Приредили: Живко Радојичић и Милан Т. Недељковић

У здравој и незагађеној животној средини и човек је био здравији и отпорнији. Ради подмиривања основних животних потреба и борбе за опстанак људи су морали више физички радити него данас, у време развијене технике. Сама природа (ваздух, вода, земљиште и биље) били су чистији. Због тога су наши преци били физички јачи и отпорнији, мада мршавији и кошчатији. У односу на своје данашње истодобне потомке, изгледали су знатно старијe, делом и због тежих услова живота и рада, а делом и због начина одевања; такође су носили дуге брковe, често и браде. Просечан људски век је био нешто краћи, свакако и због велике смртности деце и омладине у време честих епидемија и зараза (дифтерије, шарлаха, богиња, туберкулозе и др.) услед неразвијене медицинске заштите, али је било појединаца који су били дугог века; било је, можда, више особа у дубокој старости него што их има данас. Рађало се много више деце, обично четворо-петоро, а није била реткост имати шесторо, седморо, па и више деце.

Исхрана

Као основни чинилац, исхрана је умногоме доприносила људском животу и здрављу. Наши преци, може се рећи, сем у изузетним ратним временима, нису оскудевали у храни, нарочито у 19. веку. Имали су, рецимо, довољно меса и млечних производа. Имали су и воћа, али им је, ипак, недостајало поврћа. Изузев пасуља, кромпира и купуса, као основних, затим лука (црног, белог и празилука), патлиџана (црвеног и плавог), паприке, краставаца, бораније и боба, а мање грашка, бостана, зимске роткве, рена и самониклог зеља, остало поврће је било скоро непознато. Зна се да су они познавали, много више него данашње нараштаји, разне траве којима су надокнађивали поврће. Сигурно су знали да у својој исхрани користе: коприву, лободу, маслачак, сремуш, разно корење о чему ми сада мало знамо. У исхрани су, свакако, више коришћени и плодови дивљег, самониклог биља (јагоде, купине, дивље крушке, лешници, шипурак, дрењина и сл.), затим јестиве гљиве, пужеви…

Храна наших предака је била лакша, једнолична, врло једноставна, без много зачина, али здравија и уз веће учешће намирница биљног порекла. Наши стари су спремали: чорбу, пасуљ – чорбаст и густ (пребранац), а било је разних сорти, од ситне пасуљице и жутог пасуља, до градиштанца и тетовца, купус слатки и кисели, кромпир обарен или печен са љуском, боб, сочиво, паприку, качамак, попару, цицвару, паприкаш, гулаш, а бели и црни лук служили су као зачин. Маст је употребљавана такорећи искључиво за справљање јела, изузев за време постова. Већа употреба биљних уља (зејтина) почела је тек последњих деценија.

Млеко и млечни производи (сир и кисело млеко, а до масовније продаје млека у Београду, и маслац и кајмак, као и сурутка добијена справљањем сира) били су значајно заступљени у исхрани.

За зиму су припремане дебеле свиње („убојнице“), остављане бачве киселог купуса, зеленог парадајза, подруми пуњени кромпиром. Биле су то важније намирнице, нарочито кисели купус зими, док се расол много пио као погодан за рад органа за варење. Паприку су наши стари низали и сушили испод стрехе. За зимницу су најчешће остављани још и: лук бели и црни, сир, кајмак, суво месо и сланина, сушене су шљиве и друго воће, а посебно су добре биле сушене дивље крушке и крушке ситнијих сорти (такише и др.). Најчешће је куван пекмез од шљива и чуван је у земљаним ћуповима. Касније су справљене разне врсте џемова, сокова, сирупа, слатког и компота од домаћег и дивљег воћа. Од сокова грожђа прављена је шира. За лето се остављао покоји комад суве сланине када се раде најтежи послови у пољима (орање, жетва, косидба…), и све би се то утрошило током лета. Понекад би се нашла и покоја кокошка и истог дана испекла и појела, јер није било фрижидера и замрзивача. За зиму су чувани: мед, ораси, дуње, мушмуле, позне сорте јабука зимкуља и крушака (калуђерке и сл.), које су трапљене у амбаре жита. Посебно дуго су се одржавале старе сорте грожђа.

Свежег воћа је, у сезони, више или мање, било за потребе домаћинства.

Припрема хлеба

Углавном се јела проја припремана од кукурузног брашна; хлеб од белог брашна спреман је само за посебне прилике. Тек после Другог светског рата хлеб је постао главна намирница, и то пшенични (црни, полубели, бели и друге врсте); ражани хлеб се ређе месио, а проја се у знатно мањој мери трошила.

Мешење хлеба био је један од тежих женских послова; требало је прво просејати брашно, затим припремити квасац, који се увече морао растворити у мало воде. Изјутра је требало поранити, у просејано брашно сипати квасац и рукама замесити тесто. Тесто је требало укрити, утоплити, да надође. Фуруну је требало подложити шашом или трњем да се загреје. Колико ће се ложити – то зна само домаћица. Тесто се месило у наћвама, које су биле израђене од дрвета, као корито, али су служиле само за мешење теста. Пре него што се фуруна загреје, домаћица почне да припрема хлеб тако што ће ножем одсецати делове теста, мало уваљати у брашно и ставити у пинокат покривен чаршавом да би се тесто лакше вадило. Пинокат је рађен од дрвета, имао је пет или шест места где се ставља уваљано тесто. На једној страни је заобљени део који се хвата руком ради ношења, а на другој је нормалне ширине. Пре него што се пинокат изнесе код фуруне, домаћица иде да фуруну припреми. Граном би извукла жар и пепео, а затим би влажном крпом лепо поново очистила под фуруне. Прво се стављају лепиње и фуруна затвори једним плехом, нешто већим од отвора кроз који се ставља хлеб; затвори се и мали отвор на задњем делу кроз који пролази дим. За неки минут лепиње ће бити печене и послужиће свима укућанима за доручак. Одмах се ставља хлеб лопатом, јер га мора лепо распоредити по целој фуруни. Пре него што га стави, мало ће га, са стране, зарезати ножем. Плехом ће поново затворити отвор фуруне и око њега, са стране, ставити пепео да се не губи топлота. Лепиње имају мекану кору, лепо су шупљикаве и кад се у њих стави масти, сира или кајмака, нема бољег „вруштука“. Наше баке нису имале фабричког квасца, већ су га правиле саме од кукурузног брашна, тако што су у одређену количину брашна сипале сурутку која је остатак у производњи сира. Сурутку су људи често пили јер је изузетно здрава, а пошто је ње било много, давали су је и стоци. Од тако замешеног теста припремали су се мали колачи који су сушени у некој хладовитој просторији, на промаји. Тако осушени, стављани су у платнене кесе и чувани за употребу.

Теста су, такође, била у јеловнику о свим празницима и свечаностима: славама, преслави, већим празницима, крштењима, даћама и сл. Првобитно су то биле гибанице савијаче, пите од готових кора и штрудле са маком, а у новије време разна пецива, колачи и торте.

Овај крај није био погодан за воденице, мада се народ довијао и сналазио да то мало житарица за кућне потребе благовремено самеље.

После Балканских ратова подигнути су парни млинови и у нашој ближој околини: Филипов у Раковици изнад тунела, Марићев у Белом Потоку и Николића млин у Рипњу. За време рата 1941–1945. кратко време радила су и два мања млина на електрични погон у Пиносави, један у власништву Јована
Вучковића и други ортачки (Николић – Радојичић). Ресничани су после Другог светског рата најчешће користили белопоточки млин, кнежевачки и жарковачки Бугарчића млин, али било је и оних који су веће количине млели у даљим млиновима у Барајеву, Вранићу, Рипњу, на Убу.

По угледу на европску господу, градско становништво је почело да заборавља проју. Такође, сеоско становништво по угледу на градско све чешће користи хлеб од више врста брашна. Данас готово да нико не пече хлеб; пекаре се налазе на сваком углу.

Треба истаћи и ратне године опште немаштине и најслабије исхране, године окупације и време одмах после Другог светског рата. За време окупације је уништено сточарство, нестало је оруђе за рад, најспособнија радна снага била је на фронту, требало је и за њих обезбедити исхрану. Дошло је време присилног откупа стоке и сточних производа, пшенице и других житарица. И одлазак младих пољопривредника у индустрију и друге друштвене и привредне делатности умногоме је осиромашивао пољопривредну производњу. Опет је жена морала да буде и ратар, и сточар, и да обавља кућне послове, па је и због тога било мање приноса са земље и мање хране за бољу исхрану.

Од алкохолних пића справљани су и употребљавани ракија и вино, обично мека шљивовица и црно вино које је на софру изношено у лонцима и кофама и сипано кутлачама. Пиво и остала алкохолна и безалкохолна пића су у већој употреби тек после Другог светског рата.

Ракија је добијана печењем, односно кувањем комине у специјалним казанима. Стари казани су били непокретни и лепљени тестом на спојним местима (поклопац и лула) са дрвеном табарком. Између два светска рата појављују се савремени покретни казани. У селу је повремено бивало по неколико казана, а њихови власници су узимали ушур од 2 до 2,5 литре по казану. Вино је справљано отакањем превреле или полупревреле шире добијене обично ручним муљањем, а између последњих ратова и употребом муљача.

Наши преци су практиковали хришћанске обичаје – велики број дана у години постили су, не користећи у исхрани месо, јаја и млеко. Било је укупно 124 дана обавезног поста. Неко је постио још среду и петак, и када се то сабере, испада да се више постило него мрсило.

У Реснику је врло мали број мештана који имају баште, а набавка и припрема зимнице своди се на пијачну куповину или набавке конзервираних производа у великим маркетима… Данас мештани Ресника мање штеде на исхрани, млађи мештани скоро и да не посте, мада то сада и не би могло да се подведе под слабу исхрану.

Савремене генерације имају још једну навику: хоће да припреме храну за двадесет минута, а купус, сарму и добар пасуљ, не подносе.

Снабдевање водом

У најдужем периоду постојања Ресника мештани су се водом снабдевали углавном са Старе чесме (извора) који се налази у центру села. Чесма је пре Првог светског рата била преуређена-десетак корака даље од извора сазидана је нова чесма. Имала 8 цеви од два цола, са изобиљем воде. Чесма је била централно место окупљања највећег броја мештана. Село је у знак одавања поште палим ратницима балканских и Првог светског рата (1912–1918. године) поставило плочу, спомен обележје, са именима и презименима погинулих бораца. Нажалост, нечијим немаром и незаинтересованошћу тадашње власти, плоча је уништена и до данас није обновљена.

Вода за пиће и друге кућне потребе обезбеђивана је и са најближих извора, бунара и чесама. Највише су коришћени извори и чесме: Сикиљевац, Стублина (у Орловцу), Рибник, Бунар у Пландишту (Извор), Ладна вода, Брестови, Пашин бунар, Каријин бунар и други.

Бунари су донели велико олакшање нашим домаћинствима. Први бунари су ископани крајем 19. века и до Првог светског рата било их је већ десетину. Од тада се њихов број нагло повећавао, нарочито у годинама уочи Другог светског рата. Има их велики број домаћинстава, и различите су дубине, обично од 10, па до 30 метара. Унутрашњост им је зидана, првобитно каменом, а касније циглом. Покривени су сантрачима разних облика и израде. Сви су, углавном, давали, више или мање, хладну и добру пијаћу воду за људе, стоку и остале кућне потребе. У селу је до изградње водовода постојао и општински бунар, близу куће Доле Јанковића. У жељи да свако дође до кућног водовода, а због недовољне моћи и издашности изворишта, многа домаћинства уграђују разне пумпе у постојеће бунаре. С почетка шездесетих година увођење кућног водовода намеће и постављање канализације, која се често решава септичким јамама, чиме су због загађења угрожени постојећи бунари. Због запуштености и некоришћења њихов број данас је знатно смањен.

Увођењем месног водовода (који је због епидемије жутице затворен), а потом и везивањем на београдски водовод, решени су готово сви проблеми око снабдевања водом.

Прича о једном бунару

У воћњаку на имању Алексе Тацића, како нам је испричала Миланка Томић, девојачко Милојевић, налазио се бунар (13м дубине и 4м ширине) који је Алекса давно ископао. Бунар је био добро обложен каменом и заштићен дрвеним летвама да неко не би настрадао.

Пошто није било ближих извора, већина људи из комшилука, такозваног „јатагана“, користили би бунарску воду за пиће, а у случају да због летње жеге оближњи поток пресуши, из бунара би се вадила вода за стоку и заливање оближњих башти. Алекса је увек био сагласан да се бунарска вода у тим тешким временима сврсисходно користи.

У подизању кружног авалског пута учествовала је војска. Војници су били смештени у шаторима у делу Ресника где се данас налази ГП „Вијадукт“. Алексин бунар се налазио у близини војног смештаја, па је за потребе војне кухиње војска из безбедносних разлога испитала воду за пиће. На велико задовољство свих, анализирана вода је била хемијски и бактериолошки потпуно исправна, и тако је Алексин бунар постао још значајнији извор снабдевања. У прилог овоме иде и чињеница да је поред бунара свакодневно стражарио по један војник пазећи да неко не загади бунар и тиме нанесе штету мештанима и војсци. Дежурства су трајала све док пут није завршен.

Недуго затим Ресник је добио градски (месни) водовод и убрзо су направљене прве чесме на свим значајнијим раскрсницама.

Бунар се користио све ређе, а бунарска вода самим тим постала је неисправна за пиће. Упркос томе, бунар није сасвим изгубио своју намену.

С обзиром на то да у то време није било фрижидера, бунар је био идеално место у којем би Алексина снаја Милева чувала сир, по коме је иначе памти цела Раковица. У бунару су у кофама преко ноћи чуване и крушке из воћњака како би сачувале свежину јер су биле намењене за продају. Милеву и данас многи спомињу памтећи је као вредну домаћицу и као снабдевача укусним квалитетним сиром, сочним крушкама и другим производима.

Нажалост, будућност бунара ипак није била светла. Несавесни и немарни људи, не слутећи какву штету праве, бацали су мртве животиње и непотребне предмете у бунар поломивши чак и оковану дрвену конструкцију.

У страху да не дође до веће несреће и да неко не упадне у запуштени бунар, Милевина ћерка Живанка га је реконструисала, али је бунар и даље ван употребе, испричала нам је Миланка Томић, рођена Милојевић, унука Милевина.

Храна за стоку је увек била иста, чиста домаћа: добро сено, детелина, кукуруз, шаша, добра испаша по оближњим ливадама и утрини…

Лична хигијена

Пре фабричког сапуна за прање рубља коришћени су кишница, снежница, лужина (цеђ) од пепела и сапун који су справљале саме домаћице од масноће и камене соде. Куповни сапун је био реткост у кући, посебно сапун за лице, који је, иначе, дариван као поклон. Лети се умивало напољу, а зими у кујни тако што би најмлађа снаха поливала све укућане, а када унуке пристигну, онда то оне раде. Умивало се над неким старим судом, касније лавором. Купање се зими обављало прањем делова тела, и сада се у шали често каже: „Прао се од некле до некле, а некле?“ Касније, купање се обављало у кориту. За децу, чобане и омладину лети је задовољство било купати се у оближњим потоцима и вировима Топчидерске реке.

Клозети су, по правилу, били прилично удаљени од куће, обично су спајани уз помоћне објекте штале и налазили су се ближе ђубришту.

Као и у садашње време, лична хигијена је зависила од самог човека. Мора се признати да су услови за одржавање хигијене у давним временима били много тежи. Мушкарци су се обично бријали код брице једанпут недељно, као што је било и купање. Касније набавком бријача и појављивањем жилета већина се бријала сама. Неки су носили кику – перчин, бркове сви, а браду понеко. Браде су лепо неговане, а нарочито су биле у моди „вранцуске“, штуцоване. Посматрајући старе слике, можемо видети како су наши стари имали уредне и одржаване браде, а одела, иако од грубог материјала, подједнако мушка и женска, била су тако украшена и уредна, са пуно лепих рукотворина и префињеног укуса. Просто се дивимо и питамо да ли су наши стари били уредније обучени или очешљани.

Девојке и девојчице су се чешљале у једну или две кике, без раздељка. Девојчице су, као и одрасле шипарице, могле да носе раздељак са стране, а могле су ићи и гологлаве. Када се удају, обавезно се чешљају на раздељак по средини главе, мада се и ово правило временом мењало. Кике се плету у пунђу на потиљку или обавијају око главе, а марама постаје обавезна.

Постепено побољшање стамбених и других животних прилика, а тиме и услова за личну хигијену, почело је између два светска рата, а савремено решавање тек у последњих тридесетак година. Данас практично да и нема куће без санитарног чвора, модерног купатила и сталне топле воде, електричне веш-машине и других савремених помагала чиме су услови личне хигијене значајно унапређени.

Хигијена становања и одевања

Као и свуда у селима, хигијена је била слаба. Слаби су били и услови и могућности за одржавање личне и кућне хигијене. Куће су биле мале и ниске, са малим прозорима, слабо осветљене, са земљаним подом. Под се одржавао на тај начин што се говеђе ђубриво (стајњак) растапао у води и неком старом крпом, која се умакала у тај раствор, квасио под. Тај растоп је одржавао чврстину земље, да буде што мање прашине кад се под чисти. Под се премазивао по потреби, о чему су жене водиле рачуна. Да се не би дизала већа прашина, домаћице су пре чишћења обично прскале водом под и отварале прозоре, а лети и врата. Собе су кречене најмање једанпут годишње, што су обично радиле домаћице, а споља се није кречило и по неколико година. Одржавање кућа и других помоћних објеката, поправку и замену испуцале и дотрајале чатме и све друге радове вршили су сами власници, и то је био мушки посао. Нешто више пажње уређењу и бољем изгледу куће и дворишта поклањано је у пролеће и уочи славе и других благдана.

Обућа се одржавала тако што су је мазали лојем, касније коломазом, и није пропуштала воду, а није се ни окоревала.

У нашим старим домовима намештај и покућство били су сиромашни и једноставне израде.

Намештај је готово сав израђиван од дрвета: клупе, кревети, астали, софре, столице-троножац за седење, сандук, ретко мањи за држање постељине и одеће (ћилима, поњава и женске одеће…), као и колевка, дубак, разбој, ступа и др. Све се то рибало цеђом и жутило се као дукат. Спавало се на сламарицама, а за прекриваче су коришћени ћилими једноставније израде и поњаве. У овим креветима често су заједно спавали родитељи и деца. Слама се по потреби мењала, најчешће празником, а ћилими и поњаве редовно проветравали.

Посуђе је било скоро све од дрвета, земље, а ретко метално. Најнужније посуђе за кување јела сачињавали су бакарни и земљани судови од печене глине, бакрачи већи и мањи, обично калајисани, и тепсије од калајисаног бакра, ћупови, чанци и друга грнчарија, и дрвени прибор за јело: кашике, кутлаче, варјаче, заструзи и сланици, као и натеге и вргови од тикава и др. За доношење и држање воде употребљавани су мањи бакарни судови, бакрачићи, кофе, лонци и крчази, а за прање и откувавање рубља у каснијем времену коришћени су лимени лонци. Дуго после Другог светског рата по Реснику су пролазили мајстори, оглашавајући свој занат са „крпимо старе лонце“. Обично су то били пролазни Цигани-чергари који су поправљали старо посуђе, крпили рупе и калајисали га.

У ранијем периоду пре појаве хемијских средстава суђе је прано цеђом и водом, а рибано пепелом, ређе песком. Уместо четки за рибање коришћене су траве и слама.

Савремено метално и емајлирано посуђе појавило се у нашим домовима после Првог светског рата.

Као и у свим областима, тако и када је у питању исхрана и хигијена становања и лична хигијена и одевање, технолошки напредак је учинио значајне помаке и олакшања.

Увођењем електричне енергије, водовода, уношењем у домове електричних апарата и других кућних уређаја исхрана становништва, лична хигијена и хигијена становања и одевања у сваком погледу су значајно богатији и квалитетнији.