Osim krvnog srodstva, koje se, u većem ili manjem stepenu, poštuje kod svih civilizovanih naroda, u našem narodu postoji i duhovno srodstvo, koje se poštuje isto kao i krvno srodstvo. Tu ubrajamo kumstvo, pobratimstvo i posestrimstvo, starosvatstvo, deverstvo i usvojenje.

Izreka „Bog, pa kum“ govori o izuzetnom poštovanju kumstva kod nas. Nekada je kućna zadruga ili familija, bez obzira na broj domaćinstava, imala krštenog i venčanog kuma u jednom licu. On je krštavao svu decu i venčavao sve muškarce iz te porodice. Kumstvo se negovalo, poštovalo i prenosilo s kolena na koleno. Kum je pozivan na slavu i svako veselje, a on se uvek odazivao. Domaćin je lično pozivao kuma na slavu ili venčanje, a u slučaju sprečenosti, obavezu da pozove kuma imao je, opet, neko od muških glava iz domaćinstva. Kuma domaćica spremala je kumu „poslatak“, malu pogaču i plećku pečenja, kao pozdrav njegovim ukućanima. U današnje vreme mnogo toga se promenilo, danas porodice jedne familije nemaju zajedničkog kuma. Kum se na slavu ili bilo koju svečanost poziva lično, mada se može pozvati i preko suseda, pismom ili telefonom. Kumu se više ne ljubi ruka, nego se sa njim rukuje i ljubi u obraz. Nema više onog strahopoštovanja prema kumu, ali se on i dalje poštuje, kumovski dočekuje i ukazuje mu se pažnja. Njegovo je mesto, bez obzira na godine starosti, uvek u vrhu sofre.

Kumstvo se otkazuje samo izuzetno, na primer, kada deca mnogo umiru ili ako kum nema novčanih mogućnosti. Smatra se da je kumovska kletva teža od roditeljske. Mada u posleratnom periodu ima pojava promene kumstava, to obično čine mladi, pa za kuma uzimaju druga (drugaricu) iz detinjstva, škole, sa fakulteta, ali poštujući običaje, mnogi čuvaju i održavaju stara kumstva. Ima pojava da na dan venčanja kumuju i stari i novi kumovi, i to tako što jedni kumuju na crkvenom, a drugi na građanskom venčanju.

Pobratimstvo i posestrimstvo imaju dosta široko značenje, jer se ovako nazivaju ne samo pobratimi i posestrime u užem smislu, već i mladoženja sa šurakom. To je doživotna porodična veza i prijateljstvo osoba koje nisu ni u kakvom krvnom srodstvu. Pravo pobratimstvo i posestrimstvo se stiču najčešće otkupljivanjem, kada se neko razboli, verujući da ono donosi ozdravljenje i vraćanje u život, ili među licima koja su se jedno drugom našla u nezgodama i nevoljama spasavajući život, na primer: u ratu, nepogodi (oluje, poplave, požari i slično) i nevolji (davljenje i drugo). Čin bratimljenja se obavljao u crkvi ili na svečani dan uz stavljanje krstića, čitanje molitve i izjavljivanje da se primaju za brata ili sestru. Pobratim ili posestrima su se darivali. Prilikom susretanja oslovljavali su se sa: brate, pobratime ili sestro, posestrimo.

Pobratimstvo i posestrimstvo se poštovalo kao krvno srodstvo prvog kolena. Pobratimi su pozivani na svadbe i slave kao najbliži rođaci. Danas se ovaj čin ne praktikuje, pominje se samo u sećanjima, a i sama Crkva ga je ukinula 1975. godine.

Starosvatstvo i deverstvo imaju odgovarajuće mesto ne samo u svadbenim ceremonijama, već i u smislu trajne povezanosti i poštovanja. Za starog svata se uzima ujak ili neko od drugova koji tokom venčanja ima ulogu svedoka (drugog kuma). Za devera se obično uzima mlađe muško dete iz bliže porodice koje ima ulogu čuvara neveste tokom svadbe. Usvojenje, prvenstveno dece, predstavlja uzvišeni i humani čin, jer se i prema zakonu usvojena deca izjednačavaju sa rođenom. Usvajanje se često vrši u krugu bliže porodice kako bi imovina ostala u porodici.