Од плетара до модерних кућа

Први облици станишта наших предака били су веома једноставни. У основи су имали само „кров“ над главом који je штитио од кише, ветра, снега и других непогода. Ти објекти су били земунице, лагунице и бурдељи, сибаре, бусаре… Разликовале су се по по облику основе, конструкцији и врсти покривача.

Такве куће су грађене од плетара, облепљене блатом, а покриване бусењем, сламом, трском, кором од дрвета – лубом (корама од липе), шашом, рогозом, сламом или шиндром. Помоћне зграде за чување хране и стоке такође су грађене на примитиван начин.

Период турске владавине на Балкану, у условима сталних немира, буна и ратова, због превеликог страха карактеришу сталне сеобе, пресељења и кретања становништва. Људи су се скривали по шумама не везујући се за стална места пребивања, услед чега су градили привремена и примитивна станишта. По напуштању својих огњишта, бежећи од освајача, наши преци понекад су се враћали, али најчешће сем празног простора ништа друго нису затицали. Како би постигли већи степен изненађења, Турци нису дозвољавали сељацима да имају прозоре који гледају на улицу.

Услед недостатка квалитетније дрвне грађе ретко су у нашем крају грађене брвнаре. Ове куће су квалитетније, имале су и покоји басамак, што значи да су биле одигнуте од земље. Покривене су дрвеним плочама – шиндром.

Тек после тридесетих година деветнаестог века, када се стање средило и претворило у слободан живот, сељаци у Србији почињу да граде боље, лепше и веће куће, као и остале пратеће објекте за домаћинство.

У периоду градње трајнијих станишта од квалитетнијих материјала настају и старија села београдске околине, а међу њима и Ресник. Овакве куће су грађене, пише Риста Николић у књизи „Околина Београда“, све до друге половине 19. века, док се живело по збеговима; заједничким именом звали су их бурдељи. Таквих кућа проф. Николић није нашао кад је овде боравио крајем 19. века.

У нашем крају и околини, где су куће разређеног типа, ствара се нови тип градње, моравска кућа. Од друге половине 19. века на овим просторима куће су грађене од плетаре (коље побијено у земљу, испреплетано прућем и облепљено блатом), или од чатме (називане су још и чатмаре), набоја и ћерпича (непечене цигле) са темељима од камена, са подом од набијене земље, покривене су ћерамидом, биле су ниске и слабо осветљене са малим прозорима и са највише три просторије. Са спољашње и са унутрашње стране лепљене су блатом и кречене гашеним кречом. Ради безбедности и заштите на прозоре су стављани јачи гвоздени шипови-решетке, а са унутрашње стране тешких дрвених врата стављане су јаке гвоздене „пранге“ (резе). Обично су квадратног, ређе правоугаоног облика.

Куће са подрумом јављају се када и чатмаре. Обично су то биле куће са собом за одмор и спавање укућана, гостинском собом која је увек била намештена, а у кући се налазило и отворено огњиште. Просторија у којој се налазило огњиште називана је „кућа“ или „оџаклија“, а из ње се улазило у већу и мању собу. Оџаклија је тако називана по широком оџаку који је водио до изнад куће и са огњиштем у њему. У оџак је човек могао да стане без икаквих сметњи. При горњем крају огњишта постављана је јака и здрава храстова греда о којој су висиле вериге. О вериге су се качили бакрачи и лонци за грејање воде и кување хране. У оџаклији је ваздан горела ватра и у њој је сушена сланина и месо. Увек је била црна и чађава, па се домаћини нису ни трудили да је крече.

Често су, у том периоду, грађене куће које су имале двоја врата, једна наспрам других. Друга врата била су на страни супротно од улице и служила су да, када се појаве Турци, младе жене и девојке могу да се склоне из куће. Неки су говорили да су прва, улазна врата била нешто шира и да се кроз њих уводила млада у кућу, а на друга, ужа, износио се покојник.

У основи је најчешће био простран подрум у којем је чуван кромпир, воће, кисели купус, ракија и др. Прозори су били мали и пресвучени хартијом „пенџерлијом“, а тек почетком 20. века појављује се и стакло на прозорима – џамови, како су их тада звали.

Ретки примери оваквих или барем сличних кућа данас се још могу наћи у Реснику. Већину је порушио зуб времена или људска небрига, али неке још увек одолевају пролазности. Врло карактеристични примери су куће на имању Митића, Николића и Јоксимовића.

Прве куће од тврдог материјала, камена и цигле, покривене црепом (цреп је почео потискивати ћерамиду и пре Првог светског рата) и сточне стаје, почеле су се градити почетком двадесетог века, када се интензивније отварају мајдани и пече креч. Оне су имале и више просторија, лепо су малтерисане, одигнуте су од земље за по три-четири басамка, а и ствари у њима биле су нешто модерније. Неке од карактеристичних кућа из тог периода које се и данас могу видети, користе фамилије Николић, Недељковић, Пауновић…

Занимљиво је напоменути да су подруми ових кућа били добро укопани, грађени од белог тесаног камена, кречњака који не проводи влагу, тако да су увек суви. Зидови подрума су у основи широки више од пола метра; зато су увек зими били топли, изнад нуле, а лети је у њима пријатна хладовина. Била је то важна просторија у свакој кући. Уређењем подрума управљао је кућни домаћин. Био је то старешина домаћинства, а изузетно неки старији члан домаћинства, углавном мушкарац. Ако подрумом управља женска особа, то је знак да жена нема мужа, што је услед ратова и погибија био чест случај. Због своје важности те просторије су увек држане под кључем.

Ту су се, по правилу, скоро увек могле наћи велике каце за кисели купус или за комину док траје врење грожђа или воћа, бурад за вино и ракију, аковчићи од по педесетак литара или већи, а на гредама таванице висили су мерачи количине пића у бурадима, натеге, касније црева за вађење и претакање, други алат и прибор. Бурад су била поређана на храстове греде. Њих и каце су мајстори бачвари склапали у самом подруму. Због своје величине, пошто нису могла да изађу на врата, прање каца и буради стварало је проблеме, па је у том послу учествовало више особа.

Под је био од набијене глине, а касније од печене цигле. Прозори су били врло мали или их није било, па се особље сналазило уз коришћење спољног светла кроз отворена врата или уз помоћ свећа и фењера. Подруми нису кречени.

Веће и боље куће са више светла, верандом и мањом терасом, дугим дуплим двокрилним прозорима из два дела, дрвеним подом и другим погодностима, интензивно су грађене после Другог светског рата. Оваквих кућа данас има много у Реснику; врло лепи примери су куће у фамилијама Милојевић, Живојиновић, Радојичић, Пауновић…

Често су грађене у облику слова „Т“ и „Г“. Градња нових савремених спратних кућа почела је шездесетих година 20. века и оне се истичу својом масивношћу, величином и комфором. Подизане су на високим темељима, са више просторија и прозора. Градили су их у овом крају мајстори печалбари из јужних крајева Србије: Пироћанци, Црнотравци, Лесковчани, Врањанци, Књажевчани…

У дужем периоду у Реснику градили су мајстори из места Стол крај бугарске границе. Најпознатији међу њима био је мајстор Бора са својом екипом, мајстор Чеда звани Лепи Чеда, мајстор Славче и други. Изградили су много кућа у Реснику, а дуго су становали код Раке Миљковића и Лалета и Цујке Митић.

Окућницe и помоћни објекти

У окућници су гајена воћна стабла и сејано нешто поврћа, а испред куће и помало цвећа. Многа дворишта нису имала ограде или су, ако се то може назвати оградама, била ограђена трњем и некултивисаним растињем. Оваквих ограда (као на слици приказаној у поглављу „Биљни свет“) може се наћи још покоји узорак.

Сиромашнија домаћинства су своје авлије ограђивала и шашовином, а када дође зима, користиле су сноп по сноп за ложење, па се пролеће сачека без ограде. Касније, дворишта су била ограђена плотом или тарабом, нешто касније бодљикавом и плетеном жицом. Новије ограде, најчешће металне, затим зидане, полузидане и од готових елемената почињу улепшавати наша дворишта од педесетих година прошлог века. Ограђивању дворишта одувек се посвећивала посебна пажња о чему лепо сведоче следеће фотографије.

Дворишта (авлије) су била прилично велика; у њих су биле смештене, поред куће, све остале помоћне зграде. Било је места и за воћњак и за сењак. Неке су биле величине и до хектара. Улазило се на велику капију (кола и стока), и на малу – чељад. Између добрих суседа био је прелаз који се остављао у тараби.

Имућнија домаћинства су своје велике авлије често делиле на три дела: у првом делу, до пута, био је воћњак, у другом делу дворишта су се, поред куће, налазила „вуруна“ за печење хлеба и другог печења, пушница за сушење меса и сланине, шупа која је служила да се у њој у току лета припрема храна. Око куће се садило цвеће које су неговале девојке и младе. У трећем делу се налазила штала за крупну стоку, свињац, обор, кокошињац, кош за кукуруз, амбар за пшеницу, јечам, зоб, качара за припрему шљива и печење ракије, млекар за справљање млечних производа. У овоме делу налазио се и сењак са сламом, сеном, шашом и осталим потребама за зимску прехрану стоке.

Ближе кући налазио се вајат у којем су млађи спавали, а у близини и дрвљаник на којем су се секла дрва; негде у углу дворишта постављан је нужник. У подрумима су чуване намирнице: брашно, хлеб, производи од млека, маст, вино, ракија и остала зимница. Неки су у подрумима држали крупну стоку. Ђубриште је увек смештано испод штале; ту се ђубре сакупљало од јесени до лета, када се после косидбе пшенице извозило на њиву, растурало по њој и заоравало. Путеви су као и дворишта лети били пуни прашине, а с јесени блата. Пут се још називао и сокак, а тако се називао и сваки пролаз између авлија. Дворишта нису била поплочана; блата је било свуда. Да се блато не би уносило у кућу, испред басамака постојале су струшке, а испред врата крпа за брисање.

За овце су грађене кошаре и појате, сачињене од дебљих кривих дрвета сучељених у врху, покривене дебљим слојем сламе; свиње су држане у оборима уз неку сламу или под кошем и амбаром, ограђеним цепаним или тесаним прошћем, а живина под тремовима или на гранама дрвећа. У зависности од имовног стања, домаћинства су имала већи или мањи број тих објеката који су били или од дрвета или од чатме.

Осим куће и других зградица, нарочито у селима са пространијим атарима, на удаљенијим имањима грађене су штале за стоку и колибе за оне који је опслужују. Како је у то време било много стоке, оваца, коза, говеда и свиња, за њих су градили посебне колибе у близини пашњака и лугова. Ту је стока била на испаши и лети и зими, а чувао ју је чобанин – један од мушкараца у кући; имућније задруге су имале и слуге, па су тамо постојале и посебне зграде „станови“ – колибе за стоку и чобане.

Станови за чобане, пољаке и слуге грађени су од дрвета – плетаре, а имали су обично једну собу, „кућу“ са огњиштем, трем и тор за стоку, све то под једним кровом. Поред чобанина ту је увек боравила по једна жена из куће, која је музла овце, козе и краве, справљала сир, кајмак и масло – то је била „станара“. Она је обично тамо била по недељу дана, па би је затим сменила јетрва.

Поред колиба, обора или тора, зависно од врсте стоке коју је домаћин највише гајио, обавезно су тамо били и керови да би чували стоку од вукова или другог звериња. Око колибе је била и мања башта – повртњак за исхрану чобанина и лица из задруге која су ту боравила и радила, док су проја и друга храна доношени од куће за недељу дана. Јаче и богатије задруге су имале свака свој стан, док су се слабије и сиромашније удруживале и тако на смену чувале стоку.

Намештај и покућство

Од намештаја се у кући могло наћи следеће: синија (трпеза или софра), врло ретко астал, столице са наслоном, долап (сличан данашњем креденцу) окачен о брвна. Седело се у кући на троношцима (мала столица од липовог или јасеновог дрвета), а ручавало се за трпезом, која је била округла и врло ниска (на три ногара). Другог намештаја скоро да и није било у сеоској кући; могао се наћи још и разбој, колевка и девојачки сандук са њеном спремом, или младином, ако је скоро доведена. Кревета није било. У првим деценијама 19. века у кући се спавало поред огњишта, на поду од набијене земље, на асури или дебелој наслази сламе или сена преко које је пребацивана поњава, крпара или шареница од вуне. Покривало се шареницама, конопљом, губером, ређе дебелим вуненим ћилимом или покривачем, те отуда и пословица „Протегни се колико ти је губер дуг“. Јастуци су били пуњени сламом, шашом, ређе вуном, а уколико је неком „ниско испод главе“, подметао се стари гуњ или нека друга хаљина. Свако јутро пошто се устане, домаћица или „редуша“ скупи сламу у један ћошак и прекрије је шареницом где у току хладних зимских дана деца проводе дан. Тек половином 19. века почиње употреба правих кревета једноставније израде. На њима су биле сламарице, платнени и вунени прекривачи. Ти кревети су били веће ширине, намењени за спавање више особа, а тек после Првог великог рата у сеоским кућама почињу да се користе кревети столарске израде, различитих облика и димензија.

У кућама је било покућство – кућне ствари, које су домаћину и укућанима служиле за припремање и печење хлеба, кување јела, спремање хране и остале кућне послове. Покућство је одговарало кући, све је било једноставно, израђено руком домаћина или некога из уже фамилије. Таква градња је настављена и у првој половини 19. века, што је условљено сталним сељењем становништва. Посуђе је било земљано (грнчарија) и дрвено (лонци, шерпе, ђувечи, тањири, заструзи и др.). Кашике су такође биле дрвене, а виљушка се ретко виђала у сеоској кући; само су бакрачи и тепсије били од бакра, док су судови за воду, млеко, вино и ракију такође били од земље или од дрвета или тикве, тзв. врг.

Покућство је садржавало наћве у којима се месио хлеб, погача, проја; лопар за обликовање теста помоћу кога се оно спуштало у црепуљу или сач; оклагију за развијање кора за питу; кукач за жар; лонац за кување варива; калаисан бакрач за кување качамака, цицваре, кромпира, комбоса, млека; тигањ за пржење; вериге на отвореном огњишту на које се вешао бакрач или лонац када се у њему нешто кува; земљане тањире; чутуру или лонче за воду; тестију, бардак, врг, чобању, ђугум, тепсије, заструг; чаброве за сир и кајмак; бачвице, каце за купус; жрвањ за млевење соли; аван или ступу за туцање соли, ораха, паприке и др.

Често је покућство позајмљивано од комшија приликом слава, свадби или неким другим поводом.

Кроз дужи период током 19. века у Реснику и околини се грејало, кувало и пекло на огњишту које је било насред куће са великим и широким оџаком – баџом. Изнад огњишта су висиле вериге са бакрачем у коме се варило млеко (вареника), грејала вода и др. У оџаку су висиле и зими и лети читаве овчије или свињске полутке од убојнице која се ту сушила.

Хлеб је печен на огњишту под црепуљом или сачем.

Одећа и текстил вешани су о чивилуке на зидовима или стављани преко ленке (дрвене гредице). Свечана опрема и други скупоцени предмети: оружје, тапије, накит и новац чувани су у дрвеним сандуцима.

Побољшањем квалитета градње кућа побољшавао се и квалитет покућства. Већ крајем 19. века многа домаћинства су имала више соба. Већа соба је била уредно намештена, са креветима за госте, столовима и клупама око њих. Сламарице и јастуци, раније пуњени сламом или комушином од шаше, у новије време се пуне вуном и перјем, а спава се на чаршавима. У гостинске собе се није смело често улазити, у њима је стајао сандук-шкриња у којем су наше прабабе и бабе држале одећу, ново рухо, ћилиме, платно и друго што је припремљено за празник или свечаност и удају девојака, или ормани и шифоњери, а странице кревета се праве са разним шарама новог, модернијег облика, са више пажње, зависно од тога да ли су намењени млађим или старијим особама. Намештај праве прави мајстори – столари, лепо се обрађује и на њему се изводи дуборез или се цртају разни детаљи у боји.

Разбој на коме су жене током читаве године ткале, такође све више ишчезава са развојем текстилне индустрије, а и добијањем покоје шиваће машине „Сингер“, која је у то време представљала читаво богатство.

Радмила Ђорђевић, девојачко Радојичић, испричала нам је причу о куповини прве шиваће машине.

„Имала сам само 14 година када ми је отац Алекса 1939. године купио шиваћу машину. Човек од кога је купио машину звао се Живан Сингер, претпостављам да му је то био надимак по машинама које је продавао. Свака два месеца је долазио код нас да узме део пара, с обзиром на то да је дао машину на почек, а имао је и обавезу да је прегледа и подмаже. У то време машину је имала Вука Лазаревић, наша рођака, и долазила је да ме подучи како се шије. Мој брат Милорад је пре мене то научио, а онда је и мене подучавао. Из Ресника код нас су долазиле Даница Недељковић Костина, Вука Радојчић, Рускетова мајка и на мојој машини за своју породицу шиле: кошуље, веш, рубиле чаршаве… Машина је нарочито зими била у употреби када у пољу није могло да се ради. При удаји машину сам понела у мираз, а онда ми је чест гост била ујна Љубица Животић којој сам шила чаршаве и спрему за девојке из куће. Јетрва Гина је сву спрему на тој машини сашила за Радину удају.“

Синије су заменили астали око којих су биле постављене дрвене клупе и столице са наслоном или без наслона. Дрвени прибор за јело замењује се металним. Сваки члан породице је имао свој тањир и кашику. Виљушка је такође постала део прибора за јело, као и нож. Судови више нису висили по зиду, они су смештени у креденце. Вода је и даље доношена са извора или бунара, али у кофама и кантама. Укућани и даље пију воду из једног врча или лончета; када дођу гости, служе се чашама.

Мања соба је обично служила за спавање укућана. Соба је загревана шпоретом или вуруном на дрва. Најчешће је коришћен зидани шпорет од цигле, а у понекој породици и тзв. немачки или француски шпорети, постављени на четири високе ноге, а испод којих је држан огрев.

Ново време

Ново време доноси квалитетнију градњу, боље материјале, већи комфор и комодитет. Нове зграде имају више просторија и светла, прозори су велики, а њих са унутрашње стране прекривају виранге и завесе, а са спољашне стране жалузине или ролетне. Улазна врата, а и она између соба, делимично су у стаклу које се прекрива витражницама. Води се рачуна да кућа има велику гостинску собу у којој се славило, свадбовало, а у којој се и кукало – служила је за све обреде.

Данас су куће у Реснику најсавременијих изгледа са више соба, купатила, подрумским просторијама и оставама. Ретко се зида приземна кућа, чешће се зида на два и три, па и више спратова. Има чак и такмичења ко ће саградити већу кућу („макар само за једну циглу“). Према могућности власника, куће се опремају модерним и квалитетним стварима и покућством. Има свакако и оних у којима су опрема и инвентар врло оскудни. Није редак случај у Реснику и околини да домаћини и по неколико година не улазе у неке просторије своје куће, и оне дуги низ година остају потпуно празне и неопремљене. Има Ресничана који вишак соба издају у закуп, а има и оних који их бесплатно дају на коришћење, најчешће својим рођацима или избеглицама из Босне или са Косова и Метохије. У последњих тридесетак година у Реснику је насељено више хиљада домаћинстава, никла су читава насеља, тако да је Ресник значајно променио свој изглед. Овако богатој градњи стамбених и других објеката допринела је и прилично скупа продаја грађевинских плацева у Реснику и ван њега, као и масовни одласци на привремени рад у иностранство.

Године 1970. у Реснику је почело да се гради прво стамбено насеље дуж садашње Подавалске улице (од дела раскрснице са улицом Славка Миљковића) које је завршено око 1975. године. Тада се у Ресник доселило већи број становника из свих крајева тадашње Југославије. Поред Срба било је међу њима и Македонаца, Албанаца, Рома и других. Многи од њих су били запослени у великим фабрикама Раковичког басена. У данашње време ове, прве стамбене зграде, Ресничани називају Старе зграде пошто су већ почетком деведесетих почеле да се граде нове квалитетније стамбене зграде у насељу Авала град. За релативно кратко време никли су читави блокови модерних вишеспратница, чиме је Ресник потпуно изменио свој изглед и од некада претежно сеоског, добио изглед модерног насеља.

Данас се за Ресник може рећи да је то савремено и модерно насеље на вратима Београда. Готово сви његови становници имају квалитетне услове за нормалан живот (градски водовод, телефоне, пошту, школу, здравствене амбуланте, више продавница, градски саобраћај, железницу, уређене улице и тротоаре са осветљењем, канализацију…).

У околним селима и у Реснику урбанизација је однела највећи део старина, а да притом нико од надлежних није предузео мере да се барем нешто из тог времена стави под заштиту и сачува за будуће нараштаје. Уверени смо да ће овај запис, барем у малој мери, подстаћи нашу свест да не треба уништавати све што је старо, већ треба сачувати вредне старе ствари, ако ни због чега другог, оно барем да будући нараштаји једнога дана имају од чега да направе завичајни музеј.