„Живот је један и непоновљив; у њему
осим смрти ништa није извесно.“

Гробље је заједнички споменик преминулих предака, потомака, рођака и пријатеља. То су света места, места на којима се чува култ мртвих. Она су светилишта, па није ретка заклетва потомака: „Очевог ми гроба“ или „Мајчиног ми гроба“; на њима се оплакује, тугује за блиским особама које из овоземаљског живота, различитим окончањем, отргне смрт и судбина клета. Понекад временитост упокојеног тихим одласком испуњава Божју вољу, а понекад пред прераним одласком и трагичним судбинама застанемо упитани зашто се то догађа и да ли је морало тако бити. Коначно, гробови су места писаних и неписаних судбина, траг да смо постојали, постојимо и да ћемо постојати док је света и века. Зато једна изрека важи за сва времена: „Благо гробу у тами кад сјаји, кад кандило пале нараштаји“.

У старом веку велики злочинци нису кажњавани „чисто“ смртном казном. Најтежа казна је гласила: „Осуђен на смрт, лишен погреба тако да ће се његова душа вечито мучити и никада се неће смирити“. Отуда потиче светитељство гробља и брига потомака да им преци мирно почивају у земљи. Култ је стар колико и човек. Зато су гробља постала „мали градови, права подземна насеља“. Родбина ће туговати и често се мучити, али ће достојно сахранити покојника и подићи ће му достојан споменик за вечно сећање.

Нажалост, није увек тако: за многе наше блиске претке, најчешће у вихору ратних збивања, и не знамо где су и како окончали своје животе, где су им и да ли уопште имају гробна места. Тада је туга још већа. Пуно је незавршених прича за време ратова, када су наши сељаци, а најчешће мајке и сестре, јер су готово сва мушка чељад била на фронту, данима и месецима обилазили бојишта вукући волујске запреге и распитујући се у сусретима са изнемоглим борцима које су сретали, да ли неко нешто зна о животу или гробовима њихових синова, браће, мужева и других рођака. Ако нису живи, било је важно прекопати и земне остатке пренети у завичај. У колико би нашли своје најмилије, враћали су се у село и истицали црни
барјак на довратку како би огласили њихову погибију. Било је важно гроб да им се зна; ако не нађу гроб, подићи ће споменик, на коме ће исклесати војника са пушком окамењеног става, што је порука народу о војевању бесмртног јунака који се никад неће покорити.

Стари споменици који обележавају гробна места почетком прошлог века, напором тадашњих занатлија клесара, писмом, фигуром, орнаментом и симболом најчешће говоре о животу умрлих, њиховим најмилијим остављајући поруку за будућа покољења. Национална свест код Срба нагло се буди крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, што се одражава и на спомен-обележја. Од почетка 20. века, па све до данашњих дана, споменици се естетски и по квалитету мењају, али у свом облику готово увек остају исти – у облику крста са орнаментима. Они обележавају припадност хришћанској националној свести, па се може рећи да осећај за склад и укус не нарушава моралне вредности српског друштва. Крај 20. века доноси одређене промене у ритуалу и обележавању гробног места. Друштвени ломови у српском друштву, поделе које су се дешавале 1941–1945. и идеолошка неслагања остављају трагичне последице тако да се некима забрањује да имају гробно место, што подразумева и затирање гроба, тог јединог обележја човековог постојања.

Коначно, морамо се вратити својим коренима и измирити српско друштво без скрнављења светих места, гробова, предања и цркава, те да свако има право на утробу српске земљице како би добио своје коначиште у вечности.

У запису А. Богића половином 19. века, а по казивању старих Ресничана, стоји: „Ресничко гробље се налази у такозваној Доњој. У селу је на месту садашњег сеоског гробља постојало Маџарско гробље. Данас о таквим тврдњама нема сачуваних материјалних трагова. Оно је давно, кад је насеље настало, било на крају села Ресника. Гробље се простирало југозападно према Паригузу и Брестовима, и западно према сливу Топчидерске реке. На њему су нашли мир и упокојење његови насељеници, Ресничани, да сведоче о свом постојању и не умакну забораву. Упокојење се вршило по православном хришћанском обичају. Крстови и спомен-обележја окренути су ка западној страни, заласку Сунца, што симболише престанак, окончање људског живота.“

За гробље се обично одвајало лепо место и морало је бити покрај пута. Наше гробље се у садашње време, захваљујући насељавању и ширењу места, нашло скоро у средишту насеља. Зато на гробљу нема више слободних гробних места, нема довољно ни за мештане староседеоце, а све мање и за оне Ресничане који су раније дошли. Док је село било мало, а гробље велико, никоме то није задавало бриге. Сада када је насеље велико, гробље је постало мало, што представља посебан проблем. Гробље је препуно, па се често дешава да се умрли носе између споменика ручно да би се стигло до њихове вечне куће, смираја, што понекад представља велики проблем.

Никада нисмо имали лепше и скупоценије споменике, али ни већи неред међу гробовима. Излаз из ове ситуације за сада се не види.

Гробље се налази поред главне улице, на једној од значајнијих раскрсница улица Славка Миљковића и Милорада Доце Јанковића, раније делу улице 13. октобра. На том простору сахрањују се покојници овог места од настанка Ресника, а колико је ту људи сахрањено, нико не зна.

За разлику од других вера, не можемо рећи да је код нас на завидном нивоу култ о неговању обичаја и посети гробљима. Напротив, има врло ружних примера крајње небриге око одржавања вечне куће предака, да се човек просто запита да ли је тај покојник уопште имао неког ближњег. До пре неколико деценија уређењу гробља није се поклањала посебна пажња, многи гробови су зарасли у траву, поготово гробови чијих породица више није било у Реснику. Догађало се да породице одржавају гробове, окопавају, засаде цвеће, оплеве траву, али су стазе и прилази гробовима били запуштени и неуредни, зарасли у растиње и коров, што је остављало врло ружну слику о гробљу.

Тек последњих двадесетак година знатно више пажње се посвећује одржавању гробља, те је оно добило уређенији изглед. Почело се у априлу 1991. године када су Борислав Лукић, Живота Животић и Зоран Лукић организовали рашчишћавање и уређење Ресничког гробља. Плакатима излепљеним по Реснику позване су фамилије да уреде гробна места својих предака. Позиву се одазвао велики број Ресничана и њиховим добровољним радом гробље је за три викенда очишћено. Одмах је при Месној заједници „Ресник“ формиран одбор за одржавање гробља за чијег председника је изабран Борислав Лукић, а чланови су били: Живота Животић, Живан Пауновић, Данило Миленковић, Живан Лукић, Рака Павловић, Моша Радојичић, Томислав Танасијевић, Живко Недељковић и Милован Николић Пинтер. Одбор је организовао сакупљање добровољних новчаних прилога од којих је набављен материјал за поправку капија и ограде гробља, што је бесплатно урадио Милован Марковић Инде. Од следеће године је уведена годишња наплата заузетих гробних места и задужен Мирослав Мира Бубика Пауновић да врши наплату и дежурство на гробљу. Од тих средстава је бетонирана стаза од мале капије кроз средину гробља и широка стаза од велике капије и плаћано редовно одржавање, кошење траве, изношење смећа и др. Одбор је неколико наредних година водио рачуна око одржавања гробља, а 1997. године је Градска општина Раковица преузела бригу о Ресничком гробљу, а потом га поверила ЈП „Пословни центар Раковица“ које гробљем управља и сада. Гробнице су данас разноврсније, обележене бројним ознакама, простор између је уређенији, трава се коси, а растиње искорењује, одржава ограда и друго што гробљу даје достојанственији изглед.

Последњих година, како је гробље све попуњеније, скоро сваки педаљ гробља је више пута раскопаван. Много је случајева да су кости покојника померане, а није редак случај да се ваде кости сахрањених пре педесет или мање година да би се сахранили нови умрли. У њему сада нема слободног простора, а смрт је природни чин. Ресник се убрзано шири, а гробље је ограничено, број становника се увећава, па су и потребе веће. Услед недостатка гробних места, многе породице своје најмилије сахрањују и у другим оближњим гробљима: Манастирском, Орловачи, па и даљe, а све више се говори и о отварању новог гробља у Јелезовцу. На приложеним фотографијама, фотографија уређења гробља из 1969. године, и фотографија снимљена 2013. године у фази писања ове Хронике (што је разлика од 44 године), сасвим је очигледно колико је гробље попуњено, што је свакако последица највеће експанзије Ресника управо у том периоду.

У Реснику се, уколико упокојени умре у кући, а с обзиром на то да гробље нема капелу, и даље придржавају старог обичаја да покојник остане у својој кући све до момента сахране. Обичај је да, уколико покојник премине после поноћи, читаву наредну ноћ проведе у своме дому, а уколико премине пре поноћи, сахрањује се сутрадан.

Има случајева да људи себи споменике подижу и „за живота“, вероватно да би себи обезбедили место, али и да би потомке поштедели већих материјалних издатака. На Ресничком гробљу готово и нема модерних гробница у виду црквица, соба, кућица, каквих има на другим месним гробљима.

На Ресничком гробљу можемо наићи на споменике из најстаријег периода, са којих се и данас прецизно могу ишчитати подаци о покојнику. Често су ти споменици сачувани крај мермерних споменика из новијег времена. Како је гробље врло старо, а у њему су сахрањивани и покојници који су неке обичаје донели из крајева где су рођени и живели, сходно и материјалној могућности, и споменици у гробљу су врло различити. Овде се могу видети споменици од уобичајених, већих и мањих камених белега, грубо клесаних, до фино брушених и полираних плоча, најчешће од црног гранита, са сликама у порцелану, као и живописних цртежа и вајаних барељефа и биста, урађених ради сећања на своје најмилије.

Дани мртвих

На гробље се иде о Задушницама (дани мртвих) и на Побусани понедељак (осми дан по Васкрсу), а тек преминулом иде се на појутрицу, 7 дана, 40 дана, пола године и годину. По жељи породице, помену породице понекад присуствује и свештеник. Обичај је да се на гробљу пале свеће, проводи време на уређењу гробова и да се износе храна и пиће. Често се неки помени обављају и код куће покојника, па и у неком од угоститељских објеката. О данима кад су Задушнице и Побусани понедељак посета гробљу и обилазак мртвих делује величанствено, али је много неукуса у доношењу хране, чега у последње време ипак има све мање. У току прве године по смрти покојника породица излази сваке суботе, а ако је реч о млађој особи, то се одужи у недоглед, нарочито ако су родитељи живи.

Половином шездесетих година минулог века, по причи Милана Недељковића, и суботом се ишло у школу, а како је основна школа преко пута гробља, деци је било интересантно да за време великог одмора прескоче ограду и виде се са својим бакама или теткама које су жалећи ближње и по читав дан проводиле на гробљу. Деци није било јасно зашто те жене по цео дан проводе на гробљу. Ђацима тог времена посете бакама на гробљу у основи су се сводиле на то да им се удели који ратлук, нека бомбона, парче пите, који колач, воћка и слично, јер „ваља се за душу“, те се сви добијени слаткиши доносе у разред где их остали ђаци, који немају баке на гробљу, радо сачекају да их на другарске части поделе.

Половином прве деценије новог миленијума, за време укопавања заједничког рођака, пријатељици шездесетих година старости позлило је. На питање шта ти је, одговорила је: „Страшно, загледала сам се у споменике и схватила да више људи познајем са ових споменика него ових који су дошли да испрате покојника.“ У том моменту када је протекло четрдесетак и више година након сакупљања слаткиша од покојне баке за време великог одмора, разумео сам зашто је моја бака по читав дан проводила на гробљу, јер сам и ја, као и пријатељица којој је позлило, схватио да човек, чим се ближи годинама зрелије старости, доживљава гробље, кроз слику прохујалог живота, као вечну кућу.

У свим цивилизацијама гробља су света места и места сећања и комуникације са прецима. Нажалост, последњих деценија, услед ратова и немира на просторима вековних огњишта српског народа, све чешће смо сведоци уништења и скврнављења ових светих места. Свесни су починиоци да ће, када униште гробља, одузети потомцима сећање на своје претке. Знају они добро и управо због тога уништавају ту најсветију вредност човечанства како би наш народ учинили народом без сећања и памћења. И ове речи морају бити речи упозорења и вечна брига преношења са генерација на генерације ради јачања свести потомака – да у злочиначким настојањима уништења наших светиња никада не смемо погнутих глава прихватати понижења, већ увек уздигнута чела стати на браник части предака наше отаџбине.