Priredili: Živko Radojičić i Milan T. Nedeljković

U zdravoj i nezagađenoj životnoj sredini i čovek je bio zdraviji i otporniji. Radi podmirivanja osnovnih životnih potreba i borbe za opstanak ljudi su morali više fizički raditi nego danas, u vreme razvijene tehnike. Sama priroda (vazduh, voda, zemljište i bilje) bili su čistiji. Zbog toga su naši preci bili fizički jači i otporniji, mada mršaviji i koščatiji. U odnosu na svoje današnje istodobne potomke, izgledali su znatno starije, delom i zbog težih uslova života i rada, a delom i zbog načina odevanja; takođe su nosili duge brkove, često i brade. Prosečan ljudski vek je bio nešto kraći, svakako i zbog velike smrtnosti dece i omladine u vreme čestih epidemija i zaraza (difterije, šarlaha, boginja, tuberkuloze i dr.) usled nerazvijene medicinske zaštite, ali je bilo pojedinaca koji su bili dugog veka; bilo je, možda, više osoba u dubokoj starosti nego što ih ima danas. Rađalo se mnogo više dece, obično četvoro-petoro, a nije bila retkost imati šestoro, sedmoro, pa i više dece.

Ishrana

Kao osnovni činilac, ishrana je umnogome doprinosila ljudskom životu i zdravlju. Naši preci, može se reći, sem u izuzetnim ratnim vremenima, nisu oskudevali u hrani, naročito u 19. veku. Imali su, recimo, dovoljno mesa i mlečnih proizvoda. Imali su i voća, ali im je, ipak, nedostajalo povrća. Izuzev pasulja, krompira i kupusa, kao osnovnih, zatim luka (crnog, belog i praziluka), patlidžana (crvenog i plavog), paprike, krastavaca, boranije i boba, a manje graška, bostana, zimske rotkve, rena i samoniklog zelja, ostalo povrće je bilo skoro nepoznato. Zna se da su oni poznavali, mnogo više nego današnje naraštaji, razne trave kojima su nadoknađivali povrće. Sigurno su znali da u svojoj ishrani koriste: koprivu, lobodu, maslačak, sremuš, razno korenje o čemu mi sada malo znamo. U ishrani su, svakako, više korišćeni i plodovi divljeg, samoniklog bilja (jagode, kupine, divlje kruške, lešnici, šipurak, drenjina i sl.), zatim jestive gljive, puževi…

Hrana naših predaka je bila lakša, jednolična, vrlo jednostavna, bez mnogo začina, ali zdravija i uz veće učešće namirnica biljnog porekla. Naši stari su spremali: čorbu, pasulj – čorbast i gust (prebranac), a bilo je raznih sorti, od sitne pasuljice i žutog pasulja, do gradištanca i tetovca, kupus slatki i kiseli, krompir obaren ili pečen sa ljuskom, bob, sočivo, papriku, kačamak, poparu, cicvaru, paprikaš, gulaš, a beli i crni luk služili su kao začin. Mast je upotrebljavana takoreći isključivo za spravljanje jela, izuzev za vreme postova. Veća upotreba biljnih ulja (zejtina) počela je tek poslednjih decenija.

Mleko i mlečni proizvodi (sir i kiselo mleko, a do masovnije prodaje mleka u Beogradu, i maslac i kajmak, kao i surutka dobijena spravljanjem sira) bili su značajno zastupljeni u ishrani.

Za zimu su pripremane debele svinje („ubojnice“), ostavljane bačve kiselog kupusa, zelenog paradajza, podrumi punjeni krompirom. Bile su to važnije namirnice, naročito kiseli kupus zimi, dok se rasol mnogo pio kao pogodan za rad organa za varenje. Papriku su naši stari nizali i sušili ispod strehe. Za zimnicu su najčešće ostavljani još i: luk beli i crni, sir, kajmak, suvo meso i slanina, sušene su šljive i drugo voće, a posebno su dobre bile sušene divlje kruške i kruške sitnijih sorti (takiše i dr.). Najčešće je kuvan pekmez od šljiva i čuvan je u zemljanim ćupovima. Kasnije su spravljene razne vrste džemova, sokova, sirupa, slatkog i kompota od domaćeg i divljeg voća. Od sokova grožđa pravljena je šira. Za leto se ostavljao pokoji komad suve slanine kada se rade najteži poslovi u poljima (oranje, žetva, kosidba…), i sve bi se to utrošilo tokom leta. Ponekad bi se našla i pokoja kokoška i istog dana ispekla i pojela, jer nije bilo frižidera i zamrzivača. Za zimu su čuvani: med, orasi, dunje, mušmule, pozne sorte jabuka zimkulja i krušaka (kaluđerke i sl.), koje su trapljene u ambare žita. Posebno dugo su se održavale stare sorte grožđa.

Svežeg voća je, u sezoni, više ili manje, bilo za potrebe domaćinstva.

Priprema hleba

Uglavnom se jela proja pripremana od kukuruznog brašna; hleb od belog brašna spreman je samo za posebne prilike. Tek posle Drugog svetskog rata hleb je postao glavna namirnica, i to pšenični (crni, polubeli, beli i druge vrste); ražani hleb se ređe mesio, a proja se u znatno manjoj meri trošila.

Mešenje hleba bio je jedan od težih ženskih poslova; trebalo je prvo prosejati brašno, zatim pripremiti kvasac, koji se uveče morao rastvoriti u malo vode. Izjutra je trebalo poraniti, u prosejano brašno sipati kvasac i rukama zamesiti testo. Testo je trebalo ukriti, utopliti, da nadođe. Furunu je trebalo podložiti šašom ili trnjem da se zagreje. Koliko će se ložiti – to zna samo domaćica. Testo se mesilo u naćvama, koje su bile izrađene od drveta, kao korito, ali su služile samo za mešenje testa. Pre nego što se furuna zagreje, domaćica počne da priprema hleb tako što će nožem odsecati delove testa, malo uvaljati u brašno i staviti u pinokat pokriven čaršavom da bi se testo lakše vadilo. Pinokat je rađen od drveta, imao je pet ili šest mesta gde se stavlja uvaljano testo. Na jednoj strani je zaobljeni deo koji se hvata rukom radi nošenja, a na drugoj je normalne širine. Pre nego što se pinokat iznese kod furune, domaćica ide da furunu pripremi. Granom bi izvukla žar i pepeo, a zatim bi vlažnom krpom lepo ponovo očistila pod furune. Prvo se stavljaju lepinje i furuna zatvori jednim plehom, nešto većim od otvora kroz koji se stavlja hleb; zatvori se i mali otvor na zadnjem delu kroz koji prolazi dim. Za neki minut lepinje će biti pečene i poslužiće svima ukućanima za doručak. Odmah se stavlja hleb lopatom, jer ga mora lepo rasporediti po celoj furuni. Pre nego što ga stavi, malo će ga, sa strane, zarezati nožem. Plehom će ponovo zatvoriti otvor furune i oko njega, sa strane, staviti pepeo da se ne gubi toplota. Lepinje imaju mekanu koru, lepo su šupljikave i kad se u njih stavi masti, sira ili kajmaka, nema boljeg „vruštuka“. Naše bake nisu imale fabričkog kvasca, već su ga pravile same od kukuruznog brašna, tako što su u određenu količinu brašna sipale surutku koja je ostatak u proizvodnji sira. Surutku su ljudi često pili jer je izuzetno zdrava, a pošto je nje bilo mnogo, davali su je i stoci. Od tako zamešenog testa pripremali su se mali kolači koji su sušeni u nekoj hladovitoj prostoriji, na promaji. Tako osušeni, stavljani su u platnene kese i čuvani za upotrebu.

Testa su, takođe, bila u jelovniku o svim praznicima i svečanostima: slavama, preslavi, većim praznicima, krštenjima, daćama i sl. Prvobitno su to bile gibanice savijače, pite od gotovih kora i štrudle sa makom, a u novije vreme razna peciva, kolači i torte.

Ovaj kraj nije bio pogodan za vodenice, mada se narod dovijao i snalazio da to malo žitarica za kućne potrebe blagovremeno samelje.

Posle Balkanskih ratova podignuti su parni mlinovi i u našoj bližoj okolini: Filipov u Rakovici iznad tunela, Marićev u Belom Potoku i Nikolića mlin u Ripnju. Za vreme rata 1941–1945. kratko vreme radila su i dva manja mlina na električni pogon u Pinosavi, jedan u vlasništvu Jovana
Vučkovića i drugi ortački (Nikolić – Radojičić). Resničani su posle Drugog svetskog rata najčešće koristili belopotočki mlin, kneževački i žarkovački Bugarčića mlin, ali bilo je i onih koji su veće količine mleli u daljim mlinovima u Barajevu, Vraniću, Ripnju, na Ubu.

Po ugledu na evropsku gospodu, gradsko stanovništvo je počelo da zaboravlja proju. Takođe, seosko stanovništvo po ugledu na gradsko sve češće koristi hleb od više vrsta brašna. Danas gotovo da niko ne peče hleb; pekare se nalaze na svakom uglu.

Treba istaći i ratne godine opšte nemaštine i najslabije ishrane, godine okupacije i vreme odmah posle Drugog svetskog rata. Za vreme okupacije je uništeno stočarstvo, nestalo je oruđe za rad, najsposobnija radna snaga bila je na frontu, trebalo je i za njih obezbediti ishranu. Došlo je vreme prisilnog otkupa stoke i stočnih proizvoda, pšenice i drugih žitarica. I odlazak mladih poljoprivrednika u industriju i druge društvene i privredne delatnosti umnogome je osiromašivao poljoprivrednu proizvodnju. Opet je žena morala da bude i ratar, i stočar, i da obavlja kućne poslove, pa je i zbog toga bilo manje prinosa sa zemlje i manje hrane za bolju ishranu.

Od alkoholnih pića spravljani su i upotrebljavani rakija i vino, obično meka šljivovica i crno vino koje je na sofru iznošeno u loncima i kofama i sipano kutlačama. Pivo i ostala alkoholna i bezalkoholna pića su u većoj upotrebi tek posle Drugog svetskog rata.

Rakija je dobijana pečenjem, odnosno kuvanjem komine u specijalnim kazanima. Stari kazani su bili nepokretni i lepljeni testom na spojnim mestima (poklopac i lula) sa drvenom tabarkom. Između dva svetska rata pojavljuju se savremeni pokretni kazani. U selu je povremeno bivalo po nekoliko kazana, a njihovi vlasnici su uzimali ušur od 2 do 2,5 litre po kazanu. Vino je spravljano otakanjem prevrele ili poluprevrele šire dobijene obično ručnim muljanjem, a između poslednjih ratova i upotrebom muljača.

Naši preci su praktikovali hrišćanske običaje – veliki broj dana u godini postili su, ne koristeći u ishrani meso, jaja i mleko. Bilo je ukupno 124 dana obaveznog posta. Neko je postio još sredu i petak, i kada se to sabere, ispada da se više postilo nego mrsilo.

U Resniku je vrlo mali broj meštana koji imaju bašte, a nabavka i priprema zimnice svodi se na pijačnu kupovinu ili nabavke konzerviranih proizvoda u velikim marketima… Danas meštani Resnika manje štede na ishrani, mlađi meštani skoro i da ne poste, mada to sada i ne bi moglo da se podvede pod slabu ishranu.

Savremene generacije imaju još jednu naviku: hoće da pripreme hranu za dvadeset minuta, a kupus, sarmu i dobar pasulj, ne podnose.

Snabdevanje vodom

U najdužem periodu postojanja Resnika meštani su se vodom snabdevali uglavnom sa Stare česme (izvora) koji se nalazi u centru sela. Česma je pre Prvog svetskog rata bila preuređena-desetak koraka dalje od izvora sazidana je nova česma. Imala 8 cevi od dva cola, sa izobiljem vode. Česma je bila centralno mesto okupljanja najvećeg broja meštana. Selo je u znak odavanja pošte palim ratnicima balkanskih i Prvog svetskog rata (1912–1918. godine) postavilo ploču, spomen obeležje, sa imenima i prezimenima poginulih boraca. Nažalost, nečijim nemarom i nezainteresovanošću tadašnje vlasti, ploča je uništena i do danas nije obnovljena.

Voda za piće i druge kućne potrebe obezbeđivana je i sa najbližih izvora, bunara i česama. Najviše su korišćeni izvori i česme: Sikiljevac, Stublina (u Orlovcu), Ribnik, Bunar u Plandištu (Izvor), Ladna voda, Brestovi, Pašin bunar, Karijin bunar i drugi.

Bunari su doneli veliko olakšanje našim domaćinstvima. Prvi bunari su iskopani krajem 19. veka i do Prvog svetskog rata bilo ih je već desetinu. Od tada se njihov broj naglo povećavao, naročito u godinama uoči Drugog svetskog rata. Ima ih veliki broj domaćinstava, i različite su dubine, obično od 10, pa do 30 metara. Unutrašnjost im je zidana, prvobitno kamenom, a kasnije ciglom. Pokriveni su santračima raznih oblika i izrade. Svi su, uglavnom, davali, više ili manje, hladnu i dobru pijaću vodu za ljude, stoku i ostale kućne potrebe. U selu je do izgradnje vodovoda postojao i opštinski bunar, blizu kuće Dole Jankovića. U želji da svako dođe do kućnog vodovoda, a zbog nedovoljne moći i izdašnosti izvorišta, mnoga domaćinstva ugrađuju razne pumpe u postojeće bunare. S početka šezdesetih godina uvođenje kućnog vodovoda nameće i postavljanje kanalizacije, koja se često rešava septičkim jamama, čime su zbog zagađenja ugroženi postojeći bunari. Zbog zapuštenosti i nekorišćenja njihov broj danas je znatno smanjen.

Uvođenjem mesnog vodovoda (koji je zbog epidemije žutice zatvoren), a potom i vezivanjem na beogradski vodovod, rešeni su gotovo svi problemi oko snabdevanja vodom.

Priča o jednom bunaru

U voćnjaku na imanju Alekse Tacića, kako nam je ispričala Milanka Tomić, devojačko Milojević, nalazio se bunar (13m dubine i 4m širine) koji je Aleksa davno iskopao. Bunar je bio dobro obložen kamenom i zaštićen drvenim letvama da neko ne bi nastradao.

Pošto nije bilo bližih izvora, većina ljudi iz komšiluka, takozvanog „jatagana“, koristili bi bunarsku vodu za piće, a u slučaju da zbog letnje žege obližnji potok presuši, iz bunara bi se vadila voda za stoku i zalivanje obližnjih bašti. Aleksa je uvek bio saglasan da se bunarska voda u tim teškim vremenima svrsishodno koristi.

U podizanju kružnog avalskog puta učestvovala je vojska. Vojnici su bili smešteni u šatorima u delu Resnika gde se danas nalazi GP „Vijadukt“. Aleksin bunar se nalazio u blizini vojnog smeštaja, pa je za potrebe vojne kuhinje vojska iz bezbednosnih razloga ispitala vodu za piće. Na veliko zadovoljstvo svih, analizirana voda je bila hemijski i bakteriološki potpuno ispravna, i tako je Aleksin bunar postao još značajniji izvor snabdevanja. U prilog ovome ide i činjenica da je pored bunara svakodnevno stražario po jedan vojnik pazeći da neko ne zagadi bunar i time nanese štetu meštanima i vojsci. Dežurstva su trajala sve dok put nije završen.

Nedugo zatim Resnik je dobio gradski (mesni) vodovod i ubrzo su napravljene prve česme na svim značajnijim raskrsnicama.

Bunar se koristio sve ređe, a bunarska voda samim tim postala je neispravna za piće. Uprkos tome, bunar nije sasvim izgubio svoju namenu.

S obzirom na to da u to vreme nije bilo frižidera, bunar je bio idealno mesto u kojem bi Aleksina snaja Mileva čuvala sir, po kome je inače pamti cela Rakovica. U bunaru su u kofama preko noći čuvane i kruške iz voćnjaka kako bi sačuvale svežinu jer su bile namenjene za prodaju. Milevu i danas mnogi spominju pamteći je kao vrednu domaćicu i kao snabdevača ukusnim kvalitetnim sirom, sočnim kruškama i drugim proizvodima.

Nažalost, budućnost bunara ipak nije bila svetla. Nesavesni i nemarni ljudi, ne sluteći kakvu štetu prave, bacali su mrtve životinje i nepotrebne predmete u bunar polomivši čak i okovanu drvenu konstrukciju.

U strahu da ne dođe do veće nesreće i da neko ne upadne u zapušteni bunar, Milevina ćerka Živanka ga je rekonstruisala, ali je bunar i dalje van upotrebe, ispričala nam je Milanka Tomić, rođena Milojević, unuka Milevina.

Hrana za stoku je uvek bila ista, čista domaća: dobro seno, detelina, kukuruz, šaša, dobra ispaša po obližnjim livadama i utrini…

Lična higijena

Pre fabričkog sapuna za pranje rublja korišćeni su kišnica, snežnica, lužina (ceđ) od pepela i sapun koji su spravljale same domaćice od masnoće i kamene sode. Kupovni sapun je bio retkost u kući, posebno sapun za lice, koji je, inače, darivan kao poklon. Leti se umivalo napolju, a zimi u kujni tako što bi najmlađa snaha polivala sve ukućane, a kada unuke pristignu, onda to one rade. Umivalo se nad nekim starim sudom, kasnije lavorom. Kupanje se zimi obavljalo pranjem delova tela, i sada se u šali često kaže: „Prao se od nekle do nekle, a nekle?“ Kasnije, kupanje se obavljalo u koritu. Za decu, čobane i omladinu leti je zadovoljstvo bilo kupati se u obližnjim potocima i virovima Topčiderske reke.

Klozeti su, po pravilu, bili prilično udaljeni od kuće, obično su spajani uz pomoćne objekte štale i nalazili su se bliže đubrištu.

Kao i u sadašnje vreme, lična higijena je zavisila od samog čoveka. Mora se priznati da su uslovi za održavanje higijene u davnim vremenima bili mnogo teži. Muškarci su se obično brijali kod brice jedanput nedeljno, kao što je bilo i kupanje. Kasnije nabavkom brijača i pojavljivanjem žileta većina se brijala sama. Neki su nosili kiku – perčin, brkove svi, a bradu poneko. Brade su lepo negovane, a naročito su bile u modi „vrancuske“, štucovane. Posmatrajući stare slike, možemo videti kako su naši stari imali uredne i održavane brade, a odela, iako od grubog materijala, podjednako muška i ženska, bila su tako ukrašena i uredna, sa puno lepih rukotvorina i prefinjenog ukusa. Prosto se divimo i pitamo da li su naši stari bili urednije obučeni ili očešljani.

Devojke i devojčice su se češljale u jednu ili dve kike, bez razdeljka. Devojčice su, kao i odrasle šiparice, mogle da nose razdeljak sa strane, a mogle su ići i gologlave. Kada se udaju, obavezno se češljaju na razdeljak po sredini glave, mada se i ovo pravilo vremenom menjalo. Kike se pletu u punđu na potiljku ili obavijaju oko glave, a marama postaje obavezna.

Postepeno poboljšanje stambenih i drugih životnih prilika, a time i uslova za ličnu higijenu, počelo je između dva svetska rata, a savremeno rešavanje tek u poslednjih tridesetak godina. Danas praktično da i nema kuće bez sanitarnog čvora, modernog kupatila i stalne tople vode, električne veš-mašine i drugih savremenih pomagala čime su uslovi lične higijene značajno unapređeni.

Higijena stanovanja i odevanja

Kao i svuda u selima, higijena je bila slaba. Slabi su bili i uslovi i mogućnosti za održavanje lične i kućne higijene. Kuće su bile male i niske, sa malim prozorima, slabo osvetljene, sa zemljanim podom. Pod se održavao na taj način što se goveđe đubrivo (stajnjak) rastapao u vodi i nekom starom krpom, koja se umakala u taj rastvor, kvasio pod. Taj rastop je održavao čvrstinu zemlje, da bude što manje prašine kad se pod čisti. Pod se premazivao po potrebi, o čemu su žene vodile računa. Da se ne bi dizala veća prašina, domaćice su pre čišćenja obično prskale vodom pod i otvarale prozore, a leti i vrata. Sobe su krečene najmanje jedanput godišnje, što su obično radile domaćice, a spolja se nije krečilo i po nekoliko godina. Održavanje kuća i drugih pomoćnih objekata, popravku i zamenu ispucale i dotrajale čatme i sve druge radove vršili su sami vlasnici, i to je bio muški posao. Nešto više pažnje uređenju i boljem izgledu kuće i dvorišta poklanjano je u proleće i uoči slave i drugih blagdana.

Obuća se održavala tako što su je mazali lojem, kasnije kolomazom, i nije propuštala vodu, a nije se ni okorevala.

U našim starim domovima nameštaj i pokućstvo bili su siromašni i jednostavne izrade.

Nameštaj je gotovo sav izrađivan od drveta: klupe, kreveti, astali, sofre, stolice-tronožac za sedenje, sanduk, retko manji za držanje posteljine i odeće (ćilima, ponjava i ženske odeće…), kao i kolevka, dubak, razboj, stupa i dr. Sve se to ribalo ceđom i žutilo se kao dukat. Spavalo se na slamaricama, a za prekrivače su korišćeni ćilimi jednostavnije izrade i ponjave. U ovim krevetima često su zajedno spavali roditelji i deca. Slama se po potrebi menjala, najčešće praznikom, a ćilimi i ponjave redovno provetravali.

Posuđe je bilo skoro sve od drveta, zemlje, a retko metalno. Najnužnije posuđe za kuvanje jela sačinjavali su bakarni i zemljani sudovi od pečene gline, bakrači veći i manji, obično kalajisani, i tepsije od kalajisanog bakra, ćupovi, čanci i druga grnčarija, i drveni pribor za jelo: kašike, kutlače, varjače, zastruzi i slanici, kao i natege i vrgovi od tikava i dr. Za donošenje i držanje vode upotrebljavani su manji bakarni sudovi, bakračići, kofe, lonci i krčazi, a za pranje i otkuvavanje rublja u kasnijem vremenu korišćeni su limeni lonci. Dugo posle Drugog svetskog rata po Resniku su prolazili majstori, oglašavajući svoj zanat sa „krpimo stare lonce“. Obično su to bili prolazni Cigani-čergari koji su popravljali staro posuđe, krpili rupe i kalajisali ga.

U ranijem periodu pre pojave hemijskih sredstava suđe je prano ceđom i vodom, a ribano pepelom, ređe peskom. Umesto četki za ribanje korišćene su trave i slama.

Savremeno metalno i emajlirano posuđe pojavilo se u našim domovima posle Prvog svetskog rata.

Kao i u svim oblastima, tako i kada je u pitanju ishrana i higijena stanovanja i lična higijena i odevanje, tehnološki napredak je učinio značajne pomake i olakšanja.

Uvođenjem električne energije, vodovoda, unošenjem u domove električnih aparata i drugih kućnih uređaja ishrana stanovništva, lična higijena i higijena stanovanja i odevanja u svakom pogledu su značajno bogatiji i kvalitetniji.