Izgradnjom prve železničke pruge Beograd – Niš kroz Resnik 1884. godine i kasnije 1924. godine pružnog koloseka Beograd – Mala Krsna, a zatim i pruga Beograd – Bar, koja se odvaja baš u Resniku od pruge Beograd – Niš, Resnik postaje sve važniji železnički čvor. Naročito je u Prvom svetskom ratu Železnička stanica Resnik imala strateški značajnu ulogu. U tom periodu teškog vremena kada je Beograd zasipan topovskim granatama austrijske vojske, resnička stanica je bila bezbedna, jer neprijateljska artiljerija nije imala dometa preko Save i Dunava do Resnika, zbog čega je ovaj železnički pravac poprimao sve značajniju ulogu. Kroz stanicu je tada dnevno prolazilo po nekoliko stotina, pa čak i hiljada ljudi, o čemu svedoče i ove fotografije izbegličkih kolona na Železničkoj stanici u Resniku.

Prvi svečani voz za Niš prošao je kroz Resnik oko 9 časova 4. septembra 1884. godine sa devet putničkih vagona u kojima su bili predstavnici Društva za gradnju i eksploataciju železnica i strani gosti. Nekoliko minuta potom prošao je i drugi svečani voz istog sastava u kome su se nalazili ministri, crkveni velikodostojnici i ostali gosti. Stanica je bila iskićena, a voz oduševljeno dočekivan uz muziku, prangije i pesmu. Čitav Resnik i okolna sela, iako u jeku poljoprivrednih radova, ostavili su svoje njive i prisustvovali velikom slavlju. Nikada ranije nije se okupilo toliko sveta. Povorka je pošla iz centra sela koji je bio sav okićen. Na čelu kolone bio je predsednik sela sa upravnicom škole i sveštenikom, a za njima ansambl ciganske muzike, pa đaci i meštani, svi obučeni u nova odela. Prvi voz i stanicu je osveštao mitropolit Teodosije.

Srbija je ubrzo shvatila značaj železnice u političkom, vojnom, a naročito u ekonomskom pogledu, pa je već 1888. godine okončala povezivanje ovom prugom sa susednom Bugarskom i Turskom.

Od septembra 1884. godine, kada je prošao prvi putnički, a potom i teretni voz u redovnom saobraćaju prugom Beograd – Niš, pa do ovih dana prošlo je skoro 130 godina i nebrojeno mnogo vozova.

Sa početkom eksploatacije pruge ubrzano je rastao obim prevoza, pa su kapaciteti u reonu Beograda stalno dograđivani, širili postojeći i gradili novi. U okviru današnjeg prostora koji nazivamo Beogradski železnički čvor, postojale su samo tri stanice: Beograd, Topčider i Resnik. Puštanjem u saobraćaj pruge od Topčidera do Male Krsne 1. juna 1924. godine deonica od Topčidera do Velike Plane faktički postaje dvokolosečna. Resnik se od tada pretežno prostire između ove dve pruge, Beograd – Niš i Beograd – Mala Krsna. Da bi se povećala propusna moć pruge usled intenzivnog saobraćaja, 1934. godine izgrađen je drugi kolosek na deonici Beograd – Resnik. Sedamdesetih godina izgrađena je i ranžirna stanica u Makišu. Osposobljavanjem i izgradnjom kapaciteta u stanici Beograd i u ranžirnoj stanici u Makišu rad se u stanici Resnik normalizovao za stanicu te veličine i značaja. Železnica je sve do šezdesetih godina imala izuzetan značaj za meštane Resnika i obližnjih sela Pinosave i Rušnja koji su koristili ovu stanicu. Posebno za Rušanjce to je bila glavna komunikacija sa Beogradom, Banovskim putem preko Orlovca, pa na Železničku stanicu, sve dok nije proradila Ibarska magistrala. Veliki transport robe i prevoz đaka i radnika obavljan je decenijama ovom linijom.

Mada je prevoz železnicom, u odnosu na plate, bio prilično skup, nešto povlašćeniji bili su đaci i studenti, oficiri i činovničko osoblje. S početka 20. veka cena karte trećom klasom od Beograda do Niša mogla bi se izraziti kroz sledeće robne pokazatelje: za poljoprivrednika oko 30 pilića, ili 400 jaja, ili 100 kg pšenice, ili 170 kg kukuruza; za privremenog učitelja oko 1/3 plate ili oko 50 dinara, a za stalnog mladog učitelja 67 dinara; za otpravnika voza oko 1/6 plate ili oko 100 dinara; za potporučnika oko 1/7 plate ili oko 126 dinara itd.

Železnička kolonija

Širenje starog Resnika najpre je počelo u potesu Železničke stanice. Kako je to kroz decenije s početka 20. veka izgledalo delom po svom sećanju, a više po pripovedanju starijih, ispričala nam je Verica Radojičić Jovanović. U pripremi ove priče pomogao je Petar Jovanović Pera Barevac.

Staničari

Deo Resnika nazvan Železnička stanica na neposredan način je pomogao u razvoju čitavog mesta. Onog dana kada je kroz Resnik prošao prvi voz, žitelji Resnika su ostvarili kontakt sa Beogradom, bilo školovanjem dece iz Resnika, bilo snabdevanjem Beograda poljoprivrednim proizvodima, mlekom, mesom i ostalom robom. Resničani su stanicu nazivali Štacija. Govorili su: idemo na Štaciju na voz. Odmah po puštanju u sabraćaj prvog voza počelo je naseljavanje oko Železničke stanice. I tada i danas, to su uglavnom bili ljudi koji su stizali iz čitave Srbije, a koji su na bilo koji način bili vezani sa železnicom, da li znanjem, ili obrazovanjem uglavnom su bili železničari. Među njima je bilo mašinovođa (poznati Boža Mitrić), konduktera, otpravnika vozova, pregledača kola, skretničara…

Među prvim objektima nikle su tri zgrade za osoblje Železničke stanice. Po stvaranju stambenih uslova počelo je i naseljavanje.

Došao je Momčilo Janjićijević sa suprugom Zagorkom. Rodili su sina Bratislava, koji ima ćerku profesora muzike. Bio je izuzetno uspešan u svom poslu, završio je Ekonomski fakultet, a kasnije je bio šef Železičke stanice Beograd, da bi karijeru završio kao predstavnik Železnica Jugoslavije u Bukureštu.

Nešto pre Momčila, u zgradu Železničke stanice došao je Rajko Mandić sa suprugom Milinkom, imali su troje dece. Blaginja koja je neudata. Gradimir oženjen Milanom koja je preminula i sin Mihajlo koji je neoženjen. Ćerka Gordana Rajkova i Milinkina ima tri sina: Ljubomira koji je oženjen Bojanom i oni imaju troje dece, Matiju i blizance Luku i Iskru. Gordanin sin ima sina Vladimira i u braku sa Anom ima troje dece, Teodoru, Luku i Andreju. Treći Gordanin sin, Branimir, sa suprugom Svetlanom ima ćerku Nanu.

Takođe u jednoj od zgrada živeo je Jovan Kljakić sa suprugom Nadom i ćerkom Milenom. Jovan je bio telegrafista, jer se tada sve radilo ručno. Nada je fakultetski obrazovana, kao i njena kćerka Milena, pa je Nada otišla u penziju kao nastavnik francuskog, a Milena i danas radi kao nastavnik u školi u Resniku.

U trećoj zgradi u to vreme živeo je Milovuk Stefanović sa suprugom Elom, Slovenkom. Imali su tri sina i ćerku: Tomislava, Baneta, Boška i Draganu. Milovuk je pripadao NOP-u i za vreme Drugog svetskog rata nekoliko puta je hapšen od strane specijalne policije. Sva tri brata su u Resniku igrali fudbal za tadašnji klub, a Bane je dugo igrao folklor u „Cvetkoviću“ a jedno vreme je proveo i u KUD-u „Mladost“ u Resniku kao koreograf. Jedan od najboljih golmana bio je Tomica Stefanović.

„Staničar“ je bio popularni naziv za sve one koji su živeli na Železničkoj stanici. Oni su se odmah integrisali sa ostatkom sela i kao deca uživali u raznim dečjim dešavanjima, u igri, druženju i razonodi. Sećam se i danas trenutaka provedenih u društvu sa staničarima. U školu smo išli preko livada (u staru školu, danas je tu obdanište). Idući prema kući ili školi, prolazimo preko bašta koje su bile ispod Životića i, naravno, uletimo u bašte, obrstimo kupus kao zečevi, a neki put stignu i batine od vlasnika ili roditelja. Od našeg nestašluka stradalo je i voće. Učenici koji su u škole išli u Beograd poznatim vozom zvani „Lapovac“, uživali su na putu do grada, a u tim vozovim rađale su se i nove ljubavi i sjajna drugarstva. Zadugo je voz bio jedino prevozno sredstvo iz Resnika prema gradu. Voleli smo stanično osoblje, a i oni su nas voleli. Ne mogu da zaboravim vozovođu Radovana Raju Kalajtovića (1899-1979) i njegovu suprugu Milenu Nenu rođenu Živanović (1899-1982), najbolju domaćicu na Železničkoj stanici. Doselili su se iz Kupinova 1930. godine i sagradili kuću u Železničkoj koloniji (sada je to ulica Aleksandra Vojinović br. 99). Nisu imali decu. Sa njima je oko tri godine živela i Nenina majka Marija, koja je umrla 1963. u 83. godini i sahranjena u Resniku. Njihovi nasledici su prodali tu kuću.

Sećam se dana kada je ovaj svet napustio predivan čovek, mašinovođa Božidar Mitrić. Umro je 1963. godine. Toga dana svaki voz koji je prošao kroz Resnik neposredno ispred njegove kuće, dugo je svirao, a tu čak i ulaganio u znak počasti zbog Božine smrti. Boža je iza sebe ostavio suprugu Vidu, sinove Dragana i Radomira (Rašu), nadasve poznatog fudbalera koji je igrao za fudbalski klub „Resnik“. Dragan Mitrić sa suprugom Milojkom ima Vladana i Oliveru. Vladan ima sina Đorđa, a Olivera ćerku Maju.

Tu u blizini rampe u jednoj od privatnih kuća živela je porodica Matejić. U Resnik su došli 1937. godine, s obzirom na to da je Tihomir Matejić dobio posao na železnici. Pre dolaska u Resnik porodica Matejić je živela u Zemunu, ali pošto su bili podstanari kod nekoga Nemca koji je pripadao organizaciji „Hitler jugend“ i koji je pokazivao sklonost ka Hitleru 1937. godine, dolaze u Resnik. Još dok je bio u Zemunu, počeo je kao dečak da igra za klub „Jedinstvo“. Iz tog perioda prenosi i jednu sjajnu anegdotu. Jednog dana trener je podelio ekipu da igraju na dva gola, ali mu je jedan igrač nedostajao. Trener je pozvao dečaka koji je sedeo pored aut linije. Na nogama je imao opanke „piroćanke“. Postavio ga je da igra beka, ali kada bi taj mali šutnuo, to je bio strahovit udarac. E, taj dečko je bio slavni Rajko Mitić. Kao dobrog golmana, ulaskom u prvi tim trener odvodi Raju da nauči zubarski zanat. Nadimak Baća dobio je tako što je za vreme rata 1943, kada je prilikom odlaska na kupalište video dovođenje logoraša na Staro sajmište i u koloni čuo nekoga koji glasno zove: Baćo, Baćo. Resnik Baću pamti Raju Matejića kao odličnog fudbalera, čoveka koji je svaki put odgovarao na poziv svojih sugrađana da im i u po noći i dana izvadi zub i spasi od nesnosnih bolova.Tu na rampi u svojoj kući živeo je Tika, Draga Gina, njihov sin Raja Baća sa suprugom Dobrilom i decom Zoranom i ćerkom Mikom. Danas Zoran, čija supruga Kata nije više živa, ima tri ćerke: Bojanu, Jelenu i Mirjanu. Bojana sa suprugom Sašom ima Đorđa i Anju. Jelena ima ćerke Dragu i Veru, a Mirjana sa suprugom Nenadom ima ćerku Dunju i sina Duku. Rajina ćerka Mirjana Mika sa pokojnim suprugom Slobodanom ima sina Nenada koji sa suprugom Tanjom ima ćerku Andreu.

Tu u blizini rampe, zapravo kod Marića, stanovala je porodica Miladina Pavkovića, koji je takođe radio na železnici, sa suprugom Katarinom i ćerkama Jagodom, Verom i Ljiljanom. Kod Bakalovića je stanovao i Miladinov rođeni stric Radomir sa suprugom Jelicom, ćerkom Radmilom i sinom Miodragom Mićom, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu i čije se ime nalazi na spomeniku boraca NOR-a u Resniku.

Pokraj reke nalazila se kuća Duška Belića, poznatog tkača u okolini Beograda. Sa suprugom Ivankom odgajio je tri sina: Jugoslava, Branka i Stevu, tri sjajna fudbalera. Jugoslav sa suprugom Todorkom, koja je umrla 1964, ima sina Duška i ćerku Snežanu. Sa drugom suprugom Božicom ima sina Bogdana i ćerku Danijelu. Branko je oženjen sa Ljubinkom i ima dvoje dece, Tanju i Tomislava. Tanja ima ćerku i sina, a Tomislav takođe ćerku i sina. Stevan je oženjen Radojkom i imaju sina Branislava i ćerku Aleksandru.

U komšiluku kod tkača Belića nalazi se i danas kuća Miodraga Babića. Miodrag je iz Kumodraža došao u Resnik i radio kao kondukter na železnici, a Vukosava iz resničke familije Pavlović udala se za njega, i njihov rodoslov je u okviru rodoslova starosedelaca.

U blizinu rampe doselio se 1933. godine Nikola Nestorović sa suprugom Milosijom. Nikola je radio na železnici kao nadzornik skretnice. Izrodili su tri sina i dve ćerke. Nikola je bio lovac i svake nedelje se mogao sresti kako se vraća iz lova sa svojim kerom i ulovom. Ovom strašću je i kasnije bio opsednut i sin Miroslav, dok je sin Radoslav bio poznati golman. Te Raletove bravure zabeležene su i na slikama sa utakmica. Nikola i Milosija su imali ćerke Ljubinku (udatu za Bulu Nikolića) i Tomaniju. Sinovi Nikole su Predrag, Miroslav i Radoslav Rale Nestorović. Nažalost, samo je Rale među živima. Predrag sa suprugom Milenom ima dve ćerke Ljiljanu i Gordanu. Ljiljana ima sina Dragana, a Gordana ima sinove blizance Dejana i Bojana. Sin Miroslav sa suprugom Milicom ima Mirjanu i Draganu. Radoslav Rale ima dve ćerke Biljanu i Snežanu.

U ulici Dušice Spasić jedna od prvih kuća koja je tu nikla bila je kuća Steve opančara. Naravno to je bila kuća u Ličinama, pa onda u ulici Aleksandra Vojinovića, pa tek posle osamdesetih godina u uluci Dušice Spasić. Steva opančar, poznat po svom zanatu, živeo je u toj kući sa suprugom Julom. Baba Jula je bila jedno drago biće, a kada malo popije koju kapljicu, znala je da bude preka pogleda. Odgajili su dva divna momka, Čedomira i Branislava. Čedomir je radio kao učitelj u Rušnju, zatim direktor škole u Rušnju, a onda kao direktor škole na Petlovom brdu. Branislav je završio Pravni fakultet i radio je kao sudija u Novom Sadu. Čeda sa suprugom Radmilom ima ćerku Ljilju i sina Stevicu. Pre dolaska na Železničku stanicu Jula i Steva su živeli u kući Pere Lazarevića, pa su pedesetih godina otišli u njihovu novu kuću.

Preko puta kuće Steve opančara (danas su tu drugi vlasnici te kuće) nalazi se kuća pokojnog Milana Spasića, konduktera koji je u Resnik došao 1949. godine. Sa suprugom Dobrilom Milan je izrodio dvoje dece, Slobodana i Dušicu (po kojoj, nažalost, danas nosi naziv i ulica). Slobodan, inženjer, sa suprugom dr Olgom Spasić ima dve ćerke, Gordanu i Vesnu. Gordana sa suprugom Slobodanom ima sina Vuka i ćerku Ivu, a Vesna sa suprugom Ivanom ima ćerke Ninu i Tamaru.

Iz Ripnja se odmah iza rata doselio Milisav Mijatović, koji je takođe radio na železnici, i njihova kuća se i danas nalazi u ulici Ljubiše Jelenkovića kod mostića. Po supruzi Desanki, ostali podaci ove porodice se nalaze u rodoslovlju familije Marjanović.

Na samoj autobuskoj stanici i danas se nalazi objekat koji su nekada svi znali kao „Stamenkova kafana“. Iza kafane u divnom dvorištu živela je porodica Marković sa domaćinom Stamenkom, ugostiteljem. Stamenko je tu živeo sa suprugom Menkom i ćerkom Olgicom. Olgica je bila krhka devojka, inteligentna, kasnije pravnica; ali na početku Drugog svetskog rata uključila se u ilegalu u borbi protiv okupatora. Hapšena je nekoliko puta i odvođena na saslušanje u specijalnu policiju, a kraj rata je dočekala kao napredna skojevka. Nažalost, završila je na Golom otoku, budući optužena nepravično, i to od svojih drugova iz Resnika. No, život je čudo: Olgica je i danas čila i seća se svoje mladosti, svojih staničara, a i svojih propaćenih dana. Njenog oca Stamenka su iz milošte zvali Danko, pa je Olgica svom sinu dala ime Danko. Danko sa suprugom Slavicom ima ćerku Sanju i sina Milana.

Preko pruge u Resnik se doselio odmah posle rata Živojin Đurić iz Kovačevca. Radio je na železnici u stražari, i sa suprugom Cvetom dobio je sina Radoslava Luleta, a zatim Prvoslava zvanog Pia. Sin Radoslav sa suprugom Canom ima ćerku Svetlanu, koja sa suprugom Radomirom ima dve ćerke, a sin Boban ima ćerku i sina. Sin Prvoslav je ostavio poseban trag u fudbalskoj karijeri, kao odličan igrač; sa suprugom Ljiljanom (devojačko Nedeljković) zabeležen je u rodoslovlju starih resničkih familija.

Davnih godina pre Drugog svetskog rata doselio se Aleksije Bakalović sa suprugom Dušicom. Aleksije je radio na železnici kao magacioner. Inače porodica Bakalović je u Resnik došla iz Ripnja. Aleksije i Dušica su dobili sina Vlastimira zvanog Laca koga svi pamtimo kao finog, uglađenog čoveka, divnih manira i izuzetnog otpravnika vozova. Kada je stasao, oženio se Jelenom Petrović i tako zauzeo mesto sa svojom porodicom u rodoslovu starih resničkih porodica.

Godine 1952. u Resnik preko pruge u novosagrađenu kuću doselio se Milutin Pavlović sa suprugom Vukosavom, ocem Nestorom i majkom Jelenom zvanom Lena. Sa njima je stigao i mali Nestor, a kasnije su se tu rodile i Nešine dve sestre Mirjana i Vera. Naš Nestor Neša Pavlović od prvog dana pokazao je želju za druženjem, stvaranjem i ulepšavanjem Resnika. Isticao se kao aktivan i organizovan, ambiciozan i kao takav voljen je od svih. Sa suprugom Radmilom Radom Bakalović, a preko svoje tašte koja je iz Petrovića, našao je i on mesto u našim rodoslovima. Njegova sestra Mirjana živi u Gomilici kod Splita; ima supruga koji se zove Ante i sa njim ćerku Anu i sina Iva. Ivo je pomorac, a Ana živi u Beogradu sa suprugom Vladimirom; ima ćerku Manuelu, sinove Luku i Nemanju. Sestra Vera ima sina Milutina i živi u kući roditelja preko pruge.

Preko puta rampe kuću je napravio Miladin Mila Marić koji je došao iz Ripnja. Radio je kao kondukter na železnici, a danas mu je i sin Mirko kondukter na železnici. Milan Marić se oženio Resničankom Ilinkom Icom iz familije Milojević-Gajić, i oni se takođe nalaze u rodoslovu starih familija. Imaju sina Mirka i ćerku Gordanu Gocu, koja je bila udata za Dosu Nedeljković iz Resnika. Iz drugog braka sa suprugom Perom ima sina Aleksandra, Aleksandar koji sa suprugom Andrijanom ima sina Ognjena.

U malom sokačetu preko pruge jedna od prvih kuća bila je kuća familije Brkić iz Barajeva. Mladen Brkić sa suprugom Vukosavom ima dva sina, Stanimira Stanka i Velimira Velu. Stanko sa suprugom Vahidom ima sina Bojana, a Velimir sa suprugom Radmilom ima sina Aleksandra. Oba Mladenova sina su fakultetski obrazovani, a ono što je za ovu porodicu karakteristično i njihov sinonim jeste „BIS“ koji je Stanko sagradio kod mosta kraj Topčiderke, o čemu smo u ovoj Hronici govorili u poglavlju Privreda.

Preko puta „BISA“ danas se nalazi kuća Radomira Radeta Vasića (1924-1996). Radomir je bio skretničar, a u Resnik je došao 1950. godine iz Lešija kod Paraćina. Sa suprugom Radojkom (1924-2001), koja je bila šnajderka, najpre se doselio kod pokojnog Radovana Kalajtovića i njegove supruge Milene koja je živela u blizini rampe. Radomir se borio u Drugom svetskom ratu i za svoje učešće, iskazanu hrabrost i požrtvovanje dobio je medalju za hrabrost od strane predsednika FNRJ. Radomir i Radojka imaju sina Slavoljuba Mišu i ćerku Vericu. Miša radi na železnici. Verica je udata u staru resničku familiju Đurđević i nalazi se u rodoslovu starosedelaca.

Borisav Đorđević (1928), supruga Olivera Vera (1935), i sin Vojislav Mile (1953), doselili su se iz Baba kod Kosmaja sredinom šezdesetih godina. Stanovali su kod Živojinovića u Resniku. Podigli su kuću 1959. koja se danas nalazi prekoputa BIS-a. Posle razvoda Borisav je otišao za Pančevo. Vera je radila u Domu zdravlja u Rakovici. Sa sinom je na placu napravila još jednu kuću u kojoj danas žive.

Prekoputa BIS-a nalazi se kuća familije Novosel koja je u Resnik došla odmah nakon rata. Supružnici Novosel Petar i Mara imali su troje dece, ćerku Ljiljanu, udatu za Survan Esada koji je u vreme momačkih dana radio u „Žegrapu“ i na pruzi u Resniku i tu oženio Ljiljanu sa kojom ima ćerku Sanju i sina Zlatka. Sin Petra i Mare Vlada igrao je fudbal za ekipu „Resnika“ i to dugo i uspešno. Supruga mu je umrla, a sa njom ima dvoje dece. Dragan, drugi sin Petra i Mare, živeo je u Austriji i tamo je umro, nije se ženio, a u Austriju je otišao veoma mlad. Porodica Novosel oduvek je bila čestita porodica. Petar je bio vodoinstalater, pomagao je Resničanima u svakom trenutku, a Mara je imala nekakve nadimke, a svi je pamtimo po tome da je bila pričljiva, zabavna, i sva dešavanja u okruženju bile su njene prve vesti.

U sokačetu preko pruge živeo je Gojko Bradić, obućar, sa suprugom Zorkom. Gojko je radio na Železničkoj stanici kao skretničar, a u vreme kada nije bio na poslu, bavio se obućarskim zanatom. U Resnik je došao pre Drugog svetskog rata, a kada je rat izbio, priključio se ilegali i hapšen je nekoliko puta od strane specijalne policije. Jedno od hapšenja je bilo u istom danu kada su hapšeni i Milovuk Stefanović i Olgica Marković. Gojko i Zorka nisu imali dece.

U blizini Gojkove Guće, ali bliže Železničkoj stanici, bila je kuća Vladimira i Kosanke Nikolić. Vlada je takođe radio na železnici. On i Zorka su imali sina Petra; nadimak mu je bio Pera trolejbus. Petar je po zanimanju bio lekar. Ima ćerku Snežanu koja danas živi u Boru. Petar je igrao fudbal i bio je vrlo druželjubiv.

Na istoj lokaciji nalazi se kuća Zdravka Isailovića, koji je odmah posle rata tu napravio kuću sa suprugom Budimkom. Zdravko je došao iz Ripnja, a bio je direktor firme „Krin“ u Beogradu, prepoznative po njemu kao uspešnom privredniku. Zdravko je mnoge Resničane zaposlio u svojoj firmi i pomogao je razvoju Resnika. U braku sa Budimkom ima tri ćerke: Jagodu, Gordanu i Svetlanu. Gordana ima sina Filipa, a Svetlana ćerku Milenu.

Preko pruge kod malog mostića nalazi se kuća Milovana Đilasa. Milovan je bio kondukter i u toj kući je živeo sa suprugom Zorkom sa kojom nije imao dece, ali iz prvog braka ima sina Radeta, koji danas živi u Australiji i sa suprugom Đukom ima sina Rastka. Do odlaska u Australiju Rade je igrao fudbal i bio je društven. Ono po čemu to novo naselje preko pruge pamti Milovana koji jeste da je uvek bio spreman da učestvuje u organizovanju svakog samodoprinosa, a u nadi poboljšanja kvaliteta života u tom uvek zanemarenom naselju. U Resnik je došao 1950. godine i tu skončao svoj život. Bio je radostan kada su u Resnik stigli prvi telefoni i asfalt.

Tu kraj same pruge 1952. godine kuću je kupio Dragutin Nedeljković, i tu se doselio sa taštom Milkom i suprugom Natalijom, sinom Dušanom i ćerkom Biljanom. Baka Milku iz milošte smo zvali Baja, ali ja kao dete pamtim da je iznad svega volela unuka Dušana. Ima mnogo anegdota vezanih za Baju, ali u sećanju mi još odzvanja njena galama na mene i moje drugarice kada sa pruge dozivamo Duletovu mamu da ga tužimo kako dira nas „dobre devojčice“. Danas me za tu porodicu vežu uspomene na moje i Dušanovo zajedničko detinjstvo. Išli smo u prvi razred, još se nismo dobro poznavali, ali kao deca često smo se igrali. Bio je zimski raspust, sankali smo se od moje kuće prema bari, a u bari je bio led, Dule nije mogao da prikoči i završio je u bari ispod leda. Deca koja su bila bliža mojoj kući otrčala su po moju majku, a ja i Neša Pavlović pokušali smo da mu pomognemo, ali bez uspeha. Moja majka je dotrčala, izvukla ga i odnela u našu kuću, svukla sa njega sve, obukla ga u moju žensku košuljicu i namestila kraj šporeta. Majka u tom trenutku nije znala ni čije je dete, dok su druga deca otrčala po njegovu majku. Sve se lepo završilo, ali je Duletu zadugo smetalo što mu je moja majka obukla žensku košuljicu.

Na putu za Sikiljevac zadnja kuća u toj ulici bila je kuća Stojana Bulata (1910-1983). Doselio se 1950. godine iz Perleza sa majkom Maricom (1988-1971) i suprugom Stojom (1911–1998). Tada se ulica zvala Železnička kolonija, a danas je to ulica Ljubiše Jelenkovića. Bulat je radio na železnici kao kondukter; bila je to izuzetno vredna i poštena porodica. Nažalost Bulat nije imao dece, a naslednik te kuće je Bulatov rođak Dragan Ostojić (1934-2011), koji se u Resnik doselio iz Perleza sa suprugom Ljubicom (1933-2013) i ćerkama Mirom (1955), udatom Stojanović u Resniku, i Milicom (1958). U Resniku je rođen i sin Stojan (1960), koji je po Bulatu dobio ime, a kuću je napravio 1959. godine.

Preko rampe na brdu nalazi se kuća Borisava Kačarevića, koji je sa suprugom Marijom i njenom sestrom Darinkom došao iz Ripnja 1947. godine. Borisav je radio na železnici, a pošto nisu imali dece, usvojili su sinovicu Branku, visoku lepu devojku. Branka je rođena 1942. godine, danas ima dva sina Gorana i Zorana.

Prve komšije Kačarevića bili su Simidžići, i to Branislav, koji je došao iz Ripnja 1950. i bio je oženjen Draginjom iz Vrčina. Njih dvoje imaju dve ćerke, Živadinu i Velinku, udatu Stojanović u Resniku, i koja se nalazi u rodoslovu starinaca. Živadina ima ćerke Zoricu i Svetlanu. Zorica ima ćerku Tijanu i Ivana sa mužem Nebojšom. Svetlana sa mužem Željkom ima dve ćerke Jovanu i Jelenu. Branislav Simidžić je bio saobraćajni tehničar i ceo svoj radni vek proveo je na železnici, gde je nesrećnim slučajem izgubio nogu.

Na brdu preko pruge, a ispod „Bučkarevog“ bagrema, 1958. g. doselila se iz Bačke porodica Ivšić, Karlo sa suprugom Mikom i četiri sina: Dragan, Ivan, Đuro i Andrija. Karlo je radio u Beogradskom vodovodu i kanalizaciji, a supruga mu je bila domaćica. Dragan sa suprugom Slavicom, koja je preminula 1995, ima sinove Dejana i Darka. Darko ima sinove Lazu i Nemanju sa suprugom Slavicom, a Dejan sa suprugom Gordanom ima ćerku Jovanu i sina Nikolu. Ivan sa suprugom Erdžebet ima dve ćerke, Marjanu i Jasminu. Marjana sa suprugom Stefanom ima ćerku Dajanu i sina Patrika. Jasmina sa suprugom Janom ima ćerku Ivanu i Janu i sina Jana. Đura sa suprugom Maricom ima ćerku Draganu, tehnologa, sjajnu osobu, koja sa suprugom Milošem ima ćerku Katarinu. Andrija sa suprugom Ankom ima sina Mladena i ćerku Ivanu. Mladen sa suprugom Irenom ima sina Mihajla i ćerku Aleksandru. Ivan ima dva braka; iz prvog ima sina i ćerku, a iz drugog ima sina.

Odmah ispod Ivšića je iz Blaca 1957. g. stigla porodica Dragoslava Spasića. Dragoslav sa suprugom Zagorkom ima dva sina, Jordana i Dragana. Jordan sa suprugom Ljubicom ima ćerku Anitu i sina Aleksandra. Anita sa suprugom Aleksandrom ima sinove Aleksu i Stefana. Dragan se nije ženio i preminuo je kao i otac i majka.

Tu u našem Orlovcu 1973. doselila se porodica Smolović, Milutin sa suprugom Ljubom i decom Jankom i Jelenom. Nažalost, Milutin je veoma mlad poginuo na građevini 1994. Janko iz braka sa suprugom Zagom ima sinove Luku i Ognjena, a Jelena sa suprugom Sašom ima ćerku Veru.

Bogato je naseljen naš Orlovac, i tu ispod Spasića nalazi se deo porodičnog stana Živka Radojčića, a na njegovoj dedovini je i kuća Vere Radojčić Jovanović. Preko puta, a pored kuće Pije Đurića, davnih dana su iz Kovačevca došli Trifunovići. Vlastimir i žena mu Vitosija, deca Vera, Olga i Milun. Bila je to čestita porodica i igrali smo se kao deca – od Orlovca do Sikiljevca sve je bilo naše. Dečaci su se igrali kauboja i indijanaca, a mi devojčice žmurke. Prve visibabe i ljubičice brali smo u toj šumi, i to je bio najlepši deo koji svako od nas pamti. Vera u braku sa Ljubišom ima ćerku Slađanu, a Slađana u braku sa Zoranom ima ćerku Katarinu. Milun sa suprugom Ljiljanom ima Nenada i Natašu.

Godine 1963. u komšiluku kod Kačarevića, Mitrića i Simidžića doselio se Vukoje Simić sa suprugom Grozdanom, sinom Radovanom i ćerkama Jordankom i Ružom. Jordanka je posle završene medicinske škole počela da radi u ambulanti u Resniku i tu dočekala svoju penziju. Sve troje dece su bili društveni. Radovan zvani Raka je ostavio trag u ekipi fudbalera koja je svakog vikenda donosila strast i sreću Resničanima. Jordanka u braku sa Radetom Orlovićem ima ćerke Juliju i Violetu. Raka sa suprugom Verom ima ćerku Jelenu, a Ruža u braku sa Dragutinom ima ćerku Marijanu.

Tu na samoj rampi i danas postoje tri zgrade koje je još pre rata sagradio pokojni Đorđe Radojčić, zvani Đura trgovac. Znao je Đura da će tu jednog dana krenuti izgradnja pruge Beograd – Bar, pa je mislio da će to donositi pare od izdavanja podstanarima. Kada je rat završen, te zgrade su Đuri oduzete i postale su državna imovina. U tim zgradama stanove ili tzv. nužni smeštaj uglavnom su dobijali oni koji su radili na železnici. U jednoj od tih zgrada smestila se i porodica Dragomira Božića, koji je sa suprugom Milkom dobio dva sina, Vučinu zvanog Vule i Milivoja zvanog Micko. Oba Božića su igrala fudbal i ostali su upamćeni kao sjajni fudbaleri, dobri drugari i momci koje su mnoge devojke želele u svom društvu. Vule sa suprugom Olgicom, rođenom Tacić, ima mesto u našim rodoslovima, a Miloje sa suprugom Jelicom ima ćerku Jelicu i sina Slobodana.

U jednu od tih zgrada 1955. došla je porodica Radoslava Markovića. Radoslav se nastanio sa majkom Milkom i suprugom Radoslavom, a sa njom je izrodio tri sina, Miodraga, Milosava i Milana. Miodrag sa suprugom Snežanom ima sina Bojana i ćerku Bojanu. Milosav sa suprugom Radmilom nema dece, a Milan je, nažalost, mlad preminuo, tako da on, baba, majka i otac počivaju na groblju u Resniku.

Godine 1948. iz Ripnja u Resnik doselio se Dobrosav Mandić sa suprugom Milenom koju je tek oženio. Najpre je stanovao u kolibi na imanju Steve Miljkovića u tzv. Plandištu, i u toj kolibi rodila se njegova ćerka Angelina Cica. Tražeći bolje uslove za svoju porodicu, Dobrosav se seli kod baba Jane Miloradović, a zatim kod porodice Karašićević. U međuvremenu je preko pruge napravio kuću i uselio se sa svojom suprugom i ćerkom. Nažalost Cica je rano ostala bez majke, život ju je šibao sa svih strana, ali je uvek širila optimizam, bila je voljena u svakom društvu. Cica je bila član izviđača, ferijalaca, vredna omladinka koja je uzela učešće u svim aktivnostima u Resniku. Udala se za Zorana Jankovića, otpravnika vozova u Resniku, i sa njim dobila sinove Bratislava i Ivana. Cicin otac je radio na železnici, a danas na železnici radi sin Branislav i snaja Biljana. U braku sa Biljanom Branislav ima sina Rastka i ćerku Milenu. Ivan momentalno radi u Emiratima. Čekajući sina da im dođe u posetu, Cicin muž Zoran preminuo je 23.01.2015. na samom aerodromu.

Do Cicine kuće takođe tih godina kuću je napravio Minčić Miodrag i žena mu Desanka. Imaju ćerku Mirjanu koja u braku sa mužem Golubom (koji je poginuo) ima ćerku Sanju i sina Milana. Sanja ima dve ćerke Julijanu i Nataliju, a Milan ima sina Vuka i ćerku Ivu.

U blizini Cicine kuće bila je kuća pokojnog Milutina Mandića, takođe železničara koji je došao iz Ripnja sa suprugom Natalijom. Imao je dvoje dece, Borivoja Boru i ćerku Persidu koju su svi znali samo kao Seku. Seka ima ćerku Slavicu. Pošto mu je žena umrla, kada je ostario Milutin se oženio sa Živanom, sestrom Milene Kalajtović udovicom koja nije imala decu.

Na desnoj strani Cicine kuće ispod šume 1958. došla je porodica Gradimira Mišića sa suprugom Jagodom. Njih dvoje u tom braku imaju Ljiljanu i Snežanu. Ljilja ima sina Marka, a Snežana u braku sa Aleksandrom ima Nemanju i Lazara.

U blizini pruge, kako mi kažemo preko pruge, na tom putu za Padalište na samom uglu nalazi se kuća Milije i Dobrile Tomić. Milija je takođe radio na železnici, ima sina Živojina zvanog Žiža. Živojin sa suprugom Verom ima sina Radoslava i ćerku Suzanu.

Neposredno tu kraj mosta iz pravca Resnika ka Železničkoj stanici nalazila se kuća Pere, pekara. U njoj je živela nadaleko poznata Jela Kasapka. Priča se da joj je prvi muž Nešić bio kasapin, pa je po njemu dobila taj nadimak. Godine 1959. venčala se sa Bogoljubom Dančulovićem, ali nije imala dece. Kasapka je živela od 1894. do 1983. godine, a u Resnik je došla još pre Drugog svetskog rata. Jela je imala jedno kučence Lili, koga je nosala gde god pođe. Generacije đaka idući u školu, a i kada se vraćaju, kašljem svojim izmamili bi Kasapku da istrči iz kuće i na sva usta se izgalami na dečurliju, a njima je to bilo zabavno.

Preko puta Kasapkine kuće živeo je Jelenko Dančulović, kovač. Jelenko je bio oženjen sa Ankom Ličankom, a po svoj prilici, bio je u srodstvu sa Kasapkinim drugim mužem. Jelenko je sarađivao sa svim žiteljima Resnika i oni su često navraćali u njegovu kovačku radionicu. Jelenko je imao sina, a Anka iz prvog braka ima ćerku Nadeždu.

U livadama preko puta BIS-a kuću su napravili Kostadin Kosta i Ljubinka Đorđević. Imali su sina Ljubisava, a svi smo ga zvali Ljube. Kostadin je hramao na jednu nogu i bio je čest gost „Stamenkove kafane“ ali i pored svog boemskog života, jedan od poroka mu je bio i kartanje. Ljube je bio lep momak rođen 1950. godine. Igrao je fudbal, pa je kao odličan fudbaler jedno vreme igrao i u Partizanu. Ali je verovatno treninge shvatao neozbiljno, a voleo je porok svoga oca, pa se ubrzo vratio svom matičnom klubu u Resniku. Nažalost, poginuo je u vojsci 1970. godine.

U blizini igrališta živeli su Nikola Gojšina (1907-1956) i žena mu Magda (1909-1977). Imali su sina Milana koji je radio kao telegrafista na stanici u Resniku. Živeo je od 1935. do 2001. godine. Inače, Gojšine su u Resnik došle još pre rata. Milan je bio verni navijač i posetilac svih utakmica koje je igrao tim „Pobeda“, a kasnije FK „Resnik“. Gojšine su sahranjeni u Resniku.

U nizu kuća od igrališta prema rampi bila je kuća familije Slavka Milojkovića i Julke. Slavko je živeo od 1903. do 1983. godine, a Julka od 1901. do 1977. Slavko i Julka su u Resnik došli iz Kušiljeva pre Drugog svetskog rata. Slavko je radio na železnici. Njih dvoje su u braku imali tri sina. Dragiša zvani Gile (1927-1983) radio je kao profesor istorije i predvojničke obuke, a zatim je bio instruktor vožnje, a posle toga je otišao u Dansku. Nije se ženio, ali ga generacije pamte kao uglednog gospodina sa kravatom, uvek doteranog. Drugi sin Ljubiša (1930-2009) sa suprugom Natalijom iz Barajeva ima dva sina, Zorana (1955) koji danas živi u toj kući i koji po svojoj babi nosi nadimak Julka, a koji je uspešno i dugo igrao fudbal, u braku sa Desankom iz Zaječara ima ćerku Jelenu (1979) i sina Milana (1987). Drugi Ljubišin sin Dragan (1957) oženjen je Slavicom. Treći sin Slavkov i Julin je Radomir (1932-2012), sa suprugom Mirjanom ima sina Gorana (1962) i ćerku Vesnu (1969). Goran sa suprugom Jordankom ima sina Marka, a ćerka Vesna sa suprugom Srđanom ima Hanu i Mihaila. Ono po čemu Resnik pamti Radomira jeste to da je bio izvrstan fudbaler, a sinovac Zoran je tu vrlinu nasledio od strica. Veliki deo života Radomir je proveo u Šapcu.

Pokraj Milojkovića živela je porodica Miloradović, Radosav (1902-1984) i supruga Jana (1905-1986). Oni su u Resnik došli iz Markovca pre Drugog svetskog rata. Radosav je radio na železnici kao kondukter. Radosav i Jana su imali dva sina, Radomira i Radovana. Radomir (1926-1998) sa suprugom Verom ima sina Nebojšu i ćerku Snežanu. Snežana sa suprugom Milivojem ima dva sina, Bogića i Bojana. Drugi sin Radosava i Jane bio je odličan centarfor i igrao je za FK „Resnik“ i ostala je jedna anegdota o njemu: prilazio je resničkim domaćinima koji su imali krave i ucenjivao ih u smislu: igraću danas ako mi donesete mleko. Radovan je studirao medicinu u Skoplju, a pošto mu je tata bio kondukter, svaki put kada tata stiže u Skoplje, donosi nove vesti i hranu za svog budućeg doktora. Radovan se oženio Desom sa kojom ima sina Zorana koji živi u Svilajncu i Gorana koji živi u Grčkoj. Radovan je u Skoplju radio kao lekar sve do penzije.

Godine 1936. iz Smederevske Palanke u Resnik je došla porodica Miladina Nikolića koji je na Železničkoj stanici radio kao manipulant-vozovođa. Kada su došli u Resnik, najpre su stanovali kod Radosava i Jane, a kasnije u stražari sve dok nisu napravili svoju kuću. Miladin i Dana imaju troje dece: Miodraga, Milicu i Emiliju. Miodrag sa suprugom Katarinom ima sinove Predraga i Nenada, a Nenad ima dve ćerke. Milica ima Stevana, koji sa suprugom Tamarom ima sina Rastka i ćerku Teodoru, a Milicina ćerka Gordana sa suprugom Sašom ima ćerku Nađu. Emilija, treće dete Miladina i Dane sa suprugom Živojinom, imala je sina Jovicu (koji je, nažalost, mlad preminuo) a koji sa suprugom Nevenkom ima ćerku Teodoru, dok Emilijina ćerka Jasmina sa suprugom Slobodanom ima sina Aleksandra. Dana Miladinova je bila krupna žena, što bi ljudi rekli „opasna“; nažalost nju je udario voz.

Putem ka Patin Majdanu, a pre mostića kojim se jedino moglo doći do kuće nekada čuvene Katice, nalazi se kuća u kojoj su nekada živeli Nikolići, Ljubomir Nikolić i supruga mu Ljubinka, rođena Nestorović. U braku sa Ljubinkom Ljubomir zvani Bula ima sina Dragana koji je oženjen Gordanom iz familije Šargić i nalazi se u rodoslovu naših starih porodica. Bula je radio u Jugostroju, bio je obrazovan, na rukovodećim mestima je dočekao svoju penziju. Nikolići su u Resnik došli iz Rušnja pre rata. Bulin rođeni brat Raja sa suprugom Milenom, koja je iz Paraćina, ima sina Dušana i ćerku Dušanku. Dule ima dve ćerke, a Dula dva sina. Raja je bio boem, družio se sa svima koji su voleli dobru kapljicu, posećivao je često „Stamenkovu kafanu“, a onda i kod Milana Tacića Čankalova, koji je jedno vreme bio zakupac „Stamenkove kafane“. Raju su voleli fudbaleri i bio je drag u svakom društvu. U njihovoj kući i danas živi Jovan Jovanović sa suprugom i troje dece; verovatno su kuću kupili od Nikolića.

Preko puta Nikolića na brdašcetu, a preko mostića, nalazila se kuća Ilije Markovića. Markovići su se tu doselili 1945. godine. Ilija je radio kao ugostitelj i vodio je nekoliko poznatih lokala u gradu. U toj kući Ilija je živeo sa suprugom Katicom i njenom rođenom sestrom Ankom. Pretpostavlja se da su one bile rodom iz Hrvatske. Katica je bila vredna žena, gajila je stoku, a imala je najlepše konje u okolini Beograda. Stariji sugrađani Resnika znaju da je Katica sa svojim konjima radila na pruzi Beograd – Bar vukući sa njima šine i vagonete. Ilija je bio lep čovek, uvek doteran, za ono vreme pravi gospodin sa kravatom, što i nije bilo moguće videti često, ali je bio boem, voleo je svakojake poroke, a znao je da za noć izgubi čitavo malo bogastvo u kartanju. Ima mnogo anegdota kako je smišljao fore da pobegne od ljudi od kojih je na kartama izgubio te noći.

Od 1957. godine u kući pored Katicine je i kuća pokojnog Milka Miladinovića i supruge mu Angelke. U braku sa njom imao je ćerku Krstinku i sinove Lozana i Ivana. Nažalost, svi su preminuli, i to relativno mladi; sada u toj kući živi Ivanova supruga Ljiljana Miladinović i sin Nebojša sa suprugom Sandrom i ćerkom Sarom.

Te iste 1957. u kuću do njih doselili su se Ljubomir i Ljubinka Todorov i njihova deca Gigov Miodrag i Svetlana, ćerka Ljubomira i Ljubinke. Miodrag Miki sa suprugom Gojkom ima ćerku Andreu, sina Andreja i ćerku Nikoliju. Nikolija Gigov od 1998. je mlada pijanistkinja sa osvojenim mnogim priznanjima. Gigov Andrej je montažer filmova.

Godine 1956. godine u Resnik su stigli na isto to brdašce i Golubovići. Blagoje i Mira sa svoje četvoro dece: Cana, Borivoje, Mile i Ljubomir. Danas tu živi Ljubomirova supruga Mara, ćerka Jelena sa suprugom i dve ćerke, kako i sin Aleksandar sa suprugom i dvoje dece.

Naredne 1957. godine tu se doselio Obrad Vidanović i žena mu Velika, deca Rade i Jovica. Tu sada živi udovica Velika, sin Rade sa suprugom Jokom i njihovi sinovi, Vladimir sa suprugom Vanjom i Predrag sa suprugom i dvoje dece.

Preko pruge na putu za Padalište od 1936. godine živeo je Živadin Jovanović i supruga mu Tioka. Živadin je radio na železnici i u braku sa Tiokom ima troje dece: Milinu, Ratka i Radmilu. Ćerka Milina, udata Babić, sa suprugom Živkom imala je sina Dejana izuzetnog dečaka koji je kao i njegov deda radio na železnici, koji je pevao kao slavuj, ali je, nažalost, otišao sa ovoga sveta. Dejan je iza sebe ostavio dve ćerke. Iz prvog braka Milina ima dva sina Nikolu koji takođe ima dve ćerke i Borisava koji sa učiteljicom Jadrankom ima dva sina. Žikina ćerka Radmila sa suprugom Tomislavom Miladinovićem ima sina Dragu, a on sa suprugom Marinom ima troje dece: Vasilija, Jovana i Doroteju. Ratko Žikin sin sa suprugom Ljiljanom ima Maju.

Preko pruge u jednom od dva sokačeta kuću je podigao Bogomir i žena mu Javorka Rakić. Bogomir je radio na železnici kao skretničar. Bogomir je sa suprugom Javorkom došao 1946. godine iz Vlaške kod Mladenovca. U braku sa Javorkom ima sina Radomira (1946) koji sa suprugom Milicom rođ. Pavlović (1946) ima sina Milana (1965), snahu Draganu (1969), unuku Tamaru (1991) i unuka Davida (2002). Milan Rakić je bio izuzetan fudbaler svoje generacije, a i danas je veliki entuzijasta i uvek je pomogao da opstane to fudbalsko čedo Resnika. U braku sa Milicom ima ćerku Miroslavu (1967), koja sa mužem Zoranom Jovanović živi u Žarkovu i sa njim ima dva sina, Petra (1987) i Tihomira (1990).

Nešto dalje od Rakića u početku je živela porodica Zlatije i Đorđa Jankovića o kojima nemamo više saznanja.

Pored njihove kuće tu u takozvanoj bari pokraj pruge kućerak je napravio 1947. godine Ljubiša Miletić sa suprugom Gordanom. Ljubiša je u Resnik došao iz Bagrdana, a sa Gordanom je imao dvoje dece: ćerku Živku, kasnije udatu Miletić, i sina Branislava koji se udavio kada je imao tri godine. Ljubiša je radio u policiji. Kasnije je Ljubiša kupio plac pokraj reke od Nade, pastorke Jelenka Dančulovića, i tu se nastanio sa svojom porodicom. Živka nije imala decu, ali je usvojila devojčicu Jovanu.

Pored pruge u toj istoj bari bila je kuća Branka Prigmiza. Branko je za vreme rata izbegao sa Korduna, po majčinoj liniji potiče iz stabla Stojana Aralice, poznatog slikara i grafičara. Najpre je stigao u Sremsku Mitrovicu i zaposlio se na železnici, pa je tako bio otpravnik vozova u Ralji, Ripnju i Topčideru. Bio je vrlo cenjen u svom poslu. Karijeru je završio kao islednik u domenu dešavanja železničkih nesreća. Oženio je Jelicu, ćerku Vlade Jovića, konduktera, i sa njom u braku dobio dva sina, Đorđa Đoku i Milana Miću. Dok su sinovi rasli Branko je krenuo da pravi kuću u Resniku odmah ispod škole, jer je zemljište na kome je bila kuća podvodno i stalno plavilo.

Ima mnogo anegdota iz tog perioda. Išli smo u školu preko livada Ličina, jer tada nije bilo kuća po livadama, bili su neki potočići; bila je zima, a potoci se zaledili. Devojčice mršavice prelazile preko potoka i prevare Đoku koji je malo podebeo da slobodno zgazi na led i pređe. Naravno Đoka upadne, a kuća baš i nije blizu. Ciča zima, a devojčice pobegoše. Nije nam Đoka prevaru zaboravio i kada je došlo proleće, Đoka uhvati žabu i juri nas da nam žabu stavi u usta. Bio je Đoka dobar drug, svirao je harmoniku, odličan đak, dobar sin i radio je u policiji. Nažalost, rano se razboleo od dijabetesa i to mu je pogoršalo zdravstveno stanje tako da danas slabo vidi. Đoka sa suprugom Milesom ima sinove Dragana i Sašu i ćerku Jelenu, koja sa suprugom Draganom ima Uroša i Anđelu. Milan Prikmiz Brankov i Jelin mlađi sin bio je divno dete, dobar učenik, sjajan fudbaler mlađe generacije, ali ga je loše društvo uzelo pod svoje i umro je mlad.

U prethodnom kazivanju spomenula sam roditelje Jele Prikmiz, Vladu Jović i suprugu mu Stanu. Vlada i Stana su došli iz Kušiljeva 1936, a kuća im je bila tu kod igrališta do kuće Kalajtovića. Vlada je bio kondukter, u braku sa Stanom imao je sina Miroslava Jovića, koga pamtim na štakama bez jedne noge, koju je izgubio u Drugom svetskom ratu. Miroslav sa suprugom Živkom ima tri sina: Ljubišu, Slavišu i Dragišu. Jedan od sinova je bio lekar, drugi advokat, a treći sudija.

Kuća Drage Vukića se nalazi sa druge strane kuće Radovana Kalajtovića. Draga Vukić, mašinovođa sa suprugom Kajom, koja je bila iz Ropočeva, došao je u Resnik 1936. Vukići su imali četiri sina: Slobodana Kula koji je iznad svega vole svoj fudbalski klub i koji nije propuštao nijednu utakmicu gde god je klub učestvovao. Drugi sin Dušan je bio oženjen Jovankom iz Rume i sa njom ima sina Borivoja Boru Gusu. Treći sin Vukašin je bio oženjen ženom iz Barajeva, a četvrti sin je Ljubiša. Bora je svašta probao od života i svuda bio uspešan. U Resniku je upamćen kao čovek koji se oprobao u pravljenju pozorišnih predstava, probao je da napravi amatersko pozorište u KUD „Mladost“, glumio je u pozorištu „Dadov“, družio se sa glumcima toga vremena kao „Petručijem“, a u Resniku u Rašinoj kafani ugostio je mnoge glumce među kojima i Mihaila Viktorovića. Bora danas živi u gradu Olštin u Poljskoj sa suprugom Gemom, koja je poljskog porekla, i sa njom ima Lidiju i Filipa.

Na samoj rampi preko puta kuće Mile Marića nalazi se kuća pokojnog Milojka Mandića i žene mu Živke. Familija Mandić je došla u Resnik 1937. godine; imali su troje dece, Vukašina, izvrsnog fudbalera, koji sa suprugom Milicom ima dve ćerke: Mirjanu, koja je, nažalost, preminula prošle godine i ćerku Ljiljanu. Mirjana je bila udata za Dušana Đakovića i u braku sa njim ima ćerku Sanju i sina Vladu. Sanja je udata i sa mužem Ivicom Dačićem ima sina Luku i ćerku Andreu. Vlada je oženjen Bojanom; ima Strahinju i Unu. Ljiljana je udata i sa mužem Boškom Zavišićem ima ćerke Danijelu i Aleksandru Sašku. Danijela sa suprugom Stevanom ima sinove Aleksu i Filipa, a Aleksandra ima jednu ćerku Sanju. Drugi sin Milojkov i Živkin je Aleksandar, strastan simpatizer fudbalskog kluba i među prvima član uprave osnovanog kluba „Pobeda“. Aca je bio sekretar „Komgrapa“ iz Kijeva. Drugarčina, boem, voljen u svom društvu, pripadao je ekipi entuzijasta, pun ljubavi za sve ljude oko sebe. Aca je u „Komgrapu“ zaposlio svakog iz Resnika ko mu se obratio. U braku sa Dobrilom ima sina Dragana i ćerku Snežanu. Dragan u braku sa Svetlanom ima Aleksandra i Mariju, a Snežana u braku sa Božom Vuković ima sina Nenada i ćerku Jovanu. Nenad sa suprugom ima ćerku Sofiju, a Jovana sa suprugom sina Vasilija. Treće dete Milojka i Živke je ćerka Darinka, koja danas živi u staroj očevoj kući sa sinom Bogdanom.

Negde posle Prvog svetskog rata u blizini igrališta dva hektara zemlje kupio je Petar Marić iz Beograda. Na tom imanju je napravio jednu prizemnu, ali dugačku kuću, u kojoj su živeli čobani i ljudi koji su mu pazili imanje. Na imanju je bilo ovaca, koza i druge stoke. Petar je bio bogat čovek, bio je jedan od vlasnika hotela „Balkan“, u Topčideru je imao veliko imanje, imao je kuće na Dedinju, a onda je, ko zna iz kojih razloga, osuđen na smrt vešanjem. Branio ga je advokat Zarije Matića iz Beograda, poznata ličnost tog vremena, koji je, pored svoje advokature, bio i savetnik američke ambasade za pravne poslove. Petar Marić je obećao Zariju da će mu prepisati svu svoju imovinu ako ga spasi sigurne smrti. Zarije ga je skoro skinuo sa vešala svojom odbranom. Po dogovoru, Zarija mu je uzeo sav imetak, ali mu je ostavio kuću u Resniku, u koju se Pera đevabdžija doselio sa svojom porodicom. Pera je kasnije kada se tu odomaćio, primio i neke stanare, pa je tako kod njega u kući utočište našao i Miloš Jovanov Lala, koji je sa suprugom Mirom i tada rođenim Savom i Boškom došao u Resnik iz Novog Bečeja. U toj kući kasnije su rođeni i sinovi Vasilije i Čeda i ćerka Zorica. Miloš je bio pošten, radan, nije odbijao da se prihvati bilo kog posla da prehrani porodicu; kopao je bunare, radio kod svakoga ko ga pozove, riljao, kopao, zidao… Dece puno, a žena ne radi. Godine 1958. kaže njemu gazda Pera đevabdžija: „Miloše, kupi deci bioskop da ne krenu da kradu“, i tako je Miloš bio jedan od prvih koji je na Železničkoj koloniji imao TV aparat. Postoji anegdota vezana za Miloševe sinove Savu i Boška. Godine 1960. bilo je svetsko prvenstvo u Rimu. Miloš je namestio TV na prozor, a uglavnom muškarci iz kolonije doneše svoje stolice i dođoše da gledaju utakmicu na kojoj je igralala Jugoslavija. Pokojni Daba Toretov brat, koji je i sam igrao fudbal za Resnik, nagovori Savu i Boška da stanu na kapiju i svakom ko je došao da gleda utakmicu, uzmu po dinar. Kada se završila utakmica i kada je otac Miloš čuo, prebio ih je od batina.

Što se tiče Pere đevabdžije, on je bio dosta nepoverljiv, ali dobar čovek. Družio se najviše sa Gembom Lazarević iz Resnika. Gemba njemu svako jutro donese vruće kifle, a on njemu pola litra kozjeg mleka. Imao je dva sina i ćerku; zna se da mu je ćerka kratko bila u braku u familiji Nikolić. Pera đevabdžija je inače bio poznat po tome što je odlično poznavao trave, pa je od tih trava pravio meleme. Kada dođe proleće, on pokupi decu Miloševu i decu iz komšiluka i odvede ih u šumu i pokaže im šta je nana, kamilica, glog i druge lekovite biljke, a onda im da zadatak da oni idu da beru, a on im to pošteno plati. Sava Milošev se seća da je jednog leta, kupajući se u Topčiderki, zgazio na dno od flaše i isekao nogu čitavih pet santimetara. Deca su ga donela do kuće, krv je išla na sve strane, a lekari su tada bili daleko. Pera je oprao ranu, stavio svoj melem, tako da mu ni ožiljak nije ostao na nozi. Miloš Jovanov je radio u „Tehnogasu“, a kada je dobio stan, odselio se odatle. Sin Sava ima suprugu Maricu, ćerku Valentinu i zeta Nebojšu Dikića. Boško je, nažalost, preminuo mlad, ima suprugu Smiljku koja živi u Resniku u novom naselju, sina Željka koji sa Marinom ima Mihajla. Boško ima i ćerku Marinu, koja sa mužem Srđanom Orlovićem ima sinove Jovana i Luku. Treći sin Milošev, Vasilije sa suprugom Brankom ima ćerku Bojanu, a Bojana sa suprgom Ivanom Đošićem ima ćerke Tamaru i Jelenu i sina Uroša. Ćerka Miloševa Zorica sa mužem Mićom Kizić ima dve ćerke, Danijelu i Nedu. Danijela ima ćerku Tanju, a i Neda ima ćerku. Čeda kao najmlađi sin Miloša u braku sa Slobodankom ima sinove Miloša i Dragana. Miloš u prvom braku ima sina Stefana, a u drugom braku ima dve ćerke.

Supruga Miloša Lale Mira godinama je prala dresove fudbalskog kluba „Resnik“, a Miloš sa svojim sinovima nije propuštao ni jednu utakmicu. Bio bi ljut Lala kada mu gubi „Resnik“, a svi pamte njegovu psovku „ Jebem ti pečenu majku“.

Pera ćevabčija je bio sa Zlatibora, a kremiran je u Beogradu 1961. godine. U kući Pere ćevabčije, a kažu da je na početku karijere pravio ćevape, živeo je u jednoj od prostorija i Pera Grba sa suprugom Milicom. Nezaboravni boem i kockar svih vremena. Radio je kao glodač u IMR-u, gde se zaposlio po dolasku u Resnik 1946. godine. U trenucima kada je tadašnja država odlučila da proizvodnju autobusa, koji su tada rađeni u IMR-u, preseli u Sloveniju u Maribor, Pera je po zadatku trebalo da ide u Sloveniju zajedno sa mašinama. Naravno, kako je bio svojeglav, odbio je to, ali je zato dobio batine od policije i neko vreme proveo u zatvoru. Mnogi su izgubili pare u kartanju sa Perom Grbom, ali pošto je to tada bilo strogo zabranjeno, Pera je stalno menjao lokaciju sa svojim „pacijentima“.

U Ličanima 1958. kuću je napravio Milan i Živana Lukić, gde su stigli iz Grabovca oko Svilajnca sa ćerkom Jovankom i sinom Mirkom, zvanim Šiptar. Jovanka je bila izuzetna devojka, učestvovala je u svim akcijama koje smo mi omladinci organizovali u našem Resniku. U braku sa Grozdanom Mitrovićem ima sina Gorana, koji sa suprugom Tanjom živi u Nemačkoj, i sina Željka koji sa suprugom Suzanom ima sinove Mateju i Marka i danas žive u Kanadi. Nažalost, Jovanka i njen suprug su mladi preminuli. Mirko sa suprugom Radom ima sina Vladimira i ćerku Aleksandru, koja je u braku sa Zoranom Zakov. Mirko Šiptar ostaće upamćen kao izuzetan fudbaler sjajne energije, a još više kao sportski radnik koji je svoj klub voleo čitavim svojim bićem.

Godine 1959. iza Drakčetove prodavnice kuću su podigli Vlada i Vida Spasić, koji su se doselili iz s. Redkocer kod Medveđe. U braku sa Vidom Vlada ima četvoro dece. Vlada je radio u „Komgrapu“ i sa svojom suprugom se trudio da decu izvede na put i učini im srećno detinjstvo. Međutim, sudbina se poigrala sa Vladom i Vidom, tako što su 1983. izgubili najmlađeg sina Radivoja, koji je radio na brodu; iskočivši sa broda, skončao je svoju mladost. Najstariji sin u braku sa Zoricom Rakić Radisav ima sina Marka i ćerku Mariju. Marija iz braka sa Stevanom Vukmirovićem ima sina Iliju. Zorica je poginula pre dve godine. Drugo dete Vladino i Vidino Milija udata u porodicu Lazarević, a njen muž Radosav je mlad preminuo. Milijana je treće dete i učiteljica je škole „Kosta Abrašević“ u Resniku, a deca kažu da je voljena učiteljica.

Godine 1936. u Resnik se iz Zuca doselio Veroljub Kitanović sa suprugom Anicom. Kuću je sazidao u prvom sokačetu preko pruge na putu za Padalište, a prema Rušnju. Veroljub je radio na železnici. U braku su imali sina Ljubomira, zvanog Čerčil, koji u braku sa Zlatijom ima sina Srboljuba i ćerku Milanku. Srboljub u braku sa Nevenkom ima sinove Ognjena i Filipa. Ljubomir je kratko živeo u Resniku, ali za to vreme je ostavio trag kao dobar fudbaler, o kome piše i u knjizi Hronika Zuca, jer je tamo imao dužu fudbalsku karijeru. Srba danas živi u dedinoj kući sa svojom porodicom. Sin Ognjen je jedno vreme igrao folklor, dok sin Filip uspešno igra danas i u „Krsmancu“, a u svom matičnom KUD „Mladost-Avala“ je umetnički rukovodilac folklora.

U prvom sokačetu pokraj pruge bila je kuća Milivoja Kožuvara. U toj kući Milivoje je živeo sa suprugom i ćerkom Milicom. Resničani su kod njega donosili jagnjeću i teleću kožu u sirovom stanju. Kada smo prolazili tim sokačetom, osećao se miris sveže okačenih koža na žici, a koje je Milivoje štavio. Do njegove kuće nalzi se kuća Živojina Milovanovića i njegove žene Aleksije. Prva žena mu je bila Milentija, ali ona je ostala da živi u Kruševcu. Živojin je u Resnik došao pre Drugog svetskog rata iz Kruševca, a kada je napravio kuću u Resnik je doveo ćerku Milanku i sina Milana. Ćerka Milanka, koju smo zvali Njanja, udala se za Dragoljuba koji je došao iz Kotraže kod Kragujevca. Takođe je radio na železnici, kao i tast mu Živojin i šurak Milan. Njanja nije imala dece, bila je visoka, lepa, obožavala je svu decu iz komšiluka. Milan je po prezimenu na svoga oca bio Milančić i u braku sa Ljubom imao je dve ćerke Radmilu i Gordanu. Radmila u braku sa Velimirom Velom Brkićem ima sina Aleksandra, koji sa suprugom Marijom ima sina Marka i ćerku Aleksandru. Gordana, ćerka Milana Milančića i Ljube, u braku sa Tomislavom Ivićem ima sina Vladimira koji u braku sa Zorkom ima sina Nikolu i ćerku Anu. Takođe Gordana ima sina Milana i snahu Miru.

U istom sokačetu od 1936. živela je porodica Krstić. Velimir Velja Krstić sa suprugom Eleonorom, koju smo popularno zvali Nora, imali su troje dece: Mirjanu, koja u braku sa Ivanom Žanetić ima ćerke Zdenku, i Ivanu. Zdenka ima sina Ivana (Vanja), a on ima sina i ćerku. Vanja živi u Španiji, a i Zdenka je otišla u Španiju. Drugo dete je Milutin Mića koji sa suprugom Milom živi u Sidneju i ima ćerku i sina. Zorica sa pokojnim Trajkom Milenković ima sina Nenada koji živi u Nemačkoj i sa suprugom Vanjom ima sina Marka i ćerku Galu. U pamćenju svih sa Železničke kolonije porodica Krstić je ostala kao čestita porodica, a baka Nora, koja je bila vrsna šnajderka, okrpila je u ona teška vremena na gomile gaćica, pidžamica, napravila gomilu haljinica nama žiteljima njenog komšiluka. Kod nje je dolazila i elita Beograda da sašije venčanicu ili novu haljinu. Bila sam mala kada me je majka odvela da probam haljinicu za neku priredbu koju mi je šila baka Nora. Popravila mi je već skrojenu haljinu i u nju stavljala špenadle. Na sledeću probu nisam htela da idem; rekla sam majci: neću da me bode njenim ekserima. Sjajna su bila deca porodice Krstić: Mirjana, lepa kao boginja, radila je kao zubarski tehničar, a Zorica i Mića su voleli sve nas. Staničari su bili nesebični u našem druženju i u svim akcijama koje smo zajedno organizovali. Velimir Velja je radio u BIGZ-u.

U BIGZ-u je radio i Slavko Filipović, koji je u Resnik došao iz Ripnja 1955. sa suprugom Ljubinkom. U braku su imali sina Slobodana, Miću, koji se udavio u bazenu na Košutnjaku 1965. godine. Mlad, lep momak, radio je u RK „Beograd“. Ima Slavko i dva sina, Predraga i Nenada. Predrag zvani Draga sa suprugom Savkom nema dece, a Nenad sa suprugom Vesnom ima sinove Gorana i Dejana. Goran sa suprugom Danijelom ima Strahinju, a Dejan sa suprugom Milicom ima Mateja.

Davne 1929. godine u Resnik se iz Kragujevca doselio Milovan Brkić sa suprugom Sofijom. Bio je trgovac; imao je sina Živana koji je, po kazivanju člana porodice, spaljen u Mauthauzenu, sina Dragana koga su zvali Andra i ćerku Radmilu. Andra sa suprugom Darinkom ima Radmilu, udatu za Tomislava Nikolića, koji je preminuo i sa njim nema dece. Andrin sin Živan Žika nema potomaka. Ćerka Andrina Sofija u braku sa Radetom Božićem ima dva sina, Dragana i Miloša. Dragan sa Marijom ima Miloša i Milicu, a Miloš ima ćerku Anđelu Skarlet Božić. Miloš živi i radi u Kongu. Porodica Brkić je porodica poznatog trgovca, a, kako bi žargonski rekli, aristokratska porodica. Žika je bio strastan pecaroš, dobar drug, a Dara Brkić je radila u Domu zdravlja u Resniku. Andra je umro mlad, ali i Žika i Sofija koja je do smrti radila u našoj apoteci u Resniku.

Godine 1950. u Resnik na Železničku koloniju, u to naše sokače doselili su se i tu iza Isailovića podigli kuću Sreten i Radmila Minčić. Naredne 1951. godine rodio im se sin Dragoljub zvani Goče, a 1956. sin Vasilije zvani Vasa. Goče sa pokojnom suprugom Dobricom ima sina Aleksandra, a on sa suprugom Anitom ima sinove Aleksu i Stefana. Vasilije sa suprugom Vesnom ima Milana i Jelenu.

Preko pruge kuću je 1960. godine napravio Milenko Nastić i sa suprugom Nevenkom; ovde je izrodio Branislava i Jelenu. Stigli su iz Bijeljine i zato su ga zvali Mile Bosanac. U braku sa Svetlanom Branislav ima ćerku Branislavu i sina Nebojšu, a Jelena sa mužem Slađanom ima sinove Vladu i Dalibora. U tim kućama na rampi spomenuli smo, nekada su bile Đurine kuće, koje su konfiskovane.

Godine 1956. tu se smestila porodica Voje Kostića, električara, koji je radio u „Žegrapu“, a sa suprugom Dragicom je te godine došao iz Vranja. Nažalost, Dragica je preminula dve godine po dolasku u Resnik, a u braku sa njom ima ćerku Radojku, koja u braku sa Bobanom ima sina Vladimira, a on sa suprugom Tatjanom ima sinove Zorana i Ognjena. Voja je imao i drugu ženu, Dušanku, sa kojom ima ćerku Snežanu, a ona u braku sa Bogdanom ima sina Miloša. Železnička kolonija, a i Resnik, pamte Voju električara, jer retko da se kome od njih nije našao pri ruci.

U istu tu kuću 1956. doselio se Radosav Milenković sa suprugom Roksandom Rosom. U braku sa njom imao je sina Vojislava Vojkana, koji je preminuo. Vojkan je u braku sa Desankom Desom imao Marijanu, koja sa suprugom Mirkom Đokićem ima Nenada i Natašu. Vojkan je imao i sina Milana koji je preminuo u drugoj godini. Treće dete Vojkanovo Andrijana, koja je u braku sa Nikolom, ima ćerke Lenu u Anđelu. Četvrto dete Vojkanovo je Ivana. Kada je došao u Resnik, Radoslav je sa sobom doveo i sestru Radu koju smo opisali govoreći o Markovićima i brata Trajka, koji je bio ženjen sa Zoricom Krstić, ali, nažalost, iako perspektivan i mlad, jedan od direktora RK „Beograd“, udavio se u Dunavu.

Godine 1956. u istu kuću doselio se Borivoje Bora Mitrović sa suprugom Milkom i decom Novicom i Negoslavom. Novica ima tri sina, Dragana, Vladana i Miroslava, a Negoslava sina i ćerku. Sa drugom ženom Maricom Bora ima ćerku Vesnu, koja ima ćerku.

Te 1956. godine u tu kuću doselio se i rođeni brat Voje Kostića Branko. Branko je radio na železnici najpre kao ložač parne lokomative, a kasnije kao vozovođa dizelke. U braku sa Zorom ima dva sina, Nebojšu i Radojicu. Radojica sa suprugom Slavicom ima ćerke Mariju i Tanju, a Nebojša sa suprugom Jasminom ima Branka, oženjenog Teodorom, i Uroša, oženjenog Danijelom.

Tih godina u tu Đurinu zgradu doselila se i porodica Branka Pećaranina. Branko je radio u „Žegrapu“, i na pruzi Beograd-Bar, a sa suprugom Nedeljkom Nedom imao je ćerke Zoricu i Vericu. Neda je rodom iz Trogira i učesnik je Drugog svettskog rata. U Resnik su 1953. došli iz Rače Kragujevačke. Verica sa mužem Draškom ima tri sina, a Zorica sa mužem Željkom ima ćerku i dva sina.

Na putu od sadašnjih Delova ka Patin Majdanu nalazi se vikend kuća porodice Viljema Garaja. Gospodin Garaj je živeo u Beogradu, ali je vikende provodio u Resniku. U braku sa Dobrilom imao je sina Boška, koji je mlad umro, i Svetozara Svetu Galeta, koga su najčešće zvali Gare. Gare sa suprugom Jožicom ima sina Žikicu, koji je takođe umro mlad i nema porodicu. Ćerka Dragana ima dva sina; obojica žive na Vidikovcu, a i njihova majka je rano umrla. Sveta je imao dve sestre koje su živele u Italiji. Poreklo ove porodice je iz Austrije, a ono što Resnik pamti jeste taj proslavnjeni fudbaler Gare. Ono što pamte njegovi još živi drugari iz tog sporta koji je proslavio Resnik jeste to što kad Gare puca na go, obično žmuri. Gareta pamte i po izreci „Viljušku ne držim, nemam šta da pržim“.

Još jedna porodica je imala vikend kuću u Resniku, porodica Riste Kisića. Porodica Kisić je iz Mostara. U vremenu dok je još živeo u Mostaru Rista se družio sa Aleksom Šantićem. Rođen je u Mostaru 1873, a umro u Resniku 15.04.1947, a sahranjen je na Novom groblju. Rista je bio knjižar, izdavač i urednik. U Lominoj ulici porodica je imala svoju kuću, ali im je posle Drugog svetskog rata oduzeta, pa se cela porodica preselila u Resnik. Vikend kuću su podigli između dva rata. Rista je sarađivao sa „Gecom Kon“ i imao je nekoliko svojih knjižara u gradu, a jedna je bila u Knez Mihajlovoj. Rista je imao petoro dece, od kojih je ćerka Olivera radila kao činovnik u Ministarstvu za rudarstvo kao predstavnik tadašnje Jugoslavije u korporaciji sa francuskim firmama. Priča se da je imala ogromnu platu i da je, u stvari, ona podigla tu kuću u Resniku. Imao je i ćerku Katarinu Kaću, zatim ćerku koja je bila udata u čuvenu porodicu Stančić u Beogradu i dva sina, od kojih je jedan u toj vili izvršio samoubistvo, a Borisav oficir je otišao u Tursku da pomogne Ataturku, a kao oficir je na kraju završio u Australiji. Ova kuća – vila jeste prva kuća koja je imala zvono. Prvu pisaću mašinu Resnik je dobio od Riste Kisića.

Tu gde se sada nalazi okretnica autobusa između nekadašnje „Milojeve kafane“ i Mančića živeo je poznati ugostitelj Svetislav Sveta Ristić. Sveta je godinama vrlo uspešno vodio restoran „Drvce“ u Rakovici. Sa suprugom Kajom, koja je rođena sestra Raje i Bule Nikolić, imao je sina Zorana i ćerku Gordanu. Zoran je bio u braku sa učiteljicom Zoricom, vrlo je obrazovan iz divne porodice, a jedno vreme je bio i direktor škole u Resniku. Njegova sestra Gordana živi u Valjevu i ima ćeku Danijelu i sina Miloša.

Preko pruge u sokačetu prema Rušnju, tj. našem Padlištu živela je u svojoj kući porodica Andrije i Jelice Jovanović. Andrija je radio na železnici i imao je dva sina Živomira i Trifuna. Porodica Jovanović je u Resnik došla iz Parcana odmah posle rata. Živomir je sa 18 godina stupio u redove Druge brigade Šeste proleterske divizije, pa je učestvovao u borbama za oslobođenje Beograda. Godine 1945. stupa u redove OZN-e i napredujući u službi, stigao je do čina podsekretara u Republičkom SUP-u i načelnika službe bezbednosti Republike Srbije. Poginuo je 07.02.1978. godine u saobraćajnoj nesreći kod Ražnja na autoputu i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana. U braku sa Kosarom imao je sina Zorana i snaju Maju Jovanović, po našem saznanju, oboje novinari. Mlađi brat Trifun Triša, legenda fudbalska FK „Pobede“ i FK „Resnika“, ostao je u sećanju čitavog Resnika, a ne samo Železničke kolonije. Trifun je imao sina Predraga i ćerku Dragicu. Triša je pre dve godine umro i sahranjen je u Resniku.

Na početku tada malog sokačeta ispod Trišine kuće 1939. godine iz Kusatka su došli Prvoslav i Radmila Đurić. Prvoslav je radio na železnici i sa Radmilom je imao tri sina, Svetu, Đuru i Branka. Sveta sa suprugom Verom ima ćerke Gordanu i Branku, Gordana sa suprugom Ivanom ima sinove Đorđa, Miloša i Luku. Drugi sin Đura sa suprugom Dobrilom ima ćerku Jasminu, koja sa suprugom Goranom ima ćerke Vanju i Anu. Đurin sin Zoran sa suprugom Gordanom ima sina Aleksandra. Branko Prvoslavljev najmlađi sin, nema potomaka. U par slučaja se dogodilo da su dva brata igrali fudbal, ali ovde sva tri brata uspešno igraju. Bili su izuzetni drugari, požrtvovani fudbaleri, a Sveta je i posle završene igračke karijere trenirao mlađe i pomagao klubu.

RESNIČKA STANICA

Manje selo, više grad
Resnik nekad, vesnik je sad,
pod Avalom i Ibarskom
i sa prugom južnom, Barskom!

Stanica je raskrsnica
U dva smera za odlaske,
Stanica je sabirnica,
iz dva toka za dolaske!

Reka ima jedan tok,
pruga ima oba smera,
kad je pruga kao reka
Resnik svakog i dočeka!

Južnom prugom stigli mnogi
Sa Kosova i iz Vranja,
kraj stanice skućili se
ruka muci se poklanja!

Beše ljubav, vera tvrda,
poštovanje, polja, brda,
Sikiljevac izvor vode,
a priroda razonode!

Orlovac je ko planina,
puna bilja ta padina,
Što životu snagu daje
Po uzoru tetka Kaje!

Uzor su nam naši Preci
junaci i mučenici,
slavili se naši Sveci –
mi ponosni učenici!

Miodrag Miki Jeknić

Odmah pored Trišine kuće bila je kuća Božidara i Dese Đorđević. Boža je radio na železnici. U braku sa Desom imao je sina Jovana. Jovan je aktivno igrao fudbal, a u braku sa Vukicom ima ćerku Vesnu udatu za Mojsija Ćetkovića i sa njim ima troje dece Darka, Mašu i Borka. Jovin sin Stevan u braku sa Vesnom ima sinove Jovana i Miloša. Drugo dete Božidara i Desanke je Draginja udata za Vladimira Samardžića, koji je takođe napravio kuću tu preko pruge na Železničkoj koloniji, i u Resnik je došao 1946; sa njim u braku ima ćerku Dragicu i sina Dragana. Dragica je udata za Čedomira Ignjatovića spomenutog u resničkim rodoslovima, a Dragan nema potomaka. Treća ćerka Božidarova Olga u braku sa Mošom Milošević ima ćerku Violetu, udatu za Vladimira Milenkovića, i sa njim ima ćerku Tatjanu koja ima ćerku Tamaru. Druga ćerka je Aneta udata za Branka Đorića; ima Aniku, Marka i Anu. Četvrti sin Božidara i Dese, poznati golman Slobodan Sole rođen je 1932, a umro 1994. u Ljubljani gde je i sahranjen.

Godine 1954. u Resnik se doselio Radivoje Mančić i žena mu Zorka. Radivoje je radio na železnici, kuća im je na okretnici Železničke stanice, ali u toj kući žive potomci Radivojeve ćerke Radmile i zeta Milana Đurića. Radivoje i Zorka su imali tri ćerke, Radmilu, Anicu i Ljubicu. Radmila u braku sa Milanom imala je sina Srboljuba, koji je bio zet porodice Milojević Gajić i nalazi se u rodoslovu starinaca, a drugi sin Radmilin je Andrea i sa suprugom Budinkom ima sina Radivoja i ćerku Jelenu. Druga ćerka Radivoja i Zorke Antica u braku sa Jelenkom Rančićem, koji je bio kapetan broda, ima ćerku Biljanu, a Biljana sina Aleksandra i ćerku Tatjanu. Tatjana ima ćerke Kristinu i Dunju. Jelenko je bio osoba koju su svi obožavali, tih, miran, dostojanstven. Treća ćerka Ljubica sa mužem Zlatkom živela je u Karlovcu, u Hrvatskoj; ima sina Branka, profesora, fizičara, predavača mnogih fakulteta u svetu. Branko ima ćerke Bojanu i Nevenu.

U blizini njihove kuće odmah posle rata bila je kuća Todosija i Simke Radovanović. Todosije je radio na železnici, i njih dvoje su imali sinove Milana i Božidara. Božidar je imao ćerku Lepu i kada je dobio stan, odselio se, a u kući je ostao da živi sa roditeljima Milanče i supruga mu Desanka, s kojom u braku ima ćerke Vesnu i Snežanu. Milanče je u školi predavao je opštetehničko obrazovanje.

U malom sokačetu preko pruge kuću je 1959. godine podigao Stratimir Rančić rođeni brat Jelenkov. Iz Pirota je došao sa suprugom Smiljom; i on je kao i njegov brat bio lađar. U braku sa Smiljom ima dva sina, Momčila koji sa suprugom Jagodom ima sinove Vladimira i Nikolu, i Tomislava zvang Tomica, koji u braku sa Snežanom ima sinove Mladena i Aleksu.

Takođe sa te strane pruge pokraj kuće Prigmiza nalazi se kuća Đorđa Jankovića i supruge mu Zlatije Zlate. U Resnik su došli 1954. sa sinom Dragomirom Draganom. Pre Dragana imali su sina Dušana, koji je umro sa 4 meseca. Dragomir je, nažalost, preminuo, kao i njegovi roditelji, ali u braku sa Mirom ima ćerku Draganu koja živi u Vranju i sa mužem Draganom Janjićem ima ćerku Milicu. Na Novom Beogradu živi ćerka Aleksandra Draganova i sa mužem Davidom ima sina Dražu i ćerku Stašu. Đoka i Zlata imaju i sina Živorada večitog turistu još iz mladih dana, koji u braku sa Austrijalinkom ima sinove Petra i Aleksandra. Ljubica Buca živi u Resniku i u braku sa Čedom Marković ima sinove Bojana i Vladana. Bojan u braku sa Gordanom ima sinove Mateju i Ognjena. Đoka je radio na železnici, a Zlata najpre u prodavnici kod Šoleta i Loleta, i tu u jednom delu prodavnice prodavala hleb. Davnih dana bilo je i nestašice hleba, stvarale su se gužve, pa mala deca nikako da dođu do hleba, a onda Zlata odluči da napravi red, najpre deca pa ostali. U dubokoj starosti a doživela je lepe godine, šetala je sa ćerkom ulicom, presretne je čovek od pre 40 godina, prepozna je i izljubi na ulici. Tetka Zlato, pa to si ti, pa ti si nas othranila hlebom! Zlata je upamćena i po svojoj pekari na Železničkoj koloniji, gde smo kupovali sveže kifle kada pođemo u školu, ali je prema deci uvek bila bolećiva u tim teškim vremenima.

U naše sokače 1960. g. stigla je porodica Timotija i Stojke Orlović. U Resnik su došli iz sela Strmac kod Kosovske Mitrovice. Timotije je imao nadimak Nino. Najstariji sin Timotijev i Stojke je Rade, oženjen je Jordankom Simić, koja je spomenuta u poglavlju Zdravstvo, a zavređuje pažnju svih građana Resnika. Njih dvoje u braku imaju ćerke Juliju i Violetu. U braku sa Milanom Paloc, Julija ima sina Miloša, a Mića je, nažalost, poginuo. Violeta, profesor Filozofskog fakulteta, u braku je sa Predragom. Drugi sin Timotija i Stojke, Jefta, živeo je u Sloveniji i sa suprugom Vidom ima ćerke Biserku i Branku. Biserka sa mužem Milanom ima ćerku Leu, a Branka dve ćerke. Ćerka Timotija i Stojke Desanka Desa sa suprugom Vuletom ima sinove Predraga i Rajka. Sin Timotija Pavle ima ćerke Nadicu i Svetlanu. Nadica ima sina i ćerku, a Svetlana ćerku. Peti sin Milivoje sa suprugom Dušankom ima sinove Gorana i Zorana. Nažalost, preminuli su Milivoje i sin mu Goran.

Tu kraj reke levo, kada se pređe most iz pravca Resnika, kuću je napravio i u nju se uselio Dragomir Dragče Rakić. Trgovac koga cela kolonija pamti, u braku sa Stojnom izrodio je tri ćerke. Najstarija Zorica je poginula pre dve godine, a u braku sa Radoslavom Spasić ima ćerku Mariju i sina Marka. Marija u braku sa Stevanom Vukmirovićem ima sina Iliju. Druga ćerka, Dušica, udata za Branu Vukmirovića, ima ćerku Oliveru, udatu za Ljubišu Bajovića. Treća ćerka, Gordana, udata je za Milana Savića, i sa njim ima ćerke Anu i Mimu. Ana je udata za Petra Smiljkovića.

Prilikom pripreme za izgradnju pruge Beograd-Bar u prvu zgradu na rampi uselio se 1953. Milutin Dakić Daka sa suprugom Magdalenom. Milutin je bio poslovođa gradilišta na toj pruzi i, prema potrebi, bio na terenu u Baru, Sutomoru, Prijepolju… Dok je Milutin obavljao te veoma važne poslove, supruga Magdalena je brinula o njihove dve ćerke, Anici i Slavici, koje su rasle zajedno sa svojim drugarima staničarima. Anica se udala i u braku sa Zoranom Milenković ima sina Nemanju, koji sa suprugom Tanjom ima Ognjena i Strahinju. Anicina ćerka Ana u braku sa Danijelom ima sina Relju. Slavica, druga ćerka Milutinova, sa mužem Vukašinom, ima ćerke Jovanu i Lenu, a Jovana Kostu i Tadiju. Porodica Milutina i Magdalene oduvek je bila čestita po mnogo čemu, a njihova ćerka Anica odlična učiteljica i posebno dobar direktor OŠ „Kosta Abrašević“.

Neposredno kraj igrališta nalazila se kuća Bore Ristića; majka mu se zvala Mladenka, a otac Mihajlo. Bora je njihovo jedino dete, odrastao je sa svom decom staničarima ali je bio poseban; probao je svašta u životu, dozvoljeno i nedozvoljeno. Jedno je vreme igrao fudbal; zvali su ga Bora Glavonja, radio je i kao telegrafista na Železničkoj stanici u Resniku. Borini roditelji su došli u Resnik između dva rata. Otac Mihajlo je radio na železnici. O Borinom životu mogao bi roman da se napiše. Bora je bio lep, markantan, zanimiljiv, obrazovan, ali je i u kasnim godinama ostao kao dete. Radio je jedno vreme i kao statista u Košutnjaku, a jedan period svoga života proveo je u Francuskoj. Moguće da je bio u Legiji stranaca. Moša Milenković, inače muž Olge Đorđević od koga je ona bila razvedena, zaposlio je Boru Ristića u Narodnoj banci, u kojoj je Bora dočekao penziju. Sahranjen je u Resniku 2002. godine.

Kuću pored Bore Ristića imali su Ilija Jovanović i žena mu Stana. Došli su u Resnik između dva rata. Njihovi sinovi Todor Tore i Novica su igrali fudbal kao izuzetni fudbaleri. Todor Jovanović u braku sa Ljiljanom ima sina Dejana, a u drugom braku ima ćerku Milu. Todor je završio Stomatološki fakultet, radio je u Domu zdravlja u Rakovici, a onda je počeo da se bavi istraživačkim radom i pronalaženjem novih lekova za lečenje teških bolesti. Njegova apoteka „Todoksin“ poznata je širom naše zemlje, pa čak i planete. Jedno vreme je radio i u Americi. Sin Dejan i ćerka Mila krenuli su očevim stopama i bave se naučnim radom.

Kao šef stanice u jednom periodu, a i stanovao na stanici, bio je i Bora Todorović. On i supruga Dobrila imali su dvoje dece, Ljiljanu koja je bila u braku sa Todorom Jovanovićem i sina Mikicu koga su zvali Daba. Daba je igrao fudbal u već poznatoj, standarnoj ekipi, desno krilo, a po struci je bio lekar anesteziolog. Bio je u braku sa Svetlanom iz Košutnjaka.

Godine 1954. u Resniku je došla porodica Božidara Marinkovića, s Kosova, iz Kline kod Peći. Božidar je bio preteča čitave porodice Marinković, tako da je odmah doveo oca Todora Marinkovića Solunca (po kome jedna ulica u Resniku nosi ime), majku Stojanu, suprugu Radmilu. U braku sa Radmilom Božidar ima ćerku Milicu, koja u braku sa Vladimirom ima Zorana, koji sa Davorkom ima Luku, Taru i Vukašina. Drugo dete Božidarevo je Milunka, udata za Časlava i u braku sa njim ima Dragana, koji u braku sa Ivonom ima sina Vukašina i ćerku Nađu. Drugo dete Milunkino je ćerka Nataša, koja sa mužem Draganom ima Nikolu i Uroša. Treći Božidarev sin je Miloš, koji u braku sa Divnom ima sina Dejana, a on u braku sa Jelenom ima sina Njegoša. Miloševa ćerka Danijela u braku sa Rajkom ima sina Nemanju i ćerku Tijanu. Četvrti sin Božidara i Radmile, Mirko u braku sa Slavicom ima Ćerku Sanju koja je u braku sa Bojanom ima Marka i Mašu. Mirko ima sina Aleksandra. Peti sin Milorad nije oženjen.

Elektrifikacija pruge

Pruga od Beograda do Lapova na oba kraka (preko Mladenovca i preko Male Krsne) elektrificirana je 1971. godine. Radovi na elektrifikaciji nastavljeni su i dalje, te je prvi voz s elektrovučom stigao u Niš 26. maja 1974. godine. Uvođenjem nove tehnologije elektrovuče umesto zastarelih parnih lokomotiva nastala je nova era u vuči vozova na ovoj pruzi.

Neophodno je istaći značaj i ulogu stanice Resnik upravo u tim vremenima, posebno od početka do sredine sedamdesetih. U vreme elektrifikacije niške pruge i uvođenja savremenih SS uređaja, ali i intenzivne izgradnje stanice Beograd ranžirna, u stanici Resnik su se sticali radni vozovi, „mušice“ ETD-a, obavljala smena lokomotiva i osoblja teretnih vozova koji su saobraćali od stanice Beograd ranžirna i do nje, sve dok tamo nisu dovršeni potrebni kapaciteti. Tada je Resnik bio „usko grlo“ Beogradskog čvora, obavljajući sve ove poslove na četiri koloseka, sa dva otpravnika vozova (spoljni i unutarnji) i uz pomoć telegrafiste, nadzornika skretnica i skretničara. Posebna pažnja saobraćajnih dispečera bila je usmerena na Resnik kako se ova važna stanica ne bi zakrčila i time praktično blokirao saobraćaj u čitavom čvoru.

Red vožnje – Postaja Resnik

Prvi red vožnje objavljen je na sledeći način:

“Compagnie de Construction et „Raspored vozidbe vlakova“
d`Exploatation des Chemins /Horaire des trains/
de fer de L`Etat Serbe
„Počinjući od 3/15. septembra 1884. godine do dalje naredbe“
Beograd – Niš
Niš – Beograd

Prema prvom redu vožnje, između Beograda i Niša saobraćao je jedan par putničkih i jedan par mešovitih vozova koji je prevozio i robu. Osim toga, jedanput nedeljno od Niša za Beograd saobraćao je jedan voz za prevoz žive stoke.

Sve do 1888. godine saobraćajna služba je obavljana samo danju.

Na pruzi su postojale 22 stanice, rangirane u pet grupa:

• specijalne stanice (Beograd i Niš);
• stanice I klase (Palanka, Lapovo, Aleksinac);
• stanice II klase (Međulužje – kasnije Mladenovac, Velika Plana, Jagodina, Ćuprija,
  Paraćin, Stalać);
• stanice III klase (Ripanj, Ralja, Kusadak, Đunis);
• postaje (Topčider, Resnik, Vlaška, Bagrdan, Sikirica, Korman, Grejač).

U redu vožnje koji je stupio na snagu 1. maja 1888. godine, osim vremena dolaska i polaska vozova, vidi se i cena karte kao i rastojanje od stanice do stanice, odnosno rastojanje od početne do svake naredne stanice.

„Red vožnje počinjući od 1. maja 1888. do dalje naredbe“.

S obzirom na to da je u avgustu uspostavljena direktna šinska veza između Beča i Carigrada, svakoga dana u oba pravca saobraćaju po jedna direktna putnička kola I i II klase. Time su povezani Evropa i Bliski istok.

Od oktobra 1888. godine svakog petka počeo je na relaciji Pariz – Carigrad da saobraća Munjeviti voz (Orijent ekspres).

Porast obima prevoza i broja vozova

Posle Balkanskih ratova obim prevoza putnika i robe se povećao, te je broj vozova porastao na sedamnaest pari vozova, od čega devet pari na relaciji Beograd – Niš, jedan par na relaciji Beograd – Mladenovac i sedam pari na relaciji Beograd – Resnik.

Beograd je 1914. godine već imao 100.000 stanovnika i prilično razvijenu industriju za to vreme, tako da su potrebe za prevozom i dalje rasle, a time i broj vozova u saobraćaju.

Danas, na početku novog veka, kroz Resnik dnevno prođe preko 220 vozova (prosečno na 6 – 7 minuta poneki), što putničkih, što teretnih, približno podjednako, na pravcima: Beograd – Niš, Niš – Beograd, Beograd – Bar, Bar – Beograd, uključujući i „Beovoz“.

Železnica u Prvom svetskom ratu

U Prvom svetskom ratu već od prvog dana objave rata železnica nije mogla da funkcioniše iz Beograda. Stoga je odmah sve izvlačenje vršeno preko Topčidera i Resnika ka jugu. Vozovi su teško mogli doći i do Topčidera, već samo do Resnika ili Ripnja, neki do Đurinaca. Civilni saobraćaj je u većem periodu trajanja ratnih dejstava bio obustavljen, a železnica je stavljena na raspolaganje vojsci. Vozna sredstva su korišćena uglavnom za vojne potrebe.

Otpočinjanjem ofanzive austrougarskih trupa za izbeglice iz Beograda organizovana je evakuacija sa stanica Topčider i Resnik. Međutim, odobreno je da se za prevoz robe od Beograda do Niša svakodnevno stavlja na raspolaganje Trgovačkoj komori u Topčideru ili Resniku potreban broj, ali najviše 15 kola dnevno.

Železnica u periodu između dva svetska rata

Po završenoj obnovi, nakon Prvog svetskog rata nastavljena je dalja izgradnja i kompletiranje železničke saobraćajne mreže.

Tokom 1928. i 1929. godine izvođeni su radovi na tunelu kod Bele Reke, čime je, u stvari, započeta izgradnja pruge Beograd–Resnik–Lazarevac–Valjevo–Loznica–Tuzla–Doboj–Banja Luka, prema tadašnjim planovima razvoja mreže.

Ova ideja je kasnije napuštena, ali je pravac Resnik–Lazarevac – Valjevo figurirao kao deo buduće Jadranske pruge. Ovo rešenje pojavilo se neposredno pred Drugi svetski rat 1939. godine.

Kako je rastao obim prevoza i broj vozova u prigradskoj zoni Beograda na niškoj pruzi, ukazala se potreba za izgradnjom drugog koloseka od Beograda do Resnika. Pruga Beograd – Velika Plana rasterećena je upućivanjem vozova sa juga preko Male Krsne (pruga Topčider – Mala Krsna puštena je u saobraćaj 1. juna 1924. godine). Međutim, pruga do Resnika je bila izuzetno opterećena većim brojem lokalnih vozova koji su prevozili veliki broj radnika na posao (sada su taj prevoz preuzeli autobusi i tramvaji). Tim vozovima je davan rang ispred brzih, usled čega je dolazilo do zakašnjenja i poremećaja u saobraćaju. Zbog toga je doneta odluka o izgradnji drugog koloseka.

Gradnja deonice od Beograda do Kneževca poverena je 1931. godine preduzeću „Batinjol“. Kasnije je građenje produženo do Resnika. Gradnja drugog koloseka u dužini od 14,1 km otpočeta je 1932. godine, a u septembru 1934. godine ovaj kolosek je pušten u saobraćaj.

Železnica u Drugom svetskom ratu

Za razliku od prethodnog, u ovom ratu okupacija zemlje je izvršena iznenada, munjevito, tako da je kompletna železnica sa svim postrojenjima pala neprijatelju u ruke. U vrlo kratkom roku pruge su osposobljene i saobraćaj uspostavljen, ali u organizaciji i za potrebe okupatora.

Već posle jula 1941. godine počeli su napadi na pruge i železničke stanice i druga postrojenja od strane ustanika, koji su najčešće izvođeni oko Bagrdanske klisure. Kosmajski odred je sve češće napadao stanice, tunele i vozove, rušio pruge i TT linije. Nemci su zbog toga vršili pojačano obezbeđenje duž pruga, a meštanima branili da sade kukuruz i druge kulture u blizini trase. Jednog ratnog leta Švabe su okupirale Resnik i izvele veći broj meštana u centar kod Odbora na streljanje, jer se njihov stražar sa stanice Jajinci, koji je preko Jelesinca otišao u selo, nije vratio. Nastala je velika panika i potraga za nemačkim stražarom dok nije pronađen pijan, a seljaci izvedeni na streljanje – pušteni kućama.

Vreme sadašnje

Posle skoro 130 godina otkako su i Srbija i Turska predvideli prugu koja Srbiju povezuje sa južnim Jadranom, najzad je posle nebrojeno varijanti, posle Drugog svetskog rata, usvojena trasa: Beograd–(Resnik)–Valjevo–Požega –Užice –Priboj–Bijelo Polje–Podgorica–Bar. Pruga u dužini od 462,5 km od Resnika do Bara prelazi preko pet vododelnica, dostiže visinsku razliku od 1.028 m kod Kolašina, kod Beograda je na 75m, a kod Bara na 2,5 m nadmorske visine.

Od Resnika do Bara ima 693 krivine dužine 242 km, dok je 220 km pruge na pravcu. Od cele dužine samo je 52 km u horizontali, sve ostalo je pod nagibom. Između Kolašina i Zlatice uspon je 25%. Ima 206 betonskih i 28 čeličnih mostova (16km) i 254 tunela (114,5km).

Resnik je međustanica na pruzi Beograd – Niš i nalazi se u sklopu beogradskog železničkog čvora. Susedne su joj stanice Ostružnica, Beograd ranžirna, Rakovica, Bela Reka i ukrsnica Pinosava. Ona je odvojna stanica koja reguliše prelaz vozova na odvojene pruge Resnik – Bar i Resnik – Beograd ranžirna (preko rasputnice „K“). Istovremeno, ona je i stanica prelaza sa dvokolosečne na jednokolosečnu prugu (od Beograda prema Nišu i ka Baru).

Stanični plato je u horizontali, dok su odseci prema susednim stanicama u usponu, osim ka Rakovici gde je pruga u padu.

Od građevinskih objekata u stanici postoje:

• stanična zgrada, sa kancelarijama otpravnika vozova i šefa stanice, čekaonicom i
  pomoćnim prostorijama;
• zgrada robne blagajne;
• relejne prostorije (uz staničnu zgradu);
• elektrovučna podstanica;
• blok kućica, na izlaznoj strani prema ukrsnici Pinosava;
• dve stražare, magacin i stara stanična zgrada.

Čitav rad u stanici se obavlja na devet koloseka sa sledećom namenom:

• prvi kolosek, manipulativni (utovar i istovar kola);
• drugi kolosek, glavni prolazni za smer Niš–Beograd pravilnim kolosekom;
• treći kolosek, glavni prolazni smer Beograd–Niš i Beograd–Bar; 
• četvrti kolosek, prolazni za smer Beograd–Bar i Beograd–Niš, služi i za smeštaj Beovoza;

• peti kolosek, glavni prolazni za smer Bar–Beograd ranžirna;
• šesti, sedmi i osmi kolosek služe za preticanja i ukrštanja vozova;
• deveti kolosek je namenjen za garažiranje kola.

Svi glavni koloseci su izolovani i njihova zauzetost se kontroliše na staničnoj postavnici kod otpravnika vozova.

U stanici Resnik ima 27 skretnica, od kojih 14 na bloku I i 13 na bloku II. Sve skretnice su proste (jednostruke), osim skretnice br. 9 koja je ukrsna dvopostavna (engleska skretnica).

Za pouzdano regulisanje i odvijanje saobraćaja stanica Resnik je opremljena i savremenim telekomunikacionim uređajima sa više linija (vodova) i jednim teleprinterom. Osim toga, postoje i razglasni uređaji za objavljivanje vozova.

Struktura zaposlenih na Železničkoj stanici

Matična knjiga radnika stanice Resnik vodi se od 1884. godine. Danas se ova knjiga nalazi u Železničkom muzeju u Beogradu. Od 1954. godine vodi se kao dokument Direkcije železnica pri Jugoslovenskoj državnoj železnici. Do 1986. godine upisano je 240 rednih brojeva, što znači da je toliko radnika za 32 godine „prošlo“ kroz stanicu.

Na osnovu uvida u matičnu knjigu stanice Resnik za 60 godina (1940 – 2000) kroz stanicu je prošlo 6 šefova stanica, 157 otpravnika vozova, 11 telegrafista, 66 nadzornika skretnica, skretničara i manevrista, 20 komercijalnih radnika (putnički i robni blagajnici i magacioneri) i 10 pomoćnih radnika (avizeri, čistačice, ostali). U stanici Resnik do 2000. godine 76 pripravnika je obavilo staž otpravnika vozova radnika sa višom i visokom školom i 41 pripravnik srednje spreme.

Poslednjih tridesetak godina broj zaposlenih, odnosno izvršilaca u stanici se ustalio, a kretao se između 30 i 40 radnika.

Aktuelna sistematizacija poslova Železničke stanice Resnik (sa ukrsnicom Pinosava i rasputnicom „K“) obuhvata 12 radnih mesta sa 40 zaposlenih.

Sećanja zaposlenih

Dr Milan Grujić, jedan od pomoćnika generalnog direktora ŽTP „Beograd“, seća se sa setom vremena kada je bio radnik stanice Resnik:

Dardaneli Beogradskog čvora

„Ja sam radio kao otpravnik vozova u stanici Resnik oko dve godine. Bilo je to početkom sedamdesetih godina kada je stanica Resnik, mislim, dostigla najveći obim rada i imala najveći broj propuštenih vozova. Tada se tek gradila ranžirna stanica u Makišu, a, osim toga, i radovi su izvođeni na elektrifikaciji niške pruge. Vozova je bilo toliko da je doslovno bila umetnost propustiti ih kroz Resnik. Tada je neko stanicu Resnik nazvao Daradanelima Beogradskog železničkog čvora“, seća se dr Milan Grujić.

Grujić navodi da su ekipu otpravnika vozova, osim njega, činili Slobodan Ivanović, Mirko Penić, Miljko Selaković, Raško Vujičić, Slobodan Marković, Dragomir Glišović, Toma Damnjanović, Dragan Grujičić i sa pratećim osobljem i pod rukovodstvom starog i iskusnog železničara, šefa stanice Mirka Jovića, savršeno je funkcionisala.“

Krsta Ratkov, potražni i carinski kontrolor u Sektoru za STP, koji je dvadeset i pet godina ostao na dužnosti šefa stanice, pa je, možda, i rekorder u ŽTP-u po dužini „staža na jednom mestu“, o vremenu kad je bio šef stanice Resnik iznosio nam je svoja sećanja:

Škola praktične obuke

„Stanica Resnik je bila jedna od školskih stanica. Automatizovana je pre beogradske. Stanica je bila elektrificirana,“ priča Ratkov, „pa je počeo da radi automatski pružni blok. Zbog tog tehničkog napretka počelo je smanjenje broja radnika. Od 54 radnika, 20 je raspoređeno u druge stanice gde je još „vladala klasika“ – Beograd glavna, Topčider, Donji grad, Dunav i druge.

Resnik je bio prva stanica do garaže Plavog voza, pa su bezbednost, urednost i disciplina na toj stanici morali da budu na visokom nivou. Plavi voz je uvek išao preko Resnika. Stalno se dežuralo.

Svi novoprimljeni otpravnici vozova slati su u Resnik na praktičnu obuku. Stanica je organizovala obuku, a kroz nju je, po mome sećanju, od 1975. do danas prošlo oko 200 otpravnika vozova i 76 diplomiranih saobraćajnih inženjera.

„Svih ovih godina“, svedoči Ratkov, „obim rada u stanici bio je prilično veliki, a bezbednost na zavidnom nivou. Resnik je konstantno jedna od ‘najjačih’ stanica, po utovaru i istovaru, u beogradskom čvoru, a naročito posle ukidanja stanice Kijevo. Tu se odvaja pruga za Bar, kao i za Beograd ranžirnu. Tu se obavlja smena lokomotiva i lokomotivskog osoblja, kao i komercijalni pregledi vozova. Konačno, stanica Resnik se među prvima uključila u gradski železnički saobraćaj na linijama Resnik – Batajnica, a potom i Resnik – Pančevo. Tako je ojačao i putnički saobraćaj na ovoj stanici.“

Vreme odgovornosti, savesnosti i vreme druženja

Miljko Selaković, glavni inspektor za STP u Sektoru za unutrašnju kontrolu, o vremenu kad je bio otpravnik vozova u stanici Resnik izložio nam je svoja sećanja:

„Stanica Resnik, kako čusmo, postala je važna 1970. godine kad je ukinuta stanica Zemun, a njene poslove – većim delom – preuzela novoizgrađena Ranžirna stanica u Makišu, a manjim – stanica Resnik, koja je postala pomoćna tehnička stanica za teretne vozove.

U jednoj smeni bilo je između 80 i 100 vozova. Saobraćaj se račvao u pet pravaca. A tada još nije bilo automatskog pružnog bloka. Osiguranje skoro nikakvo. Sve je zavisilo od čoveka. Bilo je mnogo rizičnih situacija kad sam mogao i da stradam, i otuda neozbiljnosti i neodgovornosti u radu nije smelo da bude. Šef Jović je stanovao na spratu i stalno nadgledao kako radimo. Nije se smelo izići na peron bez kape, jer je i za to prozivao ljude.

Ipak, ono po čemu mu je ovo vreme ostalo u lepom sećanju, jeste druženje, često su se posle dežurstva sastajali u diskoteci „Bis“, i tu, opet, najviše pričali o poslu.“

Šarm noćnih dežurstava

Đura Rapajić, šef Sekcije za STP Beograd, o vremenu kad je bio na praksi u stanici Resnik:

„Posle završenog Saobraćajnog fakulteta zaposlio sam se kao pripravnik inženjer-tehnolog u stanici Beograd ranžirna. Posle sedam meseci upućen sam u stanicu Resnik na praktičnu obuku. To je bilo u oktobru 1980. godine. Šef stanice je bio Krsta Ratkov. Samo što sam počeo obuku, posle nedelju dana tražio sam od šefa da me pusti da se oženim. Šef mi je dao nedelju dana.“

Čim se vratio, počela su dežurstva. Bilo je njih četvoro na obuci, seća se Rapajić: dvoje diplomiranih saobraćajnih inženjera i dvoje sa srednjom stručnom spremom. Među njima je bila i Bojana Marković s kojom je često dežurao. Ratkov je rukovodio obukom. Da njega nije bilo, naglašava Rapajić, ništa ne bismo naučili. Bio je strpljiv s nama. Imao je dobru ekipu otpravnika. Mi smo radili, a oni su nadgledali, savetovali nas i pazili da negde ne pogrešimo. Nekim ljudima, sa kojima sam radio u Resniku, kasnije sam bio i rukovodilac, a mnoge sam ispratio u penziju. Dočekao sam da stignu njihova deca. Toj deci prvo sam bio predavač, a posle šef. Tako se na železnici stvara tradicija. Pa i porodična prijateljstva, koja se prenose sa generaciju na generaciju.“

I svi ovi ljudi bi mogli da ispričaju svoje priče o radu na Železničkoj stanici Resnik: Miodrag Kršljanin, Predrag Janković i drugi.

Momčilo Nikolić, komercijalist u ulozi saobraćajaca, ispričao je ova sećanja:

„Stanica je morala imati poverljive ljude, jer je imala specifičan položaj“, ukazuje Nikolić na još jednu njenu „dimenziju“. „Naime, kad god je kroz stanicu prolazio Plavi voz, pored radnika SUP-a u obezbeđenju je učestvovao i po jedan naš radnik. Sećam se jednog takvog slučaja. Plavi voz je stao u stanici Resnik da bi dobio nalog za ulazak u stanicu Topčider. Ja sam bio raspoređen pored jednog službenika SUP-a između stanične zgrade i magacina. Kad je voz stao, odeljak u kojem je bio predsednik Republike našao se tačno naspram mene. Tito i Jovanka su se pojavili na prozoru i počeli da mašu okupljenom svetu na peronu… Eto, da nije bilo toga, nikad se ne bih našao oči u oči s Titom,“ smeje se Nikolić.

Rukovođenje stanicom

Prvi šefovi Železničke stanice Resnik bili su: Tasa Ivković, postavljen 1884. godine; Avram Đorđević, postavljen 1892. godine; Luka Ignjatović, postavljen 1890. godine; Jovan Tomić, postavljen 1900. godine, i drugi.

Počev od 1940. godine pa do kraja dvadesetog veka u stanici Resnik promenilo se samo šest šefova stanice, i to:

• Živadin Tošić, od 1940. do 1946. godine;
• Bora Todorović, od 1946. do 1953. godine;
• Momčilo Jankićević, od 1953. do 1957. godine;
• Jovan Jakšić, od 1957. do 1961. godine;
• Mirko Jović, od 1961. do 1976. godine, a posle njega
• Krsta Ratkov, koji je najduže bio šef stanice, čitavih 25 godina. Posle Krste stanicu je preuzeo Miloje Radošević.

Resnik između dva pružna pravca

Već od 1884. godine, prolaskom železnice prugom Beograd – Niš i izgradnjom stanice u Resniku, kao i od 1924. godine, takođe građenjem nove železničke trase, prugom Beograd – Mala Krsna i dobijanjem još jedne železničke stanice u Resniku, kojoj je zbog prvobitno planirane trase ostao naziv stanica Jajinci iako se nalazi u Jelesincu, odnosno Zelenjaku, Resnik se našao na strateški značajnim pravcima srpske železnice. Za tridesetak godina, od kraja 19. i početka 20. veka, kada su građene navedene pruge u ataru Resnika, selo se od tada težišno proteže između dva velika pružna pravca: pruge Beograd – Niš i pruge Beograd – Mala Krsna, o čemu smo govorili u naslovu Železnica.

Kad je uvedena železnica, s početka je saobraćao vrlo mali broj vozova dnevno. Vozove su tada koristili: pop, učitelj, trgovci, kafedžije i drugi imućniji građani. Tek posle 1935. godine uveden je Ćira sa lokomotivom manevarkom i jednim vagonom, koji je zbog đaka dolazio do Resnika. Za tu potrebu urađeno je i više koloseka kako bi lokomotiva mogla da se okreće. Po jedan voz je saobraćao ujutru, u podne i uveče. Ćira je prevozio gimnazijalce Resnika, Pinosave i Rušnja do Beograda i nazad. Karte su bile veoma skupe, ali su bile jeftinije za đake uz mesečnu pretplatu za vožnju.

Uticaj železnice na razvoj Resnika

Izgradnjom pruge od Beograda do Niša i stanice Resnik siromašno naselje kraj Beograda počelo je ubrzano da se razvija i gradi. Kako se razvijala Železnička stanica Resnik i povećavala njena protočna moć, tako se u okolini formirala Železnička kolonija. Ovde su se naseljavali uglavnom radnici i službenici zaposleni u Beogradskom železničkom čvoru. Danas je to urbana sredina sa modernim građevinama, saobraćajnicama i jedno je od naselja najbolje povezanih sa gradom.

U periodu od 1976. do 1986. godine u stanici je na utovaru, odnosno istovaru bilo prosečno deset kola dnevno, a u periodu između 1986. i 1990. godine između 30 i 40 kola dnevno, dok je oko 2000. godine taj broj znatno opao. Broj putnika je do uspostavljanja „Beovoza“ bio veoma mali, tek oko dvadesetak dnevno, a nakon toga broji se na stotine, posebno subotom i nedeljom, jer je ovo najtraženiji pravac prema Pančevu i Novom Beogradu.

Mestu Resnik i kolektivu Železničke stanice Resnik pripala je čast da prvi „Beovoz“ odatle krene ka gradu.

U odnosu na težak i opasan rad u rudniku i kamenolomima, zapošljavanje na železnici je predstavljalo veliku dobit onome ko je uspeo da se tamo zaposli. Iako u početku teže i ređe, priličan broj meštana Resnika i okolnih sela obukao je železničku uniformu. Jedni su radili na održavanju pruge, drugi kao skretničari i manevristi, treći kao magacinski radnici ili radnici u ložionici, a neki kao putujuće vozno osoblje (kondukteri i kočničari). Pored obavljanja poljoprivrednih radova na manastirskom imanju za dnevnice, ipak najveći broj seljaka iz Resnika, pa i iz okolnih sela, radio je na izgradnji pruge Beograd – Niš i Beograd – Mala Krsna. Otvaranjem Majdana (Kamenoloma) velike količine kamena je trebalo pripremiti i prevesti zapregom na nepristupačne deonice sadašnjih koloseka. Bilo je to veliko gradilište na kome se radilo tokom više decenija. Mnogi su s početka prošlog veka radili na svim pružnim poslovima, od iskopa zemlje, lomljenja i prevoženja kamena do postavljanja šina i uređenja prilaza. Pored fizičkog rada, neki su, koristeći zapregu, uvećavali svoje dnevnice, a puno meštana je na pruzi i radni vek provelo i odatle odlazilo u penziju. Do razvoja Rakovičkog industrijskog basena radovi na pruzi su Resničanima pružali najveću mogućnost zaposlenja.

Blizina Železničke stanice Resnik i dobijanje posla na železnici uticali su da u ovom delu Resnika počne izgradnja novog naselja, što je Resniku u tom periodu potpuno promenilo fizionomiju. U naselje Patin majdan – Orlovac prvi doseljenici su prispeli uskoro posle Drugog svetskog rata, Resnik se proširio dobijanjem novog dela naselja koji zovu različitim imenima: Štacija, Patin Majdan ili Stanica. Među prvima su se ovde nastanili Ivoševići, Nikola i Nemanja, Vasilije Kapić, Petronije Stanojković, Stojan Stojković, Svetovid i Panta Pavlović, čuvar pruge u delu Patin Majdan, i Božidar Marinković, u delu Orlovca, Kostići i mnogi drugi. Jedni po jedni su dovodili svoje zemljake čime je ovaj deo naselja ubrzano proširen.