Živan Savić, prikupljajući građu za Hroniku Resnika, došao je do značajnih saznanja o porodici Ilić o kojoj kaže: „Osnivanjem Odbora za izradu monografije naselja Resnik, čiji sam član od osnivanja, nastojim da maksimalno doprinesem radu ovog tela, imajući u vidu svu složenost i odgovornost prilikom prikupljanja građe za monografiju. U tom smislu, pored sakupljanja građe o stanovništvu koje živi na prostoru Resnika u vreme pisanja ove monografije, želeo sam posebno da istražim da li je u prošlosti bilo značajnih ličnosti koje su poreklom sa ovih prostora.
Čitajući razne publikacije, često sam dolazio do podataka da je porodica Jove Ilića, književnika, političara i ministra pravde u vreme vladavine dinastije Obrenovića, oca velikog srpskog pesnika Vojislava Ilića, poreklom iz Resnika. Tek po osnivanju Odbora za izradu monografije posebno sam inspirisan da porodicu Jove Ilića detaljnije istražim. Uprkos činjenici da je Jovan Ilić imao brojne potomke, četiri sina i tri kćeri, kao i da nas od njegovog aktivnog života deli jedva vek i po, danas je među živima samo jedan potomak po ženskoj liniji. Pisanje o porodici Ilić komplikuje i to što se pesništvom bavio i Vojislav Ilić Mlađi, a prema nekim podacima, postoji i treći pesnik pod istim imenom i prezimenom.
Moje usmerenje na SANU i Udruženje književnika Srbije u potpunosti je urodilo plodom. Po preporuci prof. Slobodanke Kažić, sa Odeljenja za srpski jezik i književnost pri SANU, dolazim do knjige Despota Ž. Stojanovića pod naslovom „Sjajna zvezda srpskog parnasa“ u kojoj je iscrpno opisan život Vojislava J. Ilića i njegovo poreklo.
U toku pisanja ovog priloga navešću i neke činjenice koje se ne slažu sa prvobitnim biografskim podacima, što je posledica nesavršenosti teorije o migracijama, koja nije zaobišla ni porodicu Jovana Ilića.
Poreklo Jovana Ilića
Deda Vojislava Ilića je bio Nikola Prokić, rodom iz Niša. Godine 1806, zajedno sa bratom od tetke ubio je Turčina koji je osramotio njihovu sestru (Nikolinu sestru od tetke) i s njim pobegao ustanicima koji su se nalazili blizu Niša. Posle propasti Karađorđeve Srbije 1813. godine primio se da u Beogradu dobrovoljno uklanja leševe koji su trunuli na ulicama i novcem, zarađenim od tog posla, otvorio voskarsku radnju. Uskoro je postao starešina svog esnafa i prihvatio se da kao gradski liferant nabavlja namirnice za vojsku.
Buduća nevesta Nikole Prokića, Stana Stanojlović, rodom iz Resnika, bila je nepismena devojka, što je u ono vreme bio čest slučaj. Pod najezdom Turaka 1813. godine, izbegla je rodbini u Zemun. Kasnije se, kada se narod počeo polako vraćati u Srbiju, vratila i ona. Po povratku u Srbiju upoznala je, a potom se i udala za Nikolu Prokića. Iz tog braka rodila se ćerka Živka (1822) i u Resniku 22. avgusta 1824. godine sin Jovan. U braku su se dobro slagali, ali nisu imali sreće da dugo budu zajedno. Posle pet godina bračnog života sa Stanom Nikola je, u duševnom rastrojstvu zbog spletki uperenih protiv njega, izvršio samoubistvo. Protiv njega su spletkarili ne samo Turci, nego i ostali beogradski trgovci zavideći mu na položaju vojnog liferanta. Na kraju su uspeli da spletkama uzdrmaju njegov ugled u čaršiji.
Stana se dve godine nije udavala, a zatim se 1828. godine udala za puškara Iliju, koji je prihvatio njeno dvoje dece i starao se o njima kao da im je rođeni otac. Njegov uticaj na formiranje ličnosti malog Jovana bio je presudan. Jovan je još kao dečak odlučio da uzme prezime po njegovom imenu: od Ilija – Ilić. Ali Stana ni sa ovim mužem nije imala sreće. Posle desetak godina bračnog života sa Ilijom (nisu imali dece) ostala je udovica. I po treći put ce udala za Smederevca Milisava Markovića, s kojim je rodila treće dete, ćerku Ljubicu.
Jovan Ilić je školovan u Kragujevcu, Beogradu i Beču. Godine 1848. borio se kao srpski dobrovoljac protiv Mađara. Radio je kao profesor u Šapcu, Negotinu i Beogradu. Pisao je pesme, ali je veći deo svog života posvetio politici.
List „Politika“ je septembra 2002. objavio feljton „Vuk Karadžić i Branko Radičević“, a u jednom od nastavaka izričito stoji: U prvim pismima Daničiću iz Beča u Beograd Branko ne daje mnogo podataka o svom leksikografskom radu. Tek u njegovom pismu ’Dragom Đorđu’ iz Zemuna 6. februara 1849. govori i o rečima i izrazima koje je skupljao i zapisivao u mestima kroz koja je prolazio 1848. i 1849. Tada je prvi put pomenuo i glagol zamrežiti i uz njega dopisao distih „Da nije vetra, pauci bi nebo zamrežili“. Čuo ga je, kaže, od dede Jovana Ilića, „starca od sto i petnaest godina u Resniku“. Tu je zapisao i poslovice „Još se sloboda oko prsta vrti“ i „Ne može se nebo ramenom ispraviti“. Ove tri poslovice Vuk Karadžić je uvrstio u svoje „Srpske narodne poslovice“, a tako je i Resnik dao svoj doprinos njihovom trajnom čuvanju od zaborava.
Jovan Ilić i Branko Radičević sreli su se u Beču. Verovatno je tom prilikom i dogovorena poseta Branka Srbiji 1848/49. godine. Nema sumnje da je Branko Radičević posetio Resnik i tada sreo dedu Jove Ilića, jer Jovanov otac Nikola Prokić u to vreme nije bio među živima. Sve to navodi na zaključak da je u Resnik prvi došao deda Jove Ilića, a ne otac, kako je utvrdio D. Stojanović. Ovu činjenicu potvrdila mi je i prof. Milka Ivić, direktni potomak porodice Ilić.
„Početkom šezdesetih godina 19. veka Jovan Ilić je kupio imanje na početku Dalmatinske ulice i tu podigao kuću. U toj kući, pored Jovana, njegove supruge Smiljane i njihovo sedmoro dece, živela je i Jovanova majka Stana, koju su svi odreda veoma cenili i poštovali.
Baba Stana je bila savremenik događaja 1813. godine, kada je sa ostalim narodom prebegla preko Save. Ona je o tome pripovedala još svome sinu Jovi dok je bio dete. Pričala mu je o stradanjima srpskog naroda posle propasti Karađorđeve Srbije. Bežeći pred najezdom Turaka, čija je surovost bila poznata, ljudi su splavovima, čamcima i na sve moguće načine hteli da se prebace na drugu obalu Save. Nastala je opšta pometnja. Neki čamci su se u toj gužvi prevrtali, ljudi davili ili spasavali plivanjem. U dugim zimskim noćima baba Stana je pričala o tome svojim unucima, koji su je sa pažnjom slušali i zamišljali kako je to izgledalo.“ (D. Stojanović)
Iz dosadašnje analize događaja vidimo da je Stana u prvom braku sa Nikolom Prokićem rodila ćerku Živku i sina Jovana, a u trećem braku sa Milisavom Markovićem ćerku Ljubicu. Ljubica je živela u kući kod brata Jove do udaje, dok za Živku nema podataka. Žena Jovana Ilića, Smiljana, bila je sentimentalne prirode, uvek spremna na plač za svačiju nevolju. Zanimljivo je pomenuti da je u jednoj knjizi u jednom pasusu zapisano: „Smiljana je pomagala svojoj i muževljevoj rodbini iz Resnika. Kad god im je bio potreban novac za porez, oni su se obraćali njoj i ona im je izlazila u susret“, što navodi na zaključak da su oba roditelja Vojislava Ilića rođena u Resniku.
Zašto su biografi često grešili i prećutkivali stvarno poreklo Jove Ilića, teško je utvrditi. Istina je da su društveno-ekonomske i političke prilike u Srbiji sredinom i krajem devetnaestog veka bile veoma složene, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu, pa se o biografijama nije ni mislilo.
Iako je Jovan Ilić pripadao liberalnoj grupi, podržavao je okrutni režim Miloša Obrenovića. Jovan Ilić je na Svetoandrejskoj skupštini, sa pištoljem u ruci, primorao protivnike povratka Miloša Obrenovića na presto (Miša Anastasijević, vučićevci i dr.) da prihvate povratak starog vuka, koji je dlaku promenio, ali ćud nikada.
Ni u porodici Jovan se nije odricao svog autokratskog držanja. U polemici sa sinovima grubo je suzbijao svako mišljenje drugačije od njegovog, pa su ga se verovatno klonili i hroničari toga doba. O njegovom karakteru možda se najbolje izrazio Jovan Skerlić, koji je za njega rekao da je „surov Srbijanac starog kova, kakav je ostao celog svog života“.
Od velike porodice Jovana Ilića biografi su najviše zapisali o Vojislavu Iliću, mada često nedovoljno i nepotpuno. Tako se često sreće da Vojislav nije imao potomaka, što je netačno. Vojislav je ostavio potomke jedino po ženskoj liniji, a najviše podataka i zapisa o porodici ostavio je Dragutin Ilić.
Vojislav se dva puta ženio. Prvi put se oženio Tijanom Jakšić, ćerkom Đure Jakšića, sa kojom je imao dvoje dece. Od tuberkuloze, koja je harala u to vreme, Vojislavu su pomrli i žena i deca u kratkom periodu 1885. godine.
Drugi brak je Vojislav sklopio sa Zorkom Filipović iz Gospođinaca kod Novog Sada. Zorka je rodila dve ćerke, Svetlanu i Jelenu, i sina Milutina. Milutin je umro ubrzo posle očeve smrti, a Jelena, iako teško bolesna, udala se za generala Dragutina Radosavljevića, ali izgleda da nisu imali potomaka; umrla je u 42. godini života. Najstarija ćerka Vojislava Ilića, Svetlana, udala se za Užičanina dr Radoja Jovanovića sa kojim je rodila ćerku Milku, poznatog lingvistu i akademika, udatu takođe za akademika, počiv. Pavla Ivića. Svetlana je umrla 1951. godine u 62. godini života.
O književnim aktivnostima Vojislava Ilića pisano je mnogo, pa stoga u ovoj Hronici o njegovom književnom stvaralaštvu nećemo govoriti. Umro je 21. jaunara 1894. godine u Beogradu.