Традиција и обичаји у животу једног народа, поред језика и религије, вероватно најпресудније утичу на стварање и очување етничког идентитета те заједнице.

Колико је чување обичаја значајно за сваку заједницу и место живљења, говори изрека: „Боље земљу продати него обичај изгубити“ (из збирке Вука Караџића). Каже се да свако село има своју душу, своје обичаје и карактеристике, па је у вези с тим и наведена пословица. Од најранијих времена обичаји испуњавају једну од својих најзначајнијих улога, а то је чување идентитета народа. За религиозне обичаје Срба карактеристичан је велики број паганских ритуала, који чине суштину народне религије. Дуго времена Српска православна црква није могла да има значајан утицај на народ, посебно у периоду турских освајања. Процес узајамног прожимања прехришћанске и хришћанске традиције најбоље се види о најзначајнијим верским празницима у Срба, Божићу, Ускрсу и у појединим обичајима.

Тешко је одредити када је тачно неки обичај настао, али је то свакако било у даљој или ранијој прошлости нашега народа. Настали су да би задовољили најразличитије потребе, а како су се те потребе развијале и мењале, тако су се и обичаји мењали.

Кад погледамо у наш црквени календар, видећемо да су неки дани одштампани црвеном бојом, неки наглашено црном, а највише ненаглашеном црном. То није случајно урађено, већ зато да би се, на први поглед, у календару могли уочити они празници на које треба обратити пажњу. Дани обележени црвеном бојом посвећени су највећим догађајима и личностима хришћанске Цркве, мученицима и страдалницима. У ове свете дане нико од хришћана неће радити, већ ће кренути у цркве и манастире да се помоли и захвали нашим свецима за оно што за нас учинише. Кад су дани штампани наглашеном црном бојом, треба бити обазрив, јер има и њих који могу бити судбоносни: Младенци, Лазарева субота – Врбица, Марковдан, Св. Прокопије, Огњена Марија, Блага Марија, Макавеји, Срђевдан, Спиридон Чудотворац. Треба свако да запамти дан кад је имао неку опомену од Господа Бога и тога дана да не ради, јер му се неће стално праштати за учињене грешке. Празници обележени курзивом (италиком) посвећени су Србима светитељима.

По Хеортологији, историјском развитку и богослужењу празника Православне источне цркве, празници су подељени на велике, средње и мале. Велики празници су Христови, Богородичини и два Претечина. Остали, средњи и мали се не помињу. Има празника који су увек истога датума – непокретних, и оних који мењају датумe – покретних.

Рођење Христово – Божић

Један је од највећих хришћанских празника, а слави се у част рођења Христовог, увек је 25. децембра (7. јануара по новом календару). Овом празнику припадају и два претходна дана, 23. (5. јануар по новом календару) Туциндан и 24. (6. јануар по новом календару) Бадњидан. На Туциндан се коље божићна печеница, и деца треба да су мирна, да се не туку. За Бадњидан се каже и „пециндан“ зато што се тога дана пеку печенице, мада за децу божићни празници почињу Материцама и Оцима, када деца везују мајке, односно очеве да би добила неки поклон. Божићни обредни ритуал је различит зависно од региона, али основа му је свуда иста: бадњак, слама, полаженик, полазник или полажајник. У Реснику и околини углавном су полаженици била мушка, а ређе женска деца.

Др Димитрије Калезић, професор Богословског факултета, пише о Божићу (делимични навод):

„Древни божићни обичаји попримили су током векова и многе фолклорне елементе. После христијанизације неки од тих обичаја ушли су у црквено прослављање Рођења Христовог… Прослављање Рождества Христовог није само тродневно или четвородневно празновање; важно је оно што му претходи, а то је пост… Сваки пост, па и божићни, представља припрему за дочек празника. Божићни пост се завршава Бадњиданом, који је непосредно увођење у празник Божић… Уочи Божића уобичајено се не спава, или се то чини сасвим мало, него се бди.

Највећу, ритуалну промену доживело је сечење бадњака, уношење сламе, изглед софре и припремање разних обредних колача, а управо ти делови обреда били су најинтересантнији. Овоме је највише допринела урбанизација, као и период неверовања у Бога и непоштовање хришћанских празника.“

Кад су куће наших предака имале огњишта, секао се велики бадњак, који се на огњишту жарио целу ноћ. Домаћин би поранио са заметнутом секиром и торбом преко рамена. У торби је носио мало кукуруза и жита, одабрао бадњак, а пре него што би га посекао, посуо би га житом и кукурузом поздравивши га: „Христос се роди!“ Посечени бадњак требало је да падне на источну страну, а домаћин је обавезно имао рукавице. Истовремено са бадњаком сече се и гранчица дрена, чији се пупољци рано на Божић узимају у кашичици меда. Печеница се вртела на ражњу и требало је да буде печена пре него што се бадњак унесе у кућу. Домаћин је стављао бадњак пред улазна врата, узимао врећу, ишао у сењак да је напуни сламом, а потом је стављао поред бадњака. 

Домаћица је спремала ручак, који је обавезно био постан, као и разне божићне колаче. Поред божићног колача, који има изглед славског колача, месила је хлепчиће за здравље: шаку, кику, квочку, волове, крмачу, њиву… Сваки хлепчић је имао неко значење. Хлепчић у облику шаке представљао је мушку децу, у облику плетенице женску децу, два упоредо састављена хлепчића са попречним ваљчићем од теста на предњој страни представљали су волове. То нам је остало од старих паганских обичаја.

Увече сви журе да стигну кући на време. За вечером треба да су сви укућани. Баба ће изаћи са унучадима, узеће врећу са сламом на леђа и почеће да обилази око куће квочући: „Квоц, квоц“, а унучад за њом пијучући: „Пију, пију“. Око куће се три пута обиђе, а онда, ако баба може да унесе бадњак, узима га и улази у кућу. Ако је бадњак тежак, њега ће унети деда или неко од мушкараца, домаћин. Приликом уласка у кућу баба или домаћица ће рећи: „Христос се роди!“, а најстарија снаја ће је дочекати речима: „Ваистину се роди!“. Затим ће је попрскати житом и кукурузом који су припремљени у ситу. У сито се стављају још ораси, суве шљиве, смокве, јабуке, парче беле бундеве, новчаник са парама, а све се то покрије божићним колачем. Баба, односно домаћица ставиће сламу по свим креветима и у сваку просторију, на софру, а оно што претекне, испод софре; преко сламе на софри стави се чаршаф. Седа се за сто; зна се где је чије место. Домаћин очита Оченаш, окади софру и вечера може да почне. Вечера се оно што је остало од ручка – рибља чорба и пасуљ пребранац, сарма, али се додају пржена риба и печени дулеци. За вечером се штрпне помало од свих колача, а после вечере домаћин узима из сита орахе и прво баци у сваки ћошак по један; прво на исток, затим на запад, север и југ, говорећи: „У име Оца и Сина и Светог Духа, амин!“ Затим свим укућанима подели од свега помало: ораха, сувих шљива, смокава. После вечере се обично запева.

На Бадњидан се ништа не позајмљује из куће, а ако је што раније позајмљено, то се тражи натраг, јер не ваља да божићкује ван куће. Ако на Бадњидан буде облачно – биће родна година. То вече нико никоме не иде, јер би се онда сматрао полажеником. Сви ће имати миран сан, изузев оних који ће сутрадан морати да поране да заузму место полажајника. Пушке и прангије су већ увече припремљене и напуњене. Стајаће одело је припремљено на столици поред кревета, само да мајка не закасни са буђењем. Чим се мало раздани, чуле би се прве пушке и прангије; неко је већ заузео место полаженика. Керови су узнемирено лајали, уплашени од пуцњаве, која је била уобичајени знак да долази полаженик. Кад полаженик уђе у авлију, погледа у прозоре да види да ли је лампа упаљена; ако није, лупи прангијом о неки камен или басамак. Пуцањ ће пробудити домаћицу која ће брзо устати, обући се и упалити лампу; отвориће врата полажајнику са припремљеним ситом у рукама. Полаженик је поздравља: „Христос се роди и срећан Божић!“, а она му одговара, посипајући га житом и кукурузом: „Ваистину се роди!“, исто као када се претходне вечери уносио бадњак. Одлазе до огњишта, где ће полажајник, џарајући по синоћ упаљеном бадњаку, благосиљати дом у који је дошао: Колико варница, толико здравља и весеља, тако се овце близниле, јагњиле два јагњета, крмаче прасиле и краве телиле; толико пилића по авлији трчало, тако усев у пољу рађао, толико пара у дом долазило! У овај дом вазда пријатељи долазили, а непријатељи га обилазили! Домаћица, задовољна благословом, полажајника ће сместити за софру и послужиће га медом. Тада већ устаје и домаћин и остали укућани. Ко иде да се причести, не узима ништа у уста, а они који се не причешћују, узеће меда и воде.

Доручак ће почети када се врате они који су били у цркви. Доручковаће се печење. Пост је дуго трајао и људи су пожелели да се мало омрсе. Пре тога ће се попити понека хладна шљивовица, а после ће се залити којом чашом вина. Кажу да на Божић ваља започети неки посао, и сви се труде да нешто почну да раде како би следеће године сви били вредни.

Ручак ће почети тачно у подне. Сви ће бити за софром; домаћин ће упалити малу свећу која стоји у једној чаши напуњеној кукурузом и житом, омотаној црвеним концем. Са полажајником ће домаћин ломити колач говорећи: „Колач ломили, Бога молили!“ или „Христос се роди – Ваистину се роди!“, затим ће три пута пољубити преломљени део говорећи: „У име Оца и Сина и Светог Духа, амин!“ Док се колач ломи, сви укућани стоје. Затим домаћица окади софру, а домаћин очита Оченаш; сви седају и ручак почиње. Наздравиће се неком „ладном“. На сто се прво износи супа, затим месо из супе, сарма (кува се најчешће о божићним празницима). За време ручка подели се чесница коју је домаћица ујтру спремала и у коју је ставила новчић. Домаћин изломи чесницу на онолико парчади колико има укућана, а једно више се намењује стоци. Тражи се новчић. У чијем се парчету нађе, тај ће бити срећан и имати пара целе године, а новчић ће се залепити на штукатор – плафон. Ако се нађе у парчету које је намењено за стоку, онда ће се за њега купити соли да би се стока солила. Чесница се месила од кукурузног брашна.

Дешавало се да се сусретну два полажајника, и у том случају било је места за оба, али је главни онај који је дошао први. Како су код нас полажајници обично била деца из породице, ту и није било љутње ко ће бити главни. Полажајнику је било остављено на вољу хоће ли код домаћина остати цео дан или ће после ручка ићи кући, а могао је остати и на спавању.

Сутрадан ће опет бити на ручку код домаћина, а трећег дана, после ручка, добиће од домаћице посебан колач, који се меси у облику прекрштених руку, налик на број 8, и неки дар: чарапе, рукавице или пешкир. Домаћин ће га даривати неком новчаницом. Млађи укућани припремиће му испраћај лупајући у старе канте и шерпе. Он ће се потрудити да их изненади и да што пре напусти авлију.

Трећег дана се цела кућа чисти и сви се труде да што пре скоче са кревета. Онај ко остане последњи, биће за ту годину „божићни квасац“ или „пувањак“. Тада се износе бадњак и слама и бадњак меће на неко родно дрво, а слама такође помало ставља на воћке. У годинама док су коришћене сламарице, домаћице су их трећег јутра празниле, палиле стару сламу и пуниле их новом сламом. Негде је заступљен и обичај да сву сламу једна од жена изнесе ван авлије и баци, а кад се врати, ко је први сретне, питаће је: „Коме си послала буве?“ Она ће му шапнути на уво да нико не чује, то остаје као тајна. Неки су, пак, ђубре односили даље од куће, у неку јаругу да га вода однесе како би однела и нечистоћу из куће.

Ако је на Божић облачно – родиће воћке, а ако има доста снега – биће родна година. На Божић се, обично, пребројава новац да би га било довољно следеће године.

Прослава Божића показује да су основни елементи празника, као паљење бадњака, храна која се налази на свечаној трпези, печено месо (печеница) и улога полажајника (човека који први честита прославу Божића у кући домаћина) феномени чији су корени у далекој прошлости.

Најбољи примери су божићне припреме одређених хлебова са шарама (чесница), храна на свечаној трпези, посипање полажајника житом, обичај да се извуче столица полаженику да он седне на под (како би се срећа приковала за под), као и штошта друго, што све симболизују благостање и срећу.

Данас се Божић обележава на сличан начин као и некада, али у свим домаћинствима нема оних припрема и церемонија, нема поста, чак неки не посте ни на Бадњидан. Многи и данас припремају печеницу, али ретко на ражњу, припрема се трпеза са доста квалитетне хране, пића, колача. Сада се на пијаци купују „сламке“ од бадњака и по неколико стабљика сламе. Питање је да ли ће домаћин уопште имати полажајника. А ако неко и дође, нема где да упали бадњак, јер све мање има шпорета на дрва. Од свега је најважније да се Срби сећају својих празника и да им се било како помоле за спас.

Српска Нова година (Св. Василије Велики)

Увек се слави 1. јануара (14. јануара по новом календару). Не знамо како су је дочекивали наши стари, али знамо како се дочекивала у 20. веку. Млађи би се договорили код кога, а старији у којој кафани ће да чекају Нову годину. Припремило би се пиће и храна, и уз песму и шалу дочекивала зора. Они који су ишли у кафану, носили би храну, а тамо би се послужили пићем.

За овај дан се остављала глава од божићне печенице и месили су се колачи од „лиснатог“ теста, који су шарани са три сламке састављене једна уз другу. Био је обичај да се изнад улазних врата кредом напише „Срећна Нова година“. Овај дан се још назива Мали Божић, на ручак се зове и полаженик.

Богојављење

Празник је посвећен крштењу Христа на реци Јордану. Крштење је обавио Јован Претеча. У току вршења крштења отворила су се небеса, и глас Бога Оца обзнанио је да је Исус његов син. Увек се слави 6. јануара (19. јануара по новом календару). Увече, уочи Богојављења, иде се у цркву, где се остаје целу ноћ. Они који нису били преко ноћи, долазе изјутра да се помоле Богу. Када се заврши литургија, сви сачекају да се освешта вода и да се наточи мања флаша. Вода се чува преко целе године. Сматра се лековитом и да има моћ исцељења. Обичај је да се ујутру, на овај дан, у реку баца крст, а одважни људи пливајући износе га из воде.

Свети Јован Крститељ

Слава је многих породица, а посвећен је овом светитељу који је крстио Исуса Христа у Јордану. Слави се по Богојављењу 7. јануара (20. јануара по новом календару).

Свети Сава, први српски архиепископ

Св. Сава: Србин, Србија, Српство; први српски архиепископ, законодавац, писац, дипломата. Рођен је око 1176. године, као трећи син у породици рашког жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића. Крштено име му је било Растко. Врло млад, са непуних 20 година, бежи из двора и одлази на Свету гору где се замонашио и добио име Сава.

За школску славу је успостављен одлуком Совјета Кнежевине Србије 1840. године. Слави се 14. јануара (27. јануара по новом календару) као школска слава. Ђаци су за тај празник припремали програм, који се састојао из рецитација и песама о Св. Сави. Домаћин, неко од Ресничана, држао би славски колач, а за ђаке припремио кувано жито, разне ситне колаче и бонбоне.

Краљевина Југославија је устројила одликовање Орден Светога Саве I, II и III реда, који је додељиван за изузетне заслуге. Нажалост, после ослобођења, 1947. године, укинута је школска слава, да би пре двадесетак година била поново враћена у школе.

Сретење Господње

Слави се у част сретења Исуса Христа са Симеоном Богопримцем, 2. фебруара (15. фебруара по новом календару). По народном веровању, тога дана се срећу зима и лето. Ако је тога дана облачно, зима неће дуго трајати, а ако је сунчано, зима ће се наставити још шест недеља.

Народ је посматрао излазак мечке из брлога. Ако је леп и сунчан дан те мечка угледа своју сенку, враћа се у брлог да настави спавање; биће још зиме. Ако је облачна и нема сунца, нема сенке, мечка се задржи напољу; нема зиме. Касније су тај догађај пратили новинари по зоолошким вртовима и преко штампе о мечкином изласку обавештавали народ.

Младенци

Славе се 9. марта (22. марта по новом календару) у знак сећања на погибљење 40 младића који приђоше Христовој вери. Тога дана се ранило, чистило двориште, башта, воћњак и ђубре стављало на гомилу, потом би се запалило, а деца су га прескакала. Тада почиње пролеће.

Млади који су током године, између Младенаца, ступили у брак, у кругу своје родбине обележавају овај празник. У периоду од почетка седамдесетих година па до краја прошлог века неки су овај празник врло богато обележавали, тако да се и није много разликовао од свадбеног весеља.

Благовести, Лазарева субота – Врбица

Благовести се славе увек 25. марта (7. априла по новом календару). Врбица је, пак, покретан празник; то је празник младих, па они пре поласка у цркву одлазе да насеку младог врбовог прућа којим ће се опасати пошто га свештеник освешта. Те гранчице су доносили кући и њима китили икону, а кора је служила за справљање неких мелема. Ускршњи празници почињу Лазаревом суботом – Врбицом, која је обележавана у школама ђачким шетњама и кратким излетима, уз ношење врбових гранчица и уз звоњење дечјих звончића. По селу су ишле и лазарке, две-три младе Циганчице, и од куће до куће певале: „Играј, играј, лазарке, гола боса, Циганке; ова кућа богата, има доста дуката“. Сличне њима биле су и додолке, које су при пролетњим сушама молиле за кишу. „Наша дода Бога моли, да ороси росна киша; играј, играј додолке, гола, боса Циганко“. И лазарке и додолке биле су окићене венчићима цвећа и зеленим гранчицама. Поливане су водом и дариване намирницама. На Цвети се ишло на причест, а ако се неко није причестио на Теодорову суботу, то је оставио за Ускрс, а ишло се и у госте родбини и пријатељима.

Верује се да зима траје до Благовести и да се од тада може сејати кукуруз.

Васкрс и Велики петак

Васкрс је празник којим хришћани обележавају васкрсење Исуса Христа разапетог на крсту. Датум празновања Васкрса установљен је од 325. године, када је за време цара Константина, на Првом васељенском сабору, донета одлука о вечитом обележавању чина распећа на Часни крст. Васкрс је покретан празник, мења датуме, али је увек у недељу. Претходи му Велики пост, који траје седам недеља. Почиње Сиропусном, Белом недељом, Белим покладама; у ствари, први дан поста је понедељак у Чистој недељи. Друга недеља се зове Пачиста, трећа Крстопоклона, четврта Средопосна, пета Глувна, шеста Цветна и седма Страсна. Светла је, почев од првог дана Васкрса. Пре почетка Васкршњег поста, нарочито код оних породица где ће сви укућани постити цео пост, све се пере од масти, пошто ће се у тој кући све до Васкрса строго постити.

За покладе у Белу недељу постојао је посебан обичај да се на улазна врата стави глогов трн са три главице белог лука, да ту остане до Васкрса. За вечеру се обавезно спремало живинско месо, које се прокувавало, као за супу, зачињено са доста белог лука. Ово се чинило да би се вештице отерале од куће. Затим су барена јаја, а вода у којој су барена није просипана, већ су се у њој квасиле руке и лице да се чељад не би крастала.

Почетком Беле недеље реснички момци би се сакупили у неколико група, по пет-шест у групи, и облачили женску одећу. Један је био младожења, један млада, а остала три-четири момка свекар, свекрва, заова или јетрва. То је био „маскенбал“, а његови учесници звали су се „сликари“. Увече су ишли по кућама у којима има девојака: мало би поседели, нашалили се са укућанима, домаћице су им износиле комаде сувог меса, сланине, гибанице, јаја, колача и слично, или давале понеки динар и послужиле их неким пићем, после чега би отишли даље. Тако прерушене и са промењеним гласом, желели су да их не препознају. И дечурлија није седела скрштених руку. И они су се прерушавали у „сликаре“, а облачили су старе кожухе и гуњеве. На главе су стављали шубаре и маске, које су сами правили од картона. Ишли су у групицама, а задовољавали су се неким динаром или јајетом које би онда носили сладолеџији и продавали и затим делили зараду.

У току Беле недеље главна забава и разонода млађарије биле су љуљашке и витлови на којима се љуљало и витлало преко целог дана. Скоро у сваком домаћинству на погодном стаблу прављена је љуљашка. Витла су прављена на раскрсницама, око три-четири у селу, а састојала су се од дебљег, добро укопаног дрвета – стожера и на његовом врху добро спојене и причвршћене јаче мотке (из једног или два дела), укупне дужине од шест до осам метара, са гвозденим држачима на крајевима. На крају сваке стране седело је по једно лице држећи се за држач, док су други окретали и убрзавали или успоравали вожњу.

Ресничка витла

Причу о витлу у порти и Пауновића крају испричала нам је Љубинка Митић.

„Раније се народ припремао за Васкршњи пост, а посебно за Белу Сиропусну недељу која је претходила Васкршњем посту. Породице које су у родбинским или пријатељским односима, међусобно су се посећивале у тим приликама, и зависно од материјалног стања, припремале бољу храну него свакодневно. Млади су се у Белој недељи окупљали свакодневно и забављали око витла и љуљашки. Готово у сваком дворишту, посебно где има млађарије, под неким погодним стаблом или тремом коша вренгијама су везиване љуљашке. Што је дрво било више, и љуљашка је била боља. Управо због те погодности главна окупљања су била у двориштима Љубе Радовановића и Живана Матића. Витла су постављена у порти, на пољани где је сада пошта и на раскрсници код Паунових кућа према Стражевици. Витла су правили и постављали младићи. То је био захтеван посао за који су се они раније припремали. Требало је добро укопати стожер и наћи што правије стабло у облику бандере. На крајеве стабла би седале храбрије девојке, а са другог краја би младићи око осе стожера вртили витло. Што брже, то боље, мада је у овој опасној забави било и случајева повређивања.

Једне године, средином педесетих минулог века, дошло је до сукоба између младића из доњег краја код порте и младића из горњег краја ка Стражевици. Младићи чије је витло било у порти, једне ноћи исекли су витло младићима код Пауновића кућа. Разлог је био љубомора. Витло у горњем крају је било боље; око њега се више окупљало младежи, а крај је услед веће посећености био значајнији. Не зна се ко су били ти младићи. Очекивали су, ови доле, да им ови врате истом мером, па су своје витло увече скидали и носили код Пере Лазаревића на чување. Илија, Боривоје и Мића Митић, Миса Танасијевић и Пера Пауновић, момци из горњег краја, организовали су се и једне ноћи кренули у акцију. Када су после поноћи дошли близу дворишта Пере Лазаревића, керови су их осетили и почели да лају. Пера је изашао, накашљао
се да им да до знања да их очекује. Међутим, они су у својој намери били решени. Боривоје је из кратежа испалио метак у вис. Пера је схватио озбиљност ситуације, па је ушао у кућу, керови су се неким чудом умирили. Младићи су ушли у двориште и исекли витло на три дела, затим су отишли и у порти исекли стожер.

Овај догађај је дуго препричаван, а о њему је убрзо настала и песма:

“Једно вече друштво мало
у задатак је оно стало,
и планове оно има,
шта да ради са витлима.
Два су много, неко рече,
једно треба да се сече;
исекоше исто вече,
ал их нико не затече.“

Велика недеља

У седмој (Великој, или Страсној) недељи сви су дани велики. На Велики четвртак се везују звона и биће везана до првог дана Васкрса, кад ће се огласити на првом јутрењу. Ову недељу би требало сви да посте, без обзира на то да ли ће се причестити. Од Белих поклада почињао је Велики пост, па је, поред спремања боље вечере, ваљало да сваки укућанин једе кувана јаја и белог лука, због вештица и урока. Такође се у овој недељи не допушта никакво весеље, нити живот недостојан хришћанина. Нису дозвољене ни свадбе, јер се сматрало да ће деца, зачета у време поста, бити болешљива. Велики петак је дан Христовог распећа и требало би да буде строго постан; препоручује се да се тога дана и не једе. На Велики петак фарбају се јаја. Некад се бојило готово искључиво црвеном бојом; касније је додавана још нека боја, а кад се почело производити „варзило“, било је много шаренила. Доцније су јаја шарана, а онда је почело са производњом сличица које се лепе на јаја.

На Васкрс сви, и деца и одрасли, облаче свечана одела; све чисто, опрано. На старима и младима примећује се нека благост. Од Васкрса па све до Спасовдана поздравља се са: „Христос васкрсе!“, а одговара са: „Ваистину васкрсе!“ Сви иду у цркву, а обред причешћивања је исти као за Божић. Кад се породица врати кући, мајка ће свима дати понеко јаје и онда почиње туцање јајима. Разбијена јаја се поједу, а она најјача узму деца, која ће се туцати са сеоском децом.

Некад се договоре да онај чије јаје победи, узима оно разбијено. Појавила су се и дрвена јаја, али су она брзо примећена, и свако је пре туцања прво пробао јаје да ли је право. Ручак је свечан и тад свако руча код своје куће. За печеницу се клало прасе. Јагањци се, по обичају, не кољу до Ђурђевдана. Поред деце, Васкрсу се још радују шипарице које су се припремиле да проиграју. За Васкрс је приређивана игранка на некој утрини или авлији, а село које има цркву – у црквеној порти.

Свети великомученик Георгије – Ђурђевдан

Није покретан празник и стално се слави 23. априла по старом (6. маја по новом) календару. Уочи Ђурђевдана народ иде по пољу и бере млечику од које ће да се плету венчићи. Од младог врбовог прућа прaвљени су крстови који ће се стављати на све капије и улазна врата, кровове зграда, бунаре, баште, воћњаке, па и у њиве. Помало лишћа граба и дрена ставља се деци и младежи у џепове да буду здрави и да се за њих грабе девојке, односно момци, а врбовим прутовима се опасују да расту као врба. Сва је гора озеленела, и у народу се говори, што је и у песмама опевано, да је „Ђурђев данак хајдучки састанак“, а „Митров данак хајдучки растанак“. Јер, тада су се хајдуци састајали у озеленелим шумама, напуштајући своје зимовнике и јатаке код којих су проводили време од Митровдана до Ђурђевдана.

У тим протеклим временима о Ђурђевдану су погађани чобани и пољари за чување стоке и поља, јер од тада, понегде и од Младенаца, више није било дозвољено причињавати штету пољским усевима и ливадама.

За Ђурђевдан се кољу први јагањци. Ноћ уочи Ђурђевдана момци неће спавати, већ ће покушати да скину неку девојачку капију. Ако успеју, однеће је негде даље, у неки поток. Ко се тога на време сети, капију причврсти, а ко то не уради, мораће ићи да је тражи. Момци су имали обичај да поберу цвеће из баштица својих симпатија и да га однесу код Старе чесме, како би га девојке по доласку на чесму препознале. Догађало се да се у тој берби цвећа и претера, па су уочи Ђурђевдна баштице чуване. Познато је да је Милан Недељковић у једној „крађи“ цвећа био рањен.

У Реснику су после Ђурђевдана чобани истеривали стоку на испашу да се, како се говорило, затрави.

Марковдан

Осим крсне и летње славе коју славе поједине породице и фамилије, свако село има и своју заједничку месну славу, која је у местима где постоји црква истовремено и црквена слава. Месна слава Пиносаве је Марковдан (25. априла по старом календару, 8. маја по новом). Тада ресничка младеж, каљавим путем према Авали, најчешће одлази и враћа се пешице, дан и вече проводећи на вашару у порти пиносавачке цркве.

Свети Василије Острошки Чудотворац

Много се слави у западним српским крајевима – Црној Гори и Херцеговини. Св. Василије је рођен у Поповом Пољу 1610. године. Био је митрополит захумски и скендеријски, упокојен је 29. априла (12. маја по новом календару) 1671. године у манастиру Острогу, у Црној Гори. Ово је један од најпосећенијих манастира српских. Више га посећују Срби из света, из дијаспор, него наши домаћи, а није мали ни број Турака и католика који су потражили лека у овом манастиру.

Вазнесење Господње – Спасовдан

Један је од седам Господњих празника посвећених Христу Господу; увек је 40. дана после Васкрса. Покретан је празник, али увек пада у четвртак. Спасовдан је литија Жарковаца, када у порту цркве Вазнесења Господњег у Жаркову долазе многобројни гости из оближњих села, па и из Ресника.

Тројице – Духови

Увек је седме недеље по Васкрсу. Посвећен је Силаску Светог Духа на апостоле. Назив потиче од Свете Тројице: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети, славе се три дана. Од Духова и у току седмице по Духовима села у нашој околини имала су своје дане литија и преслава. Иначе, од ближих села Духове светкују Рипањ (први и други дан) и Кумодраж (други и трећи дан), где наши грађани, углавном младеж, одлазе у госте и на вашар.

Свети Кирило и Методије

Браћа Константин (Ћирило) и Методије рођени су у Солуну. Први су словенски просветитељи, утемељивачи словенског језика и богослужбене књиге. Празновање овог дана установљено је врло касно, тек 1863. године у Русији, а поводом хиљаду година од настанка словенске писмености. Прославља се увек 11. маја (24. маја по новом календару).

Цар Константин и Јелена

Увек је 21. маја (3. јуна по новом календару), а посвећен је цару Константину и његовој мајци Јелени. Константин је рођен у Нишу 274. године. Јелена је пронашла Часни крст, а Константин је издао Милански едикт (313. г.) којим је хришћанству дата слобода вероисповедања.

Свети велики Лазар и свети мученици српски – Видовдан

Увек је 15. јуна (28. јуна по новом календару); слави се у спомен битке на Косову пољу која се одиграла 15. јуна 1389. године, а у којој су погинули предводници обе војске: српски кнез Лазар и турски султан Мурат. На овај празник нико не пева и не игра, ваља се присетити свих изгинулих на Косову. На Косову расте један од најлепших цветова: косовски божур, по народном веровању, обојен крвљу палих српских јунака.

Рођење Св. Јована Претече Крститеља – Ивањдан

Празнује се као дан рођења св. Јована Крститеља; увек је 24. јуна (7. јула по новом календару). Уочи Ивањдана девојке излазе у поље да беру ивањско цвеће, које плету у венчиће и ките врата као за Ђурђевдан. У венчиће се ставља бели лук да би био заштита од грома, као и црвена ружа да би и оне биле румене као руже. Народ верује да се тога дана на небу сунце три пута заустави.

Свети апостоли Петар и Павле – Петровдан

Овом празнику претходи пост. Петровдан се увек светкује 29. јуна (12. јула по новом календару). Петар је разапет на крсту, а Павле посечен мачем у Риму 64. г. Ово је и слава топчидерске цркве где Ресничани такође радо одлазе на вашар.

Свети Прокопије

Није црвено слово, али га хришћани празнују. Био је ратник, одгајан у духу римског идолопоклонства; прогонио је хришћане све док није чуо Христов глас који га је преобратио у хришћанина. Посечен је 303. године у граду Кесарији. Увек је 8. јула (21. јула по новом календару).

Огњена Марија

Прославља се 17. јула (30. јула по новом календару); верује се да је сестра Св. Илије и да спасава свет од громова брата Илије. Право име јој је Марина, а страдала је када је имала 16 година.

Свети пророк Илија

Народ га назива Громовник, слави се увек 20. јула (2. августа по новом календару). Вози се у златним кочијама које вуку огњени коњи, и кад се разљути, севају муње и ударају громови. Зато његове сестре Огњена и Блага Марија морају да крију од њега дан његовог рођења, јер би тада могао да проломи небеса. За Светог Илију увек се клао стари добри петао.

Блага Марија

По народном веровању, старија сестра Св. Илије; увек је 22. јула (4. августа по новом календару). Верује се да се Христос прво њој јавио после свог васкрсења, тако да зна неке његове речи које остали апостоли не знају. Име јој је било Марија, названа Магдалина, јер је рођена у граду Магдали у Палестини.

Преображење

Исус Христос је знао да ће бити распет, а исто тако да ће васкрснути и преобразити се. Да се његови следбеници не би уплашили и отуђили од вере, он је своја три ученика Петра, Јована и Јакова повео на гору Тавор и тамо им показао своју божанску моћ преображења. Рекао им је да о овоме ником не говоре док он не васкрсне. Тиме им је показао шта ће се у скоријој будућности десити, што се стварно и догодило. Увек се слави 6. августа (19. августа по новом календару), а у народу се сматра да се тога дана лето преображава у зиму.

Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина (у народу Велика Госпођа)

Овоме празнику претходи великогоспојински пост, празнује се 15. августа (28. августа по новом календару); непокретан је празник. После погубљења, висећи на крсту, Исус, показујући на Јована, рече матери: „Ено ти сина“. А Јовану: „Ево ти матере“. Знао је да ће га Јован послушати и да ће гледати Марију као мајку. Живела је 15 година после Исуса Христа; њеном погребу су присуствовали сви апостоли, изузев Томе. Он је стигао трећи дан после погреба и када је хтео да је целива, у ковчегу је била само плаштаница. Како је записао Св. Николај, живела је око 60 година.

Велика Госпојина, као празник манастира Св. Архангела, има за Ресник и мештане оближњих места посебан значај и улогу о чему ћемо више говорити када будемо излагали о манастиру Раковици.

Усековање главе Светог Јована Крститеља

Посвећен је Јовану Претечи, дану када је посечен. Слави се 29. августа (11. септембра по новом календару).

Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина (у народу Мала Госпођа)

Празник је посвећен дану Богородичиног рођења, увек се празнује 8. септембра (21. септембра по новом календару). Један је од пет празника посвећених Богородици. Свадбе су почињале после овог празника.

Воздвижење Часнога крста – Крстовдан

Часни крст је пронашла Јелена, мати цара Константина, укопала га је у темеље храма, и многи болесни и хроми поред њега су нашли лека. На Голготу га је поново, истим путем којим је Христос ишао на погубљење, изнео цар Ираклије и положио у храм Светога Васкрсења. Увек се слави 14. септембра (27. септембра по новом календару).

Преподобна мати Параскева – Света Петка, Петковдан, Петковача

Увек се празнује 14. октобра (27. октобра по новом календару). Тврди се да је пореклом Српкиња; замонашила се после смрти својих родитеља. Упокојила се почетком 11. века, а мошти су јој преношене у неколико градова. Једно време су биле у Београду, из кога су однесене у румунски град Јаши, где се и сада налазе. Назива се још Трновска, по бугарском граду Трнову, јер се и тамо налазила, али се зове и Српска и Београдска. Мошти су јој почивале и у Цариграду. Кад су мошти пренете у Београд, њих је сачекала кнегиња Милица са синовима и деспотицом Јефимијом. Биле су положене у цркви Св. Петке на Калемегдану. И данас се око ове цркве и воде окупља много народа тражећи лека било за себе, било за своје ближње.

Петковача је рушањска преслава, село у коме Ресничани имају много родбинских и пријатељских веза и где често одлазе.

Свети великомученик Димитрије – Митровдан

Празнује се 26. октобра (8. новембра по новом календару) у част Св. Димитрија Солунског, рођеног у граду Солуну.

Како горе остају без лишћа, те се хајдуци по њима не могу слободно кретати, они се тога дана растају и иду својим јатацима на зимовање. Зато народ каже: „Митров данак, ајдучки растанак“.

Сабор Светог архангела Михаила – Аранђеловдан

Слави се 8. новембра (21. новембра по новом календару) као сабор архистратига Михаила и осталих небеских бестелесних сила. Као празник је врло рано установљен, још у 4. веку, у периоду најранијег хришћанства. Верује се да он прихвата душе умрлих како би им измерио добра и лоша дела и упутио их у рај или пакао. Многи га славе као крсну славу, али, како се сматра живим свецем, за тај дан се не спрема жито – кољиво.

Свети Никола – Никољдан

Једна је од најчешћих слава у Срба. Славе га још морнари, рибари, као и многи еснафи – удружења занатлија. То је посна слава, увек у време божићног поста; међутим, многи свечари у Војводини на тај дан мрсе. Увек је 6. децембра (19. децембра по новом календару).

Детињци, Материце, Оци

Детинци су празник који се слави на три недеље пре Божића, посвећен је деци која треба да тога дана скромним поклонима обрадују своје родитеље. Материце су друге недеље пред Божић, и тада се мајке одужују деци, која их везују канапима да би их уз поклон деца одрешила. Оци су прве недеље пред Божић. Деца везују очеве и чекају поклоне да их одвежу. Сва ова три празника су породици давала посебну драж и чинила породичну атмосферу лепшом и топлијом.

Задушнице

Ово су дани посвећени мртвима. Народ верује да се тад отварају гробови. Има их пет у години и увек падају суботом; неко их дели на главне и споредне. Код нас је обичај да се тих дана изнесе много хране на гробове, што је у супротности са православљем. На Задушнице се износи жито, вино да се прелије гроб и да се окади. Свештенику се да списак свих мртвих из породичне читуље које треба поменути. Падају суботом, четири пута годишње.

Побусани понедељак

Први понедељак после Васкрса. На гробље се износе васкршња јаја, или се нова фарбају, понесе се неки нож или мотичица да се гробови мало побусају.

Недеља

Све су обележене црвеним словом (бојом), а четврта Божја заповест гласи: „Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана у недељи ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме“. Што ће рећи: пођи у цркву, помоли се Господу Богу за све оно што си добро урадио, а замоли га за опроштај за оно што си учинио а није требало. Знај да је Господ милостив и да ће сваком опростити за искрено покајање. Нема нас безгрешних; Господу ће бити мило да што мање чинимо грехова, а то ћемо постићи само верујући у Њега.