Једна од главних одлика српског православља јесте крсна слава, тј. крсно име. „Где је Србин – тамо је и слава“, али и обратно: „Где је слава – тамо је и Србин“. Једно без другога је незамисливо.

Слава или крсно име јесте одабрани светац којег слави цела фамилија. Крсна слава је дан када су се наши преци крстили, и то цела породица и цело племе, па је крсна слава породични празник. Сматра се да води порекло од најстаријих времена, од примања хришћанске вере, и да је заштитник одређених породица и братстава. Она је једно од најглавнијих обележја наше националне и верске припадности.

Слава је слављена у време и невреме. Србин ју је славио и у најтежим тренуцима свог живота: у рату, на фронту, у изгнанству и ропству, у жалости и радости, у болници, у беди и сиромаштву исто, као и у богатству и изобиљу. Наши војници су у јеку најжешћих битака у рову ломили бајати војнички хлеб (таин), певали тропар своје славе, палили комадић воштанице који су од куће понели само да се слава обележи!

Шта све треба припремити за славу?

За славу је најважније спремити: славски колач, кувано жито (кољиво), црно вино, свећу и тамјан, што у основи и чини обележја славе, као и списак са именима чланова породице.

Славска свећа

За славу се купује већа свећа, по могућству од правог воска, обично дужине 50–60 цм, а може и већа или мања, зависно од могућности. Свећа треба да је жута, а не бела или украсна. Она се ставља у чирак (свећњак) и посебно украшава. Свећа се пали на дан славе, непосредно пред резање колача. Има обичаја да се свећа пали пре дванаест сати или непосредно када гости стигну, без обзира на време. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, целива свећу и пали је шибицом. Свећа и њена светлост симболизују светлост науке Христове. Славска свећа остаје да гори до краја ручка, а мала свећа се гаси чим се почне са послужењем жита. Иначе, славска свећа се гаси на следећи начин: домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње захвати једну кашичицу и њу излије низ фитиљ свеће која гори. Вино полако угаси свећу. Потом се свећњак са свећом ставља пред икону или неко друго свечано место у кући и ту стоји до следеће године, а пали се приликом заједничких кућних молитви.

У давна времена Црква је саветовала и препоручивала породицама које светитеље да узму за своју крсну славу или крсно име. Бирани су велики светитељи који се празнују у јесен, зими и у пролеће, када је мање радова на њиви. Поједине породице, опет, бирале су дан када ће бити крштене, и светитеља који се тога дана слави узимале за своју крсну славу.

Крсна слава се мењала само у случају крајње нужде, преносила се с колена на колено све док има мушких потомака. Обичај је био да у породици у којој није било синова, најмлађа ћерка и зет наставе да обележавају очеву славу. Патријарх Павле је дао благослов да и женски наследници могу да наставе славу; ћерке наслеђују славу само ако остану у кући. Неке породице прослављају још једног свеца као крсно име, али, у мањем обиму (на пример, када је жена једини потомак из своје матичне породице, да се слава не би изгубила, а узела је у кућу мужа, који је домазет).

Познато је да се породична слава наслеђује „с колена на колено“, са оца на сина, тако да се данас може лако закључити које су породице са истим презименима од једног претка само по томе коју славу славе. Данас славу желе да прослављају и људи који немају ту традицију у својој породици. Њима је омогућено сами да бирају славу коју желе да славе, или им је то неко предложио.

Када отац предаје славу синовима

Уколико синови живе са оцем у једној кући, они сви заједно славе славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи са оцем, врло често одмах по одвајању почиње да слави крсну славу. Многи у Реснику и данас имају предрасуде да наставе славу свога оца када се одвоје, као и после његове смрти када наследе имање.

Како се крсна слава прима од оца

Прве године када син заснује самостално домаћинство, он долази код оца на славу и том приликом почне преузимати славу, тако што ће му родитељи купити икону и кандило, који се носе у цркву на освећење, а кад се славски колач донесе из цркве, отац из своје десне руке предаје сину део колача, пољубе се, један другом честитају славу, па отац пожели сину да са својом женом и децом, будућим унуцима и потомцима, дуго слави славу у здрављу и добром расположењу. Син носи део колача кући, подели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју крсну славу.

Позивање на славу

Слава је увек била вид гостопримства, што је подразумевало да онај код кога се иде на славу треба да позове у госте. Затим, ако сте једном позвани на славу, значи да ћете стално бити позивани и одлазити пуна срца, као и да ће се та традиција преносити и на будуће нараштаје. Претходних деценија, до појаве првих фиксних телефона, у овом селу гости су за славу посебно позивани. Домаћин, или неко од млађих оде у кућу онога кога жели позвати или кога годинама позива, и уз пригодан разговор уручи позив за славу. Деца су обично у мањим тканим торбама „пртачама“ носила лепе црвене јабуке које су представљале симбол пријатељства и остављала по једну свакој позваној породици. Донедавно су гости из истог места позивани за славу бардаком хладне ракије или јабуком, док су гости из других места долазили без позивања. Ако неко некоме не оде две године узастопно, сматра се да не жели да размени славске посете са том кућом. Наиме, и ту се поштује неписано правило: „Дођи – да ти дођем“. Негде се, опет, каже: „На славу се не зове“. Исправно је и једно и друго, али добро је подсетити званице на неколико дана пред славу. То се данас може учинити позивом, путем телефона, или рачунара, мада је прикладније то учинити лично.

Прослављање славе је такође прилика да се људи окупе и заједно успоставе духовну везу са обичајем, а домаћин је тај који части и улаже значајна материјална средства.

Срби имају око сто педесет породичних слава (крсних имена) током године.

Много је штошта промењено у народном животу и обичајима, али слава је очувана у нашем селу као највећа светиња.

Најчешће славе у Реснику су Свети Никола, 19. децембар (Никољдан); Свети Арханђел Михаило, 21. новембар (Аранђеловдан); Свети Димитрије Солунски, 8. новембар (Митровдан); Преподобни Алимпије Столпник, 9. децембар; Свети Георгије, 16. новембар (Ђурђиц); Свети Јован Крститељ, 20. јануар (Јовањдан); Свети Георгије, 6. мај (Ђурђевдан), Св. Лука, 31. октобар (Лучиндан); Св. Врачи, 14. новембар; Св. Трифун (Трифундан), 14. фебруар и др.

Српска народна традиција не прописује ношење поклона на славу, осим, како је то раније било, јабуке за домаћина-домаћицу или коцке шећера за децу.

Одувек су славе биле свечани дани које су домаћин и сви укућани очекивали с великим нестрпљењем и љубављу. У кући влада свечана атмосфера, ведро духовно расположење и радост у ишчекивању славе. Тада су се домаћинства у целини припремала. Пошто су куће биле скромније, примитивније, морале су да се преуреде, окрече од пода до плафона. На славама су се окупљали пријатељи, кумови и други добронамерници којима је слава, између осталог, била прилика да разговарају и измењују искуства.

Са досељавањем на ове просторе, па и у Ресник, стизали су и различити обичаји, веровања и празноверице из крајева одакле су насељеници долазили. Али, обичаји затечених фамилија прихватани су и као заједнички. Једино је крсна слава остајала иста каква је била и у старом завичају досељеника.

Обичаји су имали, и данас имају, многе добре стране (за унапређење здравља, исхране, хигијене), јер се за празнике који су се славили, кућа морала окречити, опрати, очистити, уредити двориште, стаје и други простори. Чељад и одрасли су се купали, шишали, облачили чисту и нову одећу. Славе су по значају увек заузимале прво место. У време под Турцима на славама су се људи договарали како ће се организовати да успешније ратују против турских израбљивача. Многи су покушавали да тај обичај код Срба искорене. Али славе нико није могао да угаси. Оне су се и у најтежим временима и условима бар помињале ако се нису могле масовно славити. Иако је после Другог светског рата, по Уставу, Црква, посебно у Србији, била одвојена од државе, старије генерације су је посећивале, док је млађима преко школе и преко Партије забрањивана посета црквама.

Иако се слава одувек сматрала етничком одредницом за српски народ, у периоду владавине комунистичког режима, готово пола века, тај обичај је био потиснут у бројним породицама у Србији. Последњих двадесетак година дошло је до праве „експлозије“ прихватања породичне славе и начина њеног прослављања, као и појаве нових правила.

Свећење водице

По старим обичајима, обично недељу дана пре славе свештеник посети сваку свечарску кућу и освети славску водицу; са свештеником обично иде и црквењак. За освећење водице домаћица припреми чинију са водом, босиљак, малу свећу и кадионицу, списак укућана који ту живе, док славска икона и кандило висе о зиду на источној страни. Пожељно је да на обреду буду сви укућани са домаћином. Освећену водицу не треба просути, већ њоме ваља умесити славски колач. Неке домаћице том водом заливају цвеће. Освештење водице и молитве у дому верника обављају се за духовни напредак свакога дома.

Свако село има нешто посебно у спровођењу обичаја, што није чудно кад се зна да смо се на овим просторима сакупили са разних страна. Свако је задржао нешто своје, лично, од онога како се славило у староме крају. За славу се увек спрема добар ручак. Чак и они који су слабијег имовног стања, за тај дан поставе најбоље што имају.

Славски колач

На један дан уочи славе домаћица меси славски колач. Старије жене су мешење колача сматрале ритуалом. Устану рано ујутру, обуку чисту одећу, очешљају се и подвежу косу марамом, па замесе тесто за колач да надође како би колач до подне био печен. Тесто се правило од смеше белог просејаног брашна, млаке воде, мало богојављенске и освећене водице коју је свештеник светио пред славу, свежег квасца и мало соли. Колач је украшаван разним украсима од теста. На његовом централном делу и на четири стране у знаку крста одозго утискује се печат (слово). Сам колач симболише Христа који је хлеб живота, а вино којим се прелива, крв из Христових рана.

У последње време, домаћице често купују готове колаче у пекарама. На дан славе рано ујутру неко од чланова уже породице одлази до оближњег манастира Раковице носећи колач и жито на освећење. Колачар (онај ко носи колач у цркву) прилаже цркви своје дарове: тамјан, уље, вино, а у новије време новац. Када свештеник пререже колач и прелије га вином, онда сви укућани са домаћином на челу учествују у окретању славског колача, уз благосиљање.

Дизање славе

У последње време с обзиром на то да свештеници имају своје парохије и освећују водицу пред славу, све већи број домаћина реже и ломи колач код куће са својим укућанима и пријатељима.

Тај својеврсни свештени обред се у народу назива „дизање славе“. Он се врши на следећи начин: сви присутни се окупе око стола на коме је славски колач, жито, свећа и вино у чаши. Неко практикује да дода сланик са сољу и стави нешто мало од хране. Ранијих година су старије жене уз славски колач – „да не буде сам“ месиле мање лепињице (поскурице) у симболичном смислу као заштиту за стоку. У данашње време све је мањи број старијих жена, а и стоке, па је тај део обреда избледео. Домаћин се најпре прекрсти, помене Бога и светитеља кога слави, целива славску свећу и упали је. Потом окади икону, колач, жито, свећу и остало и принесе кадионицу да се окаде сви чланови породице који се поклоне и прекрсте. Домаћин, затим, у дубокој побожности и домаћинској озбиљности, редом изговара „дизање славе“ читајући посебне молитве из Славарице.

Потом се „У име Оца и Сина и Светога Духа“ говори или чита – Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја, и на земљи као што је на небу; хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.

У неким домаћинствима се помене молитва за здравље, тропар свецу коме је слава намењена или нека од многих народних молитви.

Резање колача

Када се заврши молитва, домаћин узима колач, пресече га унакрст, а онда са децом или драгим гостом ломи колач на следећи начин: вином прелије центар колача. Окрећу колач, онда сркну мало вина са колача, пољубе се и кажу: „Христос!“ Затим се прелије центар колача вином и два печата, лево и десно. Изговори се: „Христос посредје нас!“, a oстали говоре: „Јесте и биће!“ Поново се окреће колач, прелива вином центар колача и сва четири слова (печата). Изговори се „Христос посредје нас, на векове амин, и догодине у здрављу и весељу.“ Сви присутни чланови породице и гости говоре: „Амин, Боже дај!“ Онда ломе колач. Кад се колач изломи, онај ко је са домаћином ломио колач, део колача из леве руке спуштана на сто поред свеће и жита, а четвртину колача из десне руке подиже високо, благосиља и предаје домаћици.

Следи послужење са житом, а понеко уз жито служи црно вино уколико жито није освећено у цркви. Најпре домаћин отпије гутљај вина, а онда се за сваког наредног по старинству ваљало долити. Деца такође сркну вино „да мало порасту“.

Вино, иначе, симболизује благодат и силу Духа Светога који све освећује, а симболише и крв која је текла из Христових рана на крсту.

После сечења колача у цркви (или код куће, уколико се не носи у цркву) колач се исече на кришке као хлеб. Најпре домаћин и укућани узимају и једу по део колача, а остатак се поставља на трпезу.

Панаија

Жито-кољиво (панаија) припрема се од куване и заслађене пшенице у зрну или самлевене. Славско жито се кува од чистог и отребљеног пшеничног зрна, најчешће „белије“ која се укува у чистој води, затим процеди и мало просуши. Просушено жито се последњих година најчешће меље. У самлевено жито се додају шећер у праху, млевени ораси и мало ванилиног шећера ради лепшег укуса. Све се ставља у неку плитку чинију или тацну, лепо се обликује и по површини поспе млевеним орасима. Жито обично служи домаћица или нека девојка из куће, ћерка или унука. Неко је уз жито служио и вино, али оно није обавезно јер је жито већ преливено вином.

Славско жито се кува и приноси у славу Божју, у част светитеља који се слави, за здравље и напредак дома и његових укућана.

Ујутро на дан славе, колач и панаија (изузев за Св. Архангела Михаила и Св. Илију) носе се у цркву на освећење. У последње време Црква захтева да се и за ове славе припрема панаија. Док свештеник чита тропар и молитве, у житу гори мала свећа која се после сечења колача ставља да изгори на месту на ком се пале свеће за живе или се угаси када почне обедовање. По доласку кући први се панаијом послужи домаћин, а затим сви укућани.

Пристигли гости се прво услужују житом, које се са упаљеном свећом и колачем налази на столу, а потом седају за сто. Док домаћин сипа ракију, гости му наздрављају са: „Живели, и нека ти је срећна слава, домаћине! Да славимо у здрављу и весељу још дуго година!“ Те здравице су некада биле тако китњасто изговаране да су личиле на народне песме. Оне су се прво казивале домаћину, затим за добродошлицу, а пред полазак гостију кући домаћин би наздравио за срећан пут.

Све до Другог светског рата гости су долазили на ручак око 14-15 часова, а сада, изузев гостију из других места, долазе на вечеру. По обичају, домаћину се доносила јабука, а осталима, нарочито деци, неки мањи поклон (ратлук, шећер, бомбоне…).

Славски ручак је увек био посебан и свечан. Јело се полако и заливало пићем. Са ручком се није много журило. Обичај је да гости при поласку испију чаше са насутим пићем, и док се спремају за одлазак, домаћица спреми мало печења и колача да понесу својим укућанима, а домаћин, по одласку гостију, вином гаси свећу и прати на коју ће страну дим да крене – добро је ако оде у висину.

Некада се крсна слава славила четири дана: навечерје, слава (први дан славе), патарице (други дан) и окриље (трећи дан славе), али се временом свела на два, ређе три дана.

Данас се у Србији одвија процес повратка традицији, при чему постоји и опасност од помодарства, односно измишљања и увођења неких елемената који не припадају српској традицији и култури. О тим новим појавама и схватањима обичаја и њихове улоге најречитије говори начин прослављања српске славе.

Наша икона – наш Светац

Радмила Ђорђевић, девојачко Радојичић, у деведесетој години живота радо се присећа како је слава обележавана у њеном детињству:

„Просторија у свакој ресничкој кући, у то доба било је свега две до три, ређе више, и све су биле сличне, али се знало где је кандило и икона и у којој се славило. У нашој кући то је изгледало овако. У великој гостинској соби испод иконе наше крсне славе светог Архангела Михаила стајале су фотографије: дедина са ратним друговима из Великог рата, дедина слика као краљевог гардисте са коњем у првом плану, па тек онда долазе слике осталих укућана. Нашу крсну славу ми деца, а било нас је шесторо, сматрали смо као свог чувара са неба, па када уз кадионицу и тамјан мој деда подигне колач у славу, он каже: „Нека нам помогне Господ Бог,“ затим се прихвати кадионице, дође до кандила и иконе и три пута окади колач преносећи кадионицу до кандила и иконе. Кад год се деда обратио икони нашег свеца, ми смо се крстили. Бака нам је објашњавала да је наша икона – наш Светац, као најдражи рођак који нас чува од болести и свих недаћа у животу. Наш Светац је толико моћан да ће да одагна и кугу и колеру.

После дедине смрти, који је млад умро, тај обичај је наставио мој отац Алекса, кога су мимо наше куће и у селу звали Бата Алекса.“

У данашње време обично се спремају сарме као главно јело и, наравно, служи се свињско и овчије печење. Последњих година печење се наручује неколико дана пред славу и добија печено, чак и исечено и спремно за сервирање. Већина жена не готови, већ наручује готове колаче и торте. Пожељно је имати што више врста колача како би гости од сваке врсте пробали. Сада се спремају разна предјела, а пију се и страна пића да би домаћин доказао како „прати моду“.

Прилагођавање обичаја савременим условима омогућило је прослављање славе у ресторанима или организовање прескупих слава у кућном амбијенту.

Многи су примери мењања и прилагођавања обичаја савременом начину живота.

Посне славе

Ваља упозорити на још један погубан и штетан обичај који се полако, а из неупућености, у нашем селу, као и неким другим нашим крајевима, увлачи у народ. Наиме, када нека слава падне у време поста, у среду или у петак (на пример, Никољдан који је увек у божићном посту), тог дана се обавезно пости, без обзира на то да ли породица из неких разлога не пости тај пост. Спремати мрсну храну за славу је велики грех ако траје пост. Боље је не славити, него наводити на грех друге (госте) да мрсе на велики празник у време када Црква налаже пост. Кад слава падне у среду или петак, а није пост, гозба и мрсни славски ручак може се одложити за наредни дан. Погрешно је, како то неки чине, на дан славе „приказати“ на трпези мало рибе и посне хране, а после постављати и служити мрсну храну. Нећемо прозвати породице које погрешно поступају, јер су ритуал гозбе наследили од родитеља, а нису испоштовали црквена правила. Према причањима старих, за време ратова је било тешко обезбедити рибу. Далеко су људи одлазили да је набаве, а кад је није било, враћали су се кући и немајући другог избора, огрешили би се спремајући печеницу из свог обора, те тако настављали да и убудуће прослављају.

Наглашавамо да је слава, пре свега, духовни догађај и доживљај уз оно што је неопходно за сам обред резања колача, а све остало је ствар воље и могућности сваке породице.

Данас постоји чак и кувар са рецептима за припремање посних јела, који би требало да користе домаћице док припремају посну славу.

За славу се у пољу не ради, а данас је и законом уређено да се и запосленима дозвољава да на први дан крсне славе не раде.

Осим крсне славе, слави се и летња слава истог свеца, знатно скромније и са мање гостију, тзв. преслава.

Преславе – литије

Литија – грчка реч, усрдно мољење које се организује ван цркве.

Свако место, село или град има свога свеца заштитника кога слави цело место као своју заветну славу. Литије – Крстоноше су дан када села, да би умолила Бога за кишу и заштиту летине од непогода, носе литију кроз поље. Како има разлике у животу у граду и селу, тако има разлика у начину слава и преслава. Тога дана се спрема добар ручак и сви примају госте. Сакупи се народ из свих околних села, јер се удајом и женидбом спријатељило много фамилија. Од сваке ће фамилије доћи понеко у госте, нарочито момци и девојке. Ручак се спрема као за славу, једино што нема жита, колача и свеће. Некада зна бити више гостију него за славу.

За преславе су посебно заинтересовани млади. Они су више долазили ради вашара, игранки и забава које су одржаване у порти или на некој од сеоских ледина где су стицали нова познанства, него због богатог ручка.

Традиционално, увек у исто време, прве суботе после Тројица преславља се литија у Реснику.

Преслава се обично обележава и два дана, на дан преславе и сутрадан. Пред преславу све врви од људи разних занимања који трче тамо-амо да што боље уреде своје забавиште, а они већ знају како ће привући муштерије. Све је спремно и вашар може да почне. То ће се десити сутрадан. Прве муштерије ће бити дечурлија, која ће поред шећерлема куповати разне звиждаљке, чегртаљке; неко ће купити свирајку или усну „армунику“, пиће клакер или кабезу иако нису жедна, и тако док се не „спљиска“ и последња „кинта“. Брзо ће се вратити кући, па ће се почети умиљавање око старијих не би ли искукумавчила још који динар. У порти се окупљају и свирачи. Ручак ће се данас раније поставити због младих који журе на игранку. На рингишпилу се врте грамофонске плоче. Грамофони раде на навијање, а рингишпили на гурање снажних момака. У чамцима се љуљају момци, а девојке не смеју, јер је то за њих срамота. То уради нека грађанка у тесној „аљини“. Треште конзерве које се обарају крпеним лоптама. Пуцају погођене силуете; на флаше са пићем набацују се котурови; понеко је већ добио награду. У шатри с кривим огледалима чује се смех; свако се смеје свом чудном изгледу у огледалу. Пред другом шатром се позива народ да први пут у животу види жену од гуме, гутача пламена и друге циркузанте. У зиду смрти заглушујућа бука мотора који се спремају за прве стартове. Најмирније је код продаваца колача. Када се ожедни, освежење су хладне флашице са црвеном и жутом кабезом и клакером које стоје у лименим коритима пуним леда. На сваком углу се нуде разне врсте сладоледа. Заигра понека мечка у рукама веселог газде, који око себе окупи радознали народ и децу. Остане се на вашару до поноћи.

Девојака је мало, а треба да стигну и оне праве, које ће, после одиграних неколико кола са момцима, кренути на клакер, лимунаду и кабезу. Има да се истроше коловође и заљубљени купујући колаче у облику срца (лицидерска срца) са огледалцем у средини. Што је веће срце, већа је и љубав. Мајке и снаје гледају где су им девојке које су довеле на вашар, знају да се неће изгубити, али је то само из предострожности – да нека не погреши. Девојке које су напуниле 18 година – шипарице, данас ће се први пут званично ухватити у коло, проиграће. Оне су посебно занимљиве, јер ће од данас бити на свакој игранци. Девојке су изузетно лепо обучене; ниске великих и малих дуката „шљаште“ око врата; лица су намазале лојчићем и нарумениле неком црвеном хартијом, а обрве појачале угљеном. Зној им се слива низ лице и „шминка“ мора често да се поправља. У ствари, сви који су на вашару, обукли су оно што су најлепше имали, а младост је сама по себи лепа. Пију се боза, клакер и кабеза, лиже се сладолед, али слаба вајда од тог освежења; сунце припекло, а у порти слаба хладовина. И тако, игранка без престанка. Момци и девојке који су у сродству играће „подруку“, а ако нису у сродству, држе се за руку. Смењују се коловође; њихове сестре се труде да пронађу девојку која ће играти до њих; зна се која ће то бити, али је нема. Мораће сестра да одигра још један круг. Напокон, појавила се она права. Ево је већ до коловође! Нешто се њих двоје договарају, али не могу да се чују од свирке и галаме. Када коло буде престало, искористиће прилику да мало прошетају. Нису, ваљда, толики баксузи да их неко од „чувара“ одмах пронађе. Водиће он још коло, рано је да се иде кући, а ваља мало и предахнути. Било како, договор ће пасти где ће вечерас поново да се виде. Прошетаће она са неком млађом снајом, која ће имати разумевања за њене јаде. Приближава се вече. Гости, који немају где да преноће, спремају се кући. Дукати се скидају око врата, стављају на сигурна места, јер ноћ је ноћ. Неко се враћа весео, неко тужан. Неко се смеје, неко уздише, а сви се надају да ће на неком од следећих вашара бити боље. Они који су се данас први пут заљубили, настојаће да се виђају чешће. Није важно што ће се, можда, морати ићи у друго село.

До половине седамдесетих година ресничке литије су обележаване у порти на месту где је сада Дом културе, односно Месна заједница. Изградњом овог објекта вашар се десетак година одржавао на Железничкој станици, а потом на ливадама иза насеља у Јелезовачкој улици. Последњих десетак година литија се у Реснику готово није ни обележавала, како би пре неку годину овај лепи обичај у присуству малог броја грађана почео да се враћа. Надамо се да ће уз учешће Цркве и старијих нараштаја овај обичај бити отргнут од заборава и враћен младима који ће наставити неговање и чување традиције.

По угледу на околна села, житељи Ресника обнављају старе обичаје. Године 2011. поново су кренуле литије са платоа насеља Авала град, а ове, 2012. године са места освећења земљишта за нови храм.

Вратимо се овом дивном старом обичају и организујмо литије са светим моштима, старим иконама, барјацима, са читањем Псалтира и Акатиста Светих, као и молитвама и литијом против зла.

Постови

Да би човек прочистио своје тело и душу потребно је да пости и тако себе и своје тело приближи Богу, Творцу нашему. У календару, који сваке године издаје наша Црква, дате су основне мудрости хришћанства и православља. Тих неколико цртица треба да нас приближе нашим светим књигама како бисмо читајући их спознали живот наших светитеља и само мало им се приближили, ради наших старих, ради нас самих и ради покољења која долазе. Ако сазнамо шта је пост, како у време поста треба да живимо и ако у њему истрајемо целог живота, можемо рећи: Ми смо хришћани. А ево шта у календару пише:

„Хришћански пост води порекло од Исуса Христа. Он је сам постио, говорио о посту и рекао да ће Његови ученици постити. Свето писмо говори да су апостоли и први хришћани постили, а тако је било кроз сву историју Цркве до данас…“

Вишедневни постови:

• Велики пост и Страсна седмица 49 дана, седам седмица;
• Петровски пост (зависи од датума Васкрса);
• Великогоспојински пост 15 дана;
• Божићни пост 40 дана;

Једнодневни постови:

• свака среда и петак;
• Крстовдан, уочи Богојављања, увек 5. јануар (18. јануар по новом календару);
• Усекованије главе светог Јована Крститеља, увек 29. август (11. септембар по новом календару);
• Воздвиженије Часнога крста, увек 14. септембар (27. септембар по новом календару);

У календару су дани поста обележени масном бојом, као и број дана колико се пости, у вертикали старих датума.

Губљењу обичаја, као данак модерној цивилизацији и урбанизацији, допринело је и нагло дробљење и предвајање породице. Ако томе додамо да на стотине хиљада породица нема свога стана и огњишта, и да их још толико станује у изнајмљеним, дакле туђим становима, онда је лако закључити зашто су обичаји занемаривани или сужавани на симболичну меру.

Данас, у измењеним околностима, на нашим просторима је присутна израженија тежња да се многи заборављени обичаји обнове и уткају у контекст савременог живота.