U prvim danima okupacije, 1941. godine, povećao se broj učenika uglavnom zbog upisane dece izbeglica iz Beograda, kojih je u Resniku bilo u većini kuća. Za vreme nemačke okupacije, zimi, kad nestane drva, svaki đak je od kuće morao poneti neko drvo koje je moglo da stane u školsku peć. Škola je radila sve vreme okupacije, ali pod vrlo teškim uslovima i sa čestim prekidima, jer su učionice često korišćene od strane okupatora za smeštaj vojske, skladištenje hrane i naoružanja.

U Drugom svetskom ratu učestvovao je veliki broj bivših učenika resničke škole. Nažalost, neki su kao borci ostavili svoje živote širom Srema, Slavonije, Hrvatske, Slovenije, Bosne, neki su nastradali kao žrtve fašističkog terora, a nemali broj je i onih koji su tokom rata, kao i u dužem periodu posle, bili ranjavani zaostalim minskim i eksplozivnim sredstvima.

Učitelji su radili u kombinovanim odeljenjima, pre i popodne. Pored rada sa redovnim učenicima, radili su i na analfabetskim tečajevima, pomagali Narodnom frontu, Narodnoj omladini i narodnoj vlasti, organizovali zabavni i kulturni život, sakupljali knjige, pomagali u obnavljanju Zemljoradničke zadruge itd. Od učitelja je tada značajno zavisio čitav rad i život u selu. Bili su inicijatori, a u najvećoj meri i izvršioci mnogih poslova i zadataka.

Pored analfabetskih tečajeva, u školi su održavani i tečajevi za seosko žensko zdravstveno prosvećivanje, kursevi za poljoprivredne proizvođače, pripremane i davane priredbe i druge kulturne manifestacije, organizovani odlasci mladih na radne akcije i drugo.

O radu škole za vreme okupacije nemamo nikakvu dokumentaciju.

Za vreme okupacije učitelji su bili: Ranka Maslovojić (1941–1945), Nedeljka Nikolić (1941–1942), Dragica Dražić (1941–1942), Petar Jovanović (1941–1946), Jovan Vojinović (1941–1942), Slavko Vujaklija (1941–1944), Veroslava Veljković (1942–1943), Nikola Grković (1942–1943), Olga Marković (1943–1944), Todor Džodić (1943–1944), Draga Matić (1944–1947) i Dušan Simić (1944–1945). Posleratni učitelji bili su još i Radovan Mićić i Branislav i Bisenija Matić.

Upravitelji škole u okupaciji bili su: Petar Jovanović (1941–1943) i Todor Džodić (1943–1944).

Oslobođenje Resnika je nastupilo oktobra 1945. godine. Iz ruševina se stvaralo novo društvo i nova država. U tim okolnostima rad u našim školama je zauzimao jedno od prvih mesta, pa se, gde god je bilo uslova, odmah po oslobođenju krenulo sa nastavom. Resnik je bio jedno od onih mesta gde se odmah započelo sa školskim radom, a imena prvih učiteljica koje su radile posle oslobođenja su: Milica S. Milovanović, Draga Mitić i Dragina Dražić. Još u prvim danima rada imale su 160 učenika.

Rad Nastavničkog veća: Zapisnika Nastavničkog veća iz vremena pre rata gotovo i da nema, jer je dokumentacija uništena, za vreme rata vrlo malo je rađeno, a odmah po oslobođenju, ako je i bilo sednica, nisu bile evidentirane. Jedina knjiga zapisnika o radu Nastavničkog veća počinje sa 8. februarom 1941. godine, a završava sa 16. januarom 1958. godine. Ona, dakle, obuhvata period od 17 godina. Iz tih zapisnika saznajemo da je školska zgrada bila u lošem stanju, da nije bilo dovoljno ogreva i da su roditelji neredovno slali decu u školu. Postoji zapis od 5. juna 1945. godine gde je sreski prosvetni referent zapisao: „Školska zgrada je neuređena i ruinirana od strane ljotićevaca. Nameštaj i učila su upropašćeni, a Odbor se nije postarao da se nešto sredi kako bi nastava nesmetano mogla da se izvodi. Vrata na učionici ni brave nemaju, te ih deca jednim većim kamenom zatvaraju.“ (Letopis Osnovne škole u Resniku, knjiga 1).

Od 26.01.1946. godine do 17.12.1954. održano je 38 sednica Nastavničkog veća, i one su se bavile tekućim pitanjima kao što su: početak školskog rada, međusobni odnosi nastavnika, podela odeljenja, raspored rada u školi i van nje, obilazak učeničkih domova, trajanje radnog časa, izleti, posete preduzećima i fabrikama, rad sa analfabetama, zamene odsutnih nastavnika, priredbe, kvalitet školskih časova, neuredno pohađanje škole od strane učenika, prikupljanje priloga za Crveni krst, aktivizacija Pionirske zadruge, pitanje školske ograde, rad u školskoj bašti, prikupljanje semena, rad sa omladinom, zidne novine, nabavka ogreva, diskusija o nastavnim planovima, uvođenje česme u školsko dvorište, dežurstva nastavnika, proslava početka školske godine, nabavka udžbenika, pripreme za proslavu Oktobarske revolucije, zdravstvena zaštita učenika, takmičenja, akcije za opismenjavanje, proslava Dana Republike, podela nagrada učenicima i dr.

Pojačan rad Nastavničkog veća se oseća tek od sednice održane 17. decembra 1954. godine. Izdvajaju se dve tačke dnevnog reda sa ove sednice, a to su: metode za poboljšanje nastave i zdravstvena zaštita i vaspitanje učenika.

U ovom periodu još uvek je vrlo slab rad sa omladinom. Omladinski dom je dat upravniku SRZ za stan i nije bilo mesta gde je moglo da se radi. Nastavnici smatraju da je omladina prepuštena sama sebi i da ovo pitanje treba rešiti i obezbediti prostor za rad. Svi nastavnici daju pristanak za rad, a radiće se u jednoj učionici, i samo u njihovom prisustvu.

U prethodnom periodu funkciju upravitelja škole obavljao je i Ignjat Giga. Rođen je u s. Klepci kod Čapljine, a učiteljsku školu je završio u Beogradu 1951. godine. Prvo zaposlenje je dobio u Crnoj Gori, ali tamo nije radio kao učitelj već je igrao fudbal za tamošnji klub. Godine 1956. dolazi u Resnik kao učitelj za čiji FK takođe nastupa. Tokom boravka u Resniku istovremeno je obavljao poslove učitelja i upravitelja škole sve do 1957. godine kada je na svoj zahtev prešao u Kaluđericu gde je radio do smrti 1972. godine. Njegova supruga Živana Seka takođe je radila u našoj školi. U Resniku je ostao upamćen kao vrlo vredan i omiljen lik, a Kaluđerica je u znak zahvalnosti svome učitelju posvetila jednu ulicu.

Školska kuhinja

Iz zapisnika od 20.10.1956. godine vidimo da je novi upravitelj škole Milan R. Lazić, učitelj. Od tada su sednice češće održavane, dnevni red bolje osmišljen, rad Nastavničkog veća sistematizovan, a zapisnici lepo, čitko i pregledno pisani. Među prvim merama novog upravitelja je osnivanje đačke kuhinje. Troškove užine delimično je snosio Crveni krst, a deo su uplaćivali roditelji učenika. Kuhinja je radila i narednih pet decenija.

Vannastavni rad (tada se zvao vanrazredni rad učenika) obuhvatao je sledeće sekcije: mladi prirodnjaci, ručni rad, literarna i fiskulturna sekcija. Taj vanrazredni rad učenika je utvrđen na sednici 22. marta 1957. godine. Tada je pokrenuto i pitanje osnivanja đačke zadruge, ali je to odloženo jer, po mišljenju Nastavničkog veća, ne postoje materijalne mogućnosti za izgradnju botaničke bašte.

Značajnu prekretnicu u razvoju osnovne škole u Resniku čini formiranje petog razreda osnovne škole školske 1957/1958. godine. U ovaj razred su upisana sva deca koja su završila četvrti razred resničke škole, ali i deca iz sela Rušnja. Izvršena je preraspodela predmeta na učitelje. Upravitelj škole Milan Lazić je bio oslobođen redovnog razreda i predavao je geografiju, biologiju, crtanje i lepo pisanje (10 časova). Radislav Bajkić je predavao matematiku i ručni rad, Zorka Lazić srpski jezik i nastavu pevanja dok se ne nađe stručnjak za ovaj predmet. Dana Stanojević je bila određena za predavača francuskog jezika, a Miloš Milovanović za istoriju i fiskulturu. U školskoj 1957/58. godini radilo se u dve smene. Dolaskom Miloša Milovanovića vanškolski rad je pojačan „kulturno-prosvetnim uzdizanjem i zabavljanjem omladine“ (Letopis, knjiga br. 1). Najbolji put za realizaciju ovog cilja, po mišljenju Nastavničkog veća, bio je razvoj dramskih aktivnosti.

Za rad narodne knjižnice zadužen je Radisav Bajkić, a za fiskulturne aktivnosti Miloš Milovanović. U ovom periodu je bio pojačan i rad Pionirske organizacije, organizacije Crvenog krsta, rad sa đačkim roditeljima, stručno usavršavanje putem praktičnih predavanja, tehničko obrazovanje učenika, razne sekcije i školska zadruga. Odlučeno je da se školska bašta pretvori u školski vrt koji će nastavnici obrađivati zajedno sa učenicima.

Rad Školskog odbora

Prva sveska Zapisnika rada Školskog odbora vodi se od 1. septembra 1946. do 26. septembra 1958. godine. Kao članovi ovog odbora ubeleženi su prvo Radovan Mićić, upravitelj škole, Milica Milovanović, učiteljica, i meštani: Stanko Miladinović, Milivoj Lazarević, Aleksandar Mitrović, Petar Paunović i Damnjan Mitić. Rad ovog odbora svodio se na akciju podizanja klozeta, uvođenja električnog svetla, podizanje ograde, školskih šupa, stanova za nastavnike, pitanje prostorije za biblioteku, a i pitanje pohađanja škole od strane dece. Pošto je pored Školskog odbora postojao i Kulturno-prosvetni odbor, oni su spojeni 6. oktobra 1946. godine, i u tom odboru je predsednik Radovan Mićić, upravitelj škole, sekretar je Dobrivoje Lazarević, a članovi su: Damnjan Mitić, Toma Tominović, Dragoslav Paunković, Žika Milosavljević, Petar Paunović, Radivoje Mitić i svi nastavnici škole. Odlučeno je da u ovako prošireni odbor uđe i predstavnica AFŽ-a.

Promena naziva odbora je nastala 1950. godine i odbor je dobio ime Školski savet koji je imenovao SNO (br. 22883/50). Predsednik Saveta je Živorad Tomić, sekretar R. Mićić, a blagajnik Ilija Nedeljković. Sledeće, 1951. godine u školu dolazi novi nastavnik, koji postaje i novi upravitelj – Branimir Popović. Tada su izabrani novi članovi Školskog saveta, a to su: Radomir Milojević, Živko Jeremić, Pantelija Mitrović, Božidar Mitrović, Božidar Šargić, Milan Tacić i Branimir Popović. Predsednik Saveta je Milan Tacić.

U toku 1951. godine škola je opremljena izvesnim brojem novih klupa, a izgrađena je i školska šupa od kupljenog materijala uz volonterski rad meštana i zaposlenih u školi. Opravka zgrade je urađena 1952. godine, a vrednost radova je iznosila 80.000,00 dinara.

Godine 1954. Školski savet je promenio svoje ime u Školski odbor, a novoizabrani članovi su: Predrag Mitrović (predsednik), Uroš Tacić, Živko N. Radojičić, Milivoje M. Stojanović, Ilija Marinković, Borivoje Živojinović i Brankica Popović, učiteljica. Ovaj Odbor je preuzeo na sebe obavezu da radi na podizanju nove školske zgrade kako bi se u selu otvorila osmogodišnja škola. Pošto SNO nije imao finansijskih mogućnosti da to učini, odlučeno je da se krene u akciju preko đačkih roditelja i na zborovima birača, pa da se na taj način prikupi novac i obezbedi dobrovoljan rad stanovnika Resnika i pristupi obnavljanju zgrade.

Školski prostor je na dnevnom redu i novog Školskog odbora koji je oformljen u martu 1956. godine, a na čijem čelu je Živan Vićentijević.

U školi je nastavu pohađalo oko 200 đaka, a procenjeno je da će se narednih godina ovaj broj udvostručiti, pa dve postojeće učionice nisu bile dovoljne. Školski odbor je tražio rešenje za ovaj problem, pa je doneo i neke zaključke:

1. Od prostorija MNO-a mogle bi se stvoriti dve učionice, ne baš dobre, ali bi mogle da posluže.
2. Uzeti novu nedovršenu zgradu Bogoljuba Lazarevića na pet godina i stvoriti uslove za rad.
3. Stan penzionisane učiteljice Prihodke preurediti, a njoj dati drugi stan.
4. Iskoristiti 4.000.000,00 dinara odobrenih od SNO-a u Beogradu, i da se uz sadašnju zgradu dozidaju još 4 učionice. (Letopis, knjiga 1)

Rešeno je da se svi ovi predlozi predoče NOV-u Rakovice na konačnu odluku.

Nema podrobnijih podataka o samoj proceduri doziđivanja dveju učionica, ali ono je izvršeno 1956. godine. Tom prilikom sazidan je još i jedan mali hodnik, jedna omanja prostorija za kancelariju, a u staroj zgradi izmenjen je patos u dvema učionicama.

Svi ovi radovi su stajali 5,036.127,00 dinara. U školskoj arhivi se ne mogu naći planovi dogradnje, situacija radova, ni uloga Školskog odbora kao ni njihovo angažovanje, jedino je istaknuta aktivnost upravitelja škole Milana Lazića, kao i njegovo veliko zalaganje da se započeti posao sprovede u delo.

Dobijanjem novog prostora stvoreni su znatno povoljniji uslovi za rad. Učionice su bile prostrane i svetle, patosane daskama koje su često mazane lojem ili svinjskom mašću. Stare drvene „skamlije“ za dva đaka počele su da zamenjuju klupe sa metalnom konstrukcijom. Daska na kojoj se pisalo bila je koso postavljena; ispod nje je stavljana torba, a na ravnom delu bilo je izbušeno mesto za mastionicu sa malim žlebom za „plajvaz“ i gumicu. U trećem razredu počinjalo se pisati mastilom, perom koje se stavljalo u držalju. Ispred klupa bila je katedra i učiteljeva stolica, velika računaljka i crna tabla postavljena na nogare, koja se nalazila u uglu učionica. Na donjem delu, normalno na tablu, bila je prikovana manja daska na kojoj su stajali sunđer i kreda. U uglu „kraljica peć“, koja se ložila drvima, a kasnije i ćumurom. Kako su đaci prelazili u starije razrede, tako su ih sačekivala nova učila.

Pred ulazak u učionicu, ako nije bilo suvo vreme, svaki đak je morao prethodno dobro da očisti i opere obuću, a tetkica ili učitelj su svakog đaka pregledali, i po potrebi, vraćali na dodatno čišćenje.

U toku godine bila bi održana i poneka priredba. Đak se nije prevodio u stariji razred ako nije znao gradivo. Posle dva ponavljanja više nije dolazio u školu; ostajao je kod kuće da radi zemlju. Školska godina se završavala podelom nagrada na Petrovdan, docnije na Vidovdan. Nagrade su bile knjige i pohvalnice.

Ni ovom zgradom nije potpuno rešen problem školskog prostora za sve učenike u Resniku. Meštani Resnika i dalje insistiraju na otvaranju osmogodišnje škole. Na jednom sastanku učiteljica Danica Stanojević izjavljuje da je najpre potrebno stvoriti uslove za otvaranje osnovne škole, odnosno da treba sazidati novu školsku zgradu, zatim obezbediti stručan kadar, jer je sumnjala u mogućnost da će postojeći učitelji moći da odgovore svima zadacima u nastavnom pogledu. Milan Lazić je činjenicama negirao izlaganje učiteljice Stanojević, pa je Školski odbor na jednoj sednici odlučio da se dƗ predlog za otvaranje osmogodišnje škole.

Školske 1957/1958. godine škola je prerasla iz četverorazredne u osmogodišnju, te je imala i peti razred.

Konstituisanje novog Školskog odbora bilo je 13. marta 1958. godine kad je za predsednika izabran Živan Mitić, a članovi su bili: Božidar Milojević, Dobrisav Nikolić, Miodrag Nedeljković i Verica Milovanović, učiteljica. Zapisničar je bio upravitelj Milan Lazić.

Školske 1958/1959. godine nastava je izvođena i u šestom razredu. Ovu školsku godinu obeležile su velike teškoće po pitanju prostora, pa je nastava do decembra izvođena u tri smene. Na incijativu Školskog odbora, a uz pomoć NOO Rakovica, prostorije bivšeg restorana u Resniku adaptirane su u dve učionice i tako je omogućen rad u dve smene. Nameštaj je bio vrlo oskudan, star i uglavnom je preuzet iz drugih škola Rakovice kao rashodovan. Slična situacija je bila i sa učilima. Škola je raspolagala samo dijaprojektorom, radio aparatom, gramofonom, pločama za francuski jezik, 45 dijafilmova, modelom čovečjeg tela i nešto sitnih učila. Postojala je školska đačka knjižnica sa 300 knjiga smeštena u jednoj učionici zbog nedostatka prostora. Pri školi je radila đačka kuhinja; deo namirnica je dobijan od Crvenog krsta, a deo od učeničkih uplata koje su iznosile 150 dinara mesečno po učeniku. Zahvaljujući razumevanju Zemljoradničke zadruge u Resniku, škola je od nje dobila jednu njivu od 60 ari za svoje potrebe.

Nastavno-vaspitni rad se odvijao u ovoj školskoj godini u 11 odeljenja sa 415 učenika. U svakom razredu je bilo po dva odeljenja, a šesti razred je imao jedno odeljenje. U školi su radili ovi učitelji: Milan Lazić, Zorka Lazić, Miloš Milovanović, Verica Milovanović, Radisav Bajkić, Ljubinka Bajkić i Bosiljka Radivojević. Početkom ove školske godine došli su i novi nastavnici u školu, i to: Milovan Dišović, učitelj, koji je postavljen za upravitelja škole, Milica Dišović, učitelj, Milovan Munišić, profesor matematike, Aleksandar Milenković, nastavnik srpskog i francuskog jezika, i Margita Filipović, profesor biologije i hemije. U ovoj školskoj godini se osetio napredak i u organizaciji slobodnih aktivnosti učenika. Formirana je Učenička zadruga u koju je od 415 učenika učlanjeno 337. Zadruga je bila mešovitog tipa i u svom sastavu imala je prodavnicu, školski vrtić i ekonomiju od 60 ari. Ukupan promet u prodavnici iznosio je 128.560. dinara, a čist prihod oko 21.000 dinara.

Zanimljiv je način na koji su se odvijali radovi u okviru delovanja đačke zadruge. Naime, radovi u školskom vrtu i ekonomiji izvođeni su po brigadnom sistemu. Učenici jednog odeljenja bili su podeljeni na radne grupe-brigade, sa brigadirima na čelu. Brigadiri jednog odeljenja sačinjavali su Odeljenjski savet, a brigadiri svih odeljenja sačinjavali su Savet brigadira škole, koji je istovremeno bio i upravno telo Učeničke zadruge, koja je dobila ime „Sloga“.

Akcije članova Učeničke zadruge bile su usmerene na prikupljanje dobrovoljnih priloga za podizanje svinjca i kapije na ulazu u dvorište, uređenje cvećnjaka, nasipanje zemlje i obradu terena za školski vrt, izvođenje zemljanih radova na uređenju školskog dvorišta, a veliku pomoć i doprinos pružila je Vojna kasarna iz Belog Potoka.

Najveći doprinos osnivanju i razvoju Učeničke zadruge, kao i ostalim akcijama, dao je upravitelj škole i višegodišnji učitelj i nastavnik Milovan Dišović. Rođen je u Podunavcima kod Vrnjačke Banje 1917. godine. Učiteljsku školu je završio u Užicu 1937, a Višu pedagošku školu u Rijeci 1967. godine (nastavnik opštetehničkog obrazovanja). On će ostati na tom radnom mestu punih 20 godina, a to je ujedno i period velikog uspona škole u Resniku. Nosilac je ordena rada sa srebrnim vencem, 1961. g. i više puta je nagrađivan i pohvaljivan. Preminuo je 2003. godine. Prethodno je Milovan Dišović obavljao istu dužnost u Vranešima, srez Kraljevo.

U nabavci materijala za Učeničku zadrugu najviše je bio angažovan Miloš Milovanović koji je jedini u kolektivu imao auto.

Za školsku 1958/1959. godinu vezano je osnivanje Pionirske organizacije. Svečanost prijema u ovu organizaciju obavljena je na Dan Republike 29. novembra.

Ove godine je u školi nastao i Podmladak Crvenog krsta.

Od ostalih sekcija, radile su literarna i dramska sekcija, hor, foto-sekcija, šahovska sekcija i grupa mladih biologa.

Saradnja škole i društvene sredine bazirala se na saradnji sa roditeljima kroz realizaciju roditeljskih sastanaka i stručnih predavanja za roditelje, kroz priređivanje priredbi za meštane kao i sportskih manifestacija, a održana su i dva međuškolska takmičenja sa školom „Đura Jakšić“. Izvesan broj učenika je bio aktivan u Kulturno-prosvetnom društvu Resnika, a nastavnici su bili uključeni u rad svih organizacija u selu i prilično su doprinosili njihovom radu.

Na čelu Školskog odbora bio je Živko Mitić, a redovno su održavane sednice Nastavničkog veća i razrednih veća. U ovoj godini su postignuti značajni uspesi u organizaciji nastave i uređenju školskog dvorišta, a škola je polako počela da postaje kulturni rasadnik u svojoj sredini.

Sledeću, školsku 1959/1960. godinu pohađalo je 477 učenika raspoređenih u devet odeljenja nižih razreda i četiri odeljenja viših razreda. Postojalo je i jedno odeljenje za osnovno obrazovanje odraslih koje je imalo 22 učenika.

Iz škole su otišli učitelji Ljubinko Radivojević i Ljubinka Bajkić, a došli su početkom školske godine Jovan Živković, za nastavu OTO, Dušanka i Nikola Stamenković, učitelji, Marija Kurbalić i Slobodan Vulović, takođe učitelji.

U školi je radilo 15 nastavnika. Upravitelj nije imao obavezu izvođenja nastave, a osim pomoćnog radnika Milisava Majkovića, u radni odnos primljena je i Zlatija Lazarević. Uslovi za rad su bili teški jer nije bilo dovoljno učionica, pa je uvedena i treća smena za dva odeljenja, a i opremljenost didaktičkim sredstvima nije bila na zadovoljavajućem nivou.

Zalaganjem kolektiva formirane su dve letnje učionice koje su ko rišćene kad su vremenski uslovi to dozvoljavali, a napravljeni su i sportski tereni.

Sve to nije bilo dovoljno da bi se rad u nastavi nesmetano odvijao, pa su svi napori i aktivnosti upravitelja, Nastavničkog veća i Školskog odbora bili usmereni na izgradnju nove školske zgrade. Narodni odbor Opštine Rakovica i Narodni odbor Grada Beograda prihvatili su predlog i u proleće 1960. godine počela je gradnja nove zgrade.

Zalaganja nastavnika i učenika u provođenju slobodnih aktivnosti bila su značajna u ovoj godini, pa danas mogu poslužiti kao model vaspitno-obrazovnog rada u školi. Formirana su tri vrta ukupne površine preko 14 ari, dve letnje učionice, tople leje, staklena bašta i svinjac za potrebe Zadruge. U jesenjem periodu učenici starijih razreda obrali su pet hektara kukuruza na ekonomiji Zemljoradničke zadruge, a u toku proleća na zadružnom malinjaku sprovedene su tri akcije branja malina. Posebna pažnja je posvećena proizvodnji sadnica u školskom dvorištu, pa je proizvedeno ukupno 2.310 komada. Te sadnice su predviđene za pošumljavanje praznih terena.

Ovakav raznovrsan i vredan rad nastavnika i učenika omogućio je da se škola uključi u takmičenje pionira zadrugara i mladih prirodnjaka koje je organizovao Savet društva za staranje o deci NR Srbije. Velike aktivnosti ispoljile su i ostale sekcije, a posebno mesto zaslužuje uspešno organizovan karneval koji je na roditelje i meštane ostavio izvanredan utisak.

Kroz realizaciju slobodnih aktivnosti izrađene su maketa sela – reljef Resnika, maketa škole, maketa uglednog seoskog gazdinstva i dr.

Ističemo neumoran rad upravitelja Milovana Dišovića i svih nastavnika, od kojih su se posebno isticali Miloš Milovanović i Nikola Stamenković.

Nova školska zgrada nije bila završena do početka školske 1960/1961. godine, kako je to bilo predviđeno, pa se rad odvijao u tri smene, što je bila otežavajuća okolnost za učenike koji su pri povratku iz treće smene morali da se kreću po neosvetljenim ulicama i sokacima Resnika, posebno ako se ima u vidu da je naselje bilo prilično „razbacano“.

Ali, zato je škola ove godine dobila nov nameštaj i učila od kojih su najznačajnija mikrofon sa pojačalima, mikroskop i televizor koji su deca i odrasli gledali sa velikim interesovanjem.

Iz škole su otišli nastavnici Radisav Bajkić i Slobodan Vulović, a došli su Olga Cvetković, profesor srpskohrvatskog jezika, Nadežda Kovačević, nastavnik za fiziku i hemiju, Milica Nikolić, stručni učitelj za muzičko vaspitanje, Dobrila Petrović, stručni učitelj za likovno vaspitanje, Gordana Radulović, stručni učitelj za fizičko vaspitanje, Zora Maljković, učitelj, i učitelji Darinka Đurović, Danilo Ćulafić, Olga Golić udata Živković, Ljubinka Bogosavljević. Učitelj Milan Lazić je postavljen za sekretara škole, pa je škola prvi put otvorila ovo radno mesto. Ukupno je u školi radio 21 nastavnik, upravitelj, sekretar i dva pomoćna radnika.

Ovu školsku godinu pohađalo je 604 učenika raspoređenih u 18 odeljenja. Prva generacija učenika koji su završili svih osam razreda je izašla iz škole, a tom prilikom je priređena prigodna svečanost. Školu su pohađali i učenici dva odeljenja za obrazovanje odraslih, njih ukupno 44.

Do ove godine Školski odbor je radio u istom sastavu, a u januaru 1961. godine izabran je novi: predsednik Dušan Đurović, poljoprivredni tehničar, i članovi: Mitar Radovanović, zemljoradnik, Radovan Miljković, službenik, Milan Lukić, radnik, Živko Radojičić, službenik, Žika Marković, radnik, Kosara Lazarević, domaćica, Miloš Milovanović, nastavnik, i Milovan Dišović, upravitelj škole.

Ove godine škola je osvojila republičku nagradu na takmičenju pionira zadrugara i mladih prirodnjaka, kao i opštinsku nagradu za najbolju izložbu na kraju školske 1959/1960. godine. Nagrada je iznosila 30.000,00 dinara.

Na opštinskom takmičenju mladih takmičara jedriličari su osvojili 1. mesto, foto sekcija, brodotehnička i poljoprivredna sekcija 2. mesto, a 3. mesto je zauzela auto-moto sekcija.

Početkom šezdesetih godina u čast prvog leta čoveka u svemir, koji je 12. aprila 1961. godine izveo Jurij Aleksejevič Gagarin u ruskom svemirskom brodu „Vostok“, u dvorištu ispred škole postavljena je betonsko-metalna raketa. Njena visina je bila oko 10 metara, s betonskom kružnom osnovom i tri simetrično raspoređena krila oko osnove, a telo je bilo od lima sa otvorima za ulazak ptica, a imala je i vratanca kroz koja su u nju povremeno ulazili i učenici. Raketa je do devedesetih godina redovno održavana, a onda je zapuštena, da bi je i uklonili uređenjem dvorišta škole i košarkaškog terena 1990. godine.