Porodice koje je vezivalo zajedničko poreklo činile su rod ili familiju. Rod se računao po krvi, tj. po ocu ili po mleku, odn. po majci. U zajednici je rod po krvi imao više kolena, šest do osam, a ovaj po mleku dva do pet. Porodice tih rodbina su stanovale po pravilu u istom kraju, a znali su da su „svoji“ po prezimenu ili istoj krsnoj slavi. Između sebe nisu ni pomišljali da stupe u brak.

Muškarci su zasnivali brak posle 20, a devojke od 18. do 20. godine. Vreme za udaju je bilo vrlo važno, pored ostalog, i stoga da devojka dođe što pre u kuću kao novi radnik, ali se propisi nisu uvek poštovali. Arhijerejski sabor je 1857. g. strogo zabranio da se ženik venčava ispod 17, a nevesta ispod 15 godina. U tursko vreme to je bilo i pragmatično, jer Tur-ci nisu odvodili u janičare oženjene mladiće. O sklapanju braka odlučivali su roditelji i budući supružnici. Posedovanje odlučujuće reči nije bilo isto u različitim periodima. Što je vreme više odmicalo od turskog doba, sve je više odluka bila na strani mladenaca. Međutim, mešanja roditelja u izbor supružnika bilo je oduvek, ali su se i oni donekle trudili da svome detetu predlože priliku i za njega i za kuću. Ukus, možda bolje reći, potreba ili nužda tog vremena, kad je reč o mladencima, zahtevao je da devojka bude jedra i rumena, a momak stasit i razvijen. Objašnjenje i opravdanje za kršnu devojku jeste da može da nosi obramicu, teret i obavlja mnoge poslove u polju, kući, oko stoke, kao i da ima zdrav porod.

Što se tiče tradicije i braka, on je bio dugovečan i samo je smrt rastavljala bračne parove. Živko Radojičić, kaže: „Moja baka Milica je pričala kako se ne seća da je za njenog života neki brak bio razveden, a ona je baš dugo živela, skoro sto godina. Što se Resnika tiče, između Prvog i Drugog svetskog rata samo je jedan brak razveden. Brak se razvodio samo u Duhovnom sudu u Beogradu, uglavnom zbog neverstva. Ako se postavi pitanje da li je bilo bračne preljube, odgovor bi mogao biti: bilo je, ali vrlo retko, a i to retko teško je stizalo do javnosti. Stariji kažu da ga je bilo i posle Prvog svetskog rata kada su mnoge mlade žene ostale udovice jer su im muževi izginuli u ratu. Te preljube nisu uzdrmale stabilnost porodica, a nisu dugo ni trajale. Udatim ženama teško da je moglo pasti na pamet da prevare muža. Pre svega, to je objektivno bilo jedva moguće, jer su ta domaćinstva bila velika i retko se dešavalo da se na rad na njivu uputi jedna sama osoba. Drugo, žena koja to učini, a sazna se, nije imala gde da se vrati da nastavi život. Ovo zbog toga što bi to bila bruka i za njene roditelje, braću i sestre, a žene samice u tom vremenu nisu imale nikakvih uslova za samostalan život.“

Priča o najstarijem bračnom paru

Milan M. Milenković, rođen 1921. godine, i supruga Darinka (Jovanović) iz Kumodraža, rođena 1922, uzeli su se vrlo mladi 1939, a 1941. godine su dobili sina Živana. Kada smo ih fotografisali i popričali, u braku su već proslavili 73 godine. Milan je radio u „Komgrapu“ oko dvadeset godina, zatim u IMR-u šest godina, u Tehnogasu blizu deset godina, gde je bio Milan (1921) i Darinka (1922), više od sedamdeset godina u braku, 2013. godine prvi predsednik sindikata i upravnog odbora. U IMR-u je dve godine vozio generalnog direktora i četiri godine autobus.

Za vreme 6. Kongresa KPJ vozio je više predsednika država: Kostarike, Paragvaja, Urugvaja… mnoge predsednike vlada i ambasadore, a kasnije je vozio Naserovu decu. U penziji je od 1981. godine, znači već 31 godinu. Darinka nije bila zaposlena, obavljala je porodične poslove.

Ne postoji mesto u staroj Jugoslaviji gde Milan nije bio, pa i u mnogim zemljama Evrope, u Poljskoj, Nemačkoj, Rusiji, i uglavnom kada je bilo prilike, društvo mu je pravila i Darinka.

Kao borac u sastavu 31. brigade 21. divizije Milan je učestvovao u ratu. Brigada se kretala po Kopaoniku, kod Prokuplja i Kuršumlije. Posle okupacije radio je u kamenolomu, a vozio je i lokomotivu sa pokojnim Nikolom Živojinovićem, kada su imali udes vozova.

Već godinama, od kada je penzionisan, Milan dan počinje čitajući „Politiku“, u poslednje vreme „Novosti“. Na pitanje šta je recept za dug život i uspešan brak, rekli su nam da su to, pre svega, umerenost u svemu i uzajamno poštovanje i uvažavanje.

Nažalost, u proleće 2014. godine Milan je preminuo ne dočekavši da priču koju nam je kazivao i sam pročita u ovoj Hronici. Darinka je preminula 2015. godine.

Pet generacija familije Milovanović

U familiji Milovanović (koji slave Svetog Nikolu) u vremenu pisanja ovog teksta, 2013. godine, zatekli smo pet generacija srodnika (najbližih potomaka, odnosno predaka). Najstarija je Zlatija, rođena 1932. (devojačko Savić, rodom iz Žarkova) udata Milovanović, ćerka Radmila, udata Jovanović, unuka Vesna, udata Kontić i praunuka Jelena udata Rađenović sa sinom Nikolom, a Zlatijinim čukununukom koji je 80 godina mlađi od svoje čukunbabe Zlatije. Ovaj ređi slučaj pet generacija jedne velike porodice na okupu fotografisali smo kao lep primer.

Po kazivanju sa porodicama Milenković i Milovanović ovaj tekst je priredio Milan Nedeljković.

Ranije uobičajena pravila pri udaji i ženidbi

Prema saznanjima i sećanju Živka Radojičića, „naše devojke su se udavale većinom u Resniku, ali su ih udavali i u druga sela, doduše samo u ona koja imaju istu nošnju, kao što su Beli Potok, Pinosava, Rušanj, Kneževac, Žarkovo, Železnik, Kumodraž, Zuce… Zbog tih razlika i razlika u govoru, retko koja se odlučivala za udaju u sela Jajince, Rakovicu, Mali Mokri Lug, pa i u Ripanj. Isti razlozi su važili i za dolazak devojaka iz drugih sela u Resnik. Međutim, ipak su se dešavali izuzeci. Tako se iz sela Beljine podno Kosmaja udala Zorka za Dušana Lazarevića. Bila je, kažu, najlepša devojka koja je u Resnik došla iz drugog sela. Imala je veliki miraz i svoju lepotu dugo je očuvala. U Resniku se smatra da je najlepša devojka koja je otišla u drugo selo bila ćerka Borivoja Nikolića. Ona se udala u Mali Mokri Lug. Nešto kasnije, iz Resnika se udala još jedna lepotica u selo Slatina kod Kosmaja, Leposava Lila Lazarević, ćerka Petra i Živanke. Ona je uskoro odvela za sobom i ćerku Ljube Radojevića u istu kuću i bile su jetrve. Bio sam svedok te gala svadbe u Slatini koja mi je ostala u sećanju; otišla je prva iz Resnika limuzinom, a svatovi autobusom iz Kijeva; bilo je to uoči Drugog svetskog rata. Što se Resnika tiče, bilo je još takvih slučajeva: Stana, Desa i Rada Radojević. Stana i Desa su prve devojke koje su otišle još dalje od Resnika; zatim Živka, ćerka Ilije i Zagorke Milenković, udala se u Futog. Draginja „Cuca“, ćerka Milivoja i Živanke Mitrović, udala se u familiju Popadić iz Nerodina kod Rume, mesec dana po završetku Drugog svetskog rata.

Pri udaji devojke su nosile od svoje kuće sanduk sa odećom: suknje, pargare, jeleče, veš, kolane, pojaseve, torbe, sve dobro izatkano i ukrašeno vezovima i drugim ukrasima. Devojka koja je imala, nosila je i dukate. Dukati su bili turski, austrijski, nemački i francuski, a bili su cenjeni i ruski. Sve ostalo je bilo, uglavnom, ručni rad. Pobegulje nisu bile u modi, ali je bilo i takvih. Otimanje devojaka u Resniku bilo je retkost, sem kada se to nameštalo iz praktičnih razloga, da se izbegne svadba i veliki trošak.

Na selu su postojale društvene i ekonomske razlike. Znalo se ko su bili najugledniji domaćini, tj. gazdaši. Vremenom je materijalni položaj porodice postajao sve važniji. Ekonomske razlike su uticale i na ukupan seoski život, posebno kod sklapanja brakova. Zapravo, vodilo se računa o približnim materijalnim mogućnostima novih bračnih zajednica. Bila je retkost da se momak iz imućne porodice oženi siromašnom devojkom, i obratno.

No, shvatanja su se menjala, pa bogata kuća nije imala preimućstvo pri biranju bračnog saputnika. Naprotiv, više imanja – više rada, a žena, za razliku od muškarca, treba i da rađa decu i da redovno ide na njivu i obavlja mnoge druge poslove. Snabdevanje kuće vodom za piće, kuvanje ili higijena padali su na ženu, tako da su joj obramica i kanta bili svakodnevni pratioci. Nekada je za vodu trebalo ići i po nekoliko puta. Ipak, ne treba shvatiti da su siromašna domaćinstva bila privilegija za mlade udavače; to su ipak bili ređi slučajevi. Pored svega, znao se i „red stvari“. Devojke iz bogate kuće, poštujući taj red stvari, udavale su se u bogate kuće bez obzira na druge razloge. Naravno, na to su uticale i neke druge okolnosti kao, na primer, različit položaj mlade u pojedninim kućama. Značajno merilo je bio položaj ženskih osoba u kući. Taj položaj žene je bio različit od familije do familije. Odavno je zapaženo da su Paunovići i Lazarevići bili „najmekši“ prema svojim ženama, pa su se devojke rado odlučivale za udaju u te familije, naročito u Lazareviće. U njihove kuće su najčešće dolazile devojke s mirazom, bez braće, pa su te dve familije pokupile najveći broj miraždžika u Resniku. Tako su Dragomir Draga Paunović, Božidar, Dragoslav Koka, Žira, Boriško, Mire i njegov otac Živan oženjeni miraždžinkama. Slično je i sa Lazarevićima. I jedni i drugi bili su vrlo taktični u odnosu prema suprugama, naročito onima koje gaje malu decu.

Svakako da je položaj žene u seoskom domaćinstvu u Resniku, u 19. i 20. veku i ranije, bio mnogo teži nego danas, jer su shvatanja tih odnosa danas mnogo uznapredovala. Ako je obramica nekada bila glavni rekvizit žene u Resniku, danas služi češće kao uspomena na prošla vremena. Nije se mogao sresti muškarac da nosi na ramenu obramicu i kante za vodu. Bio je to isključivo ženski posao i dužnost žene. Briga oko bebe bio je takođe isključivo ženin posao. Ako ga ne hrani majka ili baka, hraniće ga neka druga ženska osoba, ali muškarac nikako. To se odnosi i na ljuljanje i uspavljivanje deteta, kupanje. Ako neki od poslova oko bebe preuzme svekrva ili baka, majka malog deteta ide u njivu da radi, ili da vodu donosi. Tek u poslednjim mesecima trudnoće žena je oslobađana obramice i drugih teških poslova (žetva, kopanje…) i obavljanja nekih drugih poslova u kući ili u štali.“

U stara vremena novac je bio neophodan za razne potrebe, pa i za ženidbu. Naime, momak se nije mogao oženiti ako devojku ne kapariše (kaparisati znači dati deo novca pri pogodbi nekog posla) kao jemstvo da će brak biti sklopljen; taj novac je bio dar devojčinim roditeljima. Država je tridesetih godina 19. veka tražila da se taj novac smanji na 50, a kasnije najviše na 25 groša. Godine 1848. ovaj namet mladoženji je bio ukinut, ali se u Resniku u praksi očuvao skoro do Drugog svetskog rata.