увођење у матичне књиге новорођене деце и крштења, обављања венчања и уписе умрлих, све до половине 1946. године водила је Црква (матичне књиге манастира Раковице), да би касније ове послове преузела локална управа.

Спорови које је решавао општински суд најчешће су се односили на имовинска питања деобе имовине међу члановима породице или фамилије. Према речима старијих Ресничана, углавном би учесници деобе раније договарали шта ће коме припасти, па би тада позивали чланове општинског суда да сачине пресуду. Било је, наравно, и случајева када учесници деобе нису могли међусобно да се договоре, па је суд вршио попис имовине и целокупни процес деобе. Судије и кмет су морали бити веома пажљиви како би сваки од учесника добио једнаке делове оставштине. Учесници деобе су најчешће делили целокупно домаћинство, а не само земљу и пратеће објекте. Како већина људи није поседовала све што је било потребно да се од једног домаћинства направе два, три или више, морало се делити све, како се говорило, до кашике. У неким пресудама видимо да се стока делила по комаду, како крупна тако и ситна, а како би учесници деобе били сигурни шта коме припада пресуда се морала писати што детаљније. На пример: „Једна крава Шаруља, једна клупа са наслоном, један бакрач велики бакарни…“ Такође, много пута су дељене и заједничке просторије: „Пола штале, пола коша, пола фуруне хлебне, пола кокошара, четврти део кућног плаца…“ Исто је било и са осталим стварима које су се налазиле у заједничком (задружном) дворишту: „Живојину да припадне капија велика, гомила са дирецима, а Миловану главна капија која је до сада служила на уласку у авлију…“ Сва примања и давања, као и готов новац који се пре деобе налазио у кући такође су била предмет деобе: „Примања и давања који би се појавили после ове деобе, а која су у времену задруге изостала, да се деле на равне части као и дугови…“ Рад општинског суда носио је са собом и одређене трошкове, а и то је морало бити предмет деобе: „Дијурну судијама и остале трошкове да задругари сносе на равне части…“ Поред деобе имовине, дугова и потраживања, у записник и пресуду о деоби евидентирана је и сагласност деобничара на ред у воденици.

Пре него што је пресуда била донета, морала je бити наглас прочитана, па тек када је добила сагласност свих учесника деобе, могла је бити потписана од стране судија и званично „донета“.