Осим крвног сродства, које се, у већем или мањем степену, поштује код свих цивилизованих народа, у нашем народу постоји и духовно сродство, које се поштује исто као и крвно сродство. Ту убрајамо кумство, побратимство и посестримство, старосватство, деверство и усвојење.

Изрека „Бог, па кум“ говори о изузетном поштовању кумства код нас. Некада је кућна задруга или фамилија, без обзира на број домаћинстава, имала крштеног и венчаног кума у једном лицу. Он је крштавао сву децу и венчавао све мушкарце из те породице. Кумство се неговало, поштовало и преносило с колена на колено. Кум је позиван на славу и свако весеље, а он се увек одазивао. Домаћин је лично позивао кума на славу или венчање, а у случају спречености, обавезу да позове кума имао је, опет, неко од мушких глава из домаћинства. Кума домаћица спремала је куму „послатак“, малу погачу и плећку печења, као поздрав његовим укућанима. У данашње време много тога се променило, данас породице једне фамилије немају заједничког кума. Кум се на славу или било коју свечаност позива лично, мада се може позвати и преко суседа, писмом или телефоном. Куму се више не љуби рука, него се са њим рукује и љуби у образ. Нема више оног страхопоштовања према куму, али се он и даље поштује, кумовски дочекује и указује му се пажња. Његово је место, без обзира на године старости, увек у врху софре.

Кумство се отказује само изузетно, на пример, када деца много умиру или ако кум нема новчаних могућности. Сматра се да је кумовска клетва тежа од родитељске. Мада у послератном периоду има појава промене кумстава, то обично чине млади, па за кума узимају друга (другарицу) из детињства, школе, са факултета, али поштујући обичаје, многи чувају и одржавају стара кумства. Има појава да на дан венчања кумују и стари и нови кумови, и то тако што једни кумују на црквеном, а други на грађанском венчању.

Побратимство и посестримство имају доста широко значење, јер се овако називају не само побратими и посестриме у ужем смислу, већ и младожења са шураком. To је доживотна породична веза и пријатељство особа које нису ни у каквом крвном сродству. Право побратимство и посестримство се стичу најчешће откупљивањем, када се неко разболи, верујући да оно доноси оздрављење и враћање у живот, или међу лицима која су се једно другом нашла у незгодама и невољама спасавајући живот, на пример: у рату, непогоди (олује, поплаве, пожари и слично) и невољи (дављење и друго). Чин братимљења се обављао у цркви или на свечани дан уз стављање крстића, читање молитве и изјављивање да се примају за брата или сестру. Побратим или посестрима су се даривали. Приликом сусретања ословљавали су се са: брате, побратиме или сестро, посестримо.

Побратимство и посестримство се поштовало као крвно сродство првог колена. Побратими су позивани на свадбе и славе као најближи рођаци. Данас се овај чин не практикује, помиње се само у сећањима, а и сама Црква га је укинула 1975. године.

Старосватство и деверство имају одговарајуће место не само у свадбеним церемонијама, већ и у смислу трајне повезаности и поштовања. За старог свата се узима ујак или неко од другова који током венчања има улогу сведока (другог кума). За девера се обично узима млађе мушко дете из ближе породице које има улогу чувара невесте током свадбе. Усвојење, првенствено деце, представља узвишени и хумани чин, јер се и према закону усвојена деца изједначавају са рођеном. Усвајање се често врши у кругу ближе породице како би имовина остала у породици.