U tradicionalnoj resničkoj porodici starešina kuće je bio muškarac. Najčešće je upravljao otac ili najstariji brat – starešina kuće. Držao je poslove u kući što se tiče rasporeda rada u poljoprivredi, pitao se za sve što se činilo u kući, obavljao je poslove u odnosu s vlastima, naređivao je i njegova reč je uvek bila poslednja, bio je „bog i batina“, prema kome su se svi morali odnositi s nespornim poštovanjem.

Starešina zadruge je retko obavljao muške poslove na njivi, a njegova supruga bila je, po pravilu, glavna i prva žena u kući. Za vreme ručavanja odrasli su sedali za veliki sto. Na čelu je uvek sedeo starešina, a do njega ostali muškarci po starosti, da bi na kraju sedele starije žene. Mlađe žene su stajale, posluživale i dvorile. Deca do petnaeste godine imala su svoj mali sto – trpezu oko koje su najčešće klečala i jela. Prvi je započinjao jelo starešina, a onda ostali. Jelo se iz jedne ili više činija, pa su oni koji se poslužuju poslednji, mogli ostati bez najslađeg zalogaja (npr. parčeta mesa).

Po završetku večere dogovarano je ko će šta da radi narednog dana. Raspoređivani su članovi porodice za rad u polju, za čuvanje stoke, za odlazak u grad i na pazar. Deca su dobijala raspored za čuvanje stoke, tako da su se smenjivala zavisno od rasporeda smena u školi. Deca koja nisu išla u školu, ceo dan su provodila čuvajući stoku.

Za stolom, posle večere, razgovaralo se i o potrebama kuće, događajima u selu, o porodičnim problemima, o kupovini i prodaji. Najčešće i najozbiljnije se razgovaralo o kupovini zemlje i obezbeđenju imetka i odgovarajuće kuće svakoj užoj porodici, kako bi po deobi od toga mogla da živi.

Žene nisu imale reč osim ako je postojala potreba da upoznaju muškarce s nečim što jedino one znaju, a o čemu nisu prethodno obavestile svoje muževe. Sa potrebama članova uže porodice za odećom, obućom, školskim priborom, lečenjem, na primer, supruga bi upoznavala svog muža, a on to prenosio starešini, ocu ili braći.

Blizina Beograda je stvorila tog novog domaćina zadruge, a prodaja mleka i drugih proizvoda, prevoženih konjskim čezama, olakšala je svakodnevnu vezu s velikim gradom. Stoga je domaćin bio glavna veza s gradom: obilazio je pijace, nabavljao artikle, obavljao poslove sa advokatima, sudovima i završavao druge obaveze.

Život u zadrugama je bio lepši i mirniji, bar je takvo uverenje vladalo, sa manje briga, a više veselja i uvažavanja. Ipak, osećala se potreba za slobodom i izdvajanjem u posebna domaćinstva. Tako su jedna za drugom nestajale zadruge, a posle 1918. i zadružni delovi organizovanja u seoskim domaćinstvima. Proces nestajanja zadruga trajao je sve do Drugog svetskog rata, kada je u Resniku postojalo još pokoje zadružno domaćinstvo.

Posle smrti domaćina vršen je izbor novog. Po pravilu, vodilo se računa da na čelo zadruge dođe onaj ko je bistriji i okretniji od ostalih, makar po godinama bio i mlađi. Svakako, izbor novog domaćina obavljao se i za života domaćina zadruge. Činjeno je to u slučajevima kada dotični zbog bolesti ili drugih razloga nije mogao uspešno da vodi zadrugu. Postavljalo se i pitanje starosti muškarca u vezi s njegovom zrelošću da upravlja domaćinstvom. Doduše, u ranija vremena, zbog teškog života i ratova ljudi su ranije sticali i zrelost. Zrelošću su, u praksi, smatrane godine od 40 do 50, a starost od 60 i više. Retko se dešavalo da na čelu inokosnog domaćinstva bude otac od 70 i više godina, a gotovo nikada u tim godinama na čelu zadružnog upravljanja. U popisnim listama retki
su bili i oni sa 62, 63 i 64 godine. Bilo je dvojnosti i u vođenju inokosnog domaćinstva. Otac je usled starosti upravljao domaćinstvom iz kuće i u kući, a pred vlastima i van kuće to je činio sin.

Često je bio slučaj da otac sam, osećajući starost, odluči da preda domaćinstvo (zadružno ili inokosno) svom mlađem bratu ili sinu. To je vršeno na svečan način. Pozivao bi sve odrasle ukućane i saopštavao da više nije u stanju da upravlja domaćinstvom, pa je dužnost predavao drugom ukućaninu davanjem novčanika ili skidanjem kese s novcem, koja je obično visila o vratu domaćina, kao i dokumenata (izvoda iz katastra i sl.).

Priča o babi i dedi

Deca i mladi su oduvek privrženi svojim babama i dedama; o tim sećanjima iz detinjstva Živko Radojičić pripoveda ovako:

„Moja baba Milica, zvali smo je Nana, bila je glavni doktor u našoj kući, mnoge bolesti je lečila travama. Iako nepismena žena, u kući je bila naš kalendar, a znala je i da koristi kantar i da računa. Znala je Nana sve neradne dane i dane posta. Kada bi ko moju majku pitao o nekom prazniku, uvek bih govorila: to naša Milica bolje zna. Jednog dana moja majka reče sestri Radmili koja je krenula da čuva stoku: ostavi tu korpu sa pletivom kod kuće. Zašto, upitala je sestra? Danas je praznik, crveno slovo, kaže majka. A koji praznik, pita sestra? Ne znam, samo znam da Nana kaže da je danas veliki praznik.

Nana je doživela 95 godina, ali bez rakije nije mogla, po malo da niko ne primeti. Jednog dana kada rakiju nije mogla da popije, moj otac je pozvao doktora, ali svi smo znali da će Nana umreti, i umrla je odmah drugi dan. Izrodila je jedanaestoro dece, samo su je dvoje nadživeli. Za vreme Prvog svetskog rata umrlo joj je četvoro dece, i to dok je deda bio u logoru Mauthauzen.

Bila je jaka žena moja Nana, sa njenih leđa na pešačkoj maršuti od Resnika do Beograda, sa dve torbe na obramici i jednoj u ruci, nebrojano puta je prošla taj put a da se nikada nije požalila da joj je teško.

Sve unuke je volela, a svog Ilu najviše, tako me je iz milošte zvala. Naravno, voleo sam majku, oca, svoju braću i sestru, ali se od Nane nisam odvajao. Ovo je slika o mojoj Nani, a ovakve kao ona bile su sve druge u Resniku.

Deda Spasoje nije dugo živeo, umro je pre Drugog svetskog rata od posledica koje je doneo iz Velikog rata. Deda je držao podrum pića u kući i uspešno lečio ljude iz Resnika i okoline od preloma i uganuća, tako da je naša kuća skoro svakog dana imala nekog pacijenta. Posle njegove smrti moj otac Aleksa zvani Bata uspešno je nastavio da pomaže ljudima kod preloma i uganuća.“

Odnos između starijih i mlađih ukućana bio je isti od vremena vladavine Turaka pa sve do početka 20. veka. Bilo je to neko merilo vaspitanja, ali i priprema mlađih za budućnost. Što bi se reklo sa današnjeg stanovišta, istovremeno je to bio i jedan od preduslova za udaju ili ženidbu. Primera radi, buduća mlada koja ne poštuje oca, neće sutra poštovati ni svekra; na lošu se kuću loše i gledalo.

Deoba zadruga je imala i svoje uzroke. Bili su to veliki broj članova zadruge, nesloga i drugi razlozi života u zajednici. Po običajnom pravu, sprovođeno je po „kolenima braće“, tj. svako koleno je dobijalo jednak deo bez obzira na to koliko je brojna njegova porodica. Hrana, vuna, tkanine i slično delile su se jednako svim članovima zadruge. Onaj koji je delio, uzimao je poslednji. U slučaju neslaganja, deobu bi vršio i kmet sela sa svojim pomoćnicima, a kasnije je to radio izabrani sud kao nadležna ustanova.

U selu je, skoro do polovine 20. veka, pa i u periodu posle Drugog svetskog rata, bilo nekoliko uzornih porodičnih zadruga, kao što su: Paunovići, Rankovići, Milojevići, Nedeljkovići, Radojičići, Martići, Stojanovići i drugi.

Na svojinu i nasledstvo se u tadašnje vreme drugačije gledalo. Po običajnom pravu, sopstvenik imanja nije bio pojedinac već porodica. Njoj su pripadali ne samo zemlja i kuće, već i stoka, rod sa zemlje i poljski alat. Iz shvatanja da je porodična zajednica trajna, proizlazilo je da baštenska dobra ne pripadaju samo određenoj generaciji, već i precima i budućim naraštajima. Otuda su trenutni vlasnici bili dužni da dobra sačuvaju i predaju budućim pokolenjima. Vlasnici imanja su imali pravo doživotnog korišćenja, a pojedinci, članovi domaćinstva imali su u svojini samo lične stvari (garderobu, nakit…). Nasleđivati su mogli samo muškarci, a pitanje nasledstva u porodici nije se postavljalo sve dok ima muških potomaka. Smatralo se da muški članovi nastavljaju porodicu, ime i lozu. Udajom ženskih članova domaćinstva njihova prava na udeo u imovini prestajala su. Što se zadruge tiče, tu nije postojao neotuđiv deo, već je sva imovina bila svojina zadruge. U cilju očuvanja zajednice, u narodu su bile česte izreke: „Ne peče se kokoš koja nosi jaje“, „Šuma ti je mati, čuvaj je dobro“, „Po nuždi pop i uz hrast venčava“ i dr.

Uža porodica u kućnoj zajednici nije raspolagala novcem. Svi prihodi domaćinstva slivali su se u kasu (kesu) kojom je raspolagao starešina domaćinstva. On je odlučivao o rashodima celog domaćinstva. Seljak u Resniku, sem od viška svojih proizvoda, drugih prihoda nije imao. Cene poljoprivrednih proizvoda bile su po pravilu niske, a industrijski proizvodi koje je domaćinstvo kupovalo skupi. Najveći deo ostalih potreba podmirivali su sopstvenim radom u domaćoj radinosti, a vrlo malo se kupovalo. Čim prestane sezona poljskih radova, počinjao je rad na kućnim razbojima. U toku zime su završavana sva tkanja i pletenja, a na proleće je počinjala setva.

Poseban posao je bila izrada opreme za devojku koja je te ili naredne godine stasavala za udaju. Devojka je, pre udaje, spremu za sebe obezbeđivala za duži niz godina, ali i za darove. U kući je, pred svadbu, nastajalo pravo mobilno stanje. Uz određenu opremu i poklone, spremao se i sanduk za tu opremu. Mnogi materijali su se morali kupiti u gradu. Sredstva za takve kupovine retko su obezbeđivana iz zajedničke kase. U tom slučaju, najveću ulogu imale su majke i bake rešavajući problem tako što su u Beograd odnosile, često i pešice, višak poljoprivredih proizvoda, najviše voća i povrća, pa od tih zarada nabavljale materijale koji su bili potrebni za spremu devojke. Mlađe osobe su ispraćale majke i bake sve do Topčidera pešice noseći tu robu na obramicama.

Roksanda Rosa Nedeljković je ispričala kako je jednom prilikom, što na obramicama što u rukama, svojim gospojama – mušterijama na Senjaku, Dedinju i u Sarajevskoj ulici odnela sama 39 kilograma raznih proizvoda: luka, krompira, sira, voća, povrća i drugih namirnica. Kako kaže Rosa, i nije joj izgledalo tako teško dok nije izmerila; u tim prilikama, kako su govorili, „pusta mladost“, snaga i nužda dobri su saveznici. Posle pijace čekale su je sve ostale obaveze u kući oko porodice, stoke, na njivi i drugi poslovi. Sa ponosom je isticala da to i nije tako teško, jer su mnoge njene drugarice češće, pa i više robe nosile za Beograd bez obzira na vremenske uslove. „Ponekad se okupimo, pa krenemo zajedno zorom Tomanija i Radojka Stojanović, Caka i Borka Nedeljković, Slavka, Zlatija, Milka i Nata Šargić, Cura Tomić, Milica Radojičić, ja i još poneka, pa nam put preko Zelenjaka, manastira, Topčidera bude i lakši u društvu“, navodi Rosa.

Sem železnice drugog prevoza nije bilo, ali je železnica bila skupa i nju su koristili samo prestižni građani: pop, učitelj i poneki imućni seljak. Železnicu su koristili i đaci koji su učili gimnaziju u Beogradu i imali mesečnu kartu. Tek kasnije, posle 1930, kada je počelo da se prevozi mleko čezama s jednim konjem, mogla se uz mlekadžiju smestiti i poneka žena s robom za grad.