На основу одлуке Културно-просветне заједнице Србије да се изврши рецензија рукописа РЕСНИК, групе аутора, подносим следећи

Извештај

Рукопис хронике Ресника, групе аутора, двотомни је ауторско-истраживачки рад већег броја истакнутих појединаца овог насеља, који су, после целе деценије рада, успешно окончали давно започети рукопис преминулог Живка Радојичића.

Рукопис је подељен у две обимне целине: (1) хронику села и (2) родослове старинаца и касније досељених породица у насељу које припада Општини Раковица, у саставу Београда.

Обе целине складно се допуњују и одраз су жеље аутора да се испоштују Упутство Одбора за проучавање села САНУ и друге препоруке за писање ове врсте историографске литературе.

Богата историја Ресника, приказана као хроника села од вајкада до данас, подељена је у двадесет одредничких поглавља, лепо и сликовито обрађених, са уџбенички прецизним описима свих значајнијих дешавања у овом некада типично сеоском насељу шумадијског варијетета, а данас једном од већих урбаних средина Београда.

Општа карактеристика приказа свега релевантног за насеље (подељеног у двадесет посебних целина које ипак чине јединствени рукопис) јесте прецизност приказа људи и догађаја од најраније прошлости, географског положаја, становништва, животних услова, преко народних и породичних обичаја, веровања и етничких вредности, у истрајавању на вери и духовном сродству, преко исхране и хигијене до привреде и судбинских потреба да се учествује у ослободилачким ратовима. Поред свега, посебан акценат је на „савременијим” темама: друштвеним и политичким приликама, развоју инфраструктуре, здравственој заштити људи и стоке, школству, култури, спорту, друштвеном удруживању, локалној самоуправи, гробљу као неминовном вечном станишту.

Други део овог обимног рукописа су Родослови фамилија старинаца и новодосељених породица, што представља посебну вредност овог историографског дела. То је изузетно куражно започет и, надам се, успешно окончан посао, који је захтевао много труда, стрпљења, а посебно одговорности за све написано, за сваког именованог појединца и породицу.

Сагледавајући све урађено, намеће се закључак да је на ауторима значајно већа одговорност за написано и објављено у овом другом делу рукописа хронике Ресника.

Рукопис у основи представља студију са садржајима историографије, социологије, антропогеографије, етнологије, демографије и привреде.

Сви укључени у припрему рукописа заслужују пуно уважавање и поштовање.

Са задовољством оцењујем да је рукопис хронике Ресника један од бољих у Едицији „Хроника села“, па предлажем да се објави и уврсти у ову Едицију.

2. априла 2015. године

Никола Владисављевић