Огрев

До средине прошлог века дрво је било главни и готово једини огревни материјал; шуме су често сечене и стога су стара шумска стабла данас врло ретка. Док је шуме било више, већи број појединаца, који су се у старом крају бавили прављењем ћумура, наставио је са тим занимањем и по досељењу у ове крајеве. Са смањењем површина под шумом, коју многа домаћинства нису ни имала, дрво је било тешко набавити, па се по огрев морало ићи и доста далеко, у атаре других села (Рипањ, Рушањ и Врчин), а било је и случајева ситних шумских крађа. Свако домаћинство је имало дрвљаник са дрвима, дебљим и тањим грањем, спремљеним за зиму. За сечу дрвета, поред секира, седамдесетих година појављују се и мале моторне тестере које су знатно олакшале рад на припреми огрева. Осим дрвета коришћени су и отпаци кукурузовине и кочанке (комиљке) окруњених клипова кукуруза.

После Другог светског рата дрво је, више или мање, замењивано угљем, а у мањој мери и лож-уљем, тако да су седамдесетих година прошлог века већ биле заступљене и пећи на нафту, такозване нафтарице, а касније местимично и грејна тела на струју. С обзиром на то да Ресник нема проведену гасну мрежу, грејање гасом у овом крају практично је занемарљиво. Ових година, због високих цена огревног материјала, све је већа употреба дрвета које се набавља при чишћењу, проређивању и сечи авалске и липовачке шуме, мада се дрво највише довози из унутрашњости.

С обзиром на то да има своју железничку станицу, Ресник користи ову погодност за допремање већих количина огрева који се даље дистрибуира мањим стовариштима или препродавцима огрева.

Пре двадесетак или тридесетак година била је редовна пракса организоване набавке огрева преко синдиката, но то је сада све ређе.

Већи део стамбених зграда садашњег насеља прикључен је на интерну топлану у месту. Они који немају везу са топланом греју се индивидуално преко својих котларница или других грејних тела користећи најчешће чврсти огрев (угаљ, дрво…) или струју, а ређе, лож-уље или друге енергенте.

Осветљење

За осветљење у станишту у најдужем периоду и најчешће коришћена је светлост ватре са огњишта или запаљена цепка луча. Током обедовања софру је осветљавала лучара (дрвени стуб са постољем од лима на коме је горео луч). Када није било довољно луча, коришћена је лојаница (лој се ставља у омањи керамички суд са комадићем крпе или труда) и жижак. Прављене су и воштане и лојане свеће, као и свеће тзв. миникерке, али ређе, јер су и лој и восак били скупи, а и није их било у изобиљу. Велики технолошки напредак у развоју осветљења донеле су лампе гасаре, чуче и касније петролејке (лампе са чекрком за вађење фитиља) и фењери. Ретко ко је имао лампе карбидњaчe, набављане од оних који су радили у руднику. У то време гас и со су били главни куповни артикли за свако домаћинство.

Увођење електричне струје половином 20. века потиснуло је у заборав старе изворе осветљења; жижак, лојаница и лампе брзо су заборављени. Данас је потребно само притиснути прекидач и добићемо довољно осветлења на сваком месту. Данас су сви градови, као и главне улице и важнији објекти, и у малим местима, осветљени током читавих ноћи.