Ресник, Кнежевац и Кијево су најстарија насеља данашње Оштине Раковица. Реснички атар уједно заузима и највећу површину општине, а као такав, једно је и од насеља са већим бројем становника. Наведене и многе друге животне околности, све бржи темпо живота, најчешће условљен технолошким напретком, борба за обезбеђење животних услова, нетолеранција, често и наша журба, недовољна брига, неке болести, па и многе друге околности које није могуће све поменути, најчешће су узроци многих немилих догађаја који нас прате од најстаријих дана. Нажалост, у тим несрећним и трагичним ситуацијама многе нама драге особе, као и они које никада нисмо упознали, изгубили су своје животе.

У данашње време, слушајући вести или читајући штампу, све чешће смо сведоци таквих догађања у непосредном окружењу и широм света, па врло често и такве вести када појединци или групе људи остају без живота, поред нас понекад прођу готово и неприметно. Да ли је могуће да смо и на то навикли и огуглали? Намеће се питање колико је људски живот данас вредан и да ли је овакав темпо живота заиста нужан.

У минулом времену на нашим просторима одвијали су се многи ратови. О овим догађањима и жртвама ратова говоримо у поглављу „Учешће у ратним збивањима“. У овом делу Хронике Ресника, уз дужно поштовање према особама које су у елементарним непогодама, несрећним, насилним и трагичним ситуацијама изгубиле животе или су извршиле суицид, и уз поштовање породица и најближих, покушаћемо да се сетимо нама драгих особа и тих болних и тужних догађаја за трајно памћење читаоцима и будућим нараштајима. Иако ће ово поглавље код чланова породица дирнути најдубље и непреболне ране, мислимо да је наша и обавеза и дужност да у оваквом издању које описује сва значајна дешавања у Реснику од његовог настанка до данашњих дана, и ови немили догађаји буду поменути. Ресник је данас велики, догађања су бројна, од неких ранијих дешавања па до сада прилично је и времена прошло, а и наша сећања су крхка и сазнања непотпуна; сходно томе, ни овде није могуће поменути сва имена и несрећна догађања, али то уз помоћ читалаца можемо употпунити у наредном издању Хронике.

Убиства под велом тајни

У ноћи уочи 1. септембра 1927. године убијен је на спавању, у свом винограду, Милутин Тацић, угледни мештанин, отац Боривоја и Милована из Ресника. Тог јутра требало је да дође кући из винограда и да свог унука Велимира, познатог под именом Велица, одведе у основну школу ради уписа у први разред. Пошто се деда Милутин није појавио у дворишту куће која је била у истој улици (сада Корчагиновој), прекопута винограда, то је унук Велица отишао да га пробуди, јер се деда можда успавао. Велимир је деду нашао мртвог. Установљено је да је деда убијен пушком из непосредне близине. Никад није установљено ко је убица покојног деда Милутина. Иначе, раније су унуке у школу одводили и уписивали дедови, а не очеви.

Јануар 1950. године био је кобан још за једног мештанина Ресника, Илију Радојичића, који је живео у данашњој Подавалској улици са својом породицом. Било је то невелико, али економски веома јако домаћинство. Илија је био познат као добар домаћин, а његова супруга Живана сасвим је одговарала тој кући. Важио је за оличење мушке лепоте, а у друштву је био познат као умерена, чак скромна личност. Био је толико умиљат да су се сви трудили да буду пријатељи са њим. Политиком се није бавио, али неке мере званичне политике није прихватао, па му је то понашање, уз све његове људске квалитете, подизало углед у селу. Сматрало се, ако би се тражила личност у Реснику која нема непријатеља, да би то зацело био Илија. Међутим, није било тако. Веровало се да је био саздан по мери Господа Бога – ни лепше, ни паметније личности. У лаганом темпу и на време обављао је све своје породичне обавезе.

Те кобне вечери у кафани седео је, кажу, и говорио да сутрадан рано пар њих коњским колима креће за шашу у Срем; те вечери била је свадба код Раке Миљковића. Илија је журно стигао до куће на вечеру да раније легне јер га сутра очекује напоран пут. Стигао је кући и распремио се, а онда је чуо да га неко зове. Њему је, вероватно, тај глас био познат и припадао особи у коју је имао поверења. Та особа га је одвела до капије, а ту су га сачекале убице и ножевима га изболе; затим их је прогутала ноћ. Истражни органи никада нису открили ништа што би указивало на име убице. Како онда, тако и данас. Илија је оставио иза себе супругу Живану, сина Благоја и ћерку Бранку.

Највећа железничка несрећа

Уочи Божића, у раним јутарњим сатима, 4. јануара 1964. године, недалеко од Железничке станице Јајинци догодила се у то време највећа железничка несрећа на простору бивше Југославије. На прузи Мала Крсна–Београд путнички воз из правца Пожаревца налетео је на зачеље брзог воза који је саобраћао из Ниша и који се из необјашњивих разлога зауставио на том делу пруге. У путничком возу налазили су се углавном радници, сељаци и ђаци из околних села иза Авале, Зуца, Врчина, Рипња и других нешто удаљенијих места, који су свакодневно путовали у Раковицу и Београд на посао, пијацу, у школу или другим послом.

У овом возу је било знатно више мештана из околних села, који су уочи Божића понели бадњаке и сопствене производе на београдске пијаце. Према подацима нађеним на интернету, у овој, тада највећој несрећи, погинуло је преко шездесет путника, а преко стотину лица задобило теже и лакше повреде.

После ове несреће усвојена је одлука да се из употребе у Југословенској железници искључе вагони са дрвеном конструкцијом.

Несрећа на извору Рибник

Још један млади живот, прерано угашен, остао је у тужном сећању становника Ресника. Реч је о Вери Милојевић која је трагично настрадала на извору Рибник 4. јуна 1963. године у 17. години, као ученица другог разреда Средње машинске школе „Петар Драпшин“, која се налази у близини Калемегдана.  Наиме, тог дана, Вера је отишла на поменути извор са својом станарком Златом да наточи воду за пиће; док је Злата точила воду, она је седела на бетону поред извора. Чуле су необичан звук и виделе да се према њима великим брзином котрља буре. Вера је скочила, али није стигла да се склони, па је тешко буре прешло преко њеног немоћног тела.

Утврђено је да се у бурету налазио битумен којим је поправљан асфалт у Реснику; стајало је с краја улице, према извору, небезбедно остављено на том месту, јер да је било с друге стране, како се после трагедије коментарисало, пало би у јарак и не би ни било трагичног догађаја. Пословођа извођача радова осуђен је условно на годину дана, ако је то уопште и важно.

Несрећа се догодила у тренутку размимоилажења аутобуса и запрежног возила натовареног шашом, па је запрежно возило закачило несмотрено остављено буре, које се преврнуло и откотрљало према извору.

Вера је доживела тешке телесне повреде, прелом руке и ноге, као и унутрашње крварење. Давала је знаке живота. Чувши вапај станарке, појавила се Радмила која је у свом наручју унела Веру у аутобус и допремила до амбуланте.

У смени су били др Воја Максимовић и медицинска сестра Јорданка Орловић. Радмила је питала Веру да ли да зову њену мајку, а она ју је јечећи тужно погледала и климнула главом.

Медицинско особље је, уз велике напоре и са скромним средствима, чинило све да помогне девојци док не стигне хитна помоћ. Нажалост, спаса није било, констатована је смрт. Стигла је и мајка покојне Вере која, видевши ћерку, није дозволила судској медицини обдукцију тела. Пренели су је кући и сахранили у Реснику.

Вера Милојевић је рођена 1947. године у Београду од оца Драгољуба и мајке Десанке. Трагичан догађај је потресао све мештане, па и докторку Олгу Спасић, рођену сестру настрадале Вере, која је тада, у време несреће, имала 13 година и била ученица осмог разреда основне школе у Реснику. Тада се зарекла да ће студирати медицину и постати лекар како би спасавала људске животе. И заиста, то је и остварила.

Причу приредила Миланка М. Томић

Погибија регрута на Ибарској магистрали код Рушња

Један сат после поноћи 30. новембра 1990. године, у стравичном судару „шкоде“ и „ситроена виза“ страдало је девет младића. У „шкоди“ је изгорело седам младића, а још два младића страдала су у „ситроену“. Најмлађи страдали је имао седамнаест година, а најстарији само двадесет четири. Од седморице младића у аутомобилу „шкода“ њих шесторо: Горан Милошевић, Александар Петровић, Будимир Арсић, Горан Ђокић, Иван Дамјановић и Горан Милосављевић родом су из Ресника. Младићи су се враћали са журке и сви су требали ускоро да обуку војничку униформу. Нажалост, тај чин нису доживели. Сахрањени су заједно, у истој гробници, на Манастирском гробљу.

Ова несрећа је највећа послератна несрећа у којој је у једном дану изгубљено чак шест младих живота из Ресника.

Погинулим регрутима је подигнут заједнички споменик на Манастирском гробљу у Раковици.

Животи Ресничана окончани трагичном смрћу

Из Ресника су у трагичним несрећама, насилним путем или вршењем суицида, нажалост, лишена живота и следећа лица: Милутин Тацић, Илија Радојичић, Живан Бане Николић, Живојин Радојичић, Дивна Миљковић, Станојка Пауновић, Мијат Пауновић, Томанија Шаргић, Мирослав Миловановић, Душан Дуле Миловановић, Цица Митровић, Ђура Радојичић, Живка Митровић, Нада Живковић, Добривоје Недељковић, Дејан Живојиновић, Јана Милојевић, Миладин Јеремић, Милорад Танасијевић, Милован Радојичић, Биљана Јанковић, Живка Милић, Немања Петровић Шуца, Никола Живојиновић, Љуба Јеремић, Милован Шаргић, Живана Недељковић, Петар Живојиновић, Предраг Предра Митровић, Живан Ранковић, Милка Боројевић, Тихомир Пауновић, Горан Милошевић, Александар Петровић, Будимир Арсић, Горан Ђокић, Иван Дамљановић, Горан Милосављевић, Љубомир Була Ивановић, Десанка Савић, Татјана Тања Пауновић, Вукосава Милојевић, Рајко Лаша Радојевић, Љубинка Бела Стојановић, Зоран Прћа Недељковић, Велибор Недељковић, Спасоје Маринковић, Данило Данче Вићентијевић, Снежана Пауновић, Мирјана Митић, Живко Маринковић, Живан Ђорђевић, Илија Ђорђевић и још, нажалост, многи други.

Болна је истина да животна прича и гробови наведених лица могу бити роман за себе, али роман који ће за сада остати ненаписан. Ред је, и наша морална и људска обавеза, да се сетимо и умрлих који су овоземаљски живот окончали неприродном путем, било да су убијени или настрадали несрећним или другим случајем, или да су у тренуцима очаја дигли руку на себе. У свим овим трагедијама жалост родбине је непреболна. Стога ми и немамо право подсећати на начин њиховог губитка живота, јер ако неко умре природном смрћу, од старости или болести, родбина се припрема за тај болни чин, али када се нечији живот прекине изненада, то као гром делује на породицу, родбину и пријатеље, и изузетно тешко се подноси.

Сваки од тих догађаја, све те трагичне смрти потресале су нашу средину, јер су у њој присутне дубоке међусобне повезаности и саосећања са ближом родбином и пријатељима.

Нек им је вечан спомен међу нама! АМИН.