Gotovo sve odevne predmete naši stari su izrađivali sami od domaćih materijala (vune, kože, kudelje, lana) vlačenjem, predenjem, beljenjem, tkanjem… Razlikovala se muška i ženska, kao i letnja i zimska nošnja. Bilo je razlike u nošnji starih i mladih. Kupovan je pamučni konac, pređa i drugo što je potrebno za tkanje platna i zasnivanje osnove u razboju, a ponekad su kupovani i izrađeni gotovi materijali.

Odeća od padobranskog platna

U jednom kraju Manastirske šume (sada je to naselje Sunčani breg), kako nam je ispričala Radmila Đorđević, rođena Radojičić, bili su vojni magacini u kojima su posle Drugog svetskog rata ostali neki materijali i konci za štrikanje. Priča se da je deda Mitar Paunović govorio kako su ti materijali (platna) za padobran napravljeni od drveta, odnosno od celuloze. Bili su lepih boja, ali i hladni i kruti, baš kao da su od drveta proizvedeni. Ogoleli narod je od toga šio košulje, bluze, štrikali su džempere i čarape. Da je bilo neudobno – jeste, ali tih godina nije bilo izbora ni načina da se dođe do nekog povoljnijeg, mekšeg i toplijeg materijala.

Upravo je odevanje jedna od značajnijih oblasti u kojoj se očigledno opažaju različitosti življenja u nekadašnjem i današnjem vremenu.

Resnička nošnja je slična nošnji Belog Potoka, Pinosave, Kneževca, Železnika, Žarkova, Zuca, Kumodraža, Velike i Male Moštanice, Sremčice, Rušnja i nekih drugih sela. Ova sličnost se tumači poreklom meštana ovih sela, jer su svi, neki ranije, neki kasnije, doseljeni iz Zapadne Srbije. Međutim, postoji bitna razlika u nošnjama sela Rakovice, Jajinaca, Velikog i Malog Mokrog Luga, Vinče, Boleča, Leštana, iako su i ova sela takođe vrlo blizu Resniku. Razlog tome jeste taj što su ova sela naseljena uglavnom življem iz južnih i istočnih krajeva Srbije.