После окончања Другог светског рата у Реснику је отпочела с радом месна самоуправа. Од тада, па до данашњих дана, она је функционисала у неколико фаза. За прву фазу можемо рећи да је била у периоду од 1946. до почетка 1966. године, када је у Реснику постојала Месна канцеларија. За тај период рада у истраживачком поступку није нам била доступна никаква архивска грађа, што нас је онемогућило да садржајније прикажемо тадашњи рад месне самоуправе.

Просторије Месне канцеларије у Реснику налазиле су се у улици 13. октобра где су у данашње време степенице које воде у Дом културе. Ту је постојала стара општинска зграда у којој су са уличног дела били локали, а у горњем делу просторије Месне канцеларије. Месном канцеларијом је руководио шеф МК, а поред њега ту је био и секретар, као и два службеника у ресничком водоводу. Месна канцеларија је у том периоду обављала и службе уписа умрлих, новорођених и венчаних. Венчања је обављао одборник у тадашњој Општини Чукарица којој је Ресник и припадао. Први послератни шеф Месне канцеларије био је Драгољуб Петровић. Ову дужност је дуго савесно и стручно обављао.

Највећи део акта између два светска рата писана су руком. Посебно су били цењени писари са лепим рукописом. Прву писаћу машину, одмах после Другог светског рата, Општина је добила на поклон од Ристе Кисића. Била је то писаћа машина марке UNDERWООD, најбоља машина у срезу.

Зборови грађана у то време оджавани су у старом Дому културе, који је налазио преко пута, док није срушен 1964. године. У периоду до изградње новог дома 1969. године већи део друштвено-политичких и културних активности одвијао се у Стаменковој кафани на Железничкој станици. Из прича нам је познато да су ти зборови били чести и веома посећени, јер управо у том периоду било је највише активности на изградњи и обнови инфраструктуре села у послератном периоду.

По окончању Другог светског рата Ресник је у дужем периоду био сеоска средина без квалитетније урeђених основних елементарних услова за живот и без инфраструктуре. Активисти Месне канцеларије су настојали да самодоприносом становништва и добровољним радом мештана реше нека од најбитнијих питања.

Првих послератних година спроведене су многе акције о којима ће касније бити више речи: електрификација, изграђен локални водовод са тринаест јавних чесама на најзначајнијим раскрсницама, изграђен је и мост на Топчидерки код Железничке станице, средином педесетих отпочето је калдрмисање улице 13. октобра од центра до Кијева, и многи други послови.

Месна канцеларија је функционисала до краја 1965. године, а њен последњи шеф био је Драгољуб Петровић.

Активности Месне заједнице „Ресник“ и њених органа

Од наредне године Месне канцеларије, у локалној самоуправи, замениле су Месне заједнице. Нови модел функционисања месне управе је имао своју Скупштину, а извршни орган био је Савет МЗ. За тај период можемо рећи да је друга фаза функционисања месне самоуправе све до деведесетих година и увођења вишестраначког партијског система.

Скупштином МЗ је руководио председник Скупштине. Ово тело је одлучивало о свим битнијим питањима у циљу побољшања животних услова Ресничана. Право присуства и одлучивања на скупштини имали су сви грађани Ресника. Председници Скупштине МЗ Ресник до почетка деведесетих година били су Предраг Митровић, Драгослав Милојевић Кока, Здравко Марић, Зоран Миленковић, Рајко Јокић и други.

Савет МЗ је био извршни орган скупштине, доносио је одлуке у својој надлежности и старао се о спровођењу одлука Скупштине. Саветом је руководио председник. Грађани Ресника су се писмено обраћали Савету с молбама или притужбама. Савет је све предмете разматрао, усвајао одлуке и обавештавао подносиоце о заузетим ставовима. Председници Савета МЗ били су: Лазар Ристовић, Предраг Митровић, Миодраг Недељковић, Боривоје Пауновић, Борислав Лукић, Десимир Павловић, Вера Јовановић, Нестор Павловић и Славољуб Јеремић који је био и последњи председник СМЗ пре увођења вишестраначког партијског система.

Посебну улогу у функционисању локалне самоуправе имала је Месна конференција Социјалистичког савеза радног народа (МК ССРН), која је организовала зборове грађана и јавне расправе о свим битнијим питањима у циљу побољшања животних прилика Ресничана. Председници МК ССРН били су Предраг Митровић, Живан Лукић, Драгослав Милојевић, Рајко Јокић, Милован Видојевић, Десимир Павловић, Славољуб Јеремић и Нестор Павловић.

До 1974. године Ресник је припадао Општини Чукарица, а потом новоформираној Општини Раковица.

Једна од првих и већих акција самоуправних органа МЗ била је иницијатива за изградњу новог Дома културе у Реснику, који је отпочео са радом крајем 1969. године, чиме су решени многобројни проблеми Ресничана. МЗ је добила нове просторије, где је, поред канцеларије секретара МЗ, имала и Малу салу у којој су најчешће одржавани скупови, као и мање пратеће просторије где су се одржавали састанци СМЗ и других тела.

Ради функционисања, одржавања и наплате потрошње воде у локалном водоводу у МЗ на овим пословима су радили Радован Рака Миљковић, Милован Бана Недељковић, Спасоје Животић и Љубинко Митке Митровић.

У најдужем периоду, од 1966. до 1986. године секретар МЗ до пензионисања био је легендарни Живорад Вићентијевић, чика Жира, који је и поред недостатка једне руке, секретарски посао обављао изузетно савесно и ефикасно. Његовом заслугом су покренута и решена многа питања и сачувана је грађа о раду месне самоуправе тог периода коју је водио врло стручно и педантно.

Велику иницијативу и ангажовање испољавали су тадашњи активисти Скупштине МЗ. Међу најангажованијим били су: Предраг Митровић, Добривоје Лазаревић, Живан Лукић, Борислав Лукић, Живко Недељковић, Живан Марковић, Мирослав Пауновић, Миодраг Мима Недељковић, Милан Радовановић и други.

Скупштина и СМЗ имали су и задатак да организују и спроводе изборе. Године 1968. Ресник је имао око 3.900 уписаних гласача, 1970. године око 4.800, и тај број се увећавао све до данашњих дана, тако да је за ванредне парламентарне и градске изборе марта 2014. године, на десет бирачких места у Реснику, у бирачке спискове било уписано ок 13.900 гласача.

У циљу ефикаснијег рада Скупштина је формирала разна тела, комисије и одборе који су била задужени за одређене области и решавање значајнијих задатака. Појединим комисијама и одборима руководили су: Добривоје Лазаревић, Урош Тацић, Миодраг Животић, Радован Миљковић, Живан Лукић, Десимир Павловић, Милисав Стојановић, Милован Дишовић, Петроније Лукић, Милутин Милојевић, Милан Стошић, Вучко Заграђанин, Малиша Сарић и други.

Ресник је 1971. године добио бензинску пумпу, што је многим мештанима који су имали само тракторе са прикључним машинама било велико олакшање.

Уз велико ангажовање тадашњих активиста 1975. године отворена је у десном крилу Дома културе у приземљу и на спрату здравствена станица Ресник, у улици Славка Миљковића постављена прва трафика за продају штампе „Борба“, отворене продавнице и прва самопослуга ТП „Баново брдо“. У МЗ је запослена и спремачица Роса Бабић, а Милован Бана Недељковић бива ангажован за курира МЗ.

Нарочито крајем шездесетих и почетком седамдесетих година у раду МЗ истакнута је активност наставног особља ресничке школе. У телима самоуправних органа нарочито су били активни тада млади и амбициозни учитељи и наставници: Милован Дишовић, Милош Миловановић, Милан Лазић, Божа Стајић, Милован Мунишић, Никола Стаменковић, Верица Миловановић, Душанка Стаменковић и други.

Посебне односе месна самоуправа је одржавала са тадашњим СИЗ-овима, у области социјалне заштите, здравства, запошљавања и културе. Социјално угрожени грађани обраћали су се МЗ и износили своје проблеме које је СМЗ разматрао и даље прослеђивао надлежном СИЗ-у који је у великом броју случајева прихватао мишљење Савета, тако да су многобројни грађани уз помоћ СИЗ-а и МЗ решавали своје проблеме или добијали тражену помоћ.

Године 1978, на предлог СМЗ, омладинска организација Ресника заједно са СИЗ за запошљавање извршила је евидентирање незапослених Ресника, који су пријављени надлежној служби запошљавања, а потом је већи број евидентираних кроз ту акцију убрзо добио запослење.

На иницијативу МЗ, у сарадњи са ДЗ Раковица, курирском службом су позивани грађани на редовне годишње и специјалистичке прегледе.

Из године у годину све је више чињено на унапређењу инфраструктуре места у циљу побољшања стандарда мештана. Покренута је акција увођења телефонских прикључака, формиран је одбор од више активиста МЗ, а највећи део посла су изнели Борислав Лукић, Милован Видојевић, Рака Миљковић, Вера Јовановић, Здравко Марић и Живорад Жира Вићентијевић. Уговор са „ЕИ“ из Ниша је склопљен 1976. године, а на Дан ослобођења Ресника, 13. октобра 1978. године пуштена је у рад прва централа са 500 телефонских прикључака. Отпочето је и асфалтирање улица. У сврху бољег и лакшег обављања овог обимног посла, додељена је пословна локација ГП «Вијадукт» на улазу са Кружног пута у Ресник.

Када су поплаве изазване изливањем Топчидерске реке задесиле делове Ресника 1975. и 1982. године, активисти места и организоване службе МЗ, у првом реду Цивилна заштита и Црвени крст, показали су велику спремност и пожртвованост у спасавању од елементарне непогоде. Руковођење акцијама спасавања тих година водили су: Борислав Лукић, Зоран Миленковић, Петар Маринковић, Милутин Милојевић, Здравко Марић, Живан Лукић, Вера Јовановић, Миодраг Недељковић, Милан Вукадиновић, Предраг Митровић и други. После поплаве 1982. године локална заједница је уз помоћ радних бригада допринела да се уради регулација корита Топчидерске реке како би се избегле или барем ублажиле могуће поплаве.

Почетак осамдесетих година рад локалне управе остаће упамћен по збору грађана када су прихваћени предлози Детаљног урбанистичког план и Средњорочног плана развоја Ресника. У том периоду усвојени су и називи нових улица које су до тада углавном носиле бројне ознаке. Обављено је и постављање нових цеви за воду и канализацију у улицама Славка Миљковића и Александра Војиновића. Градски геодетски завод је вршио премер парцела насеља Ресники док је са својом испоставом био смештен у просторијама МЗ у Дому културе. Универзитет „Владимир Дујић“ је отворио и вечерњу школу за описмењавање одраслих. Рад пољопривредника је значајно напредовао и у смислу боље примене аграрних мера и побољшањем парка пољопривредне механизације.

Ни ова деценија није прошла без ванредних догађаја. Године 1984. појавило се прво веће клизиште у насељу дуж улице 13. октобра због чега су исељене 22 куће. Санација терена је трајала неколико година, а у улици су постављени бетонски и челични шипови. Уместо старих водоводних и канализационих цеви постављене су нове еластичне које трпе дилатације терена.

У МЗ је запослена нова спремачица Јелена Јовановић.

Посебно значајну активност у раду месне управе у периоду осамдесетих година остварили су: Живота Животић, Рајко Јокић, Зоран Миленковић, Живан Лукић, Радован Миљковић, Нестор Павловић, Милован Видојевић, Ђорђија Савић, Радован Томашевић, Војислав Пајић, Милутин Милојевић, Драгослав Кока Милојевић и други.

Формирање Месне заједнице „Авала град“

Ресник је због своје просторности (заузима око половину територије Општине Раковица) и повећања стамбеног фонда и броја становника, крајем 1985. године подељен на две месне заједнице. Формирана је нова МЗ „Авала град“, а међа између њих је била средина улица Славка Миљковића и улице Александра Војиновића до Топчидерске реке и узводно њеном десном обалом до Патиног мајдана и границе са Општином Вождовац. Изабрани су самоуправни органи нове Месне заједнице: председништво МЗ „Авала град“ за чијег првог председника је изабран Здравко Марић, за подпредседника Драгослав Маринковић и за чланове Зоран Лукић, Петар Маринковић, Славко Јојић и Александар Димитријевић, и извршни савет МЗ „Авала град“ чији је први председник био Душан Перовић, а чланови Владимир Јокић, Јово Кубурић, Хилмо Мулић и др. За председника Месне конференције ССРН изабран је Бранислав Нешовић. За секретара нове МЗ постављен је, од стране Општине, Дејан Бачаревић.

Изградњом стамбеног насеља које је градила стамбена задруга „Победа“, побољшана је и пратећа инфраструктура Ресника новом електро, канализационом, водоводном и путном мрежом, а Ресник је добио и прву топлану.

Заједничке активности обе месне заједнице

Тих година, током друге половине осамдесетих, заједничким радом активиста обе месне заједнице покренути су многобројни послови на уређењу насеља, као и иницијатива за измену ДУП-а Ресника.

Године 1987. на збору грађана усвојена је одлука о прихватању пролаза кроз Ресник дела обилазнице аутопута Добановци-Бубањ поток.

Као секретар МЗ „Авала град“ запослена је Мица Миљковић.

У намери да се побољшају услови становања, а на захтев грађана, месне заједнице су покренуле многе акције које су грађани самофинансирали. У насељу су постављене прве јавне говорнице, а наредне 1988. године, услед убрзаног ширења насеља и повећања броја становника, именован је Режијски одбор за проширење централе и увођење нових телефонских прикључака. За председника на збору грађана изабран је Душан Перовић, а за чланове: Зоран Лукић, Рајко Јокић, Нестор Неша Павловић и Александар Стојановић. До краја девете деценије минулог века када је пуштена нова централа, Ресник је имао 1.450 телефонских прикључака.

За раднике Градске чистоће монтирана је барака у улици Славка Миљковића, и контејнери у приватним двориштима у улицама Брестовачкој и Деловима. Изградњом канализације у Брестовачкој улици 1989. године стекли су се услови да све бочне улице, које гравитирају на Брестовачку, ураде своју секундарну канализацију. И ова акција као и претходна обављена је уз велике активности председника и чланова Режијског одбора и секретара месних заједница.

Реконструисане су и улице Славка Миљковића и Александра Војиновића до Железничке станице постављањем нових водоводних и канализационих цеви, стубова за електро мрежу, уличне расвете, асфалта и тротоара. Мештани ових улица, ако су технички услови дозвољавали, бесплатно су прикључени на канализацију. Грађани су били ослобођени плаћања пореза на куповину материјала за изградњу водовода и канализације.

За новог секретара Месне заједнице „Ресник“ постављен је Момчило Арнаутовић.

Године 1990. yрађени су манастирски и топчидерски колектори чиме су се стекли услови за прикључење више улица и кућа на кишну и фекалну канализацију.

Подигнута је брана на потоку језера Паригуз са циљем заштите од штета и поплава доњег дела насеља. Дограђена је регулација корита реке Топчидерке. На иницијативу земљорадника на челу са Петром Маринковићем, Чедомиром Миленковићем, Милисавом Марјановићем, и пољопривредним агрономом из Земљорадничке задруге Авалски венац Анђелком Лазаревићем, поправљени су пољски путеви и прилази ка ресничким њивама.

Истакнутији активисти у раду МЗ, чијим залагањем су покренута и делом или у потпуности урађена бројна инфраструктурна питања насеља, током девете деценије минулог века били су: Живота Животић, Десимир Павловић, Рајко Јокић, Нестор Павловић, Вера Јовановић, Славољуб Јеремић, Радослав Несторовић, Бато Марић и други, а у МЗ „Авала град“: Здравко Марић, Душан Перовић, Зоран Ж. Лукић, Милован Видојевић, Зоран Миленковић, Александар Стојановић, Бранислав Нешовић, Аница Савић, Милутин Милојевић, Миодраг Радовановић, Драгослав Милојевић, Славко Јовановић, Петар Павићевић, Добривоје Милосављевић, Сава Драгић, Живојин Јаковљевић, Тугомир Ћирић, Александар Димитријевић, Владимир Бисерчић, Радојко Милић, Зинко Кокић, и др.

Усељењем у нове просторије МЗ „Авала град“ 1991. године запослен је помоћни радник Милоранка Радовановић, када је и већина од 46 локала новоотвореног тржног центра отпочела да ради.

Ратна збивања у највећој мери су успорила и ограничила интензиван развој инфраструктуре какав је био у претходној деценији. Активисти МЗ, уместо да се баве прогресом и развојем насеља, добили су ратне распореде и нова задужења на обезбеђењу логистичке подршке мобилисаним војним обвезницима и јединицама у зонама борбених дејстава. У МЗ су уведена стална дежурства.

Нешто успореније обављани су раније започети или нови послови. Године 1991. урађен је мост на потоку Паригуз у улици Делови. Проведени су радови на новом магистралном водоводу Младеновац–Макиш са проласком кроз улицу Подавалску и Палих бораца. Траса магистралног водовода ка Младеновцу условила је и уређење поменутих улица, добијање канализационе мреже, новог асфалта, тротоара и уличне расвете.

На састанцима извршног савета МЗ решавана су текућа, мање захтевна питања и проблеми грађана. Бирани су судије поротници, одлучивало се по захтевима грађана за намену локала мале привреде, отпочео је вишепартијски систем, али захтевнијих иницијатива и послова било је све мање. Ратна збивања и санкције унели су нестабилност и немире у животе наших грађана. Због отежане економске ситуације у земљи су уведени и дељени бонови за основне егзистенцијалне намирнице: со, уље, шећер, детерџент… Наступила је велика инфлација која је обезвредила и рад и материјална добра.

На иницијативу мештана, 1995. године организован је и трећи самодопринос за увођење телефона. На збору грађана је изабран Режијски одбор у саставу: Милосав Миличковић председник, и чланови: Драган Радовановић, Величко Оташевић, Ивица Јеротијевић, Јелисавета Недељковић, Ненад Стефановић, Рајна Милошевић и други. Уговоре између грађана и МЗ су потписали последњи председници СМЗ „Авала града“ и „Ресника“, Душан Перовић и Десимир Павловић.

Године 1997, на основу многобројних захтева мештана и на иницијативу секретара МЗ, Живорад Банковић је посредовао да трговинско предузеће „Пекабета“ отвори своју продавницу у тржном центру „Авала град“.

За секретара МЗ Ресник 1998. године постављен је Слободан Брадарић. Наредне 1999. године услед опасности од бомбардовања у просторијама МЗ уведена су дежурства која су трајала по цео дан пуних пет месеци. Активност МЗ све више је базирана на раду Црвеног крста и обезбеђењу услова за прихват прогнаних и привремено расељених породица са простора бивших република заједничке државе и Косова и Метохије. За расељена лица припремљени су услови за смештај у баракама у Подавалској улици, као и у зиданим објектима ГП „Вијадукт“ измеђи Пожаревачке пруге и Кружног пута. Просторије МЗ су свакодневно коришћене за дружења са расељеном децом како би се социјализовала са локалним становништвом.

Те 1999. године Топчидерска река је још једном поплавила подручје звано Патин Мајдан, а активисти МЗ у дужем периоду помагали су у збрињавању и отклањању последица угроженог становништва од поплава.

Наредне 2000. године као секретар МЗ „Ресник“ запослен је Дејан Јовић, а 2001. године као помоћни радник запослена је Славица Јовановић.

Престанком постојања скупштина и Савета МЗ, део послова на иницирању и решавању текућих питања актуелних свакодневних комуналних и животних потреба грађана преузели су секретари МЗ.

Увођењем вишестраначког система и у Реснику су формирани месни одбори већине новооснованих политичких партија. Њихове страначке активности су биле најизраженије у периодима предизборних кампања, у циљу придобијања што већег броја гласова. Непосредно пред изборе су од стране партија на власти асфалтиране поједине улице и обављани други крупнији послови. У овом периоду је обављено: улична расвета у готово свим улицама и сокацима Ресника, побољшано је редовно одржавање јавних зелених површина, пешачких стаза, улица, постављање надстрешница на аутобуским стајалиштима, значајно је повећан број контејнера за смеће и учињене друге погодности и олакшања за свакодневни живот грађана и насеља.

Као секретар МЗ „Ресник“ 2012. године запослена је Миленија Бачевић.

Месна заједница „Железничка станица“

Ради задовољавања потреба од непосредног заједничког интереса за грађане и у циљу уједначавања месних заједница као просторних, функционалних и урбанистичких целина, Скупштина Градске општине Раковица је 2010. године донела нову Одлуку о месним заједницама на територији Градске општине Раковица, којом је уместо дотадашњих 13 формирано укупно 18 месних заједница.

На подручју Ресника, поред постојеће две, формирана је и трећа месна заједница, са називом „Железничка станица – Ресник“. Подручје ове МЗ обухвата ул. Александра Војиновића, Делови, Љубише Јеленковића и све улице између њих.

Као секретар запослена је Гојка Велимировић, која је на овој дужности провела око годину дана, а после ње за секретара је постављена Марија Мијатовић.

Улога и значај месних заједница

У развоју Ресника од типично сеоске средине до његовог изгледа у данашње време као модерног и развијеног насеља на вратима Београда, свакако, кључну улогу је имала локална самоуправа. Управо овај приказ развоја Ресника од села до градског насеља одражава обиман рад активиста и секретара МЗ, који су својом енергијом и ентузијазмом уткали многе сате, дане и месеце вредног рада на решавању животних проблема грађана и насеља. Увек када је то највише требало показали су на делу своју пожртвованост, хуманост и јединство. Поред вредног рада, било је ту и пуно лепих тренутака дружења, прослава, излета, обележавања значајних датума и нераскидивих пријатељстава која су настала у периоду заједничког рада и трајаће за живота њихових стваралаца.