Ресник је у прошлости био веома шумовит. Под шумом су били велики комплекси земљишта: Подавала, Мали забран, Пашинац, Јелезовац, комплекс Манастирске шуме, Стражевица, Орловац, Гај… Изузев комплекса шума око манастира у Раковици, много шума је искрчено. Данас су све то оранице, а само у неким крајевима има помало шуме, и то на Стражевици, Орловцу, Клику, Кадинцу, Сикиљевцу, Гају (ка Кнежевачкој падини), у Манастирској шуми.
Шума је листопадног састава и у њој преовлађују: цер, храст (граница), граб, јасен, брест, буква, багрем, клен, врба, дивља крушка, јоргован, кисело дрво, липа, а ретко дрен и други лишћари. У годинама између два светска рата на раније искрченим теренима подизани су и нови багремари, а у новије време засађују се и разни четинари.
Миљаковачка шума
Миљаковачка шума је саставни део градских шума Београда и унутрашње „зелене зоне“, и као таква има изузетан еколошки значај за читав регион Београда. По свом положају представља градску шуму окружену насељима и саобраћајницама. Овај шумски комплекс, смањењем загађености ваздуха и побољшањем микроклиматских услова, директно утиче на унапређење животне средине и побољшање еколошких услова у градској средини. Поред наведеног еколошког значаја, овај шумски систем има и заштитну функцију, која се огледа у очувању станишта и биолошке разноврсности. Флору чини 105 биљних таксона, а фауну 284 евидентиранe животињскe врстe, од којих се многе налазе на списку заштићених природних реткости као национално благо значајних врста. Својим естетско визуелним карактеристикама шума доприноси унапређењу изгледа урбаног предела. Налази се на падинама изнад раковичког насеља Миљаковац, а изнад долине Манастирског потока. Због тога је неки зову и Манастирска шума. Простире се на површини од 85,59 хектара.
Миљаковачка шума је проглашена за природно добро, „Споменик природе“ – значајно природно добро – треће категорије, са успостављеним режимима заштите другог и трећег степена.
Најчешће воћне културе и украсна стабла
Од воћних врста у насељеном ресничком атару најчешће срећемо разне врсте шљива, јабука, крушака, ораха, кајсија, бресака (раније ситна виноградарска бресква), дуња, мушмула, трешања, вишања, лешника, џенарика (за печење ракије), ређе дуда, а у новије време, бадема, смокава и других воћки. Од јагодастог воћа заступљене су: јагода, малина, купина, ређе рибизла и друге врсте. У ширем смислу, овде спада и винова лоза, дивља и хибридна, односно калемљена, гајена у виноградима којих је највише било на Стражевици, Парлозима, Подавали, Голом брегу и нешто у оквиру окућница.
Само мали део тог воћа излазио је на тржиште и углавном се трошио за потребе домаћинстава. Производи из сеоских воћњака су осредњег квалитета, а ни приноси нису велики, јер је и гајење узгредно.
Ређи су случајеви, мада се среће у појединим двориштима покоје стабло брезе, питомог кестена, кедра, магнолије, јапанске руже, тује, јеле, бора и других украсних стабала.
Како је реснички крај у ранијем периоду поседовао знатно више површина под шума ма, то је утицало и на обилатије коришћење разних шумских плодова, самониклог растиња и шибља, корисног и штетног (коровског), зељастог и дрвенастог, лековитог и отровног, коришћеног за разне потребе. Најчешће су за јело коришћени: купина, лешници, шумске јагоде, шипурак, дрењине, дивља крушка, разне врсте печурака (буковача, ђурђевка, лисичарка, вргањ,…), жир (за прехрану стоке), лисник и друго. За многе су ови извори дивљих плодова били значајни за обезбеђење залиха за зимски период.
У народној медицини коришћене су разне лековите биљке: камилица, млечика, кантарион, боквица, божур, босиљак, дивља јагода, купина, дрен, девојачка трава, глог, јагорчевина, ђурђевак, коприва, кисељак, кукурек, маслачак, дивља купина, матичњак, невен, слез, зова, хајдучка трава, троскот, чичак, чуваркућа, бршљан, рузмарин и друге, од којих се справљају чајеви и мелеми, као и биљке за друге сврхе у домаћинствима. Није познато да се неко у нашем крају озбиљније и у већој мери бавио скупљањем лековитог биља.
Најзаступљеније њивске, коровске и украсне биљке
Од њивских биљака најчешће су гајени: кукуруз, пшеница, јечам, овас, раж, ређе сунцокрет, соја, шећерна репа, разне врсте трава по ливадама (јежевица, росуља, ливадарка, ивањско цвеће…), више врста детелина и друге траве. Раније су за производњу влакана гајени лан и конопља.
Од повртарских биљака најзаступљеније су: пасуљ, грашак, кромпир, парадајз, паприка, купус, лук (бели, црни и празилук), мрква (шаргарепа), першун, паштрњак, целер, цвекла, рен, спанаћ, зеље, салата, ротквице, бундеве (тикве, дулеци), краставци, у нешто мањем обиму: лубенице, диње, карфиол, келераба, кељ, а готово више нико не гаји некада врло заступљен боб, сирак метлаш за баштенске метле и друго.
Бројне су и коровске биљке: зубача, девојачка трава, паламида, сирак, кукољ, штир, тросковац, вучја јабучица, мртва коприва, кисељак, коњски босиљак, чичак, горушица, дивља слачица, мухар, оструга, репушина, копитњак, љутић, попонац, кукурек и друге.
За уређење окућница и ентеријера најчешће су гајене следеће цветне биљке: божур, гладиола, крин, георгина, дан и ноћ, босиљак, ђурђевак, каранфил, петлова креста, висибаба, љубичица, разне врсте летњих и зимских ружа, хризантема, рузмарин, пркос, мушкатла, девојачко срце, минђушица, бела рада, перуника, розетла, лала, зумбул, шебој, кадивица, хортензија, јоргован, калина, шимшир, лијандер, јапанска трешња, а у новије време разни кактуси, бамбуси, дрво живота и велики број разноврсног цвећа које најчешће увозе цвећари и просто се утркују који ће набавити боље и сачинити лепше аранжмане.
Ипак, у давно време окућнице су биле најчешће ограђене самониклом живом оградом. Некада велике жбунове овог растиња данас врло мало можемо видети само на рaскрсници улица Палих бораца и Јосипа Теларевића, као и у делу ове улице ка Стражевици.
Ова жива ограда није зимзелена, за разлику од данас често виђене и лепо обликоване живе ограде у ресничким домаћинствима. Данас у готово свим двориштима Ресника наилазимо на лепо неговану енглеску траву, која се редовно шиша више пута годишње у лепо уређеним баштама са пуно разноврсног цвећа. Што се огревног дрвета тиче, Ресник је одавно у том ресурсу осиромашио. Пут до Железничке станице бивао је често поплављен у јесењем и зимском периоду, а због великих киша и у летњем периоду. Ово је значајно отежавало допремање огревног дрвета којег је више било на страни Орловца, па је то разлог што су неки Ресничани огревно дрво често набављали у другим местима ван свог атара, а у новије време најчешће га купују на све бројнијим стовариштима огревног материјала.