Milorad Janković Doca je rođen 16. juna 1927. u Resniku. Njegovu darovitost otkrile su dve sestre, Olga i Katarina Kisić, koje su i izvršile veliki uticaj na njega i pomagale mu finansijski da završi školu. Doca je bio inteligentan i vredan, a za umetnost obdaren. Na Akademiji likovnih umetnosti diplomirao je 1959. godine. Ceo radni vek proveo je na Grafičkom odseku Likovne akademije: 1959. bio je stručni učitelj, potom stručni saradnik, a od 1972. dobija zvanje predavača za predmet Grafičke tehnike; od 1977. radi u zvanju docenta, a 1989. izabran je za vanrednog profesora. Bio je, tokom 1959. godine, i u Parizu na usavršavanju. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) od 1959. kada je i počela njegova izlagačka aktivnost.

Pod vođstvom dr Dinka Davidova učestvovao je u velikom projektu revitalizovanja i štampanja korpusa srpske grafike 18. i 19. veka u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Sarađivao je sa Narodnim muzejom iz Beograda u otiskivanju grafičkih matrica iz 18. i 19. veka. Pored grafike, bavio se fotografijom i pismom. (Značajan broj fotografija zastupljenih u ovoj hronici snimio je upravo Doca Janković).

Za meštane Resnika Doca je bio čovek sa kojim se uvek i o svemu moglo razgovarati. Učestvovao je u svim značajnijim događajima rodnog mesta. Posebno je voleo da se druži i priča sa boemima, kao i starim ljudima koji su dobro pamtili i poznavali prošlost. Omanji je rastom, izrazito plavih očiju, oštrog i produhovljenog pogleda. Vrlo često je nosio zeleni šeširić, o ramenu foto-aparat, a pod miškom šahovsku garnituru prosto pozivajući ljubitelje šaha na partiju.

Malo je njegovih Resničana znalo da je bio profesor Likovne akademije i da se njegova umetnička dela, pored ostalog, inspirisana i zavičajnim predelima, kao što je čuvena grafika „Čika Ilijina kruška“, nalaze u najprestižnijim svetskim galerijama – u Parizu i drugim metropolama. Umro je u Resniku 29. decembra 2000. godine.

O liku i delu Milorada Doce Jankovića govorili su mnogi. Na trećem Oktobarskom salonu 1962. godine Janković je nagrađen za grafiku. Tim povodom Dragoslav Đorđević je u „Borbi“ napisao: „Radovi Milorada Doce Jankovića nose sve pozitivne odlike intimnog osećanja, specifične atmosfere i visokog stepena zanatskog majstorstva u tehnici akvatinte“.

„Milorad Janković Doca je pokazao istančan osećaj za suptilno nijansiranje grafičkih elemenata. Kontrastiranjem svetlih partija, na kojima je razvijao senzibilan grafizam tonski iznijansiranog tamnog fona, gradio je jedan intimni štimung poetskog naboja“, reči su Ljiljane Slijepčević.

„Milorad Janković Doca spada u istaknute predstavnike beogradskog grafičkog kruga. Obrazovanje je sticao u ateljeima Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u kojima je začeo i nastavio svoj umetnički i pedagoški rad. Bio je među retkim znalcima grafičkih tehnika, majstor zanata, jedan od posvećenih u poslovima koji zahtevaju i veštinu i razvijeno osećanje za kvalitet materijala, strpljivost i visok stepen sabranosti. U želji da izbegne zamke tehničke savršenosti i po diktatu prirodno razvijenih sklonosti, on u ostvarivanju svojih grafika polazi od neposredno viđenih predmeta i predela, dozvoljavajući da se u procesu rada oblici menjaju, da nestaju, ostavljajući tragove i da se ponovo kao konačni jave u novom vidu. Zbog toga se metal u kome radi rastače u kiselinama, pretvara u pojedinim partijama u prah, nestaje, i takav razoren, pod dejstvom novih intervencija, on čuva ubeležene znakove kojim Milorad Janković iskazuje svoj svet. Taj svet je poreklom ruralan; njegov graditelj zna zemlju i njene plodove bićem i bitkom; on sebe smatra neodvojivim delom prirode, ali i mudrim saučesnikom u njenim porođajnim mukama, vernikom kulta njenih ména. U završnom delu procesa realizacije grafičkog lista Janković na svoj način koristi iskustvo savremene grafike. Metalna ploča, drastično nagrizena, mora u otisku otkriti, u najdubljim kanalima sačuvan obris oblika, a u širim poljima suptilne, transparentne nanose boja. Koliko je prvi deo procesa bežanja od majstorstva i zanata, drugi je vraćanje majstorstvu, očekivanje da se pod rukom i presom sublimira pretpostavka i sazna vrednost iskaza. U ovom očekivanju i laganom saznavanju vrednosti njegovog rada žive i oni koji ga prate,“ naglašava poznati slikar Stojan Ćelić.

„Koncepcija ove grafike, razvijena na temelju konstruktivizma, dobija svoj izraz u krajnje pojednostavljenoj liniji, koja postaje glavna odlika ove umetnosti. Janković uspeva da likovni jezik, njegova izražajna sredstva, sažme, uprosti i svede na osnovni element – liniju. Pomoću tog oskudnog sredstva on gradi inventivne konstrukcije svog likovnog sveta. Konkretan je, ali ne i narativan: detalj krajnje reduciran, predmet krajnje transponovan i sveden na svoj osnovni oblik. Uobičajene motive, ribe, vrše i slično, koristi više kao povod za iznalaženje raznih ritmova. Njegov izraz je koncizan, čist i neposredan“. (Mladen Srbinović)

Samostalne Docine izložbe bile su: 1964. Ljubljana, Mestna galerija (sa B. Kršićem i M. Nagornim), 1983. London, Yugoslav Cultural Sentre (sa R. Lazarevićem), i 1987. godine Kulturni centar Vrnjačka Banja sa Velizarom Krstićem i Slobodanom Pejovićem.

Nagrađivan je: nagrada za grafiku (1962) Oktobarski salon, Beograd, Zlatna igla ULUS-a, Beograd (1972).

Milorad Doca Janković je od 1960. do 1992. godine učestvovao na grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu: Beograd, Ljubljana, Zagreb, Haifa, Tel Aviv, Jerusalim, Slovengradec, Rimini, Rio de Žaneiro, Sao Paolo, Meksiko, Karakas, Malin Gan, Briž, Brisel, Šarloa, Lijež, Haselt, Antverpen, Namir, Amersfort, Kopenhagen, Palić, Prag, Budimpešta, Korvalne, Njujork, Minhen, Rim, Kuba, Honduras, Argentina, Meksiko, Kostarika, Sidnej, Lima, Firenca, Bukurešt, Braunšvajg, Sarajevo, Novi Sad, Murska Sobota, Novo Mesto, Maribor, Kil, Banja Luka, Subotica, Bitolj, Skoplje, Kopar, Petrovac na Mlavi, Kragujevac, Priština, Cetinje, Šabac i Moskva.

Od 1960. do 1989. godine učestvovao je na grupnim međunarodnim izložbama u zemlji i inostranstvu: Ljubljana (četiri puta), Prag, Brno, Bratislava, Krakov, Ibica, Segovija, Atina i Varna.

Posle Docine smrti njegovi prijatelji i saradnici pripremili su izložbu u OŠ „Kosta Abrašević“, a deset godina kasnije 2010. povodom desetogodišnjice od smrti velikog umetnika, u Galeriji Centra za kulturu u Rakovici priređena je petnaestodnevna izložba o liku i delu Milorada Doce Jankovića. Tri godine kasnije, krajem 2013, meštani Goran Nedeljković i Slavoljub Jeremić izdali su knjigu o životu i delu Milorada Doce Jankovića.