Posle poljoprivrede i stočarstva, a pre razvoja industrije, u našem kraju kao privredne grane bile su vrlo razvijene trgovina i zanatstvo.

Zanatstvo i trgovina do Prvog svetskog rata

Od nastanka Resnika pa sve do početka Prvog svetskog rata postoji vrlo mali broj zapisanih podataka o dotadašnjim zanatlijama, ugostiteljskim i trgovinskim radnjama. Imajući u vidu da je Resnik u tom periodu bio i opštinsko područje, verujemo da je pisanih dokumenata bilo, ali da su oni silom prilika ili nemarnošću tadašnjih žitelja nestali.

Iz zapisa Riste Nikolića u knjizi „Okolina Beograda, antropogeografska ispitivanja“ iz 1865. godine možemo sa sigurnošću reći da su tada u Resniku postojale dve privatne mehane, podignute od slabe građe, ali je ostalo nepoznato ko su bili njihovi vlasnici.

Đura Đurić, koji je i rodonačelnik ove familije, došao je u Resnik iz Leskovca i bio je dunđer, a rodonačelnik familije Janković, ne zna mu se ime, bio je ćumurdžija. Pored njih, od poznatih zanatlija bio je i Milisav Živković, abadžija i šnajder, koji je za tadašnje Resničane šio panatalone na „bridž“. Kuća mu je bila u sadašnjoj ulici 13. oktobra, prekoputa doma Milenka Živojinovića, a pošto nije imao muških potomaka, ta se familija ugasila.

Iz priča starijih žitelja možemo sa sigurnošću utvrditi da je, početkom 20. veka, pa do Prvog svetskog rata, u Resniku postojala trgovina mešovitom robom koju je držao Vasa Radojičić, kao i kafana na mestu gde je sadašnja kafana „Šumadinac“ koju je držao Lazar Lazarević, a koja se i danas nalazi takođe u vlasništvu porodice Lazarević. Prekoputa mesta gde je danas familija Šargić nalazila se još jedna mehana. Zacelo je veliki broj zanatskih radova obavljan u samom domaćinstvu ili zadruzi, ali svakako bilo je i takvih poslova za koje su bili potrebni posebni alati i veštine koje su obavljali pojedinci. Nažalost, nemamo pouzdanih saznanja ko je u Resniku tada bio vunovlačar, abadžija, pinter, bozadžija, kolar, potkivač, sarač ili obavljao neko drugo na ovim prostorima već davno ugašeno zanimanje.

Zanatstvo i trgovina u periodu između dva svetska rata i posle Drugog svetskog rata

Između dva rata, a i ranije, ljudi su se u Resniku bavili zemljoradnjom i stočarstvom. Retko ko je radio u preduzeću, uglavnom u kamenolomu i na železnici. Međutim, neposredno pre Drugog svetskog rata, i naročito posle njega, u Resniku trgovina i zanatstvo doživljavaju ekspanziju. Prvi mladići koji su otišli na zanat bili su Milovan Doda Ranković i Miodrag Mija Mitrović. Nažalost, Doda je poginuo na Sremskom frontu. Mija je otišao na radnu akciju izgradnje auto-puta Beograd – Zagreb, oženio se u Sremu, osnovao porodicu i tamo završio život. Sve je više svršenih zanatlija raznih profila, i otvara se sve više trgovinskih radnji i kafana. Tome je najviše doprinelo i osnivanje prvih zemljoradničkih zadruga, kao i pogodnost da sa obe strane Resnika prolazi železnička pruga koja Resnik povezuje direktno s Beogradom. Da bi se ovaj deo Hronike bolje razumeo, razvrstaćemo ga po delatnostima.

Prve kafane

Resnik nikada nije oskudevao u kafanama, a sami Resničani su voleli da posle napornih radova na njivi ili nekih drugih završenih trgovinskih ili zanatskih poslova odsede u kafani uz kafu i čašicu pića. Takođe se u kafanama završavalo mnogo poslova, a i smišljale raznorazne anegdote koje su kasnije prepričavane. Jedna od najstarijih kafana u Resniku je sadašnja kafana „Šumadinac“, vlasništvo porodice Lazarević, koja i danas radi, a nalazi se u centru starog Resnika, u ulici 13. oktobra. Kafana datira još od pre Prvog svetskog rata i radila je bez prekida. Bila je omiljeno sastajalište resničkih domaćina, a Dušan Lazarević, njegov sin Boža i kasnije unuk Dušan Brka Lazarević, svojski su se trudili da tako i ostane. Kafana je devedesetih godina renovirana i trenutno radi pod zakupom.

U periodu između dva rata postojalo je i radilo još nekoliko kafana. Prekoputa kafane „Šumadinac“, u današnjoj kući porodice Šargić, Petar Lazarević je takođe držao kafanu. U staroj opštinskoj zgradi, koja i danas postoji prekoputa benzinske pumpe, bila je Opštinska kafana, a u starom Domu kulture koji je srušen postojala je Zadružna kafana. Na raskrsnici današnjih ulica Josipa Telarevića i Palih boraca Dimitrije Mitar Paunović držao je kafanu „Kod Mitra“.

Tanasije Živojinović je u tom periodu na svom imanju otvorio kafanu „Tasina kafana“, koja je i posle Drugog svetskog rata nastavila s radom i koju je uspešno vodio njegov sin Živan. Bila je omiljeno stecište resničkih golubara i jedna od prvih kafana pored kafane „Šumadinac“ koja je imala bilijarski sto. Nalazi se na uglu sadašnjih ulica Slavka Miljkovića i Milorada Doce Jankovića. Danas je u njoj farbara, gvožđara i prodavnica sanitarnog materijala „MIMI N KOMERC“.

Na području Železničke stanice postojale su dve kafane. Kafana koja se nalazila u sadašnjoj stambenoj zgradi, neposredno pre igrališta u Resniku, u današnjoj ulici Aleksandra Vojinovića, radila je do pred sam početak Drugog svetskog rata i držao ju je Miloje Miljković. Druga je bila poznata „Stamenkova kafana“ čiji je vlasnik bio Stamenko Marković i koja je, s obzirom na dobru povezanost tadašnjeg Resnika sa Beogradom lokalnim vozom, bila omiljeno i dobro posećeno mesto od strane Beograđana. Kafana je radila i nakon rata. Jedno vreme ovu kafanu je držao i Milan Tacić. Kasnije je u njoj bila prodavnica preduzeća „Banovo Brdo“. Trenutno je u vlasništvu Zorana Mitića koji je u objektu nekoliko godina obavljao proizvodnju kolača tada vrlo popularne firme „Beokolač“. No, danas ovaj objekat nije u funkciji.

Krajem 50-tih i početkom 60-tih godina, u kraćem periodu, u opštinskoj zgradi gde je kasnije bila mesara, radila je i „Sportska kafana“ koju su držali Milan Bugarče Lukić i Milan Gembeš Lazarević, a u ulici 13. oktobra i Draga Purišić zvani Bosanac otvorio je kafanu „Kod Bosanca“, koja je radila sve do pred kraj osamdesetih godina i koja je u to vreme imala i muzički program.

Koristeći svoje veliko ugostiteljsko iskustvo stečeno radom u eminentnim beogradskim restoranima, Radomir Raša Lazarević početkom 70-tih godina na svom imanju u ulici 13. oktobra gradi, u to vreme, opštepoznatu kafanu „Zeleni gaj“. Ovaj ugostiteljski objekat, poznat kao diskoteka i kao mesto sa dobrom nacionalnom kuhinjom, privlačio je veliki broj gostiju. Mnogobrojne poznate ličnosti u tom periodu neretko su bile gosti ovog restorana. Restoran je radio sa manjim prekidima do sredine 90-tih godina. Trenutno je u mirovanju.

Krajem 70-tih godina, na kraju ulice Gajski put, prekoputa rampe, Tasa kafedžija otvara i treću diskoteku u Resniku pod nazivom „Cvetni breg“, koja takođe uspešno radi sve do kraja 80-tih godina. Sada je taj prostor izdat „Reto centru“, centru za odvikavanje od narkomanije.

BIS

BIS, jedan od simbola Resnika, osnovan je daleke 1966. godine (17. maja). Vlasnici ovog kultnog lokala bili su, od samog osnivanja pa sve do zatvaranja, Vahida Seka i Stanimir Stanko Brkić. Prvu godinu i po lokal se vodio na dve osobe: gospođu Jelku, pa zatim, na Julijanu Ćirić budući da vlasnici nisu imali osnova po kom bi se lokal vodio na njih. Stanko je imao stalno zaposlenje, a Seka po zanimanju nije bila ugostitelj. Zvanične vlasnice su dobijale novac u zamenu za davanje saglasnosti za otvaranje na njihovo ime. Od decembra 1967. nosilac lokala je Seka Brkić (devojačko Tetarić) i u njenom vlasništvu će ostati sve do zatvaranja. Seka je u međuvremenu od Privredne komore dobila saglasnost, tako da su se time otklonile sve barijere koje je postavljala državna birokratija.

Porodica Brkić se nastanila u Resniku tokom Drugog svetskog rata, nakon čestog menjanja mesta stanovanja, s obzirom na to da je Stankov otac radio na železnici. Plac na kom se BIS nalazi kupljen je početkom pedesetih godina, a kuća je podignuta 1953. godine. Pravljena je u vidu slova „G“, sa po dva odeljenja i u jednom i u drugom delu da bi lakše bila podeljena na dva brata. BIS je otvoren upravo u delu čiji je vlasnik bio Stanko i imao je samo dve prostorije, a porodica se, zbog toga, preselila u podstanare. Godine 1968. Stankov brat je isplaćen, a BIS se proširio na celu kuću. Svoj sadašnji izgled kuća dobija 1974. godine kada je podignuta za samo dva meseca (jul i avgust); u prizemlju se nalazio lokal, a na spratu je stanovala porodica Brkić. Zanimljivo je napomenuti kako je lokal dobio ime. S obzirom na to da je vlasnički par poticao iz Bosne i Srbije, odlučili su da lokal ponese ime: „Bosna i Srbija“ ili skraćeno BIS.

U periodu od 1966. do 1969. godine lokal je radio kao bife. U to vreme sve je funkcionisalo kao regularna kafana: dnevno radno vreme, konobarice i puštanje narodne muzike. Gosti su bili uglavnom iz Resnika. Iako tada, lokalan po karakteru, celokupan asortiman bio je najkvalitetniji Stanko ga je doneo iz Nemačke. Vlasnicima je ponašanje gostiju povremeno činilo probleme s obzirom na to da su znali često da zapodevaju tuče, pa odlučuju da 1969. godine promene način rada. Te godine lokal počinje da radi kao „noćni restoran“, i ukinuto je puštanje narodne muzike. Počinje se sa puštanjem evergrina i uvodi se disk-džokej (DJ). BIS tako postaje prva diskoteka u SFRJ u funkcionalnom smislu, iako u to vreme ova kategorija uopšte nije postojala. Ni DJ kao kategorija zaposlenog nije postojala već su se oni vodili kao osoblje lokala. Kada je diskoteka otpočela sa radom, plaćana su autorska prava za puštanje muzike, a iznosi su bili izuzetno veliki. Od kada je postao diskoteka, struktura gostiju BIS-a drastično se promenila. Slobodno se može reći da u Resniku ne postoji generacija koja nije odrastala uz muziku ovog legendarnog mesta sve do njegovog zatvaranja, ali je BIS ostao upamćen po ekskluzivnoj klijenteli do dana današnjeg. U to vreme nije bilo viđenije osobe koja se nije barem jednom pojavila u ovoj diskoteci i prošla pored gazda Stanka na ulazu. Izlazak u ovaj lokal bio je stvar prestiža, a dešavalo se da bude parkiran toliki broj automobila i sa jedne i sa druge strane ulice da lokalni autobus nije mogao da prođe. Gosti BIS-a, između ostalih, bili su: Dragan Džajić, Lepa Lukić, Miki Jevremović, Dragan Nikolić, Miloje Popović, Svetomir Filipović, Srebrna krila, Lokice, kao i ambasadori brojnih arapskih zemalja sa svojim gostima. Gost BIS-a bio je i Branko Pešić, legendarni gradonačelnik Beograda, kao i Joška Broz, unuk tadašnjeg predsednika države Josipa Broza Tita. Takođe, svakodnevni gosti bili su deca vodećih političara Srbije i Jugoslavije, kao i vodećih funkcionera iz opštine, grada i republike. Posebno su upečatljivi gosti koji su se ponekad nalazili i u ulozi zabavljača drugih gostiju. Tako je raniji gost Ljuba Moljac jednom priredio svoj prepoznativi koncert u BIS-u, a posećenost je bila tolika da je morao da stoji na gelenderu. Gosti koji su ovde nastupali bili su i Boba Stefanović, Marinko Rokvić i Snežana Đurišić (u periodu kada je otvorena bašta) i drugi.

Pored ekskluzivnih gostiju, BIS je imao stalne goste iz svih delova bivše Jugoslavije koji su imali rezervisan sto svake subote. Posećenost je bila izuzetno velika, o čemu govori i sledeći podatak: na proslavu rođendana sina tadašnjeg direktora nacionalne televizije došlo je oko osam stotina lica. Gosti su imali i upečatljive anegdote; Dragan Nikolić je plaćao večeru psu koji se nalazio nedaleko od lokala, a on je pio uvek koka-kolu iz flaše ne odvajajući se od nje ni kada ode na podijum. Na jednom dočeku Nove godine gostovao je ambasador Alžira u Jugoslaviji i njegov gost, ambasador Alžira u Francuskoj. Vlasnici su prevideli činjenicu da gosti ne jedu svinjetinu, a celokupan meni podrazumevao je jela od svinjskog mesa. Kako bi se snašli, Seka je otišla kod komšinice Mare, rekla joj da zakolje i ispeče pile koje će im biti posluženo. Pošto se bližila ponoć, a samo oni nisu dobili večeru, Seka je pile pred njih iznela neisečeno, sa plehom u kom se peklo, pa ga je iskidala na komade, objasnivši to običajem da se piletina kida rukama i jede prstima. Pre toga oduševljeni ljudi su ovo dočekali kao izuzetno originalan gest ne sluteći šta se zaista desilo. Drugom prilikom, u diskoteku je došao Dušan Veselinov, sin visokog državnog funkcionera Jovana Veselinova, i dovezao potpuno nov „citroen ajkulu“ koji je parkirao ispred. Jedan od pripitih gostiju je razbio far. Vlasnici su se plašili da će nastati skandal, ali je Veselinov izašao i rekao da nema problema, a sutradan se dovezao potpuno novom „ajkulom“.

BIS je u najvećem usponu imao do četiri zaposlena radnika, po dva čuvara parkinga (jedan je bio nedovoljan usled velike posećenosti), a pomagali su i vlasnici. Često na garderobi i drugim organizacijskim i tehničkim poslovima Duboki pečat u radu ove kuće ostavili su: Branislav Petrušević Petrući, u to vreme zvani, „Triša“, poznati komičar, a kao DJ godinama je radio Atif Bekrić, otac atletičara Emira Bekrića. Kao disk džokeji radili su i Milenko, Dušan Marinković, Bata stariji i Bata mlađi, Ivan Odahovski, Dragan Jagodić, Milan Stojković i drugi.

Nikada BIS nije imao obezbeđenje. Sporne situacije su rešavali vlasnici, gosti su ih uvek slušali. Stanko je bio mnogo rigorozan prema gostima kako bi se održao red, a tome u prilog govori i činjenica da je za svaku slomljenu čašu sledila prijava nadležnim organima reda.

Period od 1970. do 1980. godine smatra se zlatnim periodom rada BIS-a, odnosno periodom kada ova diskoteka doživljava vrhunac svoje popularnosti. Posebno treba naglasiti organizaciju dočeka Srpske nove godine, po kom je ovaj lokal bio izuzetno prepoznativ. U to vreme doček Pravoslavne nove godine bio je prećutno zabranjen, ali u BIS-u atmosfera nikada nije napuštala praznične okvire. Na jednom od dočeka gosti su bili Piter Fonda mlađi koji je došao u društvu glumice Nede Arnerić.

Od 17. maja 1980. godine počinje sa radom i bašta, jer je BIS postao isuviše tesan da primi sve zainteresovane goste. Bašta je bila namenjena za rad leti, dok bi „stari“ deo lokala služio zimi. Bašta i ostatak lokala bili su ukrašeni predmetima napravljenim od kovanog gvožđa čiji je stvaralac bio Stanko Brkić, vlasnik. Bašta je bila osmougaonog oblika, a u uglovima su se nalazili grbovi svih šest republika iza kojih su bile sijalice kako bi grbovi svetleli, amblem BIS-a i grb Jugoslavije. Iste godine, kako bi se oglasilo postojanje bašte i privukli posetioci, na radiju počinje da se vrti reklama čiji je autor bio Stanko, a koja je glasila:

„Daleke 69-te bili smo prvi i jedini, a danas nismo jedini,
a vi proverite da li smo još uvek prvi!“

Reklama je bila izuzetno popularna, pa ne čudi činjenica što je ušla u knjigu iz psihologije autora Adnana Tetarića (profesora na Sarajevskom univerzitetu), gde je svrstana odmah iza reklame o koka-koli po sadržini i uticaju poruke. Osamdesetih godina posećenost BIS-a bila je izuzetno velika, ali je došlo do promene strukture gostiju, sa smanjenim brojem poseta beogradske elite, što je kao posledicu imalo gubljenje reputacije po kojoj je ovaj lokal bio poznat. Na promenu strukture gostiju u tom periodu uticale su i nestašice i ograničenja ublažavana uvođenjem par-nepar dana vožnje i druge nepovoljne okolnosti. Prekretnicu predstavlja 1987. godina kada je nastupao Boba Stefanović sa svojim „Beobetama“. Cilj organizovanja ovog nastupa bio je vraćanje imidža lokala i njegovo pretvaranje u evergrin klub u čemu se privremeno i uspelo. Posle ovog događaja, dolaskom velike krize i ratnih zbivanja u zemlji počinje sunovrat BIS-a koji nije mogao da se zaustavi.

Tokom poslednjih godina postojanja „stare“ Jugoslavije, posebno 1991. i 1992. godine, BIS daje samo znake života. Zbog toga, kao i zbog sveopšteg stanja u državi, BIS privremeno obustavlja rad 1993. godine. Firma je i dalje nastavila da postoji, a vlasnici da plaćaju dažbine, samo lokal nije otvaran. Godine 1995. BIS ponovo počinje sa radom, ali sve se svodilo na puko preživljavanje. Od 2000. godine lokal menja način rada i počinje sa organizovanjem žurki, i rođendana, što je u to vreme bilo izuzetno popularno. Lokal nije više bio otvoren svakog dana, već samo petkom, subotom i nedeljom. Decembra 2002. godine Vahida Seka Brkić odlazi u penziju i tada dolazi do gašenja firme i do zvaničnog prestanka postojanja ovog kultnog mesta. Lokal je posle toga služio samo za izdavanje prostora, i to je trajalo nekoliko godina dok se nije i sa tim prestalo. Uticaj BIS-a na razvoj i popularisanje Resnika kao naselja bio je veoma značajan. Anonimnost Resnika u široj javnosti smanjena je tokom postojanja BIS-a, koji je i danas mnogima asocijacija na Resnik. Druženje u ovom lokalu uticala su i na početak izgradnje tog dela Resnika, a posebno na izgradnju brane i regulaciju korita Topčiderke. Dešavalo se da gosti dođu noću u diskoteku, a da ujutru ne mogu da izađu iz lokala jer je bilo poplavljeno. Svesni klijentele koja je redovno posećivala BIS, ljudi iz opštine i grada ubrzali su odluku o konačnom rešavanju problema koji je ovaj deo Resnika imao zbog izlivanja reke. BIS danas stoji kao svojevrsni spomenik nekim prošlim vremenima, koja su bila srećnija u svakom smislu te reči. Svima koji smo imali tu priliku da barem jednom budemo njegovi gosti i osetimo toplinu njegove duše, ostaje nada u njegovo ponovno otvaranje i vraćanje stare slave. Nadamo se da ćemo ulaskom kroz njegove kapije od kovanog gvožđa ponovo naići na jedan od njegovih simbola, tablu okačenu na samom ulazu na kojoj je pisalo:

„Čuvaj se psa i vlasnika lokala, jer su ga život i ljudska beda naučili da i on ujeda!“

Po kazivanju Vahide Seke Brkić, ovaj tekst je priredio Goran Nedeljković.

Bilo je i ima u Resniku još mnogo kafana: kod Raleta Radojičića „Lolin konak“ u ulici Slavka Miljkovića, kafana „Gurman“ na stanici i mnoge druge, kao i sve popularniji kafići koje nije moguće sve pomenuti.

Trgovina

Pre Prvog svetskog rata Resničani su se mešovitom, industrijskom robom uglavnom snabdevali u Beogradu, s tim što su pojedine proizvode držale i tadašnje kafane. Nakon Prvog svetskog rata, formiranjem radnih zadruga, otvaraju se i: Zadružna prodavnica mešovite hrane, Zadružna prodavnica stočne hrane i Zadružna pekara koja se nalazila na području Železničke stanice. Pored zadružnih trgovina, otvaraju se i prve privatne prodavnice. Poznato je da je Đorđe Radojičić zvani Đura Bakalin, muž Živke Bakalke, imao dve prodavnice: jednu na Železničkoj stanici, a drugu kod starog mlina. U istom objektu, ispod kafane „Šumadinac“, braća Živorad Šole i Milorad Lole Mitrović imali su prodavnicu mešovite robe, koja je radila sve do otvaranja prve velike samoposluge u novom Domu kulture. Nju je otvorilo TP „Banovo Brdo“ i tu su braća nastavila s radom oko 1970. godine. Na tom mestu gde su oni prodavali mešovitu robu, kasnije je bila prodavnica stočne hrane. U zgradi koja je srušena, a u kojoj je bila Mesna kancelarija (u njenom prizemlju, gde je kasnije otvorena berbersko-frizerska radnja Gruje Jančića), nalazila se mlekara koju je do početka 60-tih godina držao Paja Mitrović.

U Opštinskoj zgradi, koja i danas postoji, u prizemlju su postojala tri lokala. U prvom su Ljupče Paunović i Živan Lukić držali prodavnicu mešovite robe, a u kasnijem periodu prodavnicu tekstilne robe u sastavu TP „Banovo Brdo“. Pored mešovite robe nalazila se pekara preduzeća MPI koju je vodila i u njoj dugo radila Zlatija Janković, poznatija kao Zlata Pekarka, i to u periodu od 1960. do 1969, kada se otvara velika samoposluga u kojoj će ona nastaviti svoj rad. U trećem lokalu, posle kafane „Sport“ radila je kasapnica BIM „Slavija“, u kojoj je dugo radio tad poznati Mile kasapin. Glavni snabdevač prehrambenim artiklima na Železničkoj stanici bila je prodavnica koju je držao Drakče Rakić.

U tom periodu glavni snabdevač Resnika trgovinskom robom bilo je TP „Banovo Brdo“. Pored velike samoposluge u novom Domu kulture, imalo je i samoposluge: na Železničkoj stanici, na uglu ulica Josipa Telarevića i Palih boraca, kao i u ulici 13. oktobra posle kafane „Zelen gaj“. Trgovinsko preduzeće „Promet“ je imalo svoju prodavnicu na uglu Podavalske i Slavka Miljkovića, a kasnije i jednu prodavnicu u Jelezovačkoj ulici kod starih stambenih zgrada. Sve te prodavnice uglavnom su radile do početka 90-tih godina.

Posle ovog perioda, usled ubrzanog širenja Resnika i uvećanja broja stanovnika, gotovo na svakom ćošku se otvara poneka prodavnica mešovite robe. Mnoge su ubrzo zatvorene, ali neke i danas rade. Pošto ih je veći broj, nije moguće sve pobrojati a da neko ne bude izostavljen, pa ih stoga ovom prilikom samo pominjemo.

Kovači, kolari i stolari

Razvojem Resnika u periodu između dva rata, kao i posle Drugog svetskog rata, javljala se potreba i za raznim zanatlijama. Mnogi Resničani, ili samouki ili kao šegrti, učeći zanat u razvijenim radnjama, otpočeli su da se, pored poljoprivrede, samostalno bave i zanatstvom. Naročita potreba u tom periodu bila je za kovačima i potkivačima, stolarima i kolarima, pinterima, abadžijama i drugim zanatima.

Kovačkim zanatstvom su se bavili Isidor Stefanović, Milivoje Miletić Čedomir i Draga Milovanović, Dragi Jovanović, Cigani kovači Blagoje Đorđević i Dragoljub Marković i drugi. Svi oni tokom svog rada su imali posebnu ulogu u privrednom životu i razvoju sela. Delatnost ove struke bila je potkivanje seoske zaprege, konja, volova, krava kao i proizvodnja, kaljenje i oštrenje raznih poljoprivrednih alata, održavanje plugova, drljača i delova za šinska i druga zaprežna vozila…

Milivoje Miletić (1889–1965), od oca Radivoja, bio je među starijim kovačima u selu. Živeo je na prostranom imanju u sadašnjoj ulici Braće Jeremić, gde danas živi njegov unuk Milivoje Purovac Milojević sa ženom Živankom Žikom iz familije Tacić. Milivoje se bavio poljoprivredom, ali život ga je naterao da radi i druge poslove, pa je tako samouk, sa osnovnim alatom, počeo da se bavi kovačkim zanatom. Na svom imanju od pomoćne zgrade napravio je kovačnicu u kojoj je za svoje meštane obavljao razne kovačke poslove: okivao točkove na šinskim zaprežnim kolima, kalio sekire, budake, krampove, oštrio ašove, kose,motike i drugi alat.

Među retkima u selu, imao je i veliki kantar koji meri do 120 kila, za krupniju stoku (ovce, koze, svinje…) prilikom kupoprodaje koja se odvijala između meštana. Njegov unuk Milivoje, u želji da sačuva uspomenu na svoga dedu i kovački zanat, iako se nikada nije bavio ovim poslom, čuva nakovanj, stege, čekiće, klešta i druge autentične dedine alatke u starom podrumu, sada preuređenoj kovačnici i etno-sobi porodične kuće.

Dragoljub Dragi Jovanović (1910-1985), rođen u Barajevu, završio je zanat u Zanatskom centru „Franša Deperea“ u Beogradu. U Resnik je došao 1930. godine gde je bio kalfa u kovačko-potkivačkoj radionici kod Dimitrija Mitra Paunovića. Godine 1934. Otvario je potkivačku radnju kod Milana Kmeta Lazarevića a od 1936. kod svoje kuće, koja je radila sve do njegove smrti. Dragi Jovanović čuveni Resnički kovač, kako su ga meštani zvali čika Dragi kovač. Živeo je skromno sa svojom suprugom, baba Natom. Bio je veliki čovek i vrstan majstor, „majstor bez radnog vremena“.

Dragi je bio naš veliki boem i zaljubljenik (kao i većina seoskog življa) u dobru kapljicu bez koje bi život svakog boema ostao nedorečen. Mnogo je voleo decu. Mališani koji su sa svojim roditeljima dolazili da gledaju potkivanje konja, često su bivali iznenađeni ponekim u to vreme retkim slatkišima.

Oni koji su ga poznavali, pamtiće ga po velikoj luli koju gotovo nikada nije vadio iz usta, po dugoj bradi, nakrivljenom šeširu i neizbežnim rancem na leđima. Ostao je upamćen kao čovek koji je svojom pojavom najmanje ličio na šumadinca, a bio je pravi i veliki šumadinac. Posebno je Dragi poznat po svom boemskom načinu života, kao čovek plemenite duše i velikog srca, šarmantan, beskrajno skroman i pošten, uvek spreman drugima da pomogne. Jednom rečiju Dragi je bio i ostao legenda Resnika.

Stolarskim zanatom su se bavili Vitomir Jovanović, zvani Vita Tišljer, Dušan Savić, Mihailo Paunović, Živojin Marković, Predrag Radojičić i drugi, a najpoznatiji kolari bili su Dimitrije Mitar Paunović i Radovan Gajić Solunac.

Obućari, sarači i krojači

Opanci su bili jedina vrsta obuće; popravljali su ih sami ukućani, a cipele niko sem popa i učitelja nije nosio, pa stoga nije bilo ni obućara ili šustera, niti cipela kao obuće.

Razvojem Resnika, naseljavanjem novih ljudi, stvaranjem industrijske proizvodnje i dolaskom mode povećavala se potreba za zanatlijama koji su se bavili izradom odevnih predmeta.

Obućarskim zanatom se bavio Milutin Đorđević, čiju je tradiciju nastavio i njegov zet Miloš Petrović Miša Šuster, koji je početkom 70-tih godina, nakon rušenja starog Doma kulture, pored današnje benzinske pumpe sagradio poslovni objekat u kojem je više godina Resničanima izrađivao i popravljao obuću. Neprevaziđeni majstori opančari bili su Steva Pojić i njegova baba Jula koja mu je pomagala. Miomir Janković radio je u Opančarskoj zadruzi Čukarica; tamo je radio kao opančar i Dragoslav Mitrović, a ovim poslom dugo se bavio, u lokalu na raskrsnici ulica Slavka Miljkovića i Podavalske, i obućar Đorđević, a u Tržnom centru „Avala grad“: Šuca, Miki Gigov i drugi.

Resnik dugo nije imao krojača, šnajdera građanskih odela, jer takve potrebe praktično i nije bilo. Među prvima ovaj zanat u Beogradu, na Terazijama, učio je Života Jeremić, pa pošto u Resniku nije bilo posla, radio je u Beogradu. Izučavati zanat kod beogradskih majstora u to vreme nije bilo nimalo lako. Život kalfa i šegrta bio je veoma težak. Pored toga što su učili zanat, najpre su morali da pozavršavaju sve poslove u kućama svojih gazda. Po zatvaranju radnje odlazili bi na spavanje u stan koji je bio u sklopu gazdine kuće, a gazda bi ih zaključavao i ključ nosio sa sobom kako oni ne bi negde odskitali. Posle nekoliko godina napornog rada i učenja, kada zasluže, polagali su majstorski ispit i dobijali su papire o završenom zanatu.

Abadžija i šnajder je bio Milisav Živkovića, šio je tada moderne „bridž“ pantalone. Na Železničkoj stanici je radio Radomir Rakić Raka šnajder, poznat po izradi muških pantalona, a u ulici 13. oktobra, blizu Ribnika, radio je i Milisav šnajder. Nakon izgradnje novog Doma kulture, u jednom od lokala šnajdersko-krojačku delatnost obavljao je i majstor Stojan Stole Đorđević, koji je, između ostalog, šio i narodnu nošnju za folklorno društvo. Posebna šnajderka je bila Živka Lukić (1912 – 1982). Ova izuzetno načitana žena, koja je bila i član biblioteke od njenog nastanka pa sve do svoje smrti, bavila se izradom šumadijske narodne nošnje. Šila je pargare, libade, košulje i druge odevne predmete kako za Resničane, tako i za sela u okruženju: Pinosavu, Ripanj, Beli Potok, Zuce, Vrčin i druga. Anđelija Anđa Petrović je bila vrsna krojačica kada je reč o izradi ruva – tako se tada zvala odeća za venčanje. Leposava Lela Miletić se bavila nekom posebnom tehnikom koja se zvala trukovanje. U početku je trukovala razne odevne predmete, a kasnije je radila slike i zidnjake. Motive je sama smišljala, crtala ih „iz glave“, i tako se, nesvesno, bavila umetnošću. Kasnije je počela da radi i portrete naših kraljeva. Jedna od njenih slika dugo je bila u topčiderskoj crkvi.

Resnik je imao i svoje ćurčije. Tim zanatom su se bavili Milivoje Ilić, a na Železničkoj stanici Nikola Nikolić.

Velja Marković, iz romske porodice Markovića, bio je poznati abadžija koji se bavio izradom i popravkom amova, a takođe je izrađivao i različite vrste opanaka.

Rabadžije i prevoznici

Posebno mesto u uslužnim delatnostima Resničana imale su rabadžije. Mnogobrojna domaćinstva, usled nedostatka drugih poslova, pretežno su se bavila rabadžijskim uslugama za druge. Najveću ponudu u ovom poslu predstavljala je eksploatacija i vađenje dobrog kamena krečnjaka u brdu Straževica u ataru Resnika. Ovaj kamen je korišćen u mnoge svrhe: za izgradnju kućnih temelja, kao tucanik za nasipanje tada pretežno blatnjavih puteva, za podizanje nasipa oko železničkih koloseka i druge potrebe. Najveća potrošnja tog kamena je bila uglavnom u Beogradu, pa su rabadžije pravili po nekoliko tura dnevno. Pored toga, rabadžije su vršili usluge i u samom selu za potrebe domaćinstava koja nisu imala vučnu stoku.

Uvek je postojala potreba da se nekom nešto preveze, najpre volovima, a kasnije konjima. Najviše se prevozio građevinski materijal, ogrev i kamen, poljoprivredni proizvodi… Pored zaprežnih kola, za potrebe prevoza kamena najčešće su korišćene takozvane „korde“. To je bilo zaprežno vozilo na dva točka, zapravo kraća i jače okovana drvena kola, sa sedištem za rabadžiju i sa sve četiri strane obložena čvršćim daskama kako bi izdržala težinu kamena i da prilikom transporta on ne bi ispadao. Pored zaprežnih kola i kordi, pojedine rabadžije su imali i svoje fijakere korišćene za razne proslave i preslave, a posebno za svadbe.

Rabadžijskim poslom u Resniku bavili su se: Živko Šargić, Živko Tomić, Živan Paunović, Nikola Paunović, Žarko Stojanović, Milivoje Nedeljković, Živko Nedeljković, Aleksa Radojičić, Ljubisav Radojičić, Živan Đorđević, Petar Pera Sladić, Živojin Žića Paunović, Milorad Nedeljković, Borica Paunović, Damjan Dača Mitić, Tika Savić, Muja Milić (Kneževčanin), Petar Nedeljković Pera Balkanov, Milenko Živojinović, Borivoje Radovanović, Milovan Banica Nedeljković, Aleksandar Tande Paunović i mnogi drugi. Potreba za ovom uslugom javila se od samog nastanka sela i trajala je sve do 90-tih godina kada su rabadžije zamenili traktoristi i kamiondžije.

Od 70-tih godina, sa ekspanzijom naseljavanja Resnika, javlja se potreba za prevozom većih količina građevinskog materijala. Rabadžije lagano gube svoj primat, a sve više Resničana kupuje traktore, koje, osim u poljoprivredi, koriste i za prevoz robe. Nešto više ovim poslom bavili su se ili se i dalje bave: Zlatko Nedeljković, Mole Živojinović, Zoran Petrović, Bobče Milovanović, Dragan Nedeljković i drugi. U isto vreme, povećanjem gradnje više Resničana kupilo je kvalitetne kamione marke „man“, „mercedes“, „tam“, „fap“ … i počeli su se baviti autoprevozničkom delatnošću. Poznatiji autoprevoznici-kamiondžije u Resniku bili su, ili su i sada: Momčilo Mošica Nedeljković, Ilija Đorđević, Čedomir Nedeljković zvani Čeda Mrga, Živan Zera Životić, Danilo Dača Životić, Lola Matin Nedeljković, Radomir Raka Milić, Vojislav Životić iliti Voja Šraf, Radomir Raka Pavlović, Milivoje Mića Traskalo Tacić, Loka Ranković, Jova Savić i drugi. Među prvima kamion marke „Praga“ kupio je Iva Živojinović. Za vozača je angažovao Životu Žabca Nikolića, koji je radio kao vozač u „Dugi“.

U ovom poslu posebno značajnu ulogu ima novonastanjena familija Zlatanović koji su se sa Kosova doselili krajem šezdesetih godina, porodica u kojoj su se, posle smrti oca, trojica od četiri sina, Dragiša, Negovan i Miki, posvetili autoprevozničkom poslu. Zlatanovići danas pored više kamiona imaju u vlasništvu i tešku mehanizaciju, buldožere, bagere, manje i jače rovokopače, svoja stovarišta šljunka i peska, čime su postali vodeći privrednici za zemljane i transportne radove.

U Resniku postoji i veći broj lica koja se bave prevozom putnika, i to svojim putničkim vozilima kao taksi prevoznici, ali ima i onih koji se bave masovnim, turističkim i gradskim prevozom putnika. To su preduzeća „Miškomerc“, kasnije preregistrovan u „Beobus“, zatim „Lekon“, „Domiko“ i drugi.

Ostali zanati

Pored već navedenih zanata ili grupa zanata, u Resniku su radili i rade i mnoge druge zanatlije. Prvi
mladić koji je posle rata završio staklorezački zanat u Ljubljani bio je Blagoje Petrović. Vita Jovanović, poznatiji kao Vita Tišljer, bio je vrlo zapažen u stolarskoj delatnosti. Milivoje Mitrović se bavio nekom vrstom limarije, krpio je posuđe i mlekarske kante, pravio posude za merenje mleka. Izrađivao je razne ukrasne predmete od lima, aluminijuma i kalaja.

Zidarskim zanatom bavili su se Milovan Đorđević, Milovan Mita Jeremić, Petar Pera Lukić koji je, recimo, pored kuća, bio poznat po tome da zida i pušnice, a takođe je radio i na popločavanju ulica Gajski put i 13. oktobar; ovim poslom bavili su se i mnogi drugi. Pretežno zidarskim poslom u Resniku bavili su se brojni majstori, uglavnim Crnotravci. Ovi ljudi su u većoj ili manjoj grupi dolazili početkom proleća i ostajali do kasno ujesen nadničeći po resničkim porodicama gde god je bilo nešto da se sagradi ili da se popravi kakav dotrajali objekat. Po kvalitetu radova, skromnosti i poštenju čuven je bio majstor Novak iz okoline Bajine Bašte. U Resniku i okruženju sagradio je od temelja do krova preko dve stotine kuća ili izvodio završne i druge građevinske radove.

Bravarskim zanatom su se bavili Žika Marković, Đura strugar, Dragoljub Gagi Milovanović i drugi. Gagi je radio u „Industriji motora“ Rakovica, a potom u Mašinskoj školi u Rakovici predavao praktičnu nastavu. Bio je vrlo cenjen zbog svoje stručnosti upravo u periodu najizraženije industrijalizacije Rakovice.

Berberskim zanatom se bavio Radivoje Marković, a u Resniku je bio poznat i neki čika Joca koji nije imao svoju radnju, već je išao od kuće do kuće i tako obavljao svoju delatnost. Ovim poslom šezdesetih i sedamdesetih godina u Zelenjaku i okolini bavio se brica Tika. Početkom 1960. godine u Resnik je iz Srpskog Krstura došao Gruja Jančić, poznatiji kao čika Gruja (1910–1972) i u zgradi gde je bila Mesna kancelarija, a koja je srušena prilikom izgradnje novog Doma kulture, vodio frizersko-berbersku radnju u prizemlju prema ulici 13. oktobra. Radnja je 1969. godine premeštena u lokal koji se nalazi u novom domu, a nakon čika Gruje njegovu delatnost uspešno nastavlja i dan-danas njegov sin Ivan. Porodica Jančić se duže od pedeset godina u Resniku bavi frizersko-berberskim zanatom. Početkom sedamdesetih, u zajedničkom objektu sa Mišom Šusterom, frizersku radnju za muškarce i žene sa svojom suprugom Dušankom 1965. godine otvara i Moki Stefanović, kao najmlađi zanatlija naše opštine, i u njoj rade sve do svoga penzionisanja. Duže vreme frizerski salon za muškarce vodio je i Slobodan Nikolić Đojin i drugi. Pored muških, u Resniku je radilo ili i dalje radi i više ženskih frizerskih salona. Ženski frizerski salon držali su Paunovići, Rosa Lukić i drugi.

Mesarskim zanatom se bavio Rade Nešić, ćevabdžija, a radnja mu je bila na Železničkoj stanici.

Pekarskim zanatom se bavio se Petar Zeljković, a nešto kasnije, 70-tih godina i Mile pekar, čija je pekara bila u zgradi kafane „Šumadinac“, kao i porodica Manić u ulici Palih boraca, Dragan Tacić Brka, Rale Radojičić i drugi .

Kosara Šargić je bila poznata tkalja koja je bila pravi umetnik na razboju. Razboj je imala svaka kuća, pravljen je od drveta u sopstvenoj izradi i svaka žena je znala da rukuje njime. Kosara je tkala ćilime, ponjave, krpare, torbe prtače, kao i male ručne torbice i druge materijale. Pored nje, tkačkim zanatom se bavio i Duško Belić čija je kuća bila na stanici blizu reke.

Pošto je Resnik imao mnogo vinograda i voća, postojala je potreba i za pečenjem rakije; poznate kazandžije u Resniku bili su Petar Nedeljković, Tala Stojanović, Boriško Paunović, Miloš Marković Bučkar, Jova Milovanović, Misa Šargić i drugi. Kazandžije su svoje kazane često iznajmljivali drugima za ušur.

Pinterskim zanatom, izradom kaca i burića, bavio se Milovan Nikolić, zvani Pinter.

Milovan Jovanović (1929–1988) Buga, kako su ga svi u Resniku a i šire zvali, bio je majstor-tapetar. Zanat je naučio u fabrici „Suvobor“ i nakon 16 godina rada postao je samostalni zanatlija. U Resniku skoro da ne postoji kuća u kojoj bar neki komad nameštaja nije popravio majstor Buga. Osim kao dobar majstor, bio je poznat i kao golubar, šaljivdžija i zabavljač. Često je drugim mladićima na odsluženju vojnog roka pisao šaljiva pisma u stihovima.

Naročito posle Drugog svetskog rata činjeni su napori na ubrzanom edukovanju meštana održavanjem brojnih kurseva koji su podučavali u prvom redu mlade u teoretskim i praktičnim znanjima iz oblasti koje su im bile najpotrebnije u svakodnevnom životu.

Ti kursevi najčešće za muškarce bili su iz oblasti pripreme i obrade zemljišta i primene agrotehničkih mera, gajenja raznih poljoprivrednih kultura, čuvanja i negovanja stoke, kao i tada najpotrebnijih zanatskih zanimanja: električar, vozač, radnik na mašini u oblasti metalske industrije i drugo.

Za žene su uglavnom održavani kraći kursevi iz oblasti tada pretežno ženskih poslova, kao što su: krojenje i šivenje, priprema hrane (kuvanje, priprema zimnice, mešenje…), prva medicinska pomoć, posebno pri porođaju, lična i porodična higijena, razni zanati narodne radinosti, kao i iz drugih pretežno ženskih poslova.

Nije poznato da se neko od Resničana u domaćoj radinosti bavio masovnijom prizvodnjom kao osnovnom delatnošću porodice ili familije. Uglavnom je to bilo manjeg obima i više za lične potrebe. U domaćoj radinosti rađene su obramice, dubak, kolevka za dete, sofra za decu, klupe za sedenje, vile, stolovi, sanke, motovilo, čunak, brdo, vreteno i sl. Nužno je bilo da veće familije imaju obučene ljude i alatke i za tu vrstu izrade. Nažalost, danas mnogi i ne znaju kako uopšte izgledaju u to vreme nezamenljive sprave i alatke.

Vremenom su se menjale potrebe i za pružanjem određenih usluga. Tehnološki progres i savremeni način života učinili su da su mnogi zanati nestali, a stvorena je potreba za novim. Ove okolnosti uslovljavaju da ovde nije moguće pomenuti ni sve zanate, niti sva lica koja su se u većoj ili manjoj meri bavila tim zanimanjima. Mnogi zanati u svakodnevnoj primeni žive u Resniku u pojedinačnim ili grupnim uslugama. Bez njih bi funkcionisanje savremenog doba bilo nezamislivo. Svaki dan na svojim poslovima danas su aktivni: mehaničari, vodoinstalateri, električari, strugari, autoelektričari, farbari, mašinbravari, brusači, poslastičari, grafičari i mnogi, mnogi drugi. Nekada su bili aktivni pinteri, kolari, bozadžije, vunovlačari, abadžije, bojadžije, korpari, sitari i drugi, a u današnje vreme sve više se traže manikiri, pedikiri, softver i hardver serviseri, elektroničari-dijagnostičari i drugi.