Може се рећи да је у времену између седамдесетих и осамдесетих година минулог века владало прилично благостање, било је посла готово за све без обзира на квалификацију, није била неопходна веза за тражење новог или замену постојећег посла. Отварани су нови производни погони у свим областима индустрије, грађене су нове школе и факултети, спорт и култура значајно су уздигнути, инфраструктура је бивала све развијенија. Продавнице су биле пуне разноврсне робе, отварани су бутици, робне куће, самопослуге, комисиони и други специјализовани објекти по угледу на Запад. Прилично се путовало, летовања и зимовања била су приступачна најширем слоју народа, могло се зарадити, имало се на чему и потрошити, а многи су у том времену најлакше, коришћењем врло повољних кредита, стекли завидан капитал, најчешће у облику непокретности. Омогућило је ово време многобројне погодности најширем слоју становништва тадашње Југославије. Многе фирме су носиле префикс „југо“, а неке од њих су: Југопетрол, Југоекспорт, ЈАТ, ЈРБ, Југоимпорт, Југострој…
На првомајским парадама гледали смо достигнућа у раду и науци, а деветог маја, на Дан победе, посматрали смо достигнућа наше Армије, која се тада звала Југословенска народна армија (ЈНА).
Међутим, та експанзија развоја, с једне стране, узроковала је, с друге стране, последице које нас сада стижу. Млади, поводећи се за лакшим послом и модернијим начином живота, окомише се на градове, а села остадоше без подмлатка, па се некада отваране школе сада затварају. Девојке избегавају да се удају за момке са села, хоће оне који живе у граду, а у граду није важно шта се ради. Многа села су већ угашена, а у друга кроз коју годину неће имати ко да долази, јер старих је све мање. Овоме је допринела и колективизација којом је одређен максимум земље, десет хектара по породици. Људи видеше да од живота на селу неће остати ништа, своју децу почеше да дају на школе. Занати су били у великој моди, а и то је доводило до нестајања села. Многи су нашли посао са мањом квалификацијом и за мању плату: није важно шта се ради, само да се оде са села и обезбеди плата да се може живети. Подизане су фабрике за које није било довољно радне снаге. У фабрикама је радило много тзв. полутана, радника који су радили и у фабрикама и на селу; међу њима било је доста Ресничана. Када стигне копање или жетва, одлази се на боловања или се користе годишњи одмори. На плодним ораницама су подигнуте многе фабрике за којима баш и није било неке нарочите потребе. Некадашња села у нашем окружењу потпуно су нестала: Жарково, Кнежевац, Бањица и друга утопљена су у градску структуру Београда. Друга, међу којима су Ресник, Железник, Кумодраж, Рушањ, Пиносава, одавно су изгубила облик села, прерасла су у модерна насеља на вратима Београда. Сва ова некадашња села повезана су модерним асфалтним комуникацијама, а многа су изграђена и проширена до те мере да међу њима практично и не постоји граница. Неке рушањске, ресничке, пиносавачке, кијевачке куће много су ближе међусобно него са другим кућама из свог села, односно насеља.
Већ после Титове смрти 1980. године, док су се још увек многи заклињали у њега, почело је да пуца по свим шавовима. Колективно руководство СКЈ успостављено после председникове смрти било је разједињено, пре свега, гледањем интереса своје републике. Распадом Југославије 1990. године долази до највеће кризе, распада социјалистичког друштвеног система и постепеног нестајања свих обележја која су га кaрактерисала. СКЈ је и формално престао да постоји. Образују се политичке странке, страначки покрети, уводи се парламентаран живот. И у Реснику су образоване нове политичке опције: Социјалистичка партија Србије (СПС), Српски покрет обнове (СПО), Српска радикална странка (СРС), Демократска странка (ДС), Демократска странка Србије (ДСС), и друге, али неких већих проблема у међусобним односима није било.
Одржани су и први вишестраначки избори 1990. године. Бура незадовољства је била велика, а изражавана је разним облицима немира. Дана 9. марта 1991. године, у организацији Српског покрета обнове, одржане су демонстрације у којима је, поред велике материјалне штете нанете Београду, погинуло и двоје грађана. Већ 1992. године одржани су нови избори. Прављене су коалиције и јачала је опозиција. С победом једне странке на изборима у Реснику из те странке биран је и савет Месне заједнице.
Године 1993. сви смо постали милијардери по висини плата и пензија, а са тим милијардама могли смо живети неколико дана, а неко ни толико. Управо тада је забележена и највећа инфлација: свакодневно су штампане нове папирне новчанице, а на њима је било толико нула да многи нису умели ни да протумаче њихову вредност. Последња међу њима у низу била је новчаница са ликом Јована Јовановића Змаја, која је имала вредност од пет стотина милијарди (500.000.000.000). Хиперинфлација је условила деноминацију динара, а новац је толико обезвређен да су поједине серије штампане без серијских бројева, а номинална вредност металног новца знатно је превазилазила њену употребну вредност. Појавиле су се и фантомске банке, спасиоци за лаковерне. Најдарежљивији међу њима били су Језда и Дафина. У непрегледним редовима и многи Ресничани чекали су сатима, а понекад и данима, да би уложили и последњу марку и повољнијим каматним стопама увећали свој девизни капитал. Било је и оних који су профитирали, али већина их је остала и без високих главница које су дали на поверење. Наша влада је, тражећи решење за ову неизвесну ситуацију, дотадашњу девизну штедњу грађана прогласила за „стару“. Као спаситељ стања у држави и пропалог динара, између 1994. и 1996. године, на месту гувернера Народне банке Југославије појављује се др Драгослав Аврамовић. Увео је нови динар (супер динар) који је био изједначен са немачком марком. Због фантастичне способности коју је показао, деда Аврам је постао најомиљенија личност у народу.
Југославија је почела да се цепа, једна по једна република излазила је из њеног састава. На њеним просторима је настало највеће зло које човечанство може задесити, избио је грађански рат. ЈНА је такође почела да се распада, створене су републичке војске, гинули су и војници и цивили. Многи Ресничани су учествовали у ратним збивањима, нажалост, било је много рањених, а неки су дали и своје животе.
Многобројне породице су прогнане са својих вековних огњишта, а многе су дом нашле међу својом родбином и пријатељима у Реснику.
Због помагања Србима у Републици Српској Србији су уведене санкције, међународна изолација од осталог света. Забрањен је увоз и извоз материјала и производа, блокирана средства и имовина, па се видно смањила производња како у индустрији, тако и у пољопривреди. Ресничане је највише погодила несташица погонског горива, која је проузроковала и многе друге несташице. Све ове економске тешкоће поспешиле су катастрофалну инфлацију у земљи. Ресничани, као и други, сналазили су се, трошене су залихе хране и новца. Радници су остајали без посла као технолошки вишкови, прихватани су и слабије плаћени послови како би се обезбедило преживљавање. Многи су препродавали бензин, цигарете и другу робу да би обезбедили егзистенцију. Поједине намирнице смо почетком деведесетих поново почели да купујемо на бонове, као и после Другог светског рата: месечно је двочлана породица добијала 2 л уља, 1 кг прашка за прање и 1 кг шећера.
Како смо велики „расипници“, а да бисмо уштедели неке енергенте, уведоше нам вожњу приватним колима „пар-непар“, а потом и продају горива за бонове који су штампани у три величине: 5, 10 и 20 литара; цена бона била је 1 динар. Многи бонови нису могли бити искоришћени, јер није било бензина, а бонове ниси могао пренети у следећи месец, па су пропадали.
Време је учинило да нам некадашњи гиганти и понос државе, велике фабрике ИМР, „21. мај“, „Рекорд“ и друге практично и не раде, а само у њима су на стотине Ресничана налазили своје ухлебљење.
Децембра 1995. године суспендоване су санкције Србији, земља се отвара према свету, тржиште се нормализује и мештани се све повољније и лакше снабдевају потребним средствима. Међутим, није то дуго трајало: на Косову и Метохији су све јачи били злочиначки напади албанских сепаратиста и сецесиониста које су изнедриле албанске политичке партије и њихови лидери. Циљ се није крио, требало је створити републику Косово, а потом је припојити великој Албанији. Све чешћи и све бруталнији напади вршени су на српско становништво, које је услед тих притисака у све већој мери напуштало своје домове. Многи су смештај нашли код рођака у Реснику, јер иначе је у Реснику од раније, највише почетком седамдесетих, већи број породица са Kосова и Метохије купио плацеве и саградио куће. Светска политичка пропаганда је превагнула, па је Србија, наводно због етничког чишћења Албанаца на Косову, бомбардована од стране НАТО снага. Интервенција је почела 24. марта 1999. године првим бомбама које су бачене на Стражевицу. Напади су трајали непрекидно 78 дана, што је поред огромних материјалних губитака, од којих се још увек нисмо опоравили, нашој земљи нанело губитке од око 2.500 жртава и око 5.000 рањених. Као и у претходним ратовима, многи Ресничани били су мобилисани и учествовали у ратним збивањима; нажалост, међу њима има и рањених и погинулих.Током НАТО бомбардовања у атару Ресника, поред Стражевице, највише је оштећена трафостаница Београд 3.
Већи број прогнаних породица са Косова и Метохије привремено је смештен у помоћним објектима и баракама у Реснику. Нажалост, и толико година после агресије још увек неке од њих живе у врло неусловним просторима са заједничким купатилом и санитарним чвором, без грејања, у објектима који не испуњавају ни минимум неопходних услова за људски живот.
Политичка кретања су све израженија. Оснивају се нове партије, стварају нове коалиције, а поједине партије се и деле. Само у периоду после 1995. године добили смо нове политичке опције, а међу већима су: Уједињени региони, Демохришћанска странка, Либерално демократска странка, Покрет радника и сељака, Српска напредна странка, и друге.
Од средине осамдесетих па до данашњих дана, последњих тридесетак година, значајније функције у виду занимања, републичког, градског или општинског нивоа, обављали су следећи становници Ресника: Десимир Павловић, секретар ССРН Општине Раковица и секретар Савеза извиђача Београда; Милан Митровић, командант општинског штаба Територијалне одбране Раковице; Влада Јокић, начелник општинског штаба Цивилне заштите Раковице; Рајко Јокић, начелник општинског секретаријата Народне одбране Раковице; Милутин Милојевић секретар СРВС Раковице; Драган Радовановић, члан Извршног већа Општине Раковица; Милинка Јеремић, председник општинског већа самосталних синдиката Раковице; Бато Марић секретар Већа народне технике Раковице; Раде Црномарковић, председник омладине Општине Раковица; Зоран Миленковић, члан већа Градске општине Раковица (и сада на функцији), Милан Недељковић, директор Центра за културу и образовање Раковица, и други.
Променом политичке климе и воље грађана убедљиво највећу подршку данас у Србији, Београду, а од 2014. г. и у Раковици и Реснику има Српска напредна странка (СНС). Први пут мештани Ресника за председника Општине Раковица имали су свог суграђанина Милосава Миличковића. Миличковић је рођен 1959. године. Као дипломирани инжењер машинства добитник је низа признања и награда. Биран је у више мандата за народног посланика, градског и општинског одборника.
Вољом грађана 2012. године изабран је за председника Градске општине Раковица, а од 2014. г. обавља функцију државног секретара у Министарству унутрашњих послова Републике Србије.