Tradicija i običaji u životu jednog naroda, pored jezika i religije, verovatno najpresudnije utiču na stvaranje i očuvanje etničkog identiteta te zajednice.

Koliko je čuvanje običaja značajno za svaku zajednicu i mesto življenja, govori izreka: „Bolje zemlju prodati nego običaj izgubiti“ (iz zbirke Vuka Karadžića). Kaže se da svako selo ima svoju dušu, svoje običaje i karakteristike, pa je u vezi s tim i navedena poslovica. Od najranijih vremena običaji ispunjavaju jednu od svojih najznačajnijih uloga, a to je čuvanje identiteta naroda. Za religiozne običaje Srba karakterističan je veliki broj paganskih rituala, koji čine suštinu narodne religije. Dugo vremena Srpska pravoslavna crkva nije mogla da ima značajan uticaj na narod, posebno u periodu turskih osvajanja. Proces uzajamnog prožimanja prehrišćanske i hrišćanske tradicije najbolje se vidi o najznačajnijim verskim praznicima u Srba, Božiću, Uskrsu i u pojedinim običajima.

Teško je odrediti kada je tačno neki običaj nastao, ali je to svakako bilo u daljoj ili ranijoj prošlosti našega naroda. Nastali su da bi zadovoljili najrazličitije potrebe, a kako su se te potrebe razvijale i menjale, tako su se i običaji menjali.

Kad pogledamo u naš crkveni kalendar, videćemo da su neki dani odštampani crvenom bojom, neki naglašeno crnom, a najviše nenaglašenom crnom. To nije slučajno urađeno, već zato da bi se, na prvi pogled, u kalendaru mogli uočiti oni praznici na koje treba obratiti pažnju. Dani obeleženi crvenom bojom posvećeni su najvećim događajima i ličnostima hrišćanske Crkve, mučenicima i stradalnicima. U ove svete dane niko od hrišćana neće raditi, već će krenuti u crkve i manastire da se pomoli i zahvali našim svecima za ono što za nas učiniše. Kad su dani štampani naglašenom crnom bojom, treba biti obazriv, jer ima i njih koji mogu biti sudbonosni: Mladenci, Lazareva subota – Vrbica, Markovdan, Sv. Prokopije, Ognjena Marija, Blaga Marija, Makaveji, Srđevdan, Spiridon Čudotvorac. Treba svako da zapamti dan kad je imao neku opomenu od Gospoda Boga i toga dana da ne radi, jer mu se neće stalno praštati za učinjene greške. Praznici obeleženi kurzivom (italikom) posvećeni su Srbima svetiteljima.

Po Heortologiji, istorijskom razvitku i bogosluženju praznika Pravoslavne istočne crkve, praznici su podeljeni na velike, srednje i male. Veliki praznici su Hristovi, Bogorodičini i dva Pretečina. Ostali, srednji i mali se ne pominju. Ima praznika koji su uvek istoga datuma – nepokretnih, i onih koji menjaju datume – pokretnih.

Rođenje Hristovo – Božić

Jedan je od najvećih hrišćanskih praznika, a slavi se u čast rođenja Hristovog, uvek je 25. decembra (7. januara po novom kalendaru). Ovom prazniku pripadaju i dva prethodna dana, 23. (5. januar po novom kalendaru) Tucindan i 24. (6. januar po novom kalendaru) Badnjidan. Na Tucindan se kolje božićna pečenica, i deca treba da su mirna, da se ne tuku. Za Badnjidan se kaže i „pecindan“ zato što se toga dana peku pečenice, mada za decu božićni praznici počinju Matericama i Ocima, kada deca vezuju majke, odnosno očeve da bi dobila neki poklon. Božićni obredni ritual je različit zavisno od regiona, ali osnova mu je svuda ista: badnjak, slama, polaženik, polaznik ili polažajnik. U Resniku i okolini uglavnom su polaženici bila muška, a ređe ženska deca.

Dr Dimitrije Kalezić, profesor Bogoslovskog fakulteta, piše o Božiću (delimični navod):

„Drevni božićni običaji poprimili su tokom vekova i mnoge folklorne elemente. Posle hristijanizacije neki od tih običaja ušli su u crkveno proslavljanje Rođenja Hristovog… Proslavljanje Roždestva Hristovog nije samo trodnevno ili četvorodnevno praznovanje; važno je ono što mu prethodi, a to je post… Svaki post, pa i božićni, predstavlja pripremu za doček praznika. Božićni post se završava Badnjidanom, koji je neposredno uvođenje u praznik Božić… Uoči Božića uobičajeno se ne spava, ili se to čini sasvim malo, nego se bdi.

Najveću, ritualnu promenu doživelo je sečenje badnjaka, unošenje slame, izgled sofre i pripremanje raznih obrednih kolača, a upravo ti delovi obreda bili su najinteresantniji. Ovome je najviše doprinela urbanizacija, kao i period neverovanja u Boga i nepoštovanje hrišćanskih praznika.“

Kad su kuće naših predaka imale ognjišta, sekao se veliki badnjak, koji se na ognjištu žario celu noć. Domaćin bi poranio sa zametnutom sekirom i torbom preko ramena. U torbi je nosio malo kukuruza i žita, odabrao badnjak, a pre nego što bi ga posekao, posuo bi ga žitom i kukuruzom pozdravivši ga: „Hristos se rodi!“ Posečeni badnjak trebalo je da padne na istočnu stranu, a domaćin je obavezno imao rukavice. Istovremeno sa badnjakom seče se i grančica drena, čiji se pupoljci rano na Božić uzimaju u kašičici meda. Pečenica se vrtela na ražnju i trebalo je da bude pečena pre nego što se badnjak unese u kuću. Domaćin je stavljao badnjak pred ulazna vrata, uzimao vreću, išao u senjak da je napuni slamom, a potom je stavljao pored badnjaka. 

Domaćica je spremala ručak, koji je obavezno bio postan, kao i razne božićne kolače. Pored božićnog kolača, koji ima izgled slavskog kolača, mesila je hlepčiće za zdravlje: šaku, kiku, kvočku, volove, krmaču, njivu… Svaki hlepčić je imao neko značenje. Hlepčić u obliku šake predstavljao je mušku decu, u obliku pletenice žensku decu, dva uporedo sastavljena hlepčića sa poprečnim valjčićem od testa na prednjoj strani predstavljali su volove. To nam je ostalo od starih paganskih običaja.

Uveče svi žure da stignu kući na vreme. Za večerom treba da su svi ukućani. Baba će izaći sa unučadima, uzeće vreću sa slamom na leđa i počeće da obilazi oko kuće kvočući: „Kvoc, kvoc“, a unučad za njom pijučući: „Piju, piju“. Oko kuće se tri puta obiđe, a onda, ako baba može da unese badnjak, uzima ga i ulazi u kuću. Ako je badnjak težak, njega će uneti deda ili neko od muškaraca, domaćin. Prilikom ulaska u kuću baba ili domaćica će reći: „Hristos se rodi!“, a najstarija snaja će je dočekati rečima: „Vaistinu se rodi!“. Zatim će je poprskati žitom i kukuruzom koji su pripremljeni u situ. U sito se stavljaju još orasi, suve šljive, smokve, jabuke, parče bele bundeve, novčanik sa parama, a sve se to pokrije božićnim kolačem. Baba, odnosno domaćica staviće slamu po svim krevetima i u svaku prostoriju, na sofru, a ono što pretekne, ispod sofre; preko slame na sofri stavi se čaršaf. Seda se za sto; zna se gde je čije mesto. Domaćin očita Očenaš, okadi sofru i večera može da počne. Večera se ono što je ostalo od ručka – riblja čorba i pasulj prebranac, sarma, ali se dodaju pržena riba i pečeni duleci. Za večerom se štrpne pomalo od svih kolača, a posle večere domaćin uzima iz sita orahe i prvo baci u svaki ćošak po jedan; prvo na istok, zatim na zapad, sever i jug, govoreći: „U ime Oca i Sina i Svetog Duha, amin!“ Zatim svim ukućanima podeli od svega pomalo: oraha, suvih šljiva, smokava. Posle večere se obično zapeva.

Na Badnjidan se ništa ne pozajmljuje iz kuće, a ako je što ranije pozajmljeno, to se traži natrag, jer ne valja da božićkuje van kuće. Ako na Badnjidan bude oblačno – biće rodna godina. To veče niko nikome ne ide, jer bi se onda smatrao polaženikom. Svi će imati miran san, izuzev onih koji će sutradan morati da porane da zauzmu mesto polažajnika. Puške i prangije su već uveče pripremljene i napunjene. Stajaće odelo je pripremljeno na stolici pored kreveta, samo da majka ne zakasni sa buđenjem. Čim se malo razdani, čule bi se prve puške i prangije; neko je već zauzeo mesto polaženika. Kerovi su uznemireno lajali, uplašeni od pucnjave, koja je bila uobičajeni znak da dolazi polaženik. Kad polaženik uđe u avliju, pogleda u prozore da vidi da li je lampa upaljena; ako nije, lupi prangijom o neki kamen ili basamak. Pucanj će probuditi domaćicu koja će brzo ustati, obući se i upaliti lampu; otvoriće vrata polažajniku sa pripremljenim sitom u rukama. Polaženik je pozdravlja: „Hristos se rodi i srećan Božić!“, a ona mu odgovara, posipajući ga žitom i kukuruzom: „Vaistinu se rodi!“, isto kao kada se prethodne večeri unosio badnjak. Odlaze do ognjišta, gde će polažajnik, džarajući po sinoć upaljenom badnjaku, blagosiljati dom u koji je došao: Koliko varnica, toliko zdravlja i veselja, tako se ovce bliznile, jagnjile dva jagnjeta, krmače prasile i krave telile; toliko pilića po avliji trčalo, tako usev u polju rađao, toliko para u dom dolazilo! U ovaj dom vazda prijatelji dolazili, a neprijatelji ga obilazili! Domaćica, zadovoljna blagoslovom, polažajnika će smestiti za sofru i poslužiće ga medom. Tada već ustaje i domaćin i ostali ukućani. Ko ide da se pričesti, ne uzima ništa u usta, a oni koji se ne pričešćuju, uzeće meda i vode.

Doručak će početi kada se vrate oni koji su bili u crkvi. Doručkovaće se pečenje. Post je dugo trajao i ljudi su poželeli da se malo omrse. Pre toga će se popiti poneka hladna šljivovica, a posle će se zaliti kojom čašom vina. Kažu da na Božić valja započeti neki posao, i svi se trude da nešto počnu da rade kako bi sledeće godine svi bili vredni.

Ručak će početi tačno u podne. Svi će biti za sofrom; domaćin će upaliti malu sveću koja stoji u jednoj čaši napunjenoj kukuruzom i žitom, omotanoj crvenim koncem. Sa polažajnikom će domaćin lomiti kolač govoreći: „Kolač lomili, Boga molili!“ ili „Hristos se rodi – Vaistinu se rodi!“, zatim će tri puta poljubiti prelomljeni deo govoreći: „U ime Oca i Sina i Svetog Duha, amin!“ Dok se kolač lomi, svi ukućani stoje. Zatim domaćica okadi sofru, a domaćin očita Očenaš; svi sedaju i ručak počinje. Nazdraviće se nekom „ladnom“. Na sto se prvo iznosi supa, zatim meso iz supe, sarma (kuva se najčešće o božićnim praznicima). Za vreme ručka podeli se česnica koju je domaćica ujtru spremala i u koju je stavila novčić. Domaćin izlomi česnicu na onoliko parčadi koliko ima ukućana, a jedno više se namenjuje stoci. Traži se novčić. U čijem se parčetu nađe, taj će biti srećan i imati para cele godine, a novčić će se zalepiti na štukator – plafon. Ako se nađe u parčetu koje je namenjeno za stoku, onda će se za njega kupiti soli da bi se stoka solila. Česnica se mesila od kukuruznog brašna.

Dešavalo se da se susretnu dva polažajnika, i u tom slučaju bilo je mesta za oba, ali je glavni onaj koji je došao prvi. Kako su kod nas polažajnici obično bila deca iz porodice, tu i nije bilo ljutnje ko će biti glavni. Polažajniku je bilo ostavljeno na volju hoće li kod domaćina ostati ceo dan ili će posle ručka ići kući, a mogao je ostati i na spavanju.

Sutradan će opet biti na ručku kod domaćina, a trećeg dana, posle ručka, dobiće od domaćice poseban kolač, koji se mesi u obliku prekrštenih ruku, nalik na broj 8, i neki dar: čarape, rukavice ili peškir. Domaćin će ga darivati nekom novčanicom. Mlađi ukućani pripremiće mu ispraćaj lupajući u stare kante i šerpe. On će se potruditi da ih iznenadi i da što pre napusti avliju.

Trećeg dana se cela kuća čisti i svi se trude da što pre skoče sa kreveta. Onaj ko ostane poslednji, biće za tu godinu „božićni kvasac“ ili „puvanjak“. Tada se iznose badnjak i slama i badnjak meće na neko rodno drvo, a slama takođe pomalo stavlja na voćke. U godinama dok su korišćene slamarice, domaćice su ih trećeg jutra praznile, palile staru slamu i punile ih novom slamom. Negde je zastupljen i običaj da svu slamu jedna od žena iznese van avlije i baci, a kad se vrati, ko je prvi sretne, pitaće je: „Kome si poslala buve?“ Ona će mu šapnuti na uvo da niko ne čuje, to ostaje kao tajna. Neki su, pak, đubre odnosili dalje od kuće, u neku jarugu da ga voda odnese kako bi odnela i nečistoću iz kuće.

Ako je na Božić oblačno – rodiće voćke, a ako ima dosta snega – biće rodna godina. Na Božić se, obično, prebrojava novac da bi ga bilo dovoljno sledeće godine.

Proslava Božića pokazuje da su osnovni elementi praznika, kao paljenje badnjaka, hrana koja se nalazi na svečanoj trpezi, pečeno meso (pečenica) i uloga polažajnika (čoveka koji prvi čestita proslavu Božića u kući domaćina) fenomeni čiji su koreni u dalekoj prošlosti.

Najbolji primeri su božićne pripreme određenih hlebova sa šarama (česnica), hrana na svečanoj trpezi, posipanje polažajnika žitom, običaj da se izvuče stolica polaženiku da on sedne na pod (kako bi se sreća prikovala za pod), kao i štošta drugo, što sve simbolizuju blagostanje i sreću.

Danas se Božić obeležava na sličan način kao i nekada, ali u svim domaćinstvima nema onih priprema i ceremonija, nema posta, čak neki ne poste ni na Badnjidan. Mnogi i danas pripremaju pečenicu, ali retko na ražnju, priprema se trpeza sa dosta kvalitetne hrane, pića, kolača. Sada se na pijaci kupuju „slamke“ od badnjaka i po nekoliko stabljika slame. Pitanje je da li će domaćin uopšte imati polažajnika. A ako neko i dođe, nema gde da upali badnjak, jer sve manje ima šporeta na drva. Od svega je najvažnije da se Srbi sećaju svojih praznika i da im se bilo kako pomole za spas.

Srpska Nova godina (Sv. Vasilije Veliki)

Uvek se slavi 1. januara (14. januara po novom kalendaru). Ne znamo kako su je dočekivali naši stari, ali znamo kako se dočekivala u 20. veku. Mlađi bi se dogovorili kod koga, a stariji u kojoj kafani će da čekaju Novu godinu. Pripremilo bi se piće i hrana, i uz pesmu i šalu dočekivala zora. Oni koji su išli u kafanu, nosili bi hranu, a tamo bi se poslužili pićem.

Za ovaj dan se ostavljala glava od božićne pečenice i mesili su se kolači od „lisnatog“ testa, koji su šarani sa tri slamke sastavljene jedna uz drugu. Bio je običaj da se iznad ulaznih vrata kredom napiše „Srećna Nova godina“. Ovaj dan se još naziva Mali Božić, na ručak se zove i polaženik.

Bogojavljenje

Praznik je posvećen krštenju Hrista na reci Jordanu. Krštenje je obavio Jovan Preteča. U toku vršenja krštenja otvorila su se nebesa, i glas Boga Oca obznanio je da je Isus njegov sin. Uvek se slavi 6. januara (19. januara po novom kalendaru). Uveče, uoči Bogojavljenja, ide se u crkvu, gde se ostaje celu noć. Oni koji nisu bili preko noći, dolaze izjutra da se pomole Bogu. Kada se završi liturgija, svi sačekaju da se osvešta voda i da se natoči manja flaša. Voda se čuva preko cele godine. Smatra se lekovitom i da ima moć isceljenja. Običaj je da se ujutru, na ovaj dan, u reku baca krst, a odvažni ljudi plivajući iznose ga iz vode.

Sveti Jovan Krstitelj

Slava je mnogih porodica, a posvećen je ovom svetitelju koji je krstio Isusa Hrista u Jordanu. Slavi se po Bogojavljenju 7. januara (20. januara po novom kalendaru).

Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop

Sv. Sava: Srbin, Srbija, Srpstvo; prvi srpski arhiepiskop, zakonodavac, pisac, diplomata. Rođen je oko 1176. godine, kao treći sin u porodici raškog župana Stefana Nemanje, osnivača dinastije Nemanjića. Kršteno ime mu je bilo Rastko. Vrlo mlad, sa nepunih 20 godina, beži iz dvora i odlazi na Svetu goru gde se zamonašio i dobio ime Sava.

Za školsku slavu je uspostavljen odlukom Sovjeta Kneževine Srbije 1840. godine. Slavi se 14. januara (27. januara po novom kalendaru) kao školska slava. Đaci su za taj praznik pripremali program, koji se sastojao iz recitacija i pesama o Sv. Savi. Domaćin, neko od Resničana, držao bi slavski kolač, a za đake pripremio kuvano žito, razne sitne kolače i bonbone.

Kraljevina Jugoslavija je ustrojila odlikovanje Orden Svetoga Save I, II i III reda, koji je dodeljivan za izuzetne zasluge. Nažalost, posle oslobođenja, 1947. godine, ukinuta je školska slava, da bi pre dvadesetak godina bila ponovo vraćena u škole.

Sretenje Gospodnje

Slavi se u čast sretenja Isusa Hrista sa Simeonom Bogoprimcem, 2. februara (15. februara po novom kalendaru). Po narodnom verovanju, toga dana se sreću zima i leto. Ako je toga dana oblačno, zima neće dugo trajati, a ako je sunčano, zima će se nastaviti još šest nedelja.

Narod je posmatrao izlazak mečke iz brloga. Ako je lep i sunčan dan te mečka ugleda svoju senku, vraća se u brlog da nastavi spavanje; biće još zime. Ako je oblačna i nema sunca, nema senke, mečka se zadrži napolju; nema zime. Kasnije su taj događaj pratili novinari po zoološkim vrtovima i preko štampe o mečkinom izlasku obaveštavali narod.

Mladenci

Slave se 9. marta (22. marta po novom kalendaru) u znak sećanja na pogibljenje 40 mladića koji priđoše Hristovoj veri. Toga dana se ranilo, čistilo dvorište, bašta, voćnjak i đubre stavljalo na gomilu, potom bi se zapalilo, a deca su ga preskakala. Tada počinje proleće.

Mladi koji su tokom godine, između Mladenaca, stupili u brak, u krugu svoje rodbine obeležavaju ovaj praznik. U periodu od početka sedamdesetih godina pa do kraja prošlog veka neki su ovaj praznik vrlo bogato obeležavali, tako da se i nije mnogo razlikovao od svadbenog veselja.

Blagovesti, Lazareva subota – Vrbica

Blagovesti se slave uvek 25. marta (7. aprila po novom kalendaru). Vrbica je, pak, pokretan praznik; to je praznik mladih, pa oni pre polaska u crkvu odlaze da naseku mladog vrbovog pruća kojim će se opasati pošto ga sveštenik osvešta. Te grančice su donosili kući i njima kitili ikonu, a kora je služila za spravljanje nekih melema. Uskršnji praznici počinju Lazarevom subotom – Vrbicom, koja je obeležavana u školama đačkim šetnjama i kratkim izletima, uz nošenje vrbovih grančica i uz zvonjenje dečjih zvončića. Po selu su išle i lazarke, dve-tri mlade Cigančice, i od kuće do kuće pevale: „Igraj, igraj, lazarke, gola bosa, Ciganke; ova kuća bogata, ima dosta dukata“. Slične njima bile su i dodolke, koje su pri proletnjim sušama molile za kišu. „Naša doda Boga moli, da orosi rosna kiša; igraj, igraj dodolke, gola, bosa Ciganko“. I lazarke i dodolke bile su okićene venčićima cveća i zelenim grančicama. Polivane su vodom i darivane namirnicama. Na Cveti se išlo na pričest, a ako se neko nije pričestio na Teodorovu subotu, to je ostavio za Uskrs, a išlo se i u goste rodbini i prijateljima.

Veruje se da zima traje do Blagovesti i da se od tada može sejati kukuruz.

Vaskrs i Veliki petak

Vaskrs je praznik kojim hrišćani obeležavaju vaskrsenje Isusa Hrista razapetog na krstu. Datum praznovanja Vaskrsa ustanovljen je od 325. godine, kada je za vreme cara Konstantina, na Prvom vaseljenskom saboru, doneta odluka o večitom obeležavanju čina raspeća na Časni krst. Vaskrs je pokretan praznik, menja datume, ali je uvek u nedelju. Prethodi mu Veliki post, koji traje sedam nedelja. Počinje Siropusnom, Belom nedeljom, Belim pokladama; u stvari, prvi dan posta je ponedeljak u Čistoj nedelji. Druga nedelja se zove Pačista, treća Krstopoklona, četvrta Sredoposna, peta Gluvna, šesta Cvetna i sedma Strasna. Svetla je, počev od prvog dana Vaskrsa. Pre početka Vaskršnjeg posta, naročito kod onih porodica gde će svi ukućani postiti ceo post, sve se pere od masti, pošto će se u toj kući sve do Vaskrsa strogo postiti.

Za poklade u Belu nedelju postojao je poseban običaj da se na ulazna vrata stavi glogov trn sa tri glavice belog luka, da tu ostane do Vaskrsa. Za večeru se obavezno spremalo živinsko meso, koje se prokuvavalo, kao za supu, začinjeno sa dosta belog luka. Ovo se činilo da bi se veštice oterale od kuće. Zatim su barena jaja, a voda u kojoj su barena nije prosipana, već su se u njoj kvasile ruke i lice da se čeljad ne bi krastala.

Početkom Bele nedelje resnički momci bi se sakupili u nekoliko grupa, po pet-šest u grupi, i oblačili žensku odeću. Jedan je bio mladoženja, jedan mlada, a ostala tri-četiri momka svekar, svekrva, zaova ili jetrva. To je bio „maskenbal“, a njegovi učesnici zvali su se „slikari“. Uveče su išli po kućama u kojima ima devojaka: malo bi posedeli, našalili se sa ukućanima, domaćice su im iznosile komade suvog mesa, slanine, gibanice, jaja, kolača i slično, ili davale poneki dinar i poslužile ih nekim pićem, posle čega bi otišli dalje. Tako prerušene i sa promenjenim glasom, želeli su da ih ne prepoznaju. I dečurlija nije sedela skrštenih ruku. I oni su se prerušavali u „slikare“, a oblačili su stare kožuhe i gunjeve. Na glave su stavljali šubare i maske, koje su sami pravili od kartona. Išli su u grupicama, a zadovoljavali su se nekim dinarom ili jajetom koje bi onda nosili sladoledžiji i prodavali i zatim delili zaradu.

U toku Bele nedelje glavna zabava i razonoda mlađarije bile su ljuljaške i vitlovi na kojima se ljuljalo i vitlalo preko celog dana. Skoro u svakom domaćinstvu na pogodnom stablu pravljena je ljuljaška. Vitla su pravljena na raskrsnicama, oko tri-četiri u selu, a sastojala su se od debljeg, dobro ukopanog drveta – stožera i na njegovom vrhu dobro spojene i pričvršćene jače motke (iz jednog ili dva dela), ukupne dužine od šest do osam metara, sa gvozdenim držačima na krajevima. Na kraju svake strane sedelo je po jedno lice držeći se za držač, dok su drugi okretali i ubrzavali ili usporavali vožnju.

Resnička vitla

Priču o vitlu u porti i Paunovića kraju ispričala nam je Ljubinka Mitić.

„Ranije se narod pripremao za Vaskršnji post, a posebno za Belu Siropusnu nedelju koja je prethodila Vaskršnjem postu. Porodice koje su u rodbinskim ili prijateljskim odnosima, međusobno su se posećivale u tim prilikama, i zavisno od materijalnog stanja, pripremale bolju hranu nego svakodnevno. Mladi su se u Beloj nedelji okupljali svakodnevno i zabavljali oko vitla i ljuljaški. Gotovo u svakom dvorištu, posebno gde ima mlađarije, pod nekim pogodnim stablom ili tremom koša vrengijama su vezivane ljuljaške. Što je drvo bilo više, i ljuljaška je bila bolja. Upravo zbog te pogodnosti glavna okupljanja su bila u dvorištima Ljube Radovanovića i Živana Matića. Vitla su postavljena u porti, na poljani gde je sada pošta i na raskrsnici kod Paunovih kuća prema Straževici. Vitla su pravili i postavljali mladići. To je bio zahtevan posao za koji su se oni ranije pripremali. Trebalo je dobro ukopati stožer i naći što pravije stablo u obliku bandere. Na krajeve stabla bi sedale hrabrije devojke, a sa drugog kraja bi mladići oko ose stožera vrtili vitlo. Što brže, to bolje, mada je u ovoj opasnoj zabavi bilo i slučajeva povređivanja.

Jedne godine, sredinom pedesetih minulog veka, došlo je do sukoba između mladića iz donjeg kraja kod porte i mladića iz gornjeg kraja ka Straževici. Mladići čije je vitlo bilo u porti, jedne noći isekli su vitlo mladićima kod Paunovića kuća. Razlog je bio ljubomora. Vitlo u gornjem kraju je bilo bolje; oko njega se više okupljalo mladeži, a kraj je usled veće posećenosti bio značajniji. Ne zna se ko su bili ti mladići. Očekivali su, ovi dole, da im ovi vrate istom merom, pa su svoje vitlo uveče skidali i nosili kod Pere Lazarevića na čuvanje. Ilija, Borivoje i Mića Mitić, Misa Tanasijević i Pera Paunović, momci iz gornjeg kraja, organizovali su se i jedne noći krenuli u akciju. Kada su posle ponoći došli blizu dvorišta Pere Lazarevića, kerovi su ih osetili i počeli da laju. Pera je izašao, nakašljao
se da im da do znanja da ih očekuje. Međutim, oni su u svojoj nameri bili rešeni. Borivoje je iz krateža ispalio metak u vis. Pera je shvatio ozbiljnost situacije, pa je ušao u kuću, kerovi su se nekim čudom umirili. Mladići su ušli u dvorište i isekli vitlo na tri dela, zatim su otišli i u porti isekli stožer.

Ovaj događaj je dugo prepričavan, a o njemu je ubrzo nastala i pesma:

“Jedno veče društvo malo
u zadatak je ono stalo,
i planove ono ima,
šta da radi sa vitlima.
Dva su mnogo, neko reče,
jedno treba da se seče;
isekoše isto veče,
al ih niko ne zateče.“

Velika nedelja

U sedmoj (Velikoj, ili Strasnoj) nedelji svi su dani veliki. Na Veliki četvrtak se vezuju zvona i biće vezana do prvog dana Vaskrsa, kad će se oglasiti na prvom jutrenju. Ovu nedelju bi trebalo svi da poste, bez obzira na to da li će se pričestiti. Od Belih poklada počinjao je Veliki post, pa je, pored spremanja bolje večere, valjalo da svaki ukućanin jede kuvana jaja i belog luka, zbog veštica i uroka. Takođe se u ovoj nedelji ne dopušta nikakvo veselje, niti život nedostojan hrišćanina. Nisu dozvoljene ni svadbe, jer se smatralo da će deca, začeta u vreme posta, biti bolešljiva. Veliki petak je dan Hristovog raspeća i trebalo bi da bude strogo postan; preporučuje se da se toga dana i ne jede. Na Veliki petak farbaju se jaja. Nekad se bojilo gotovo isključivo crvenom bojom; kasnije je dodavana još neka boja, a kad se počelo proizvoditi „varzilo“, bilo je mnogo šarenila. Docnije su jaja šarana, a onda je počelo sa proizvodnjom sličica koje se lepe na jaja.

Na Vaskrs svi, i deca i odrasli, oblače svečana odela; sve čisto, oprano. Na starima i mladima primećuje se neka blagost. Od Vaskrsa pa sve do Spasovdana pozdravlja se sa: „Hristos vaskrse!“, a odgovara sa: „Vaistinu vaskrse!“ Svi idu u crkvu, a obred pričešćivanja je isti kao za Božić. Kad se porodica vrati kući, majka će svima dati poneko jaje i onda počinje tucanje jajima. Razbijena jaja se pojedu, a ona najjača uzmu deca, koja će se tucati sa seoskom decom.

Nekad se dogovore da onaj čije jaje pobedi, uzima ono razbijeno. Pojavila su se i drvena jaja, ali su ona brzo primećena, i svako je pre tucanja prvo probao jaje da li je pravo. Ručak je svečan i tad svako ruča kod svoje kuće. Za pečenicu se klalo prase. Jaganjci se, po običaju, ne kolju do Đurđevdana. Pored dece, Vaskrsu se još raduju šiparice koje su se pripremile da proigraju. Za Vaskrs je priređivana igranka na nekoj utrini ili avliji, a selo koje ima crkvu – u crkvenoj porti.

Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan

Nije pokretan praznik i stalno se slavi 23. aprila po starom (6. maja po novom) kalendaru. Uoči Đurđevdana narod ide po polju i bere mlečiku od koje će da se pletu venčići. Od mladog vrbovog pruća pravljeni su krstovi koji će se stavljati na sve kapije i ulazna vrata, krovove zgrada, bunare, bašte, voćnjake, pa i u njive. Pomalo lišća graba i drena stavlja se deci i mladeži u džepove da budu zdravi i da se za njih grabe devojke, odnosno momci, a vrbovim prutovima se opasuju da rastu kao vrba. Sva je gora ozelenela, i u narodu se govori, što je i u pesmama opevano, da je „Đurđev danak hajdučki sastanak“, a „Mitrov danak hajdučki rastanak“. Jer, tada su se hajduci sastajali u ozelenelim šumama, napuštajući svoje zimovnike i jatake kod kojih su provodili vreme od Mitrovdana do Đurđevdana.

U tim proteklim vremenima o Đurđevdanu su pogađani čobani i poljari za čuvanje stoke i polja, jer od tada, ponegde i od Mladenaca, više nije bilo dozvoljeno pričinjavati štetu poljskim usevima i livadama.

Za Đurđevdan se kolju prvi jaganjci. Noć uoči Đurđevdana momci neće spavati, već će pokušati da skinu neku devojačku kapiju. Ako uspeju, odneće je negde dalje, u neki potok. Ko se toga na vreme seti, kapiju pričvrsti, a ko to ne uradi, moraće ići da je traži. Momci su imali običaj da poberu cveće iz baštica svojih simpatija i da ga odnesu kod Stare česme, kako bi ga devojke po dolasku na česmu prepoznale. Događalo se da se u toj berbi cveća i pretera, pa su uoči Đurđevdna baštice čuvane. Poznato je da je Milan Nedeljković u jednoj „krađi“ cveća bio ranjen.

U Resniku su posle Đurđevdana čobani isterivali stoku na ispašu da se, kako se govorilo, zatravi.

Markovdan

Osim krsne i letnje slave koju slave pojedine porodice i familije, svako selo ima i svoju zajedničku mesnu slavu, koja je u mestima gde postoji crkva istovremeno i crkvena slava. Mesna slava Pinosave je Markovdan (25. aprila po starom kalendaru, 8. maja po novom). Tada resnička mladež, kaljavim putem prema Avali, najčešće odlazi i vraća se pešice, dan i veče provodeći na vašaru u porti pinosavačke crkve.

Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac

Mnogo se slavi u zapadnim srpskim krajevima – Crnoj Gori i Hercegovini. Sv. Vasilije je rođen u Popovom Polju 1610. godine. Bio je mitropolit zahumski i skenderijski, upokojen je 29. aprila (12. maja po novom kalendaru) 1671. godine u manastiru Ostrogu, u Crnoj Gori. Ovo je jedan od najposećenijih manastira srpskih. Više ga posećuju Srbi iz sveta, iz dijaspor, nego naši domaći, a nije mali ni broj Turaka i katolika koji su potražili leka u ovom manastiru.

Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan

Jedan je od sedam Gospodnjih praznika posvećenih Hristu Gospodu; uvek je 40. dana posle Vaskrsa. Pokretan je praznik, ali uvek pada u četvrtak. Spasovdan je litija Žarkovaca, kada u portu crkve Vaznesenja Gospodnjeg u Žarkovu dolaze mnogobrojni gosti iz obližnjih sela, pa i iz Resnika.

Trojice – Duhovi

Uvek je sedme nedelje po Vaskrsu. Posvećen je Silasku Svetog Duha na apostole. Naziv potiče od Svete Trojice: Bog Otac, Bog Sin i Bog Duh Sveti, slave se tri dana. Od Duhova i u toku sedmice po Duhovima sela u našoj okolini imala su svoje dane litija i preslava. Inače, od bližih sela Duhove svetkuju Ripanj (prvi i drugi dan) i Kumodraž (drugi i treći dan), gde naši građani, uglavnom mladež, odlaze u goste i na vašar.

Sveti Kirilo i Metodije

Braća Konstantin (Ćirilo) i Metodije rođeni su u Solunu. Prvi su slovenski prosvetitelji, utemeljivači slovenskog jezika i bogoslužbene knjige. Praznovanje ovog dana ustanovljeno je vrlo kasno, tek 1863. godine u Rusiji, a povodom hiljadu godina od nastanka slovenske pismenosti. Proslavlja se uvek 11. maja (24. maja po novom kalendaru).

Car Konstantin i Jelena

Uvek je 21. maja (3. juna po novom kalendaru), a posvećen je caru Konstantinu i njegovoj majci Jeleni. Konstantin je rođen u Nišu 274. godine. Jelena je pronašla Časni krst, a Konstantin je izdao Milanski edikt (313. g.) kojim je hrišćanstvu data sloboda veroispovedanja.

Sveti veliki Lazar i sveti mučenici srpski – Vidovdan

Uvek je 15. juna (28. juna po novom kalendaru); slavi se u spomen bitke na Kosovu polju koja se odigrala 15. juna 1389. godine, a u kojoj su poginuli predvodnici obe vojske: srpski knez Lazar i turski sultan Murat. Na ovaj praznik niko ne peva i ne igra, valja se prisetiti svih izginulih na Kosovu. Na Kosovu raste jedan od najlepših cvetova: kosovski božur, po narodnom verovanju, obojen krvlju palih srpskih junaka.

Rođenje Sv. Jovana Preteče Krstitelja – Ivanjdan

Praznuje se kao dan rođenja sv. Jovana Krstitelja; uvek je 24. juna (7. jula po novom kalendaru). Uoči Ivanjdana devojke izlaze u polje da beru ivanjsko cveće, koje pletu u venčiće i kite vrata kao za Đurđevdan. U venčiće se stavlja beli luk da bi bio zaštita od groma, kao i crvena ruža da bi i one bile rumene kao ruže. Narod veruje da se toga dana na nebu sunce tri puta zaustavi.

Sveti apostoli Petar i Pavle – Petrovdan

Ovom prazniku prethodi post. Petrovdan se uvek svetkuje 29. juna (12. jula po novom kalendaru). Petar je razapet na krstu, a Pavle posečen mačem u Rimu 64. g. Ovo je i slava topčiderske crkve gde Resničani takođe rado odlaze na vašar.

Sveti Prokopije

Nije crveno slovo, ali ga hrišćani praznuju. Bio je ratnik, odgajan u duhu rimskog idolopoklonstva; progonio je hrišćane sve dok nije čuo Hristov glas koji ga je preobratio u hrišćanina. Posečen je 303. godine u gradu Kesariji. Uvek je 8. jula (21. jula po novom kalendaru).

Ognjena Marija

Proslavlja se 17. jula (30. jula po novom kalendaru); veruje se da je sestra Sv. Ilije i da spasava svet od gromova brata Ilije. Pravo ime joj je Marina, a stradala je kada je imala 16 godina.

Sveti prorok Ilija

Narod ga naziva Gromovnik, slavi se uvek 20. jula (2. avgusta po novom kalendaru). Vozi se u zlatnim kočijama koje vuku ognjeni konji, i kad se razljuti, sevaju munje i udaraju gromovi. Zato njegove sestre Ognjena i Blaga Marija moraju da kriju od njega dan njegovog rođenja, jer bi tada mogao da prolomi nebesa. Za Svetog Iliju uvek se klao stari dobri petao.

Blaga Marija

Po narodnom verovanju, starija sestra Sv. Ilije; uvek je 22. jula (4. avgusta po novom kalendaru). Veruje se da se Hristos prvo njoj javio posle svog vaskrsenja, tako da zna neke njegove reči koje ostali apostoli ne znaju. Ime joj je bilo Marija, nazvana Magdalina, jer je rođena u gradu Magdali u Palestini.

Preobraženje

Isus Hristos je znao da će biti raspet, a isto tako da će vaskrsnuti i preobraziti se. Da se njegovi sledbenici ne bi uplašili i otuđili od vere, on je svoja tri učenika Petra, Jovana i Jakova poveo na goru Tavor i tamo im pokazao svoju božansku moć preobraženja. Rekao im je da o ovome nikom ne govore dok on ne vaskrsne. Time im je pokazao šta će se u skorijoj budućnosti desiti, što se stvarno i dogodilo. Uvek se slavi 6. avgusta (19. avgusta po novom kalendaru), a u narodu se smatra da se toga dana leto preobražava u zimu.

Uspenije Presvete Bogorodice – Velika Gospojina (u narodu Velika Gospođa)

Ovome prazniku prethodi velikogospojinski post, praznuje se 15. avgusta (28. avgusta po novom kalendaru); nepokretan je praznik. Posle pogubljenja, viseći na krstu, Isus, pokazujući na Jovana, reče materi: „Eno ti sina“. A Jovanu: „Evo ti matere“. Znao je da će ga Jovan poslušati i da će gledati Mariju kao majku. Živela je 15 godina posle Isusa Hrista; njenom pogrebu su prisustvovali svi apostoli, izuzev Tome. On je stigao treći dan posle pogreba i kada je hteo da je celiva, u kovčegu je bila samo plaštanica. Kako je zapisao Sv. Nikolaj, živela je oko 60 godina.

Velika Gospojina, kao praznik manastira Sv. Arhangela, ima za Resnik i meštane obližnjih mesta poseban značaj i ulogu o čemu ćemo više govoriti kada budemo izlagali o manastiru Rakovici.

Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja

Posvećen je Jovanu Preteči, danu kada je posečen. Slavi se 29. avgusta (11. septembra po novom kalendaru).

Roždestvo Presvete Bogorodice – Mala Gospojina (u narodu Mala Gospođa)

Praznik je posvećen danu Bogorodičinog rođenja, uvek se praznuje 8. septembra (21. septembra po novom kalendaru). Jedan je od pet praznika posvećenih Bogorodici. Svadbe su počinjale posle ovog praznika.

Vozdviženje Časnoga krsta – Krstovdan

Časni krst je pronašla Jelena, mati cara Konstantina, ukopala ga je u temelje hrama, i mnogi bolesni i hromi pored njega su našli leka. Na Golgotu ga je ponovo, istim putem kojim je Hristos išao na pogubljenje, izneo car Iraklije i položio u hram Svetoga Vaskrsenja. Uvek se slavi 14. septembra (27. septembra po novom kalendaru).

Prepodobna mati Paraskeva – Sveta Petka, Petkovdan, Petkovača

Uvek se praznuje 14. oktobra (27. oktobra po novom kalendaru). Tvrdi se da je poreklom Srpkinja; zamonašila se posle smrti svojih roditelja. Upokojila se početkom 11. veka, a mošti su joj prenošene u nekoliko gradova. Jedno vreme su bile u Beogradu, iz koga su odnesene u rumunski grad Jaši, gde se i sada nalaze. Naziva se još Trnovska, po bugarskom gradu Trnovu, jer se i tamo nalazila, ali se zove i Srpska i Beogradska. Mošti su joj počivale i u Carigradu. Kad su mošti prenete u Beograd, njih je sačekala kneginja Milica sa sinovima i despoticom Jefimijom. Bile su položene u crkvi Sv. Petke na Kalemegdanu. I danas se oko ove crkve i vode okuplja mnogo naroda tražeći leka bilo za sebe, bilo za svoje bližnje.

Petkovača je rušanjska preslava, selo u kome Resničani imaju mnogo rodbinskih i prijateljskih veza i gde često odlaze.

Sveti velikomučenik Dimitrije – Mitrovdan

Praznuje se 26. oktobra (8. novembra po novom kalendaru) u čast Sv. Dimitrija Solunskog, rođenog u gradu Solunu.

Kako gore ostaju bez lišća, te se hajduci po njima ne mogu slobodno kretati, oni se toga dana rastaju i idu svojim jatacima na zimovanje. Zato narod kaže: „Mitrov danak, ajdučki rastanak“.

Sabor Svetog arhangela Mihaila – Aranđelovdan

Slavi se 8. novembra (21. novembra po novom kalendaru) kao sabor arhistratiga Mihaila i ostalih nebeskih bestelesnih sila. Kao praznik je vrlo rano ustanovljen, još u 4. veku, u periodu najranijeg hrišćanstva. Veruje se da on prihvata duše umrlih kako bi im izmerio dobra i loša dela i uputio ih u raj ili pakao. Mnogi ga slave kao krsnu slavu, ali, kako se smatra živim svecem, za taj dan se ne sprema žito – koljivo.

Sveti Nikola – Nikoljdan

Jedna je od najčešćih slava u Srba. Slave ga još mornari, ribari, kao i mnogi esnafi – udruženja zanatlija. To je posna slava, uvek u vreme božićnog posta; međutim, mnogi svečari u Vojvodini na taj dan mrse. Uvek je 6. decembra (19. decembra po novom kalendaru).

Detinjci, Materice, Oci

Detinci su praznik koji se slavi na tri nedelje pre Božića, posvećen je deci koja treba da toga dana skromnim poklonima obraduju svoje roditelje. Materice su druge nedelje pred Božić, i tada se majke odužuju deci, koja ih vezuju kanapima da bi ih uz poklon deca odrešila. Oci su prve nedelje pred Božić. Deca vezuju očeve i čekaju poklone da ih odvežu. Sva ova tri praznika su porodici davala posebnu draž i činila porodičnu atmosferu lepšom i toplijom.

Zadušnice

Ovo su dani posvećeni mrtvima. Narod veruje da se tad otvaraju grobovi. Ima ih pet u godini i uvek padaju subotom; neko ih deli na glavne i sporedne. Kod nas je običaj da se tih dana iznese mnogo hrane na grobove, što je u suprotnosti sa pravoslavljem. Na Zadušnice se iznosi žito, vino da se prelije grob i da se okadi. Svešteniku se da spisak svih mrtvih iz porodične čitulje koje treba pomenuti. Padaju subotom, četiri puta godišnje.

Pobusani ponedeljak

Prvi ponedeljak posle Vaskrsa. Na groblje se iznose vaskršnja jaja, ili se nova farbaju, ponese se neki nož ili motičica da se grobovi malo pobusaju.

Nedelja

Sve su obeležene crvenim slovom (bojom), a četvrta Božja zapovest glasi: „Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana u nedelji radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome“. Što će reći: pođi u crkvu, pomoli se Gospodu Bogu za sve ono što si dobro uradio, a zamoli ga za oproštaj za ono što si učinio a nije trebalo. Znaj da je Gospod milostiv i da će svakom oprostiti za iskreno pokajanje. Nema nas bezgrešnih; Gospodu će biti milo da što manje činimo grehova, a to ćemo postići samo verujući u Njega.