Према времену постанка, данашња се села могу поделити у две групе: стара и нова села. Нова села су у непосредној близини Београда, и то: Бањица, Јајинци, Раковица, Мокри Луг (Велики и Мали), а сва остала су старија села, већа од првих и даље од Београда.

Време постанка старих села са данашњим становништвом не може се поуздано одредити иако се многа од њих и раније помињу, нарочито у 18. веку. У многима од тих села има старих породица, старинаца, чије се порекло не зна. Али, судећи по неким знацима и предањима о старинцима, а с обзиром на прошлост околине Београда, изгледа да су готово све те породице најстарији досељеници у данашњим селима, и то из Шумадије и јужних и југозападних српских крајева. Узрок томе што се данас не зна о њиховом пореклу вероватно су „бежаније“, нарочито последња од 1813. године. Бежања са огњишта била су честа у околини Београда, па је и то, вероватно, „избрисало сећања“ о пореклу тих старих породица. Због тога се време њихова доласка, а с тим и постанак старих села са данашњим становништвом може одредити само приближно. Кад се узме у обзир помињање ових села у раније доба, а судећи и по прошлости београдске околине, као и многим селиштима и уопште по несталности насеља, изгледа да сва та села са данашњим становништвом нису настала пре 17. века. Истина, нека села Остружница, Миријево, Сланци била су насељена искључиво Немцима од 1718. до 1739, као и Кнежевац, Лештани, Калуђерица, Пиносава и Бели Поток, те се о њиховом пореклу и насељавању са српским становништвом може говорити од прве половине 18. века.

Нова села, познато је, настала су у првим деценијама 19. века, када је расељено село Топчидер, које је било у долини Топчидерске реке, где је, веле, постојало и село Мечковац. Становници тих села су досељени почетком наведеног века, а само неки и раније. Њих је доселио из новоослобођених крајева Карађорђе „да би тамо очистио линију ратним операцијама, а овде опет да заузму пусте земље које су биле остале иза Турака“.

За време кнеза Милоша у околини Београда, као и по целој Србији, становници су се непрестано досељавали из осталих српских крајева. Кнез Милош се старао да досељеници свуда нађу места и земље у селима у која су досељавани. Уопште, може се рећи да је то било време стварања и уређивања данашњих села.

Постоји и легенда дубоко укорењена код житеља нашег места у којој налазимо податке да су Ресничани активно учествовали у устанцима. У Реснику се налази предео који се назива Паригуз, а многи не знају откуда овакво необично име. Према легенди, у време Првог српског устанка ту су били стационирани Турци. Устаничка чета их је чекала у заседи, па када су они легли да одспавају, устаници су их засули пушчаном паљбом, те су им стражњице испрашили, а Турци, да би их залечили, квасили су их у оближњем потоку, и отуда овом пределу назив Паригуз.

Већ од почетка 19. века налазимо више писаних трагова који веродостојно осликавају живот тога доба. 

У писму које датира из 1822. године, а тиче се решавања спора око воденице манастира Раковице, наводи се следеће:

„Писато господару – покорно јављамо вама: на перво ваше писмо ради воденице Тодора Пророковића из Ресника, да он – Тодор, по вашој наредби од воденице одступи, будући је воденицу на манастирској земљи направио, а манастир, што је право, да Тодору за воденицу начињену плати.

Ми смо писали на кметове од три оближња села око манастира, да се саберу и Тодора да призову и Тодор неколико кметова од своје стране да узме и да воденицу и сав рад и трошак око воденице Тодорове прегледају и душевно, колико могу правије, да прецене и колико за право нађу да манастир Раковица Тодору за воденицу и за све исплати, па да Тодор од воденице дигне руке.

На ово наше писмо кметови су се борили и нашли су за право да Тодору манастир за воденицу и за све 50 гроша плати, али Тодора и кметове од његове стране нијесу звали, на које се кметове Тодор уздо да ће право воденицу и све преценити; зашто је Тодор није хотио до сад пристати на ову процену.

Јучер пак, по вашој наредби од 24. јунија саде прошлога, ради манастира Раковице, изишли смо ја, Михаил, Станковић Никола, кнез Живко и одавде изишли су кметови и мајстори ради процене воденице. И у овој прилици од манастира изишли смо и прегледали смо воденицу Тодорову и њиву и ливаду окрчену и очишћену у сред шуме. Воденица сасвим оправљена, даском покривена и меље, које све прегледавши, и једну и другу страну сматрајући нашли смо сви за право да манастир Тодору за воденицу и за све даде 200 гроша. Калуђер је манастира Раковице реко: Ја тије новаца неимам да дадем. На то кметови београдски рекли су: И ми ћемо помоћи да се ови новци Тодору исплате. На ову прецену Тодор је присто и од воденице с камењем и са свим такумом диже руке и да више нема никакве мешавине ни у воденицу ни у њиву ни у ливаду око воденице; које покорно на ваше одобреније шаљемо и припитујемо сверху ове погодбе: треба да манастир писмено узме од вас или од нас и од Тодора.

У Београду 4. јулија 1822.

Тодор Пророковић из Ресника, Наије београдске, данас примио је за воденицу, њиву и ливаду, за коју се тера с манастиром Раковицом, сто гроша од јеромонаха оца Партенија, манастира Раковице, а 50 гроша остаје дужан отац Партеније из манастира Раковице још Тодору, које за кратко време да му исплати, а за 50 гроша што још Тодор иште да му 200 гроша изађе, по прецени кнезова и кметова овије, 50 гроша остаје за време док кнезови моле господара да се смилује да да и овије 50 гроша поклони манастиру за душу своју, које ако кнезови не буду могли код господара израдити, да може Тодор сам ићи господару и молити га да му овије 50 гроша даде се.

У Београду 4 јулија 1822.“

У запису из 1838. године наводи се решавање и вођења тужбе Соћир-аге против Милије из Ресника. У запису се каже:

„На тужбу Соћир аге, већиларча везировог, да му је Милија из Ресника 230 гроша дужан, које му је новце на ћумур дао, па да му нити ћумура нити пак пара донети није хотео; призван бивши речени Милија принуђен је био свом тужитељу дужну суму новаца наплатити, на коју је платио ресума 11 гроша и 25 пара чаршијских…

У Београду, 2. марта 1838.“

Да би функционисала, држава је приходе (харач, порез, чибук, таксе, кулук…) сакупљала по разним основама. Порез се утврђивао двапут годишње, посебно за сваку нахију, кнежину и пореску главу. Први део годишњег пореза називао се Ђурђевски порез, јер је обухватао шестомесечни период који је почињао са Ђурђевданом, и трајао до Митровдана када је почињао други полугодишњи период који је трајао до идућег Ђурђевдана. Овај други део пореза називао се митровски порез.

Како дубље залазимо у 19. век, то се број расположивих извора података повећава. Скоро сви подаци су званични, настали су од стране државних органа. Они махом бележе стање и обавезе плаћања дажбина становника Ресника и околних места. Неки од тих записа су:

• арачки тефтери, харач је плаћао сваки Србин, 6.22 гроша (овај порез се прикупљао одвојено од личног пореза, једном годишње);
• тефтери чибука, ову врсту пореза на ситну стоку плаћали су Срби једном годишње;
• тефтери главнице (царске) – главницу су плаћали само Срби који су живели на царским добрима, мукадама, милићанама, тимарима и зијаметима. Износ главнице је био 2 гроша (ожењено лице), односно 20 пара (неожењено лице). Поред тога, давало се још за свадбарину 2 гроша, на воденицу 2 гроша, на казан (за печење ракије) 2 гроша, за трмку – кошницу пчела – 1 грош, за котар – овако се називала ограда око пласта сена која је сено штитила од животиња – 1 грош, за оку винског кљука 0,3 гроша, за угојено свињче 12 пара, за жировно 4 паре, за мршаво 2 паре годишње;
• тефтери народног, личног пореза (од 1835. године државни порез) – лични порез, зван мирија или вергија, јесте порез који је плаћало свако ожењено лице по 23,15 гроша. То је био највећи и најглавнији извор прихода којим су се подмиривали општи народни издаци.

Поред наведених и других пореза, сакупљан је и приход од венчаних, о чему сведочи следећи запис:

Приходи од венчаних, 1830. година:

Села око Београда снабдевала су српске установе у вароши дрвима; према примеру из јануара 1838. године, ово снабдевање ишло је овако:

„Војеном комесару г. Јеремији Станојевићу: Магистрат вам је овај с предписанијем од 25 и 26 т.м. No.321 и 326 јавио колико ће кола дрва из Среза посавског, космајског и подунавског доћи:

У Београду, 31. јануарија 1838.“

Користећи изворе „Београдски суд 1819-1839“ др Бранка Перуничића, „Попис становништва и имовине у Србији 1834.“, турске тефтере и друге изворе, налазимо да је Ресник у то доба припадао Кнежини Живка Михаиловића, Нахијa београдскa. Из наредних табела може се видети пораст броја домова, пореских и арачких глава по селима у ресничкој околини за период од 1820. до 1830. године.

Табела 1 (број домова по селима Нахије београдске за период од 1820. до 1830. године)

Табела 2 (број пореских глава по селима Нахије београдске за период од 1820. до 1830. године)

Табела 3 (број арачких глава по селима Нахије београдске за период од 1820. до 1830. године)

У овом периоду пописивано је и бројно стање стоке. Тако се, према „Попису стоке у Нахији београдској 1823. године“, у Кнежини Живка Михајловића наводи:

Табела 4 (тефтер чибука Кнежевине Живка Михајиловића за Нахију београдску, 1827. године)

Табела 5 (попис стоке из Чибучких тефтера Окружја београдског за 1823. и 1831. годину)

Табела 6 (Сумарник коншкрипције становништва и имовине у Србији 1834. године, Окружје Београдско, 1. Капетанија подунавска, село Ресник)

Табела 7 (попис кућа у периоду од 1836. до 1961. године)

Харач (арач-арачки тефтери) је плаћао сваки Србин од 7 до преко 80 година. Овај порез се прикупљао одвојено од личног пореза, једном годишње. Тефтер арачки је садржавао број кућа, породица, име села, имена и презимена пореског обвезника и чланова домаћинства, колико коме има година, ожењен, неожењен, плаћа порез, арач. Раздељење глава: од рођења до 7 година, од 7 до 18 година, од 18 до 80 година, па на више година, примедба (примеченија). У примедбе се, обично, уписивало ко је ослобођен и по ком основу. Посебно су вођени тефтери циганског арача, посебно за оне који се селе и за настањене.

Табела 8 (арачки тефтер за село Ресник 1832/33. године)

Први попис становништва Ресника, обављен 1863. године, пружа нам најдетаљније податке о селу и његовим становницима као и о имовном стању мештана. Попис је извршен у циљу увођења новог пореског система за прописани порез на имовину. Ово је био Први попис у Србији, у којој је цела женска популација регистрована по имену.

Табела 9 (Први попис становника Ресника 1863. године)

Попис који је у целости овде приказан, као и подаци из матичних књига рођених и крштених, венчаних и умрлих (за период 1836-1899) што је приказано у другој књизи Родослови, за сваку фамилију староседеоца посебно, поред свог историјског и етнографског значаја, најважнији су извори грађе коришћени за родослове старих ресничких фамилија.