Авала као најдоминантнији оријентир и знамење овог краја, са својом висином од 511 метара, увек нас подсећа, ма са које стране долазили, да се ближимо нашим кућама. Њена богата историја и мноштво културно-историјских споменика чине нас поносним становницима овог краја. Иако не припада нашем атару, већ је с обзиром на положај више зучка, белопоточка, пиносавачка, наши Ресничани кажу да се њихово село налази између Авале и манастира Раковица као препознативих обележја и присвајамо је као наш симбол. Нису много ни погрешили, јер нема Ресничанина који макар једном није био на Авали. Ресничани крећу на Авалу још као ђаци у основној школи, пошто их учитељи упознају са њом и њеном лепотом, па је Авала њихово култно место. Некада чешће, а ређе данас, сви сватови заједно са младом и младожењом после венчања одлазили би на излет на Авалу.
Авала (арапски преграда или препрека), Београду најближа планина и најбољи и најпрегледнији „видиковац“ са кога се при лепом и чистом времену, нарочито у предвечерњим и раним јутарњим часовима, поглед пружа унедоглед на високе планинске масиве Србије и Румуније, на непрегледне равнице Војводине и вијугаве токове Саве и Дунава, подавалским и другим местима пружа посебну драж и лепоту. Авала представља знамење овог краја. Ресничани се увек загледају у ову завичајну висину, која им често служи као оријентир, заштита и морална подлога.
Значајнији радови на уређењу Авале почели су почетком 20. века, када је у том периоду од 1907. до 1908. године засађена четинарска (борова) шума у подножју, садницама из новообразованог авалског расадника.
Упоредо са радовима на уређењу шуме почело се и са градњом туристичко-угоститељских, спортских и и културно-историјских објеката и споменика. Тако је Друштво планинара 1911. године подигло планинарску кућу „Митровићев дом“, за који смо у фази припреме овог текста, фебруара 2012. године, чули да је тај најстарији планинарски дом изгорео до темеља. Године 1912. београдски индустријалац немачко-чешког порекла Ђорђе Вајферт подигао је и уредио чесму, на извору Сакинац, о чему је постојала и одговарајућа плоча, позната и као Вајфертова чесма.
У периоду од 1928. до 1931. године изграђен је репрезентативни хотел „Авала“ са пространим паркингом.
Планинарски дом „Чарапићев брест“ саграђен је 1954. године у близини места где је постојао брест под којим је Васа Чарапић подигао Белопоточане и устанике из околних села.
У периоду између два светска рата на врху Авале су подигнута два споменика незнаном јунаку.
Споменик Незнаном јунаку, српском војнику погинулом у Првом светском рату, постављен је на темељима древног града Жрнова који су подигли Римљани, а који је током Отоманске империје више пута падао у руке освајача. Жрнов су још звали и Хавала, па је по њему и планина добила име Авала.
Краљ Александар Карађорђевић је 1934. године ударио камен темељац за изградњу данашњег споменика-маузолеја Незнаном јунаку као трајни спомен борбе наших народа за ослобођење. Нови споменик је дело познатог вајара Ивана Мештровића, грађен по узору на египатске фараонске пирамидалне гробнице, са осам каријатида, од црног јабланичког (херцеговачког) гранита „габро“. Каријатиде представљају, на главном улазу, Српкињу, Црногорку, Словенку и Хрватицу, а са друге стране су Босанка, Херцеговка, Македонка и Далматинка; споменик је висок 14 метара и својом висином још више је уздигао углед Авале.
Освећење новог споменика и пренос посмртних остатака Незнаног јунака извршени су такође на Видовдан 1938. године, уз присуство „солунаца“ и масовно учешће војске и народа. Споменик је открио краљ Петар II Карађорђевић.
На врху Авале, на заравни испред старог града, а потом око зграде хотела, на Ђурђевдан, је деценијама одржаван вашар, све до завршетка Другог светског рата. Тада је Авала била препуна света, сељака из околних места и Београђана излетника, пристиглих на ђурђевдански уранак. У послератном периоду сличан скуп, мада много слабије посећен и без ондашњих занимљивости и дражи, одржаван је на Ивањдан 7. јула.
На Авали је обележено и место трагедије која се десила 19. октобра 1964. године, уочи дана обележавања двадесет година од ослобођења Београда. Подигнут је монументални споменик у облику сломљеног авионског крила члановима руске делегације на чијем челу су били маршал Бирјузов и генерал Жданов, један од команданата руске војске при ослобођењу Београда.
На Авали се налази и Споменик војводи Васи Чарапићу.
Рушење авалског торња Живко Радојичић је исказао речима: „На другом крају ове завичајне лепотице дизао се величанствени телевизијски торањ који је био изразит симбол нашег раста и ванредан детаљ наших разгледница. Телевизијски торањ, висине 205 метара, грађен је од 1961. до 1965. године, али је у нападима НАТО пакта у ноћи 29. априла 1999. године срушен, што је заболело сваког Београђанина, а посебно људе из ове околине.
За свет срамота, за нас Србе – туга. За мене, као Београђанина, рођеног под Авалом, и туга и велика жалост. Ја вероватно нећу дочекати да се такав лепотан архитектуре и градитељства поново вине у небо са Авале. Наш торањ је дочекивао госте и домаће путнике који су из даљине стизали у Београд и испраћао све оне који су из Београда одлазили. Те ноћи, при светлости пуног месеца, зликовци су са два пројектила оборили лепотана на врху Авале. Његова грациозна лепота приземила се и претворила у гомилу шута. Наша Авала није више иста као пре. Сад изгледа као рашчињена краљица без круне на глави. Наш торањ је био једини објекат у свету који није био укопан у земљу. Много сам речи употребио у овој забелешци. То тако изгледа, али мало је за велику тугу свих нас, а мене посебно. Мене Авала и њена околина подсећају на све што ми је остало од живота, посебно од младости. И данас кад одем у те објекте, на њене клупе, на траву њену, под дрво њено, на извор њен, осетим неко струјање у себи – не ваздух који је прелеп и незаменљив, већ струјање живота.”
Живко Радојичић, који је као аутор са групом истомишљеника отпочео сакупљања грађе за писање ове Хронике, преминуо је 2007. године и, као што се из текста може закључити, није доживео да види новоизграђени торањ на Авали чија градња је започета 2006. године, а свечано отварање, овог, једног од најлепших телевизијских предајника у Европи и свету, обављено је октобра 2009. године. Нови торањ је идентичан порушеном и у основи пресека симболише српски троножац.