Jedna od glavnih odlika srpskog pravoslavlja jeste krsna slava, tj. krsno ime. „Gde je Srbin – tamo je i slava“, ali i obratno: „Gde je slava – tamo je i Srbin“. Jedno bez drugoga je nezamislivo.

Slava ili krsno ime jeste odabrani svetac kojeg slavi cela familija. Krsna slava je dan kada su se naši preci krstili, i to cela porodica i celo pleme, pa je krsna slava porodični praznik. Smatra se da vodi poreklo od najstarijih vremena, od primanja hrišćanske vere, i da je zaštitnik određenih porodica i bratstava. Ona je jedno od najglavnijih obeležja naše nacionalne i verske pripadnosti.

Slava je slavljena u vreme i nevreme. Srbin ju je slavio i u najtežim trenucima svog života: u ratu, na frontu, u izgnanstvu i ropstvu, u žalosti i radosti, u bolnici, u bedi i siromaštvu isto, kao i u bogatstvu i izobilju. Naši vojnici su u jeku najžešćih bitaka u rovu lomili bajati vojnički hleb (tain), pevali tropar svoje slave, palili komadić voštanice koji su od kuće poneli samo da se slava obeleži!

Šta sve treba pripremiti za slavu?

Za slavu je najvažnije spremiti: slavski kolač, kuvano žito (koljivo), crno vino, sveću i tamjan, što u osnovi i čini obeležja slave, kao i spisak sa imenima članova porodice.

Slavska sveća

Za slavu se kupuje veća sveća, po mogućstvu od pravog voska, obično dužine 50–60 cm, a može i veća ili manja, zavisno od mogućnosti. Sveća treba da je žuta, a ne bela ili ukrasna. Ona se stavlja u čirak (svećnjak) i posebno ukrašava. Sveća se pali na dan slave, neposredno pred rezanje kolača. Ima običaja da se sveća pali pre dvanaest sati ili neposredno kada gosti stignu, bez obzira na vreme. Domaćin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i ime svoje krsne slave, celiva sveću i pali je šibicom. Sveća i njena svetlost simbolizuju svetlost nauke Hristove. Slavska sveća ostaje da gori do kraja ručka, a mala sveća se gasi čim se počne sa posluženjem žita. Inače, slavska sveća se gasi na sledeći način: domaćin se prekrsti, uzme čašu sa vinom, iz nje zahvati jednu kašičicu i nju izlije niz fitilj sveće koja gori. Vino polako ugasi sveću. Potom se svećnjak sa svećom stavlja pred ikonu ili neko drugo svečano mesto u kući i tu stoji do sledeće godine, a pali se prilikom zajedničkih kućnih molitvi.

U davna vremena Crkva je savetovala i preporučivala porodicama koje svetitelje da uzmu za svoju krsnu slavu ili krsno ime. Birani su veliki svetitelji koji se praznuju u jesen, zimi i u proleće, kada je manje radova na njivi. Pojedine porodice, opet, birale su dan kada će biti krštene, i svetitelja koji se toga dana slavi uzimale za svoju krsnu slavu.

Krsna slava se menjala samo u slučaju krajnje nužde, prenosila se s kolena na koleno sve dok ima muških potomaka. Običaj je bio da u porodici u kojoj nije bilo sinova, najmlađa ćerka i zet nastave da obeležavaju očevu slavu. Patrijarh Pavle je dao blagoslov da i ženski naslednici mogu da nastave slavu; ćerke nasleđuju slavu samo ako ostanu u kući. Neke porodice proslavljaju još jednog sveca kao krsno ime, ali, u manjem obimu (na primer, kada je žena jedini potomak iz svoje matične porodice, da se slava ne bi izgubila, a uzela je u kuću muža, koji je domazet).

Poznato je da se porodična slava nasleđuje „s kolena na koleno“, sa oca na sina, tako da se danas može lako zaključiti koje su porodice sa istim prezimenima od jednog pretka samo po tome koju slavu slave. Danas slavu žele da proslavljaju i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici. Njima je omogućeno sami da biraju slavu koju žele da slave, ili im je to neko predložio.

Kada otac predaje slavu sinovima

Ukoliko sinovi žive sa ocem u jednoj kući, oni svi zajedno slave slavu. Međutim, kada neko od sinova zasnuje svoju porodicu, oženi se i ne živi sa ocem, vrlo često odmah po odvajanju počinje da slavi krsnu slavu. Mnogi u Resniku i danas imaju predrasude da nastave slavu svoga oca kada se odvoje, kao i posle njegove smrti kada naslede imanje.

Kako se krsna slava prima od oca

Prve godine kada sin zasnuje samostalno domaćinstvo, on dolazi kod oca na slavu i tom prilikom počne preuzimati slavu, tako što će mu roditelji kupiti ikonu i kandilo, koji se nose u crkvu na osvećenje, a kad se slavski kolač donese iz crkve, otac iz svoje desne ruke predaje sinu deo kolača, poljube se, jedan drugom čestitaju slavu, pa otac poželi sinu da sa svojom ženom i decom, budućim unucima i potomcima, dugo slavi slavu u zdravlju i dobrom raspoloženju. Sin nosi deo kolača kući, podeli ga sa svojom porodicom, a već naredne godine počinje redovno da slavi svoju krsnu slavu.

Pozivanje na slavu

Slava je uvek bila vid gostoprimstva, što je podrazumevalo da onaj kod koga se ide na slavu treba da pozove u goste. Zatim, ako ste jednom pozvani na slavu, znači da ćete stalno biti pozivani i odlaziti puna srca, kao i da će se ta tradicija prenositi i na buduće naraštaje. Prethodnih decenija, do pojave prvih fiksnih telefona, u ovom selu gosti su za slavu posebno pozivani. Domaćin, ili neko od mlađih ode u kuću onoga koga želi pozvati ili koga godinama poziva, i uz prigodan razgovor uruči poziv za slavu. Deca su obično u manjim tkanim torbama „prtačama“ nosila lepe crvene jabuke koje su predstavljale simbol prijateljstva i ostavljala po jednu svakoj pozvanoj porodici. Donedavno su gosti iz istog mesta pozivani za slavu bardakom hladne rakije ili jabukom, dok su gosti iz drugih mesta dolazili bez pozivanja. Ako neko nekome ne ode dve godine uzastopno, smatra se da ne želi da razmeni slavske posete sa tom kućom. Naime, i tu se poštuje nepisano pravilo: „Dođi – da ti dođem“. Negde se, opet, kaže: „Na slavu se ne zove“. Ispravno je i jedno i drugo, ali dobro je podsetiti zvanice na nekoliko dana pred slavu. To se danas može učiniti pozivom, putem telefona, ili računara, mada je prikladnije to učiniti lično.

Proslavljanje slave je takođe prilika da se ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu vezu sa običajem, a domaćin je taj koji časti i ulaže značajna materijalna sredstva.

Srbi imaju oko sto pedeset porodičnih slava (krsnih imena) tokom godine.

Mnogo je štošta promenjeno u narodnom životu i običajima, ali slava je očuvana u našem selu kao najveća svetinja.

Najčešće slave u Resniku su Sveti Nikola, 19. decembar (Nikoljdan); Sveti Arhanđel Mihailo, 21. novembar (Aranđelovdan); Sveti Dimitrije Solunski, 8. novembar (Mitrovdan); Prepodobni Alimpije Stolpnik, 9. decembar; Sveti Georgije, 16. novembar (Đurđic); Sveti Jovan Krstitelj, 20. januar (Jovanjdan); Sveti Georgije, 6. maj (Đurđevdan), Sv. Luka, 31. oktobar (Lučindan); Sv. Vrači, 14. novembar; Sv. Trifun (Trifundan), 14. februar i dr.

Srpska narodna tradicija ne propisuje nošenje poklona na slavu, osim, kako je to ranije bilo, jabuke za domaćina-domaćicu ili kocke šećera za decu.

Oduvek su slave bile svečani dani koje su domaćin i svi ukućani očekivali s velikim nestrpljenjem i ljubavlju. U kući vlada svečana atmosfera, vedro duhovno raspoloženje i radost u iščekivanju slave. Tada su se domaćinstva u celini pripremala. Pošto su kuće bile skromnije, primitivnije, morale su da se preurede, okreče od poda do plafona. Na slavama su se okupljali prijatelji, kumovi i drugi dobronamernici kojima je slava, između ostalog, bila prilika da razgovaraju i izmenjuju iskustva.

Sa doseljavanjem na ove prostore, pa i u Resnik, stizali su i različiti običaji, verovanja i praznoverice iz krajeva odakle su naseljenici dolazili. Ali, običaji zatečenih familija prihvatani su i kao zajednički. Jedino je krsna slava ostajala ista kakva je bila i u starom zavičaju doseljenika.

Običaji su imali, i danas imaju, mnoge dobre strane (za unapređenje zdravlja, ishrane, higijene), jer se za praznike koji su se slavili, kuća morala okrečiti, oprati, očistiti, urediti dvorište, staje i drugi prostori. Čeljad i odrasli su se kupali, šišali, oblačili čistu i novu odeću. Slave su po značaju uvek zauzimale prvo mesto. U vreme pod Turcima na slavama su se ljudi dogovarali kako će se organizovati da uspešnije ratuju protiv turskih izrabljivača. Mnogi su pokušavali da taj običaj kod Srba iskorene. Ali slave niko nije mogao da ugasi. One su se i u najtežim vremenima i uslovima bar pominjale ako se nisu mogle masovno slaviti. Iako je posle Drugog svetskog rata, po Ustavu, Crkva, posebno u Srbiji, bila odvojena od države, starije generacije su je posećivale, dok je mlađima preko škole i preko Partije zabranjivana poseta crkvama.

Iako se slava oduvek smatrala etničkom odrednicom za srpski narod, u periodu vladavine komunističkog režima, gotovo pola veka, taj običaj je bio potisnut u brojnim porodicama u Srbiji. Poslednjih dvadesetak godina došlo je do prave „eksplozije“ prihvatanja porodične slave i načina njenog proslavljanja, kao i pojave novih pravila.

Svećenje vodice

Po starim običajima, obično nedelju dana pre slave sveštenik poseti svaku svečarsku kuću i osveti slavsku vodicu; sa sveštenikom obično ide i crkvenjak. Za osvećenje vodice domaćica pripremi činiju sa vodom, bosiljak, malu sveću i kadionicu, spisak ukućana koji tu žive, dok slavska ikona i kandilo vise o zidu na istočnoj strani. Poželjno je da na obredu budu svi ukućani sa domaćinom. Osvećenu vodicu ne treba prosuti, već njome valja umesiti slavski kolač. Neke domaćice tom vodom zalivaju cveće. Osveštenje vodice i molitve u domu vernika obavljaju se za duhovni napredak svakoga doma.

Svako selo ima nešto posebno u sprovođenju običaja, što nije čudno kad se zna da smo se na ovim prostorima sakupili sa raznih strana. Svako je zadržao nešto svoje, lično, od onoga kako se slavilo u starome kraju. Za slavu se uvek sprema dobar ručak. Čak i oni koji su slabijeg imovnog stanja, za taj dan postave najbolje što imaju.

Slavski kolač

Na jedan dan uoči slave domaćica mesi slavski kolač. Starije žene su mešenje kolača smatrale ritualom. Ustanu rano ujutru, obuku čistu odeću, očešljaju se i podvežu kosu maramom, pa zamese testo za kolač da nadođe kako bi kolač do podne bio pečen. Testo se pravilo od smeše belog prosejanog brašna, mlake vode, malo bogojavljenske i osvećene vodice koju je sveštenik svetio pred slavu, svežeg kvasca i malo soli. Kolač je ukrašavan raznim ukrasima od testa. Na njegovom centralnom delu i na četiri strane u znaku krsta odozgo utiskuje se pečat (slovo). Sam kolač simboliše Hrista koji je hleb života, a vino kojim se preliva, krv iz Hristovih rana.

U poslednje vreme, domaćice često kupuju gotove kolače u pekarama. Na dan slave rano ujutru neko od članova uže porodice odlazi do obližnjeg manastira Rakovice noseći kolač i žito na osvećenje. Kolačar (onaj ko nosi kolač u crkvu) prilaže crkvi svoje darove: tamjan, ulje, vino, a u novije vreme novac. Kada sveštenik prereže kolač i prelije ga vinom, onda svi ukućani sa domaćinom na čelu učestvuju u okretanju slavskog kolača, uz blagosiljanje.

Dizanje slave

U poslednje vreme s obzirom na to da sveštenici imaju svoje parohije i osvećuju vodicu pred slavu, sve veći broj domaćina reže i lomi kolač kod kuće sa svojim ukućanima i prijateljima.

Taj svojevrsni svešteni obred se u narodu naziva „dizanje slave“. On se vrši na sledeći način: svi prisutni se okupe oko stola na kome je slavski kolač, žito, sveća i vino u čaši. Neko praktikuje da doda slanik sa solju i stavi nešto malo od hrane. Ranijih godina su starije žene uz slavski kolač – „da ne bude sam“ mesile manje lepinjice (poskurice) u simboličnom smislu kao zaštitu za stoku. U današnje vreme sve je manji broj starijih žena, a i stoke, pa je taj deo obreda izbledeo. Domaćin se najpre prekrsti, pomene Boga i svetitelja koga slavi, celiva slavsku sveću i upali je. Potom okadi ikonu, kolač, žito, sveću i ostalo i prinese kadionicu da se okade svi članovi porodice koji se poklone i prekrste. Domaćin, zatim, u dubokoj pobožnosti i domaćinskoj ozbiljnosti, redom izgovara „dizanje slave“ čitajući posebne molitve iz Slavarice.

Potom se „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ govori ili čita – Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja, i na zemlji kao što je na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas, i oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga.

U nekim domaćinstvima se pomene molitva za zdravlje, tropar svecu kome je slava namenjena ili neka od mnogih narodnih molitvi.

Rezanje kolača

Kada se završi molitva, domaćin uzima kolač, preseče ga unakrst, a onda sa decom ili dragim gostom lomi kolač na sledeći način: vinom prelije centar kolača. Okreću kolač, onda srknu malo vina sa kolača, poljube se i kažu: „Hristos!“ Zatim se prelije centar kolača vinom i dva pečata, levo i desno. Izgovori se: „Hristos posredje nas!“, a ostali govore: „Jeste i biće!“ Ponovo se okreće kolač, preliva vinom centar kolača i sva četiri slova (pečata). Izgovori se „Hristos posredje nas, na vekove amin, i dogodine u zdravlju i veselju.“ Svi prisutni članovi porodice i gosti govore: „Amin, Bože daj!“ Onda lome kolač. Kad se kolač izlomi, onaj ko je sa domaćinom lomio kolač, deo kolača iz leve ruke spuštana na sto pored sveće i žita, a četvrtinu kolača iz desne ruke podiže visoko, blagosilja i predaje domaćici.

Sledi posluženje sa žitom, a poneko uz žito služi crno vino ukoliko žito nije osvećeno u crkvi. Najpre domaćin otpije gutljaj vina, a onda se za svakog narednog po starinstvu valjalo doliti. Deca takođe srknu vino „da malo porastu“.

Vino, inače, simbolizuje blagodat i silu Duha Svetoga koji sve osvećuje, a simboliše i krv koja je tekla iz Hristovih rana na krstu.

Posle sečenja kolača u crkvi (ili kod kuće, ukoliko se ne nosi u crkvu) kolač se iseče na kriške kao hleb. Najpre domaćin i ukućani uzimaju i jedu po deo kolača, a ostatak se postavlja na trpezu.

Panaija

Žito-koljivo (panaija) priprema se od kuvane i zaslađene pšenice u zrnu ili samlevene. Slavsko žito se kuva od čistog i otrebljenog pšeničnog zrna, najčešće „belije“ koja se ukuva u čistoj vodi, zatim procedi i malo prosuši. Prosušeno žito se poslednjih godina najčešće melje. U samleveno žito se dodaju šećer u prahu, mleveni orasi i malo vanilinog šećera radi lepšeg ukusa. Sve se stavlja u neku plitku činiju ili tacnu, lepo se oblikuje i po površini pospe mlevenim orasima. Žito obično služi domaćica ili neka devojka iz kuće, ćerka ili unuka. Neko je uz žito služio i vino, ali ono nije obavezno jer je žito već preliveno vinom.

Slavsko žito se kuva i prinosi u slavu Božju, u čast svetitelja koji se slavi, za zdravlje i napredak doma i njegovih ukućana.

Ujutro na dan slave, kolač i panaija (izuzev za Sv. Arhangela Mihaila i Sv. Iliju) nose se u crkvu na osvećenje. U poslednje vreme Crkva zahteva da se i za ove slave priprema panaija. Dok sveštenik čita tropar i molitve, u žitu gori mala sveća koja se posle sečenja kolača stavlja da izgori na mestu na kom se pale sveće za žive ili se ugasi kada počne obedovanje. Po dolasku kući prvi se panaijom posluži domaćin, a zatim svi ukućani.

Pristigli gosti se prvo uslužuju žitom, koje se sa upaljenom svećom i kolačem nalazi na stolu, a potom sedaju za sto. Dok domaćin sipa rakiju, gosti mu nazdravljaju sa: „Živeli, i neka ti je srećna slava, domaćine! Da slavimo u zdravlju i veselju još dugo godina!“ Te zdravice su nekada bile tako kitnjasto izgovarane da su ličile na narodne pesme. One su se prvo kazivale domaćinu, zatim za dobrodošlicu, a pred polazak gostiju kući domaćin bi nazdravio za srećan put.

Sve do Drugog svetskog rata gosti su dolazili na ručak oko 14-15 časova, a sada, izuzev gostiju iz drugih mesta, dolaze na večeru. Po običaju, domaćinu se donosila jabuka, a ostalima, naročito deci, neki manji poklon (ratluk, šećer, bombone…).

Slavski ručak je uvek bio poseban i svečan. Jelo se polako i zalivalo pićem. Sa ručkom se nije mnogo žurilo. Običaj je da gosti pri polasku ispiju čaše sa nasutim pićem, i dok se spremaju za odlazak, domaćica spremi malo pečenja i kolača da ponesu svojim ukućanima, a domaćin, po odlasku gostiju, vinom gasi sveću i prati na koju će stranu dim da krene – dobro je ako ode u visinu.

Nekada se krsna slava slavila četiri dana: navečerje, slava (prvi dan slave), patarice (drugi dan) i okrilje (treći dan slave), ali se vremenom svela na dva, ređe tri dana.

Danas se u Srbiji odvija proces povratka tradiciji, pri čemu postoji i opasnost od pomodarstva, odnosno izmišljanja i uvođenja nekih elemenata koji ne pripadaju srpskoj tradiciji i kulturi. O tim novim pojavama i shvatanjima običaja i njihove uloge najrečitije govori način proslavljanja srpske slave.

Naša ikona – naš Svetac

Radmila Đorđević, devojačko Radojičić, u devedesetoj godini života rado se priseća kako je slava obeležavana u njenom detinjstvu:

„Prostorija u svakoj resničkoj kući, u to doba bilo je svega dve do tri, ređe više, i sve su bile slične, ali se znalo gde je kandilo i ikona i u kojoj se slavilo. U našoj kući to je izgledalo ovako. U velikoj gostinskoj sobi ispod ikone naše krsne slave svetog Arhangela Mihaila stajale su fotografije: dedina sa ratnim drugovima iz Velikog rata, dedina slika kao kraljevog gardiste sa konjem u prvom planu, pa tek onda dolaze slike ostalih ukućana. Našu krsnu slavu mi deca, a bilo nas je šestoro, smatrali smo kao svog čuvara sa neba, pa kada uz kadionicu i tamjan moj deda podigne kolač u slavu, on kaže: „Neka nam pomogne Gospod Bog,“ zatim se prihvati kadionice, dođe do kandila i ikone i tri puta okadi kolač prenoseći kadionicu do kandila i ikone. Kad god se deda obratio ikoni našeg sveca, mi smo se krstili. Baka nam je objašnjavala da je naša ikona – naš Svetac, kao najdraži rođak koji nas čuva od bolesti i svih nedaća u životu. Naš Svetac je toliko moćan da će da odagna i kugu i koleru.

Posle dedine smrti, koji je mlad umro, taj običaj je nastavio moj otac Aleksa, koga su mimo naše kuće i u selu zvali Bata Aleksa.“

U današnje vreme obično se spremaju sarme kao glavno jelo i, naravno, služi se svinjsko i ovčije pečenje. Poslednjih godina pečenje se naručuje nekoliko dana pred slavu i dobija pečeno, čak i isečeno i spremno za serviranje. Većina žena ne gotovi, već naručuje gotove kolače i torte. Poželjno je imati što više vrsta kolača kako bi gosti od svake vrste probali. Sada se spremaju razna predjela, a piju se i strana pića da bi domaćin dokazao kako „prati modu“.

Prilagođavanje običaja savremenim uslovima omogućilo je proslavljanje slave u restoranima ili organizovanje preskupih slava u kućnom ambijentu.

Mnogi su primeri menjanja i prilagođavanja običaja savremenom načinu života.

Posne slave

Valja upozoriti na još jedan poguban i štetan običaj koji se polako, a iz neupućenosti, u našem selu, kao i nekim drugim našim krajevima, uvlači u narod. Naime, kada neka slava padne u vreme posta, u sredu ili u petak (na primer, Nikoljdan koji je uvek u božićnom postu), tog dana se obavezno posti, bez obzira na to da li porodica iz nekih razloga ne posti taj post. Spremati mrsnu hranu za slavu je veliki greh ako traje post. Bolje je ne slaviti, nego navoditi na greh druge (goste) da mrse na veliki praznik u vreme kada Crkva nalaže post. Kad slava padne u sredu ili petak, a nije post, gozba i mrsni slavski ručak može se odložiti za naredni dan. Pogrešno je, kako to neki čine, na dan slave „prikazati“ na trpezi malo ribe i posne hrane, a posle postavljati i služiti mrsnu hranu. Nećemo prozvati porodice koje pogrešno postupaju, jer su ritual gozbe nasledili od roditelja, a nisu ispoštovali crkvena pravila. Prema pričanjima starih, za vreme ratova je bilo teško obezbediti ribu. Daleko su ljudi odlazili da je nabave, a kad je nije bilo, vraćali su se kući i nemajući drugog izbora, ogrešili bi se spremajući pečenicu iz svog obora, te tako nastavljali da i ubuduće proslavljaju.

Naglašavamo da je slava, pre svega, duhovni događaj i doživljaj uz ono što je neophodno za sam obred rezanja kolača, a sve ostalo je stvar volje i mogućnosti svake porodice.

Danas postoji čak i kuvar sa receptima za pripremanje posnih jela, koji bi trebalo da koriste domaćice dok pripremaju posnu slavu.

Za slavu se u polju ne radi, a danas je i zakonom uređeno da se i zaposlenima dozvoljava da na prvi dan krsne slave ne rade.

Osim krsne slave, slavi se i letnja slava istog sveca, znatno skromnije i sa manje gostiju, tzv. preslava.

Preslave – litije

Litija – grčka reč, usrdno moljenje koje se organizuje van crkve.

Svako mesto, selo ili grad ima svoga sveca zaštitnika koga slavi celo mesto kao svoju zavetnu slavu. Litije – Krstonoše su dan kada sela, da bi umolila Boga za kišu i zaštitu letine od nepogoda, nose litiju kroz polje. Kako ima razlike u životu u gradu i selu, tako ima razlika u načinu slava i preslava. Toga dana se sprema dobar ručak i svi primaju goste. Sakupi se narod iz svih okolnih sela, jer se udajom i ženidbom sprijateljilo mnogo familija. Od svake će familije doći poneko u goste, naročito momci i devojke. Ručak se sprema kao za slavu, jedino što nema žita, kolača i sveće. Nekada zna biti više gostiju nego za slavu.

Za preslave su posebno zainteresovani mladi. Oni su više dolazili radi vašara, igranki i zabava koje su održavane u porti ili na nekoj od seoskih ledina gde su sticali nova poznanstva, nego zbog bogatog ručka.

Tradicionalno, uvek u isto vreme, prve subote posle Trojica preslavlja se litija u Resniku.

Preslava se obično obeležava i dva dana, na dan preslave i sutradan. Pred preslavu sve vrvi od ljudi raznih zanimanja koji trče tamo-amo da što bolje urede svoje zabavište, a oni već znaju kako će privući mušterije. Sve je spremno i vašar može da počne. To će se desiti sutradan. Prve mušterije će biti dečurlija, koja će pored šećerlema kupovati razne zviždaljke, čegrtaljke; neko će kupiti svirajku ili usnu „armuniku“, piće klaker ili kabezu iako nisu žedna, i tako dok se ne „spljiska“ i poslednja „kinta“. Brzo će se vratiti kući, pa će se početi umiljavanje oko starijih ne bi li iskukumavčila još koji dinar. U porti se okupljaju i svirači. Ručak će se danas ranije postaviti zbog mladih koji žure na igranku. Na ringišpilu se vrte gramofonske ploče. Gramofoni rade na navijanje, a ringišpili na guranje snažnih momaka. U čamcima se ljuljaju momci, a devojke ne smeju, jer je to za njih sramota. To uradi neka građanka u tesnoj „aljini“. Trešte konzerve koje se obaraju krpenim loptama. Pucaju pogođene siluete; na flaše sa pićem nabacuju se koturovi; poneko je već dobio nagradu. U šatri s krivim ogledalima čuje se smeh; svako se smeje svom čudnom izgledu u ogledalu. Pred drugom šatrom se poziva narod da prvi put u životu vidi ženu od gume, gutača plamena i druge cirkuzante. U zidu smrti zaglušujuća buka motora koji se spremaju za prve startove. Najmirnije je kod prodavaca kolača. Kada se ožedni, osveženje su hladne flašice sa crvenom i žutom kabezom i klakerom koje stoje u limenim koritima punim leda. Na svakom uglu se nude razne vrste sladoleda. Zaigra poneka mečka u rukama veselog gazde, koji oko sebe okupi radoznali narod i decu. Ostane se na vašaru do ponoći.

Devojaka je malo, a treba da stignu i one prave, koje će, posle odigranih nekoliko kola sa momcima, krenuti na klaker, limunadu i kabezu. Ima da se istroše kolovođe i zaljubljeni kupujući kolače u obliku srca (liciderska srca) sa ogledalcem u sredini. Što je veće srce, veća je i ljubav. Majke i snaje gledaju gde su im devojke koje su dovele na vašar, znaju da se neće izgubiti, ali je to samo iz predostrožnosti – da neka ne pogreši. Devojke koje su napunile 18 godina – šiparice, danas će se prvi put zvanično uhvatiti u kolo, proigraće. One su posebno zanimljive, jer će od danas biti na svakoj igranci. Devojke su izuzetno lepo obučene; niske velikih i malih dukata „šljašte“ oko vrata; lica su namazale lojčićem i narumenile nekom crvenom hartijom, a obrve pojačale ugljenom. Znoj im se sliva niz lice i „šminka“ mora često da se popravlja. U stvari, svi koji su na vašaru, obukli su ono što su najlepše imali, a mladost je sama po sebi lepa. Piju se boza, klaker i kabeza, liže se sladoled, ali slaba vajda od tog osveženja; sunce pripeklo, a u porti slaba hladovina. I tako, igranka bez prestanka. Momci i devojke koji su u srodstvu igraće „podruku“, a ako nisu u srodstvu, drže se za ruku. Smenjuju se kolovođe; njihove sestre se trude da pronađu devojku koja će igrati do njih; zna se koja će to biti, ali je nema. Moraće sestra da odigra još jedan krug. Napokon, pojavila se ona prava. Evo je već do kolovođe! Nešto se njih dvoje dogovaraju, ali ne mogu da se čuju od svirke i galame. Kada kolo bude prestalo, iskoristiće priliku da malo prošetaju. Nisu, valjda, toliki baksuzi da ih neko od „čuvara“ odmah pronađe. Vodiće on još kolo, rano je da se ide kući, a valja malo i predahnuti. Bilo kako, dogovor će pasti gde će večeras ponovo da se vide. Prošetaće ona sa nekom mlađom snajom, koja će imati razumevanja za njene jade. Približava se veče. Gosti, koji nemaju gde da prenoće, spremaju se kući. Dukati se skidaju oko vrata, stavljaju na sigurna mesta, jer noć je noć. Neko se vraća veseo, neko tužan. Neko se smeje, neko uzdiše, a svi se nadaju da će na nekom od sledećih vašara biti bolje. Oni koji su se danas prvi put zaljubili, nastojaće da se viđaju češće. Nije važno što će se, možda, morati ići u drugo selo.

Do polovine sedamdesetih godina resničke litije su obeležavane u porti na mestu gde je sada Dom kulture, odnosno Mesna zajednica. Izgradnjom ovog objekta vašar se desetak godina održavao na Železničkoj stanici, a potom na livadama iza naselja u Jelezovačkoj ulici. Poslednjih desetak godina litija se u Resniku gotovo nije ni obeležavala, kako bi pre neku godinu ovaj lepi običaj u prisustvu malog broja građana počeo da se vraća. Nadamo se da će uz učešće Crkve i starijih naraštaja ovaj običaj biti otrgnut od zaborava i vraćen mladima koji će nastaviti negovanje i čuvanje tradicije.

Po ugledu na okolna sela, žitelji Resnika obnavljaju stare običaje. Godine 2011. ponovo su krenule litije sa platoa naselja Avala grad, a ove, 2012. godine sa mesta osvećenja zemljišta za novi hram.

Vratimo se ovom divnom starom običaju i organizujmo litije sa svetim moštima, starim ikonama, barjacima, sa čitanjem Psaltira i Akatista Svetih, kao i molitvama i litijom protiv zla.

Postovi

Da bi čovek pročistio svoje telo i dušu potrebno je da posti i tako sebe i svoje telo približi Bogu, Tvorcu našemu. U kalendaru, koji svake godine izdaje naša Crkva, date su osnovne mudrosti hrišćanstva i pravoslavlja. Tih nekoliko crtica treba da nas približe našim svetim knjigama kako bismo čitajući ih spoznali život naših svetitelja i samo malo im se približili, radi naših starih, radi nas samih i radi pokoljenja koja dolaze. Ako saznamo šta je post, kako u vreme posta treba da živimo i ako u njemu istrajemo celog života, možemo reći: Mi smo hrišćani. A evo šta u kalendaru piše:

„Hrišćanski post vodi poreklo od Isusa Hrista. On je sam postio, govorio o postu i rekao da će Njegovi učenici postiti. Sveto pismo govori da su apostoli i prvi hrišćani postili, a tako je bilo kroz svu istoriju Crkve do danas…“

Višednevni postovi:

• Veliki post i Strasna sedmica 49 dana, sedam sedmica;
• Petrovski post (zavisi od datuma Vaskrsa);
• Velikogospojinski post 15 dana;
• Božićni post 40 dana;

Jednodnevni postovi:

• svaka sreda i petak;
• Krstovdan, uoči Bogojavljanja, uvek 5. januar (18. januar po novom kalendaru);
• Usekovanije glave svetog Jovana Krstitelja, uvek 29. avgust (11. septembar po novom kalendaru);
• Vozdviženije Časnoga krsta, uvek 14. septembar (27. septembar po novom kalendaru);

U kalendaru su dani posta obeleženi masnom bojom, kao i broj dana koliko se posti, u vertikali starih datuma.

Gubljenju običaja, kao danak modernoj civilizaciji i urbanizaciji, doprinelo je i naglo drobljenje i predvajanje porodice. Ako tome dodamo da na stotine hiljada porodica nema svoga stana i ognjišta, i da ih još toliko stanuje u iznajmljenim, dakle tuđim stanovima, onda je lako zaključiti zašto su običaji zanemarivani ili sužavani na simboličnu meru.

Danas, u izmenjenim okolnostima, na našim prostorima je prisutna izraženija težnja da se mnogi zaboravljeni običaji obnove i utkaju u kontekst savremenog života.