У овој целини описан је Врачарски срез и села која њему припадају, а граниче са Ресником. Опис се односи на период друге половине 19. века, време пре више од стотину и педесет година, користећи записе Алимпија В. Богића, ондашњег писара Врачарског среза. Богић није крио да је све то бележио управо за неког будућег читаоца. Ево, око 150 година после његовог истраживања, ове 2013. године, када се интензивније ради на Хроници Ресника, врло пажљиво и са пуно интересовања сазнајемо и долазимо до мноштва значајних података и других записа о условима живота и рада наших предака, верујемо, посебно занимљивим многим читаоцима ове Хронике.

Ресник је, као општина, деобом Округа београдског 1856. г. припао Срезу врачарском. Седиште среза било је у Тиршовој бр. 1 и у том срезу остаће до 1. септембра 1959. У истој години формирана је Општина Чукарица којој је и Ресник припадао, да би 1974. Ресник припао новоформираној Општини Раковица. Кроз све те периоде реснички атар се граничио са селима: Пиносавом, Рушњем, Кнежевцем, Кијевом, Бањицом, Јајинцима и селом Раковица. И данас је реснички атар у готово истим границама као и пре више од века и по, када је А.В. Богић, сакупљао грађу за своју књигу „Опис Врачарског среза“. Време је, међутим, учинило своје, те сва ова места врло мало подсећају на села како их је описао Богић. Нека од тих насеља потпуно су спојена са инфраструктуром суседа, тако да практично и не постоје у границама некадашњих атара. Најочигледнији примери су Кнежевац, Жарково и Бањица који су се потпуно утопили у окружење да практично и немају некадашње границе, док је Ресник толико променио своју физиономију да су сада у атару Ресника већи његови поједини делови: Сунчани Брег, Делови, Брестови, Патин Мајдан, него што је био насељени део села у време описа Врачарског среза.

У свом изворном казивању Богић овако описује Врачарски срез и села у окружењу ресничког атара:

Врачарски срез

„Врачарски Срез, прозван по Врачару, постао је 1856. године кад је по највишем рјешењу од 2. јула В. No 922. подијељено друкчије на срезове биоградско окружје; установљен је за олакшицу људма из села што су близу Биограда, и ради бољег надгледања и веће сигурности која треба овуда; а састављен је из села која су узета: 17 из пређашњега подунавског, а садашњег грочанског среза, и то ова: Бели Поток, Велики Мокри Луг, Велико Село, Винча, Вишњица, Јајинци, Калуђерица, Кумодраж, Лештани, Мали Мокри Луг, Миријево, Пиносава, Раковица, Ресник, Рушањ и Сланци; и 4 из среза посавскога: Жарково, Железник, Кнежевац и Остружница, али је ово пошљедње одузето и опет додато посавскоме срезу 1861. године по највишем рјешењу од 14. марта В. No 567.

Канцеларија је овога среза на двоје: онај крај пошав Дунаву зове се Подунавље, а за овај крај више Саве каже се Посавље.

Границе су пак томе срезу: од истока атари села Болеча и Ритопека из грочанскога среза на 3 сахата од Биограда; од запада Сава до атара села Остружнице у посавскоме срезу на 2 сахата; од југа Авала и атари села Зуца и Рипња из грочанског среза на 3 сахата, и од сјевера Дунав и атар вароши Биограда. Око свега атара могао би човјек обићи за 20 сахата, а идући из села у село крајем среза могао би стићи за 12 сахата.

У овоме срезу има 20 села. Општина 12, које се зову: белопоточка, ресничка, великосеоска, винчанска, вишњичка, жарковачка, железничка, јајиначка, кумодрашка, мокролушка, рушањска и сланачка; и гледај сваку на своје име.

Кућа појединих људи 1404 које су махом од слабе грађе и скоро у свакој има соба, а у ђекојим и више; општинскијех 14, које су такође слабе и државна једна у којој је вишњички ђумрук.

Душа: мушкијех 4.844, а женскијех 4.549, свега 9.393, међу којима има порескијех глава 1.741.

Народне војске један батаљон који се зове врачарски.

Цркве 4, које се зову: великосеоска, винчанска, вишњичка и миријевска и један манастир (Раковица), а свештеника 7, попова 5 и 2 калуђера.

Школа 6, од којијех су 4 уз поменуте цркве, и тако се исто зову, а друге су двије: једна железничка (споредна), а друга мокролушка, па и њих гледај сваку на своје име; а ђака свега 178.

Механа 24 и скоро су све од слабе грађе и иначе су појединијех људи, и у некијем селима има по двије а у другијем по једна, само у селима: Калуђерици, Лештанима и Рушњу нема за сад механа.

Ђумрук један у селу Вишњици.

Другијех разнијех мјеста и вода са именима готово 800 која су описана и стављена ђе треба по азбучноме реду.

Путови су: с источне стране цариградски, на западној шабачки и на јужној крагујевачки; и сва три почињу од Биограда.

Земља је више бреговита него равна, али нема ни великијех брда ни равница, него су час мали брежуљци као кућице, а час између њих мале равнице као рупе. Највећа је планина у Посављу Авала а највеће је брдо Липовица, а у Подунављу Бајдина и Забрани у атарима села Калуђерице и Лештана. Шуме има највише по крајевима среза и махом је грмова, букова и липова, а роди највише грмова. Равнице су највеће у Посављу Макиш поред Саве, а у Подунављу Чекије код винчанске цркве и равница поред Дунава у атару Великог Села и Винче.

Утрине (чисте, али неурађене земље) нема много. Земља се више оре и копа него коси. Најбоље су њиве између брда, а ливаде око вода: Дунава и Саве. Најпитомија је трава око ријеке Топчидера.

Воде има доста за пиће, али великијех ријека и потока нема; зато не могу да мељу воденице, него на више мјеста имају људи суваче, те мељу. Највећа је ријека у Посављу Топчидер, а у Подунављу Болеч.

Винограда има доста и најбољи буду у Подунављу у селима: Винчи, Великом Селу и Сланцима, а у Посављу у Белом Потоку и Рушњу.

Од жита се највише сије кукуруз и пшеница и то најбоље роди, а једе се подједнако и пшеничан и кукурузни хљеб.

Од стоке највише има оваца, а у Посављу има и свиња.

О свиленијем бубама раде још отприје у селима: Белом Потоку, Кумодражу, Миријеву (највише), Вишњици, Сланцима, Великом Селу и Винчи, а сад почињу и у другијем. Из Посавља највише се догоне у Биоград на продају дрва, јер на овоме крају има више шуме; а у Подунављу опет раде и доносе у Биоград, те продају поврће, као: лук, купус и другу зелен, јер имају добријех мјеста за то.

Људи у овоме срезу обично раде тежачке послове, а науци, занатима и умјештвима слабо су се одавали; зато их врло мало има писменијех и од заната, а то би све с мало муке и трошка могли добити кад им је овако близу (штоно ријек прет кућом) Биоград ђе се много којешта може научити. Него сад су с напретком времена почели и они у овоме да напредују не истина најбоље, али свакојако тако да их не треба много кудити.

Најстарија су села: Винча, Вишњица, Железник, Кумодраж, Ресник и Рушањ, а друга постала су доцније, кад су се људи овђе доселили бјегајући од турскога зулума и тражећи, ђе је боље и сигурније за живот и имање.

Ресник, село у Посављу више манастира Раковице у пристранку, 3 сахата од Биограда. Мјеста ђе су куће, има за 100 дана орања. У овоме селу има: 69 кућа од приличне грађе, 98 порескијех глава, а душа: мушкијех 231 и женскијех 265; ту је општински суд и само oво село чини општину, имају усред села двије приватне механе од слабе грађе. Ово село спада у нурију манастира Раковице, а у народној војсци у бјелопоточку чету; школе пак нити има нити ово село којој школи припада.

Границе су атару: од истока Иве до атара села Раковице и Пиносаве, од запада Пландиште до атара села Кнежевца и Рушња, од југа Бабин гроб до атара села Рушња, а од сјевера Стражевица до атара села Кнежевца и забран манастира Раковице.

Цио атар може се обићи за 2 1⁄2 сахата, а у њему има мјеста и вода са именима 56, која се зову: Арап-Чаир, Аџијини брестови, Бабин гроб, Брана, Брестови, Велика алуга, Говедарска пољана, Голи брег, Граб, Дедини бунари, Делови, Дубока јаруга, Дубоки пут, Ђурин чот, Ждралова бара, Зелењак, Јелезовац, Јелисијин брод, Кадијин Поток, Каменац, Клен, Клик, Кошњичиште, Кључеви, Кречане, Ладна вода, Лучине, Лубњача, Мандрине, Маријине пуре, Милијина крчевина, Миркова бара, Орловац, Падалиште, Паригуз, Парлози, Пашине њиве, Пашин Бунар, Пландиште, Под Авала, Поточићи (на два мјеста), Радушња, Раковички поток, Раскрснице, Рибник, Рушањски поток, Сикиљевац, Синђин гроб, Совина рупа, Стрмоглавнице, Стражевица, Старчева вода, Тодорова јаруга, Трске и Цигањске њиве.

Путови су: један на манастир Раковицу па преко Топчидера у Биоград, други у Рушањ, трећи у Пиносаву, четврти у Јајинце и Раковицу, пети у Бели Поток, а шести у село Кнежевац.

Ресничани највише славе Никољдан, Аранђеловдан и Јовањдан; преслављају други дан Васкрса, а крста носе у суботу пред Петрове покладе.

Гранична села са Ресником

Бањица, село у Посављу испод крагујевачког пута у једном потоку више Топчидера на један сахат од Београда.

Мјесто ђе су куће, изнијеће на 30 дана орања.

У овоме селу има: 30 кућа које су од слабе грађе, порескијех глава 28, а душа: мушкијех 63 и женскијех 73, свега 136; оно потпада под јајиначку општину; спада у нурију манастира Раковице, а у народној војсци у белопоточку чету; школа пак ни једној не припада, нити има каквог писменог човјека, а механу има у својем атару на Бањичком Брду.

Сав атар могао би се наоколо обићи за један сахат; а у њему има четрнаест извора. Бањичани највише славе Никољдан, преслављају Павловдан, а крста носе на Тројичиндан.

Кијево, мјесто у атару села Кнежевца на источној страни, ораћа земља за 200 дана; има извор, који је за два прста јак, а добар за пиће и никад не пресушује, вода с њега утјече у поток, који туда иде из села Рушња, па се слива у ријеку Топчидер, која је испод овога мјеста. Ту има једна кућа зидана, која је сад заједно са земљом г. Светозара Ненадовића, управитеља апсанског у Топчидеру. Кажу да је овђе најприје било село са 12 кућа кад су се садашњи Кнежевчани доселили, па се доцније премјестило на садашње мјесто Кнежевац.

Кнежевац (Кнежевца), село у Посављу у једном потоку на 1 1⁄2 сахат од Биограда. Мјесто ђе су куће заузима у дужину 1000, а у ширину 500 хвата.

У овоме селу има: 47 кућа које су од слабе грађе; 48 порескијех глава и душа: мушкијех 116, а женскијех 115; потпада под жарковачку општину; има у сред села двије механе: једна приватна, а једна општинска, обје су од слабе грађе.

Овоме селу попују калуђери из манастира Раковице, а у народној војсци спада у жарковачку чету; школи пак ни једној не припада нити ко даје ђецу на књигу.

Цио атар може се обићи наоколо за 3 сахата, а у њему има четрдесетпет мјеста и вода са именима.

Кнежевчани славе највише Никољдан, Јовањдан и Ђурђевдан, преслављају св. Тому ујесен, а крста носе о Аранђелову дану.

Пиносава, село у Посављу испод Авале на узвишеној равници, 3 сахата од Биограда. Оно мјесто ђе су куће изнијеће на 70 дана орања и горњи му се крај зове Табориште, јер је близу мјеста тог имена.

У овоме селу има: 56 кућа, које су од слабе грађе; порескијех глава 78, а душа: 176 мушкијех и 188 женскијех, свега 364; чини општину са селом Рушњем; приватну механу од слабе грађе има усред села.

У народној војски потпада под бјелопоточку чету, а школи ни једној не припада, нити одавдје ко у школу иде нити има какав писмен човјек овђе.

Око цијелог атара могло би се обићи за 2 1⁄2 сахата; а у њему има тридесет вода са именима.

Пиносавци највише славе Јовањдан (зими), Никољдан и Стевањдан; преслављају Марковдан (по Ђурђеву дне), а крста носе у четвртак по Тројицама.

Раковица село, у Посављу ниже крагујевачког пута у потоку, два сахата од Биограда. Мјесто ђе су куће изнијеће у дужину 600, а у ширину 450 хвата. У овоме селу има: 25 кућа, које су од слабе грађе, 27 порескијех глава, а душа: мушкијех 72, а женскијех 61; оно потпада под јајиначку општину; попују му калуђери из манастира Раковице, а у народној војсци долази у бјелопоточку чету; има механу, која се зове Раковичка, а школе нема нити којој другој школи припада, нити писменијех људи има.

Око цијелог атара могло би се обићи за 1 1⁄2 сахат; а у њему има двадесетшест извора.

Раковчани највише славе Никољдан, а крста носе у четвртак по Тројицама.

Рушањ (Рушња), село у Посављу на узвишену мјесту, на крају среза с јужне стране, најудаљеније од среске канцеларије (3 1⁄2 сахата од Биограда).

Оно мјесто ђе су куће изнијеће за 100 дана орања, а дијели се на четворо: први је крај на источној страни, који се по долини зове Доља, и у њему има 12 кућа; други је у средини на поузвишену равну мјесту, те се зове на Брду, са 20 кућа; трећи је крај на сјеверној страни близу мјеста Клења, па се по њему и каже у Клењу, и ту има 10 кућа, а четврти је пошав к Липовици у Пакиним шљивама на западној страни, ђе исто тако има 10 кућа.

У цијелом селу има свега 52 куће, које су махом од слабе грађе, а највише покривене ћерамидом, и у свакој има по једна, а у већим по двије и више соба, и поред сваке скоро куће има по једна или двије зграде, које зову вајати, али у њима слабо ноћују, него у кући по собама; порескијех глава има 79, а душа: мушкијех 204 и женскијех 210, свега 414; ту је општински суд, под који потпада село Пиносава; општинска кућа (мала и слаба) општински кош, све троје су у једној огради на равном мјесту у сред села.

Ово село спада у нурију манастира Раковице, а у народној војсци у жарковачку чету; школе пак нити има овђе нити ово село спада у другој којој школи, јер и не даје нико ђецу на књигу. Била је механа, па је прије неколико година изгорјела.

У њему има седамдесет пет вода са именима. Рушањци славе највише светог Ђорђија у јесен, Никољдан и Јовањдан; преслављају Петковицу, а крста носе у четвртак (први) по Тројицама.“