На долину Топчидерске реке непосредно се наслања атар овог села. Ка њој теку скоро сви наши потоци, они је јачају и хране. Значајна је по плодности, а њеном долином пролазе наши магистрални железнички путеви према Нишу и даље, и други према Јадранском мору.

Главно извориште Топчидерске реке је у атару Рипња, у месту званом Будољин, према Парцанском вису у Липовичкој шуми, на надморској висини од 192 м. Прима све воде са виса Ковионе и рипањско- арајевског и рипањско-врчинског развођа. Њена укупна дужина износи око 30 км. Кроз територију општине Раковица протиче у дужини од 8,5 километара. Велики део изворских и површинских вода улива се у Топчидерску реку, која је уједно и граница за већи део административних подела у окружењу њеног корита. Протиче кроз општине Вождовац и Чукарица, а у општину Раковица улази током кроз насеље Ресник. Протиче кроз Кијево, Кнежевац, и Канарево брдо. Тада излази из Раковице, протиче кроз Топчидерску шуму (општина Савски венац) и улива се у Саву код Чукаричког рукавца (Београдског хиподрома) на надморској висини од 69 метара. Према току наших вода, Ресник припада Савском, а потом и Црноморском сливу.

У доњем току, од Ресника до ушћа, река је углавном регулисана, што није случај у њеном делу узводно. У вировима ове речице, иако мале и сиромашне водом, било је ситних риба (кленића и деверике) и ракова, али су се због повећања загађености некада врло развијеном индустријом, претежно раковичког басена, тешко могле одржати.

Због већег дела нерегулисаног тока и прилично обешумљеног слива после дужих и јачих киша корито ове наша мале и тихе река није било у могућности да прихвати сву воду, па се изливала и плавила причињавајући штете пољопривредницима, индустрији, саобраћају и домаћинствима, угрожавајући грађевинске објекте у њеној долини. Највеће поплаве, познате у новије време, биле су 28. августа 1985, 20. јуна 1994, и једна од највећих поплава која се памти на овим просторима догодила се половином маја 2014. године. Раније, велика поплава је била 1949. године када је и Железничка станица била поплављена.

Са североисточне стране тече поток Паригуз, који настаје од Бунарића у Валогама, прима воде низводних чесама и извора (чесме – Борачка и код Савића кућа у Пиносави и извори Сечине, Ладна вода и др.), који су водом и најбогатији у Пиносавачком атару, а уливају се у Топчидерску реку код Железничке станице Ресник. Године 1987, у близини ушћа, код Ресника, на овом потоку је почета изградња бране са вештачким језером ради спречавања штетног дејства Топчидерске реке при великим падавинама и поплавама.

У свом запису из половине деветнаестог века (1866) Алимпије В. Богић овако описује Топчидерску реку:

„Топчидер, ријека којој је глава поток што иде из села Рипња среза грочанскога, па кад наступи амо на атаре села: Рушња, Пиносаве, Ресника, Кнежевца, Раковице и Бањице, прима више воде из овијех села и пружајући се на ниже мјесту Топчидеру, узима ово име и тако се зове све даље до утока у Саву више Биограда. У овој ријеци има од риба: кленића, црвенперчића и гљивара, а има и рака. Око ове ријеке има добријех ливада, и кажу да је овуда најпитомија трава од које највише има детелине (бијеле и жуте), власуље и острика (друкчије се зове чокоглас), а расте и перуника и репушина. Него пошто је ријека по долини, лако придође од киша и кад се снијег топи, поплавља многе ливаде, које се по двапут могу косити.“

Пут за Железничку станицу је бивао често поплављен. У јесењем и зимском периоду скоро увек, а некад услед великих киша и у летњем периоду.

Мештанин Петар Сладић – чика Пера, схвативши проблем, опремио је своје коње и кола, коње обучио да лако газе кроз воду, а још пре него што је вода почела да плави, обишао је пут, одмерио опасна места и почео да превози путнике на Железничку станицу коњским колима уз скромну накнаду.

Често сам се превезао овом чувеном Перином „скелом“, наводи Живко Радојичић, и дивио се његовој вештини управљања коњима кроз воду. Слушао сам народ који се возио. „Бог ти, Перо, подарио дуг живот!“ – говорили су.

Пера је рођен 1908, а поживео је 88 година. Нема више Пере рабаџије који је у периодима поплава на Железничкој станици са својим зеканима и таљигама обављао и посао „скелеџије“. Захваљујући чика Пери, многи су болесници стигли на време код лекара, ђаци у гимназију и други путници на воз према Београду. После изградње бране Паригуз све до ванредне 2014. године и није било већих полава.