Књаз Милош је 1830. године укинуо кнежине и успоставио капетаније, а већ 1834. увео административну поделу на окружја која су одговарала ранијим нахијама. Сретењским уставом 1835. године извршена је нова подела на округе, срезове и општине, која се задржала све до Другог светског рата. Године 1856. формиран је Врачарски срез.

Кнез Михаило је 1866. године донео закон о општинама, по коме је општина само један локални орган који спроводи одлуке виших органа власти и служи држави и њеним интересима. Овом организацијском поделом Ресник је постао општина, као и још неколико околних села. Границе између атара општина одређивали су кметови заинтересованих села у присуству судских писара. Тако су одређенe међе и разграничена села у околини Београда.

Још из периода династичких борби између Обреновића и Карађорђевића, како у околним селима, тако и у Реснику, појављују се присталице и једне и друге династије. Крајем друге половине 19. и почетком 20. века отпочела су политичка дељења на партије. Ресничани су у великом броју били уз либерале, а нешто мањи број је припадао напредњацима. Најжешћа политичка борба, током 19. века водила се управо међу присталицама ове две политичке опције. Та борба је трајала све до појаве Радикалне странке. Оснивањем ове партије политичка клима у Реснику се значајно променила. Ова струја је обећавала сељацима у Србији самоуправу, мање порезе и већа права, као и то да сви пунолетни мушкарци могу да гласају (дотле је постојао тзв. цензус по коме су право гласа имали само они који су плаћали више порезе, а сиротиња је била политички обесправљена).

После мајског преврата, када је династија Карађорђевић преузела власт од династије Обреновића, почео је и прогон њихових симпатизера. Та политичка ситуација je условила да је на кључним местима Ресничке општине дошло до смене већег броја посланика. И поред ових диференцијација, на најодговорнија места, за председника општине, посланике, судије, писаре и друге одговорне послове биране су личности које су уживале највећи углед и поверење у селу. Образ се много ценио, боље је било изгубити главу него образ. Зато су наши стари говорили: „Све се може опрати осим образа“.

За време Првог светског рата кмет села је био Петар Радојичић. Личност која је бирана за кмета или посланика обично би пред изборе фијакером прошетала селом делећи цедуље са својим именом и бројем за који треба гласати. Пратио би га добошар који би на већим раскрсницама окупљао мештане да им се кандидат пригодним говором обрати.

Почетком 20. века из редова Радикалне странке основана је самостална Демократска странка. Појавом ове партије политичка диференцијација се још више заоштрава, јер су и демократи имали примамљив политички програм, па су и сељаци Ресника у већем броју прилазили овој партији. Политички живот је јачао, партије су износиле нове програме и придобијале већи број присталица. Тако је и Републиканска странка имала своје представнике, јер је била окренута против монархије која је у очима народа већ тада знатно изгубила углед. Поред политичког живота у селу, стварани су све повољнији услови за обезбеђење основних животних потреба мештана.

Земљорадничка задруга

Посебну улогу у овоме имала је Земљорадничка задруга, која је преузимала све већу бригу у опскрбљивању недостајућим алатима, новим производима, у то време неопходним артиклима и стварима, као што су: со, шећер, гас односно петролеј, жилети, дуван, шибице, посуђе, сапуни, тканине, обућа, одевни и други предмети. Посебан значај задруга је имала у едукацији мештана у употреби нових алатки и примени аграрних мера. Оснивач прве Ресничке земљорадничке задруге био је и Марко Марча Недељковић 1897. године. На њеном челу, као председник управног одбора, био је од оснивања па све до смрти 1924. године. Током овог периода, као и касније, све до краја тридесетих година 19. века, задруга је све више ширила своју делатност, услед чега је јачао њен углед и значај, што је условљавало и промену њене улоге и назива.

Мештани су у задрузи куповали робу за готовину или на вересију. Дуговање на вересију зависило је од личног поверења.

Из казивања Боре Лукића сазнајемо да је задругарство у Реснику било врло развијено. Прва Ресничка земљорадничка набављачка и потрошачка задруга основана је 1921. године, затим 1924. године мења назив у Ресничка земљорадничка задруга. Поред Ресничке земљорадничке задруге, 1948. године основана је и Сељачка радна задруга чије расформирање траје од 1953. до 1956. године. Већ те 1956. године Ресничка земљорадничка задруга спаја се са Сељачком радном задругом у расформирању и настаје Земљорадничка задруга Ресник. Ова задруга је 1961. године интегрисана у Земљорадничку задругу Жарково. Године 1999. већа група земљорадника оснива Општу земљорадничку задругу Ресник, која и данас постоји.

Ресничким земљорадничким домаћинствима додељене су деонице према броју мушких чланова домаћинства способних за служење војне обавезе. Деонице су од стране Краљевине Југославије, Министарства финансија, додељене 1936. године актом VII – Бр. 536 / 36. Почетком 1938. године вршена је и међусобна купопродаја истих деоница уз плаћање минималне цене откупа општини. Деонице су тада могле бити књижене у земљишним књигама. Због Другог светског рата који је био на прагу мали број Ресничана је успео да у земљишним књигама укњижи своје деонице. У поратно време 1945 – 47. године настала је обнова земље и администрације, па се и није могла спроводити укњижба истих у Земљишним књигама, а већ 1948. године када се оснива Сељачка радна задруга, сва земља и све деонице које нису биле укњижене у земљишним књигама одузете су из поседа лица којима их је Краљевина Југославија доделила, и то без писане одлуке и без права на жалбу, и предате су у посед новоформираној Сељачкој радној задрузи.

По окончању Великог рата 1918. године странке су углавном биле национално оријентисане. Радикали Николе Пашића и Демократска странка Љубе Давидовића имале су највећи број присталица у Реснику, као и Земљорадничка странка Јоце Јовановића Пижона и Народна сељачка странка Драгољуба Јовановића, која ће под именом Земљорадничка странка постојати и првих година после Другог светског рата. Републиканску странку је водио Јаша Продановић, професор и књижевни критичар, али са малим бројем присталица у Реснику, јер су житељи Ресника углавном били опредељени за друге странке и за монархију.

У периоду између два рата трајале су непрестане политичке борбе између политичких противника. На изборима 1935. године велики број Ресничана определио се за Земљорадничку странку, која је 1938. године пришла Народној сељачкој странци.

Нарочито између два рата у селу су све јача напредна политичка струјања, развијена су осећања социјалне правде, па је највећи број житеља био окренут прогресивним странкама, било грађанским или радничким. Најзначајнији утицај у овом периоду вршила је Комунистичка партија.

Оснивањем Социјалистичке партије комуниста 1919. године и у Реснику се јављају присталице овог покрета, углавном међу млађим особама. Након почетних успеха на изборима краљевска влада је забранила њено деловање, услед чега је ова партија прешла у илегалу. Почетком и током Другог светског рата Комунистичка партија Југославије је предводила народноослободилачки партизански покрет. Брзим и наглим јачањем партије на простору Југославије преовладао је једнопартијски систем. Након ослобођења и победе над фашизмом партија је врло брзо учврстила своју моћ и 1948. године променила назив у Савез комуниста Југославије. У послератном периоду Комунистичка партија је имала нарочиту улогу у друштву. У селу се јављају велике жеље, полет и стремљења ка реформи друштва. Нагло јача пролетеријат и индустријализација Раковичког басена где многи Ресничани добијају радна места. Све је активнији друштвено-политички живот, држе се конференције, спремају приредбе, одржавају разне акције, припремају се избори, а чланство је јединствено и све бројније.

После ослобођења формиране су бројне организације: АФЖ, СКОЈ, омладина, пионири, извиђачи, бригаде и други, и сви су на свој начин помагали изградњу земље. Разорену и порушену инфраструктуру требало је обновити и изградити нову, а то је био дуготрајан процес.

Радне акције

Организоване су радне акције, јер земљу је требало очистити од рушевина и изградити нове станове, фабрике, путеве, пруге, школе, болнице, као и све оно што нисмо имали или нисмо имали у довољној мери. У овом периоду и у Реснику су покренути најзначајнији послови на изградњи инфраструктуре. Калдрмисане су главне улице, до тада са земљаном подлогом, уводи се струја, гради се локални водовод, а највећи обим ових радова изводи се самодоприносом и организованим радом мештана…

Акције су организоване од општинског, односно локалног, до савезног нивоа, с тим што су општинске биле на бази „обавезне“ добровољности свих способних житеља, а савезне су биле организоване по бригадама, састављеним најчешће од младића и девојака разних занимања. На савезне акције ишло се далеко од куће, и то је била прилика да се уз рад упозна отаџбина и стекну пријатељи из других братских република.

Бригадири су становали по посебно припремљеним омладинским логорима (баракама), у којима је организован комплетан живот за младе, са разним курсевима, почев од описмењавања, вожње моторних возила и других заната. Дружило се, играло, певало, веселило. Сваког јутра, испред постројене бригаде, застава се подизала на јарбол, а онда се са песмом ишло до градилишта. Родољубиве песме и пароле су се ориле по целом градилишту. Бригада која је гласнија и распеванија, имала је више изгледа да добије неку од награда које ће се поделити на крају акције. Повратак са градилишта опет је праћен песмом и паролама до пред спавање, кад ће се застава, опет испред постројене бригаде, спустити са јарбола. Играно је козарачко коло, певане су партизанске песме о Титу, Лоли Рибару, а било је и новокомпонованих. Такмичарски дух је био жив код сваког појединца и у свим бригадама; носити прелазну заставу испред бригаде значило је много, а она се могла врло лако изгубити. Готово да нема младића, а у мањем броју и девојака из Ресника, који у том периоду нису учествовали на савезним радним акцијама.

На завршетку акције проглашавани су ударници – најбољи акцијаши, који су пребацивали норму (сваки посао је нормиран, колико ко треба тога дана да уради). Проглашаване су ударне бригаде. По завршетку акције размењиване су адресе. Ко је хтео, могао је остати и даље на акцији. Бити ударник значило је да ћеш имати многе привилегије кад се вратиш кући, као што су куповина преко реда, предност при запошљавању, разне бенефиције и друго.

Време социјалних давања

Основних намирница није било довољно, па је у циљу рационалне поделе најпотребнијих артикала: хлеба, проје, млека, меса и других уведена подела на тачкице, карте – бонове, онолико грама колико је свакоме одређено. Карта за раднике је била Р-1А, која је добијала највише, онда Р-1, Р-2, и Р-3, за домаћице К-1, К-2, и К-3, за децу Д-1, Д-2 и Д-3, зависно од броја деце. Мајке са малом децом и болесни имали су посебне додатне карте. И овде су ударници имали посебне додатке на своје ударничке карте. Многи су били по неколико пута ударници, па су са нанизаним ударничким значкама на блузама, најчешће у свечаним приликама, били посебно поносни и важни.

Да би подстакли младе људе да имају више деце, био је уведен дечји додатак, за свако дете по мало пара. Неколико дечице, доста пара. Они који су имали земљу, нису могли да примају додатак, па су се одрицали земље у корист браће која су живела на селу, што није било добро. Када су деца одрасла и родитељи престали да примају додатак, понеки од браће су заборавили своје обавезе, па потегоше тужбе да имају право на земљу. Многи су је и повратили, али „цена“ тога била је обично свађа, па су се због тога многа браћа међусобно и омрзла.