Mostovi i tuneli

Atar Resnik se prostire na blago brdovitom terenu. Gradnjom putne infrastrukture, najviše u prošlom veku, a u cilju bolje povezanosti, neminovne su bile gradnje mnogih železničkih i drumskih tunela, mostova i nadvožnjaka, useka, prelaza i drugih putnih veza.

Samo preko Topčiderske reke u ataru Resnika postoji nekoliko mostova, uzvodno u Patin Majdanu, na Železničkoj stanici u ulici Aleksandra Vojinovića (otvoren 1946. godine), most u livadama kod rampe za prelazak u njive (Parloge, Kadinac, Gaj), a neposredno u njegovoj blizini i već davno započet (verovatno negde sredinom sedamdesetih godina) i još uvek nezavršen most za prelaz preko Topčiderke i pružnih koloseka ka njivama, zatim most u livadama Krečane i drugi kod granice sa Kijevom.

Izgradnja prvog resničkog mosta preko Topčiderske reke na Železničkoj stanici imala je poseban značaj. U izgradnji ovog mosta prednjačili su omladinci. Bila je to velika čast i obaveza za sve nas, ispričao nam je Bora Lukić. „Ja kao 16-godišnjak, kada ogladnim tokom rada, otrčim kući, namaže mi majka parče hleba i masti, pa se trkom vratim da što više uradimo. Tako su radili i moji vršnjaci. Pored nas omladinaca, u izgradnji mosta je učestvovala i jedna manja italijanska jedinica, koja je tu bila zarobljena.“

Događaj svečanog otvaranja mosta preko Topčiderke Živko Radojičić je ovako zapisao: „Na otvaranju mosta 1. maja 1946. godine okupilo se čitavo selo da uveliča novo delo naših sugrađana. To je bio najsvečaniji i najlepši dan za sve meštane posle toliko teških i tužnih godina koje je rat naneo.“

Preko Rakovičkog potoka, na delu od Jelesinca (ulaza u tunel Straževica), pa do Servisa „21. maj“ postoji čak petnaestak mostova (mostića, nasipa ili prelaza): kod tunela Straževica, kod tunela u Zelenjaku ispred izvora Ribnik, posle Ribnika nekoliko prelaza za barake i Sunčani breg, dva kod manastira Rakovica i pešački prelaz kod izvora Svete Petke, na krivini kod Servisa „21. maj“ i drugi.

Pored drumskih mostova namenjenih teretnim i putničkim vozilima i manjih mostova, odnosno prelaza namenjenih pešacima, u ataru naselja nalaze se i značajne regionalne i međunarodne komunikacije: tunel Zelenjak – Kijevo i dva novoizgrađena tunela „Straževica“ za povezivanje deonice auto-puta Bubanj Potok – Dobanovci, železnički mostovi i tuneli na pruzi Beograd – Niš kod Kijeva u Livadama Krečane i ka Ripnju, zatim na pruzi Beograd – Mala Krsna u Zelenjaku (prolazi kod Krečana i ulazi kod Gajeva ka Ostružnici); u toku je gradnja mosta na Jelesincu, kraj Kružnog puta i drugi.

Često se razvijenost zemalja meri po njihovoj putnoj infrastrukturi. Ukoliko pogledamo našu auto-kartu i uporedimo je sa mapama zapadnih zemalja, pa vidimo koliko su one isprepletane žutim linijama, rastužiće nas saznanje koliko smo mi još uvek siromašni. Međutim, i pored toga, naša Srbija se nalazi na geostrateški vrlo značajnom pravcu između Istoka i Zapada, i kao takva praktično je nezaobilazna komunikacija u spajanju ovih prostora. U narednim godinama možemo očekivati da će kroz resnički atar proći naša najznačajnija putna komunikacija – autoput Beograd – Niš. Radovi na ovom strateški važnom putnom pravcu značajno su poodmakli, što i naši sugrađani prilično primećuju.

Upravo ove promene, izazvane većim opterećenjem saobraćaja kroz Resnik, uslovile su da je i naše naselje dobilo prvi semafor, na Kružnom putu pri ulasku u Resnik. Pored Osnovne škole postavljena je signalizacija iz bezbednosnih razloga.

Sokaci i lokalni putevi

Od nastanka Resnika, u najdužem periodu, putevi i sokaci u mestu bili su, kao i u svim drugim selima, zemljani i kaljavi, te u periodu velikih i dugotrajnih padavina takoreći neprohodni. Obično je to bivalo ujesen kada se obore duge jesenje kiše, kad se zemlja natopi, kad se na izlokanim putevima pojave bare duboke i velike kao jezera, a šinska kola duboko zaseku u blatnjavi gustiš; tada je stvarno bilo teško. Na pojedinim mestima, na ravnim delovima i u jarugama bile su velike bare i lokve, što je u dužem vremenskom periodu otežavalo prolaz. Tuda se i pešice teško moglo proći, jedino držeći se za živu ogradu, ređe plotove ili preskačući preko dvorišta. Kada bi se putovalo kolima, voda i blato su često dopirali do kolskih osovina, a ponekad i do grudi stoci. I danas se stari Resničani sećaju tih bara i kako je bilo teško naterati stoku s punim kolima šaše i kukuruza da pređe preko tih udubljenja. Naročito kad se kola dobro natovare, pa rabadžija celim putem misli kako da prevali kojih stotinak metara do kuće a da se kola ne zaglave, da ne pukne am ili ruda, da se ne polome kola ili ko će u takvom stanju da ga četvori.

Te današnje ulice nekad su bile sokaci, najčešće bez naziva ili nazivani po familijama koje su ih nastanjivale, ili po imenu nekog domaćina kojeg možda već odavno nema, i o njima se nije vodilo računa. Sokaci su bili prilično mračni, jer je obično, umesto ograda, bagremovo drveće sađeno na samom skladu što je zatvaralo vidik sokaka. To je bilo poslednje o čemu se brinulo. Šireći svoje dvorište, voćnjak ili baštu, seljaci su, kad god su rovili plot, pomerali pomalo ogradu i stešnjavali te naše sokake, naročito one koji su manje korišćeni, negde na kraju sela. Tako su oni postali uski da kola i nisu mogla proći. Kad dođe nedelja ili praznik, avlije su se čistile, a đubre je izbacivano na sokak. To je bilo uobičajeno. Sve što ne treba u kući, u dvorištu, to je za sokak. Seljak je gledao na sokak kao na nešto tuđe. Meštani su uglavnom zaobilazili ta velika blatišta; najteže je bilo deci da dođu do škole, a da se ne isprljaju do kolena. Zato su obično deca, pa i stariji ljudi, odlazili kućama još pre zalaska sunca kako bi se pre mraka izbeglo blato. Mučno i teško su živeli ljudi tog doba. Obuća od svinjske kože i gumeni opanci vrlo brzo su propadali od stalne vlage i blata.

U letnjem periodu, posle duže suše, zaprežna šinska kola su po putevima pravila slojeve sitne prašine koja bi se ugrejala na vrelom letnjem suncu. Ta prašina nije mnogo smetala jer nije bilo automobila, ni obesnih vozača. Jedino kad prođe stado ovaca, onda se za njim dizalo puno prašine koja je brzo obasipala plotove i obližnje šljivike. Prašina je bila poseban izazov i zadovoljstvo za decu koja su se bosonoga igrala praveći gomile, „stogove“ i pri završetku igre bacala prašinu uvis ili rasterivala nogama, što je malo kome smetalo.

Od kvaliteta putne mreže u velikoj meri zavisila je i informisanost meštana o značajnijim događanjima. Struje nije bilo, telefona takođe, i sve vesti su prenošene pričom ili čitanjem štampe. Koliko će vest brzo stići zavisilo je i od putne mreže. Porta kod Odbora je bila glavno mesto okupljanja za razne zborove muškaraca starijih od 18 godina. Novine su vrlo retko dolazile, sem u kafane; donosile su ih iz Beograda prve mlekadžije po povratku iz grada, najčešće prvo u kafanu Mitra Paunovića, jer je ona bila najbliža. Po grupama čitane su novine u kafanama, i to ko je umeo da čita i ko je dobro video, jer malo ko je u to vreme koristio naočare za čitanje, a mladi nisu zalazili u kafane. Novine su bile uglavljene u ram od tankog drveta ili trake i išle su od stola do stola. Po završetku čitanja u jednoj kafani novine su, ako nije bilo više primeraka, nošene u drugu kafanu.

Pre stotinu pedeset i više godina, od tadašnjeg centra sela ka drugim selima u okruženju vodilo je šest značajnijih puteva: jedan preko Zelenjaka i manastira Rakovica preko Topčidera do Beograda (ovaj put se i danas vrlo često koristi); drugi put je vodio u Rušanj preko Orlovca (deo Banovskog puta) pa dalje preko Lipovice za Sremčicu, Železnik i druga sela; ovaj put u većem delu više ne postoji, već samo njegov deo koji je pre nekoliko godina kaldrmisan, asfaltiran i spojen sa novoizgrađenim putem, čime je veza sa Rušnjem skraćena čak za 7-8 kilometara; treći put vodi za Pinosavu (takođe, ovaj put je pre nekoliko godina asfaltiran i veza sa Pinosavom skraćena za oko pet kilometara); četvrti put vodi u Jajince i Rakovicu (asfaltiran je samo u delu do rasadnika, a ostala deonica je i dalje zemljana); peti put vodi u Beli Potok (to je deo sadašnjeg kružnog puta koji se pod Avalom spaja sa Avalskim putem, nekada zvanim carski drum, a kasnije stari kragujevački put), i šesti put vodi preko Krečana i Kijeva do sela Kneževac, a od njega dalje ka Žarkovu, Banovom Brdu i dalje (takođe, ovo je deo puta sadašnje ulice 13. oktobar, nekada se deonica zvala Banovski put). Iako ti putevi nisu bili kvalitetni, može se zaključiti da je Resnik imao značajne komunikacije u staro vreme sa okolnim mestima, što mu je davalo i poseban značaj. Veza sa Beogradom je bila, uglavnom, preko Zelenjaka i Kijeva, pa preko Rakovice (koja kao današnja tada nije postojala) i Topčidera, najčešće pešice ili zapregom. Svi ovi putevi, u nekim deonicama, bili su sokaci ili putići, vodili su krivudavo preko utrina i livada, često poplavljeni ili kroz sitno žbunje u dolini ili na nekom proplanku. Bilo je tu i pogodnih mesta za odmor putnika namernika u hladu obilja šume uz osveženje bistrom vodom sa brojnih i čistih izvora ili obližnjih potoka i Topčiderske reke. Ipak, kada padne mrak, a okasni se, usamljenom pešaku putevi su bili nešto što uliva strah, pa su stoga i izbegavani; blata je bilo svuda i dozlogrdilo je svima, pa je bilo potrebno osloboditi se blata.

Kaldrmisanje i asfaltiranje ulica

Mučili su se meštani Resnika gazeći blato do kolena. Donete su odluke da se otpočne sa kaldrmisanjem glavnih komunikacija. Došlo je i to na red i selo se sa ovim poslom uhvatilo u koštac. Ovaj poduhvat počinje posle rata i traje pedesetih i šezdesetih godina. Čitavo selo se pokrenulo, svako je davao po nekoliko nadnica i samodoprinos od poljoprivrednog dohotka ili od novačanih primanja. Selo je bilo složno, jer je blato svima dojadilo. Počelo se sa radom. Najpre je rađen put od Kneževca i Kijeva (sadašnja Ulica 13. oktobra, deo nekadašnjeg Banovskog puta) do Odbora u centru, a potom i do rampe na Železničkoj stanici. Gradili su seljaci svojom snagom i svojom zapregom: prevozili kamen, šančili, nasipali tucanik, uvodili nove samodoprinose. Na izgradnju puta izlazilo je i malo i veliko.

Sećam se, kako nam u ovom zapisu pripoveda Bora Lukić, Andre Nikolića kako prevrće i istovara zaprežna kola puna rizle i kamena. Dača Mitić je tada bio predsednik sela i ličnim primerom je prednjačio u svim akcijama. Dobošar Joca Milovanović je tada obaveštavao da se dođe na zbor, pa su ljudi tako dobijali obaveštenja o novim akcijama koje će se izvoditi u narednom periodu.

Godina po godina i sokak po sokak, za dvadesetak godina skoro celo selo je dobilo tvrdu podlogu. Rađene su po dogovoru prvo veće ulice: Avalska, Palih boraca, Slavka Miljkovića, Aleksandra Vojinovića, pa zatim manje ulice: Josipa Telarevića, Korčaginova, Braće Jeremić, Brestovačka i druge, i tako redom sve do najmanjih sokaka.

Značajnija komunikacija iz ranijeg perioda bio je takozvani Banovski put, deonica od Kneževca preko Kijeva, pored Ribnika, sada Ulica 13. oktobra, pa ulicom Aleksandra Vojinovića, duž železničke pruge, gde prelazi rampu i kreće prema livadama Arapčine ka Rušnju. Na samoj uzbrdici, u blizini tog puta u šumi nalazila se kućica jednog pustinjaka Pere Gagrice, koji je tu živeo sam sa puno mačaka i pasa, a čija je porodica živela u Beogradu u ogromnom stanu u ulici 1300 kaplara. Iako vrlo neugledan i nalik na prosjaka, Pera je sarađivao sa žiteljima Resnika tako što im je davao novac na zajam uz zelenašku kamatu.

Prvi dvotočkaši

Počeli su u Resnik da stižu i prvi bicikli. Ti dvotočkaši bili su prava atrakcija u selu, deca su za njima trčala kao i za prvim automobilima. Među prvima bicikl je imao Mika Galjac Nikolić. Nije bio sebičan: kada se spusti kraj Odbora, svima je davao da naprave po krug od Odbora do Cigana, tako da su mnogi resnički mladići baš na njegovom biciklu naučili održavanje ravnoteže i okretanje pedala sopstvenom snagom.

Došlo je na red i asfaltiranje, sličnim redosledom obavljano kao i kaldrmisanje. Već polovinom sedamdesetih u Resniku skoro da i nije bilo makadamskih puteva. Asfalt je prekrio sve, došao svuda i privukao kola, a ova traže garaže i tako se u selu stvara novi tip gradnje. Motorizacija se širi, auto postaje potreba, i sve je više kuća u našim ulicama i sokacima koje imaju vozilo i koje pri gradnji kuće predviđaju i garaže.

U organizaciji Mesne zajednice sa Beograd putem, po ugledu na uređenija mesta u okolini Beograda uradili su trotoare u glavnim ulicama sela. Ovim su praktično zaštitili starije i iznemogle ljude, a posebno decu školskog uzrasta koja nesmetano i bezbrižno odlaze do škole. Gotovo sve ulice su dobile ulično osvetljenje, obeležene su saobraćajnim znacima, a 2010. godine Resnik je dobio i prvi semafor. Iz bezbednosnih razloga na pojedinim mestima su postavljeni ležeći policajci, zaštićeni su prelazi kraj škole, postavljene ograde i preduzete druge bezbednosne mere.

Nekada sokaci, a danas ulice Resnika

Danas u Resniku svi delovi naselja su povezani međusobno i čine kompaktnu celinu. Godine 2013. u naselju ima preko šezdeset ulica kojima su data imena u raznim periodima širenja naselja. Ovih godina, na početku novog milenijuma, Resnik ima sledeće ulice:

Nekadašnji sokaci gotovo ništa nisu sačuvali od starine i nisu više prepoznativi. Stari Resnik je bio pun jorgovana; u vreme njihovog cvetanja, oko Đurđevdana, čitavim selom širio se divni miris tek procvalih jorgovana, i u tom periodu Resnik je prelepo izgledao i još lepše mirisao. Nije bilo kuće bez bašte pune jorgovana, a danas tek pokoje dvorište ima poneko stablo belog ili plavog jorgovana.

Poslednjih decenija sve ulice Resnika su asfaltirane, izgrađene su nove kuće, ograde, sve manje ima starih kuća i baštica s cvećem koje su krasile selo. Resnik ima novo, modernije lice. Ulice su dobile imena, ali oni koji su im kumovali, zaboravili su Krstu Paunovića, nosioca Karađorđeve zvezde iz Prvog svetskog rata, a sigurno i još puno drugih, vrlo zaslužnih naših sugrađana. Valjda će se neko, kad ovo pročita, i njih setiti, i verujemo da će se u njihovu čast nekoj od ulica i njihovo ime posvetiti.

Izgradnjom Kružnog puta, odnosno obilaznice oko Beograda, skraćen je putni pravac Šabac – Obrenovac preko Resnika prema auto-putu, odnosno do Dunava preko Boleča i Grocke, i obratno. Nova obilaznica Bubanj Potok – Dobanovci takođe ide preko Resničkog atara sa dva vrlo moderna tunela koji su u fazi gradnje.

Zbog svojih komunikacija Resnik je u svim ratovima bio sklonište u teškim danima za Beograd. Gotovo da nije bilo resničkog domaćinstva u čijem domu za vreme Drugog svetskog rata nije boravila neka beogradska porodica, pa je stoga veza Resničana i Beograđana stvorila mnoga čvrsta prijateljstva koja su se generacijama prenosila i koja se posle toliko godina neguju i danas.

Javni prevoz

Javni prevoz i vezu sa gradom Resnik je imao do 1948. godine samo preko železnice i lokalnog voza Beograd – Resnik, a potom je počeo da saobraća autobus od Rakovice (od tramvaja) do Kijeva. Prvi autobus došao je u Resnik 1957. godine; bio je to stari „Reno“ koji je saobraćao od okretnice tramvaja u Rakovici do centra Resnika i okretao kraj Mesne zajednice, na mestu gde se danas nalazi benzinska pumpa. Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd preuzelo je od železnice u najvećoj meri prevoz putnika i lakših prtljaga do grada. To je bilo i prirodno: autobusi su saobraćali sve češće, stanice su bile na par stotina metara, mnogima su bile i ispred samih kuća, a ponekad su autobusi stajali i po molbi putnika van stanica. Potrebe Resnika za gradskim prevozom postajale su sve veće, pa su uvođene nove linije koje su povezivale direktno Resnik sa Banovim brdom i Voždovcem, prema potrebi i u određeno vreme, menjane su trase i dužine linija. Za Resničane u trajnom sećanju ostaju linije 541, 503, 504, a krajem osamdesetih Resnik dobija i direktnu liniju sa Beogradom koja nosi broj 47. U sadašnje vreme iz Resnika kreću tri linije gradskog prevoza. Linija 47 do Slavije, linija 503 do Trošarine i linija 504 do Miljakovca tri.

S pravom se za drugu polovinu prošlog veka kaže da je to period procvata Resnika, vreme koje je donelo blagostanje mnogim Resničanima.