Od pletara do modernih kuća

Prvi oblici staništa naših predaka bili su veoma jednostavni. U osnovi su imali samo „krov“ nad glavom koji je štitio od kiše, vetra, snega i drugih nepogoda. Ti objekti su bili zemunice, lagunice i burdelji, sibare, busare… Razlikovale su se po po obliku osnove, konstrukciji i vrsti pokrivača.

Takve kuće su građene od pletara, oblepljene blatom, a pokrivane busenjem, slamom, trskom, korom od drveta – lubom (korama od lipe), šašom, rogozom, slamom ili šindrom. Pomoćne zgrade za čuvanje hrane i stoke takođe su građene na primitivan način.

Period turske vladavine na Balkanu, u uslovima stalnih nemira, buna i ratova, zbog prevelikog straha karakterišu stalne seobe, preseljenja i kretanja stanovništva. Ljudi su se skrivali po šumama ne vezujući se za stalna mesta prebivanja, usled čega su gradili privremena i primitivna staništa. Po napuštanju svojih ognjišta, bežeći od osvajača, naši preci ponekad su se vraćali, ali najčešće sem praznog prostora ništa drugo nisu zaticali. Kako bi postigli veći stepen iznenađenja, Turci nisu dozvoljavali seljacima da imaju prozore koji gledaju na ulicu.

Usled nedostatka kvalitetnije drvne građe retko su u našem kraju građene brvnare. Ove kuće su kvalitetnije, imale su i pokoji basamak, što znači da su bile odignute od zemlje. Pokrivene su drvenim pločama – šindrom.

Tek posle tridesetih godina devetnaestog veka, kada se stanje sredilo i pretvorilo u slobodan život, seljaci u Srbiji počinju da grade bolje, lepše i veće kuće, kao i ostale prateće objekte za domaćinstvo.

U periodu gradnje trajnijih staništa od kvalitetnijih materijala nastaju i starija sela beogradske okoline, a među njima i Resnik. Ovakve kuće su građene, piše Rista Nikolić u knjizi „Okolina Beograda“, sve do druge polovine 19. veka, dok se živelo po zbegovima; zajedničkim imenom zvali su ih burdelji. Takvih kuća prof. Nikolić nije našao kad je ovde boravio krajem 19. veka.

U našem kraju i okolini, gde su kuće razređenog tipa, stvara se novi tip gradnje, moravska kuća. Od druge polovine 19. veka na ovim prostorima kuće su građene od pletare (kolje pobijeno u zemlju, isprepletano prućem i oblepljeno blatom), ili od čatme (nazivane su još i čatmare), naboja i ćerpiča (nepečene cigle) sa temeljima od kamena, sa podom od nabijene zemlje, pokrivene su ćeramidom, bile su niske i slabo osvetljene sa malim prozorima i sa najviše tri prostorije. Sa spoljašnje i sa unutrašnje strane lepljene su blatom i krečene gašenim krečom. Radi bezbednosti i zaštite na prozore su stavljani jači gvozdeni šipovi-rešetke, a sa unutrašnje strane teških drvenih vrata stavljane su jake gvozdene „prange“ (reze). Obično su kvadratnog, ređe pravougaonog oblika.

Kuće sa podrumom javljaju se kada i čatmare. Obično su to bile kuće sa sobom za odmor i spavanje ukućana, gostinskom sobom koja je uvek bila nameštena, a u kući se nalazilo i otvoreno ognjište. Prostorija u kojoj se nalazilo ognjište nazivana je „kuća“ ili „odžaklija“, a iz nje se ulazilo u veću i manju sobu. Odžaklija je tako nazivana po širokom odžaku koji je vodio do iznad kuće i sa ognjištem u njemu. U odžak je čovek mogao da stane bez ikakvih smetnji. Pri gornjem kraju ognjišta postavljana je jaka i zdrava hrastova greda o kojoj su visile verige. O verige su se kačili bakrači i lonci za grejanje vode i kuvanje hrane. U odžakliji je vazdan gorela vatra i u njoj je sušena slanina i meso. Uvek je bila crna i čađava, pa se domaćini nisu ni trudili da je kreče.

Često su, u tom periodu, građene kuće koje su imale dvoja vrata, jedna naspram drugih. Druga vrata bila su na strani suprotno od ulice i služila su da, kada se pojave Turci, mlade žene i devojke mogu da se sklone iz kuće. Neki su govorili da su prva, ulazna vrata bila nešto šira i da se kroz njih uvodila mlada u kuću, a na druga, uža, iznosio se pokojnik.

U osnovi je najčešće bio prostran podrum u kojem je čuvan krompir, voće, kiseli kupus, rakija i dr. Prozori su bili mali i presvučeni hartijom „pendžerlijom“, a tek početkom 20. veka pojavljuje se i staklo na prozorima – džamovi, kako su ih tada zvali.

Retki primeri ovakvih ili barem sličnih kuća danas se još mogu naći u Resniku. Većinu je porušio zub vremena ili ljudska nebriga, ali neke još uvek odolevaju prolaznosti. Vrlo karakteristični primeri su kuće na imanju Mitića, Nikolića i Joksimovića.

Prve kuće od tvrdog materijala, kamena i cigle, pokrivene crepom (crep je počeo potiskivati ćeramidu i pre Prvog svetskog rata) i stočne staje, počele su se graditi početkom dvadesetog veka, kada se intenzivnije otvaraju majdani i peče kreč. One su imale i više prostorija, lepo su malterisane, odignute su od zemlje za po tri-četiri basamka, a i stvari u njima bile su nešto modernije. Neke od karakterističnih kuća iz tog perioda koje se i danas mogu videti, koriste familije Nikolić, Nedeljković, Paunović…

Zanimljivo je napomenuti da su podrumi ovih kuća bili dobro ukopani, građeni od belog tesanog kamena, krečnjaka koji ne provodi vlagu, tako da su uvek suvi. Zidovi podruma su u osnovi široki više od pola metra; zato su uvek zimi bili topli, iznad nule, a leti je u njima prijatna hladovina. Bila je to važna prostorija u svakoj kući. Uređenjem podruma upravljao je kućni domaćin. Bio je to starešina domaćinstva, a izuzetno neki stariji član domaćinstva, uglavnom muškarac. Ako podrumom upravlja ženska osoba, to je znak da žena nema muža, što je usled ratova i pogibija bio čest slučaj. Zbog svoje važnosti te prostorije su uvek držane pod ključem.

Tu su se, po pravilu, skoro uvek mogle naći velike kace za kiseli kupus ili za kominu dok traje vrenje grožđa ili voća, burad za vino i rakiju, akovčići od po pedesetak litara ili veći, a na gredama tavanice visili su merači količine pića u buradima, natege, kasnije creva za vađenje i pretakanje, drugi alat i pribor. Burad su bila poređana na hrastove grede. Njih i kace su majstori bačvari sklapali u samom podrumu. Zbog svoje veličine, pošto nisu mogla da izađu na vrata, pranje kaca i buradi stvaralo je probleme, pa je u tom poslu učestvovalo više osoba.

Pod je bio od nabijene gline, a kasnije od pečene cigle. Prozori su bili vrlo mali ili ih nije bilo, pa se osoblje snalazilo uz korišćenje spoljnog svetla kroz otvorena vrata ili uz pomoć sveća i fenjera. Podrumi nisu krečeni.

Veće i bolje kuće sa više svetla, verandom i manjom terasom, dugim duplim dvokrilnim prozorima iz dva dela, drvenim podom i drugim pogodnostima, intenzivno su građene posle Drugog svetskog rata. Ovakvih kuća danas ima mnogo u Resniku; vrlo lepi primeri su kuće u familijama Milojević, Živojinović, Radojičić, Paunović…

Često su građene u obliku slova „T“ i „G“. Gradnja novih savremenih spratnih kuća počela je šezdesetih godina 20. veka i one se ističu svojom masivnošću, veličinom i komforom. Podizane su na visokim temeljima, sa više prostorija i prozora. Gradili su ih u ovom kraju majstori pečalbari iz južnih krajeva Srbije: Piroćanci, Crnotravci, Leskovčani, Vranjanci, Knjaževčani…

U dužem periodu u Resniku gradili su majstori iz mesta Stol kraj bugarske granice. Najpoznatiji među njima bio je majstor Bora sa svojom ekipom, majstor Čeda zvani Lepi Čeda, majstor Slavče i drugi. Izgradili su mnogo kuća u Resniku, a dugo su stanovali kod Rake Miljkovića i Laleta i Cujke Mitić.

Okućnice i pomoćni objekti

U okućnici su gajena voćna stabla i sejano nešto povrća, a ispred kuće i pomalo cveća. Mnoga dvorišta nisu imala ograde ili su, ako se to može nazvati ogradama, bila ograđena trnjem i nekultivisanim rastinjem. Ovakvih ograda (kao na slici prikazanoj u poglavlju „Biljni svet“) može se naći još pokoji uzorak.

Siromašnija domaćinstva su svoje avlije ograđivala i šašovinom, a kada dođe zima, koristile su snop po snop za loženje, pa se proleće sačeka bez ograde. Kasnije, dvorišta su bila ograđena plotom ili tarabom, nešto kasnije bodljikavom i pletenom žicom. Novije ograde, najčešće metalne, zatim zidane, poluzidane i od gotovih elemenata počinju ulepšavati naša dvorišta od pedesetih godina prošlog veka. Ograđivanju dvorišta oduvek se posvećivala posebna pažnja o čemu lepo svedoče sledeće fotografije.

Dvorišta (avlije) su bila prilično velika; u njih su bile smeštene, pored kuće, sve ostale pomoćne zgrade. Bilo je mesta i za voćnjak i za senjak. Neke su bile veličine i do hektara. Ulazilo se na veliku kapiju (kola i stoka), i na malu – čeljad. Između dobrih suseda bio je prelaz koji se ostavljao u tarabi.

Imućnija domaćinstva su svoje velike avlije često delile na tri dela: u prvom delu, do puta, bio je voćnjak, u drugom delu dvorišta su se, pored kuće, nalazila „vuruna“ za pečenje hleba i drugog pečenja, pušnica za sušenje mesa i slanine, šupa koja je služila da se u njoj u toku leta priprema hrana. Oko kuće se sadilo cveće koje su negovale devojke i mlade. U trećem delu se nalazila štala za krupnu stoku, svinjac, obor, kokošinjac, koš za kukuruz, ambar za pšenicu, ječam, zob, kačara za pripremu šljiva i pečenje rakije, mlekar za spravljanje mlečnih proizvoda. U ovome delu nalazio se i senjak sa slamom, senom, šašom i ostalim potrebama za zimsku prehranu stoke.

Bliže kući nalazio se vajat u kojem su mlađi spavali, a u blizini i drvljanik na kojem su se sekla drva; negde u uglu dvorišta postavljan je nužnik. U podrumima su čuvane namirnice: brašno, hleb, proizvodi od mleka, mast, vino, rakija i ostala zimnica. Neki su u podrumima držali krupnu stoku. Đubrište je uvek smeštano ispod štale; tu se đubre sakupljalo od jeseni do leta, kada se posle kosidbe pšenice izvozilo na njivu, rasturalo po njoj i zaoravalo. Putevi su kao i dvorišta leti bili puni prašine, a s jeseni blata. Put se još nazivao i sokak, a tako se nazivao i svaki prolaz između avlija. Dvorišta nisu bila popločana; blata je bilo svuda. Da se blato ne bi unosilo u kuću, ispred basamaka postojale su struške, a ispred vrata krpa za brisanje.

Za ovce su građene košare i pojate, sačinjene od debljih krivih drveta sučeljenih u vrhu, pokrivene debljim slojem slame; svinje su držane u oborima uz neku slamu ili pod košem i ambarom, ograđenim cepanim ili tesanim prošćem, a živina pod tremovima ili na granama drveća. U zavisnosti od imovnog stanja, domaćinstva su imala veći ili manji broj tih objekata koji su bili ili od drveta ili od čatme.

Osim kuće i drugih zgradica, naročito u selima sa prostranijim atarima, na udaljenijim imanjima građene su štale za stoku i kolibe za one koji je opslužuju. Kako je u to vreme bilo mnogo stoke, ovaca, koza, goveda i svinja, za njih su gradili posebne kolibe u blizini pašnjaka i lugova. Tu je stoka bila na ispaši i leti i zimi, a čuvao ju je čobanin – jedan od muškaraca u kući; imućnije zadruge su imale i sluge, pa su tamo postojale i posebne zgrade „stanovi“ – kolibe za stoku i čobane.

Stanovi za čobane, poljake i sluge građeni su od drveta – pletare, a imali su obično jednu sobu, „kuću“ sa ognjištem, trem i tor za stoku, sve to pod jednim krovom. Pored čobanina tu je uvek boravila po jedna žena iz kuće, koja je muzla ovce, koze i krave, spravljala sir, kajmak i maslo – to je bila „stanara“. Ona je obično tamo bila po nedelju dana, pa bi je zatim smenila jetrva.

Pored koliba, obora ili tora, zavisno od vrste stoke koju je domaćin najviše gajio, obavezno su tamo bili i kerovi da bi čuvali stoku od vukova ili drugog zverinja. Oko kolibe je bila i manja bašta – povrtnjak za ishranu čobanina i lica iz zadruge koja su tu boravila i radila, dok su proja i druga hrana donošeni od kuće za nedelju dana. Jače i bogatije zadruge su imale svaka svoj stan, dok su se slabije i siromašnije udruživale i tako na smenu čuvale stoku.

Nameštaj i pokućstvo

Od nameštaja se u kući moglo naći sledeće: sinija (trpeza ili sofra), vrlo retko astal, stolice sa naslonom, dolap (sličan današnjem kredencu) okačen o brvna. Sedelo se u kući na tronošcima (mala stolica od lipovog ili jasenovog drveta), a ručavalo se za trpezom, koja je bila okrugla i vrlo niska (na tri nogara). Drugog nameštaja skoro da i nije bilo u seoskoj kući; mogao se naći još i razboj, kolevka i devojački sanduk sa njenom spremom, ili mladinom, ako je skoro dovedena. Kreveta nije bilo. U prvim decenijama 19. veka u kući se spavalo pored ognjišta, na podu od nabijene zemlje, na asuri ili debeloj naslazi slame ili sena preko koje je prebacivana ponjava, krpara ili šarenica od vune. Pokrivalo se šarenicama, konopljom, guberom, ređe debelim vunenim ćilimom ili pokrivačem, te otuda i poslovica „Protegni se koliko ti je guber dug“. Jastuci su bili punjeni slamom, šašom, ređe vunom, a ukoliko je nekom „nisko ispod glave“, podmetao se stari gunj ili neka druga haljina. Svako jutro pošto se ustane, domaćica ili „reduša“ skupi slamu u jedan ćošak i prekrije je šarenicom gde u toku hladnih zimskih dana deca provode dan. Tek polovinom 19. veka počinje upotreba pravih kreveta jednostavnije izrade. Na njima su bile slamarice, platneni i vuneni prekrivači. Ti kreveti su bili veće širine, namenjeni za spavanje više osoba, a tek posle Prvog velikog rata u seoskim kućama počinju da se koriste kreveti stolarske izrade, različitih oblika i dimenzija.

U kućama je bilo pokućstvo – kućne stvari, koje su domaćinu i ukućanima služile za pripremanje i pečenje hleba, kuvanje jela, spremanje hrane i ostale kućne poslove. Pokućstvo je odgovaralo kući, sve je bilo jednostavno, izrađeno rukom domaćina ili nekoga iz uže familije. Takva gradnja je nastavljena i u prvoj polovini 19. veka, što je uslovljeno stalnim seljenjem stanovništva. Posuđe je bilo zemljano (grnčarija) i drveno (lonci, šerpe, đuveči, tanjiri, zastruzi i dr.). Kašike su takođe bile drvene, a viljuška se retko viđala u seoskoj kući; samo su bakrači i tepsije bili od bakra, dok su sudovi za vodu, mleko, vino i rakiju takođe bili od zemlje ili od drveta ili tikve, tzv. vrg.

Pokućstvo je sadržavalo naćve u kojima se mesio hleb, pogača, proja; lopar za oblikovanje testa pomoću koga se ono spuštalo u crepulju ili sač; oklagiju za razvijanje kora za pitu; kukač za žar; lonac za kuvanje variva; kalaisan bakrač za kuvanje kačamaka, cicvare, krompira, kombosa, mleka; tiganj za prženje; verige na otvorenom ognjištu na koje se vešao bakrač ili lonac kada se u njemu nešto kuva; zemljane tanjire; čuturu ili lonče za vodu; testiju, bardak, vrg, čobanju, đugum, tepsije, zastrug; čabrove za sir i kajmak; bačvice, kace za kupus; žrvanj za mlevenje soli; avan ili stupu za tucanje soli, oraha, paprike i dr.

Često je pokućstvo pozajmljivano od komšija prilikom slava, svadbi ili nekim drugim povodom.

Kroz duži period tokom 19. veka u Resniku i okolini se grejalo, kuvalo i peklo na ognjištu koje je bilo nasred kuće sa velikim i širokim odžakom – badžom. Iznad ognjišta su visile verige sa bakračem u kome se varilo mleko (varenika), grejala voda i dr. U odžaku su visile i zimi i leti čitave ovčije ili svinjske polutke od ubojnice koja se tu sušila.

Hleb je pečen na ognjištu pod crepuljom ili sačem.

Odeća i tekstil vešani su o čiviluke na zidovima ili stavljani preko lenke (drvene gredice). Svečana oprema i drugi skupoceni predmeti: oružje, tapije, nakit i novac čuvani su u drvenim sanducima.

Poboljšanjem kvaliteta gradnje kuća poboljšavao se i kvalitet pokućstva. Već krajem 19. veka mnoga domaćinstva su imala više soba. Veća soba je bila uredno nameštena, sa krevetima za goste, stolovima i klupama oko njih. Slamarice i jastuci, ranije punjeni slamom ili komušinom od šaše, u novije vreme se pune vunom i perjem, a spava se na čaršavima. U gostinske sobe se nije smelo često ulaziti, u njima je stajao sanduk-škrinja u kojem su naše prababe i babe držale odeću, novo ruho, ćilime, platno i drugo što je pripremljeno za praznik ili svečanost i udaju devojaka, ili ormani i šifonjeri, a stranice kreveta se prave sa raznim šarama novog, modernijeg oblika, sa više pažnje, zavisno od toga da li su namenjeni mlađim ili starijim osobama. Nameštaj prave pravi majstori – stolari, lepo se obrađuje i na njemu se izvodi duborez ili se crtaju razni detalji u boji.

Razboj na kome su žene tokom čitave godine tkale, takođe sve više iščezava sa razvojem tekstilne industrije, a i dobijanjem pokoje šivaće mašine „Singer“, koja je u to vreme predstavljala čitavo bogatstvo.

Radmila Đorđević, devojačko Radojičić, ispričala nam je priču o kupovini prve šivaće mašine.

„Imala sam samo 14 godina kada mi je otac Aleksa 1939. godine kupio šivaću mašinu. Čovek od koga je kupio mašinu zvao se Živan Singer, pretpostavljam da mu je to bio nadimak po mašinama koje je prodavao. Svaka dva meseca je dolazio kod nas da uzme deo para, s obzirom na to da je dao mašinu na poček, a imao je i obavezu da je pregleda i podmaže. U to vreme mašinu je imala Vuka Lazarević, naša rođaka, i dolazila je da me poduči kako se šije. Moj brat Milorad je pre mene to naučio, a onda je i mene podučavao. Iz Resnika kod nas su dolazile Danica Nedeljković Kostina, Vuka Radojčić, Rusketova majka i na mojoj mašini za svoju porodicu šile: košulje, veš, rubile čaršave… Mašina je naročito zimi bila u upotrebi kada u polju nije moglo da se radi. Pri udaji mašinu sam ponela u miraz, a onda mi je čest gost bila ujna Ljubica Životić kojoj sam šila čaršave i spremu za devojke iz kuće. Jetrva Gina je svu spremu na toj mašini sašila za Radinu udaju.“

Sinije su zamenili astali oko kojih su bile postavljene drvene klupe i stolice sa naslonom ili bez naslona. Drveni pribor za jelo zamenjuje se metalnim. Svaki član porodice je imao svoj tanjir i kašiku. Viljuška je takođe postala deo pribora za jelo, kao i nož. Sudovi više nisu visili po zidu, oni su smešteni u kredence. Voda je i dalje donošena sa izvora ili bunara, ali u kofama i kantama. Ukućani i dalje piju vodu iz jednog vrča ili lončeta; kada dođu gosti, služe se čašama.

Manja soba je obično služila za spavanje ukućana. Soba je zagrevana šporetom ili vurunom na drva. Najčešće je korišćen zidani šporet od cigle, a u ponekoj porodici i tzv. nemački ili francuski šporeti, postavljeni na četiri visoke noge, a ispod kojih je držan ogrev.

Novo vreme

Novo vreme donosi kvalitetniju gradnju, bolje materijale, veći komfor i komoditet. Nove zgrade imaju više prostorija i svetla, prozori su veliki, a njih sa unutrašnje strane prekrivaju virange i zavese, a sa spoljašne strane žaluzine ili roletne. Ulazna vrata, a i ona između soba, delimično su u staklu koje se prekriva vitražnicama. Vodi se računa da kuća ima veliku gostinsku sobu u kojoj se slavilo, svadbovalo, a u kojoj se i kukalo – služila je za sve obrede.

Danas su kuće u Resniku najsavremenijih izgleda sa više soba, kupatila, podrumskim prostorijama i ostavama. Retko se zida prizemna kuća, češće se zida na dva i tri, pa i više spratova. Ima čak i takmičenja ko će sagraditi veću kuću („makar samo za jednu ciglu“). Prema mogućnosti vlasnika, kuće se opremaju modernim i kvalitetnim stvarima i pokućstvom. Ima svakako i onih u kojima su oprema i inventar vrlo oskudni. Nije redak slučaj u Resniku i okolini da domaćini i po nekoliko godina ne ulaze u neke prostorije svoje kuće, i one dugi niz godina ostaju potpuno prazne i neopremljene. Ima Resničana koji višak soba izdaju u zakup, a ima i onih koji ih besplatno daju na korišćenje, najčešće svojim rođacima ili izbeglicama iz Bosne ili sa Kosova i Metohije. U poslednjih tridesetak godina u Resniku je naseljeno više hiljada domaćinstava, nikla su čitava naselja, tako da je Resnik značajno promenio svoj izgled. Ovako bogatoj gradnji stambenih i drugih objekata doprinela je i prilično skupa prodaja građevinskih placeva u Resniku i van njega, kao i masovni odlasci na privremeni rad u inostranstvo.

Godine 1970. u Resniku je počelo da se gradi prvo stambeno naselje duž sadašnje Podavalske ulice (od dela raskrsnice sa ulicom Slavka Miljkovića) koje je završeno oko 1975. godine. Tada se u Resnik doselilo veći broj stanovnika iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije. Pored Srba bilo je među njima i Makedonaca, Albanaca, Roma i drugih. Mnogi od njih su bili zaposleni u velikim fabrikama Rakovičkog basena. U današnje vreme ove, prve stambene zgrade, Resničani nazivaju Stare zgrade pošto su već početkom devedesetih počele da se grade nove kvalitetnije stambene zgrade u naselju Avala grad. Za relativno kratko vreme nikli su čitavi blokovi modernih višespratnica, čime je Resnik potpuno izmenio svoj izgled i od nekada pretežno seoskog, dobio izgled modernog naselja.

Danas se za Resnik može reći da je to savremeno i moderno naselje na vratima Beograda. Gotovo svi njegovi stanovnici imaju kvalitetne uslove za normalan život (gradski vodovod, telefone, poštu, školu, zdravstvene ambulante, više prodavnica, gradski saobraćaj, železnicu, uređene ulice i trotoare sa osvetljenjem, kanalizaciju…).

U okolnim selima i u Resniku urbanizacija je odnela najveći deo starina, a da pritom niko od nadležnih nije preduzeo mere da se barem nešto iz tog vremena stavi pod zaštitu i sačuva za buduće naraštaje. Uvereni smo da će ovaj zapis, barem u maloj meri, podstaći našu svest da ne treba uništavati sve što je staro, već treba sačuvati vredne stare stvari, ako ni zbog čega drugog, ono barem da budući naraštaji jednoga dana imaju od čega da naprave zavičajni muzej.