Настанак Ресника као насеља није могуће прецизно утврдити. Полазећи од чињенице да је подручје где се данас налази основна школа сврстано у локалитет из античког периода и позног средњег века, можемо закључити да су још у периоду Римског царства постојала станишта на простору данашњег Ресника. Ако узмемо у обзир и постојање великог броја извора пијаће воде, плодну и шумовиту земљу и географски положај погодан за живот, сасвим је извесно да су овде људи живели у та стара времена. Овоме у прилог можемо додати и податке који су прикупљани почетком седамдесетих година минулог века поводом истраживања грађе о историјату школства у Реснику. Старији мештани су причали и легенде о настанку села, осврћући се посебно на Стару чесму која се налази у самом центру. Они су били сложни у тврдњи да је чесма настала још у време Римљана, због чега су је и називали Римска чесма.

Историја Београда и околине у турско и аустријско доба

Током векова Београд је био под влашћу многих освајача. Поузданих података о ранијим насељима и насељености околине Београда данас нема. Једино се за извесна времена, према историјским подацима, може претпоставити гушћа или слабија насељеност ове области.

После смрти деспота Стефана Високог (сина кнеза Лазара, 1377–1427), када Мађари, па затим Турци завладаше Београдом, насељеност је у београдској околини свакако много опала. Одмах по освајању Београда, 1521. године турске власти су пописивале сва настањена места упокореној Србији ради убирања пореза и других дажбина. Од тада датирају и први записи о постојању села Ресника, које се (као насеље) спомиње у турским изворима још из 1528. године.

Са намером да сликовитије и детаљније прикажемо ко је у то доба живео у селу, шта се у њему налазило и какви су били животни услови, наводимо најраније записе из турских пописа у којима налазимо прва сазнања о становницима Ресника који су тада плаћали порез.

Попис мушкараца као пореских и војних обвезника

У књизи „Попис Влаха Београдске нахије из 1528. године“ др Хазима Шабановића, стоји:

„Ресник (Resnik), село јужно од Раковице и сјеверозападно од Авале.

• Ђура, син Радовца, и с њим: Ђурашин, његов син, Димитрије, његов син.
• Радован, син Рајчевића, и с њим: Вук, његов син; Вукашин, његов брат; Оливер, његов брат; Никола, његов син; Стојан, његов син.
• Радоје, син Радонића, и с њим: Радосав, његов брат; Вук, његов брат.
• Радован, син Радосава, и с њим: Цветко, његов брат; Радоје, његов брат.
• Радица, син Станислава, и с њим: Станко, његов брат.
• Радосав, син Вукотића, и с њим: Вукодраг, његов брат.
• Јован, син Рајчевића, и с њим: Степан, његов брат.
• Радован, син Рајчевића, и с њим: поп Вук, његов брат; Петрашин, његов брат; Вучерин, његов брат.
• Вукашин, син Рајичића, болестан, стар 50 година.
• Вук, син Радосава, и с њим: Вукман, његов брат; Вукоје, његов брат.
• Марко, син Радовића, и с њим: Степан, његов брат.
• Радоје, син Ратковића, и с њим: Манул, његов син; Никола, његов син; Милић, његов син.
• Радован, син Ратковића, и с њим: Радосав, његов син.
• Петар, син Братића. Вукашин, син Добрице.
• Јусуф, син Исмаила, 30, и с њим: Скендер, његов брат.
• Хамза, син Абдулаха, 30, и с њим: Бали, његов брат.
• Курт, син Кемала, и с њим: Ширмерд, његов син.
• Ајаз, син Абдулаха. Мехмед, син Абдулаха. Мехмед, син Алађоза.
• Никола, син Ковача.
• Рајко, син Дошлаца.
• Ђурашин, брат примићура.

Куће, објекти и поседи

Домова 33, Табија 24, Муслимана 5, Муката 1. Млин Бали-бегов са три жрвња ради пола године. Муката споменутог села у руци Кучук Бали-бега, рођака Јахјапаше; годишње 100 акчи.

Из поменутих пописа, за период од 1528. до 1530. године, налазимо да Ресник даје укупан приход од 4.332 акче, од чега:

Временом се број домова и становника у Реснику мењао, па у наредном попису Београда и околине из 1536. године за село Ресник налазимо да има: домова 19, неожењених 6, муслимана 3, неспособних 1.

Ови историјски документи говоре нам да су на гранично подручје насељавани, поред осталих, и Срби са статусом Влаха. Будући да се староседелачко становништво доласком Турака повукло према северу, њихова обавеза је била и да чувају границе, па су због тога ослобађани неких намета. О томе у тефтеру Пожешког санџака из 1545. године пише: „Споменути Власи станују у пограничном вилајету на пустоселинама (напуштеним селима) и обрађују их. Неки се баве земљорадњом, а неки напасају стада … Они ће бити обавезни на чување и надзор над овим пограничним крајевима и на службу када их позове царски ферман. Када не би било ових Влаха, овај крај би био потпуно пуст.

Проблем насељавања опустошених крајева Турци су решавали и на тај начин што су упадали у друге земље и одатле као робље доводили становништво и насељавали их у унутрашњост свога царства. У пограничне крајеве царства обично су насељавали православно и муслиманско становништво из унутрашњости царства, рачунајући на антагонизам између православних Срба и католика.

Међу подацима из тог периода који су нам доступни, наводимо попис становника Ресника из 1560. године:

џемат (заједница) муслимана

• Луфти, син Ејнехана;
• Дервиш, син Абдулаха; Рамазан, син Ајаса;

џемат (заједница) хришћана

• Михајло, син Боје, баштина;
• Радован, син Радоње, баштина;
• Никола, син Радосава, баштина;
• Радивоје, син Радоње;
• Субота, син Радосава;
• Ђура, син Радоње, неожењен;
• Вукашин, син Боровца, баштина;
• Милија, син Радула, баштина;
• Димитрије, син Војина;
• Вучерин, син Вука, баштина;
• Ненад, син Војина, неожењен;
• Видац, син Иваниша, баштина;
• Радојко, син Вукаса, баштина;
• Радосав, син Ђуре, баштина;
• Радосав, син Милка, баштина;
• Јован, син Николе, баштина;
• Живко, син Радомира, баштина;
• Радман, син Раденка;
• Радосав, син Вукашина, баштина;
• Милко, син Раденка, неожењен,
• Рајко, син Раденка, баштина;
• Дамјан, син Радосава, баштина.

Ресник је тада био чуфлук Бајрам-бега, санџак-бега Срема, имао је домова 24, неожењених 5, а приход је износио 4.256 акчи, од тога:

За време трајања турске владавине у овом периоду Београд са околином је изменио свој начин живота. Тада се због важног војног и економског положаја развио у велику варош, а околна села, међу њима и Ресник, имала су кључну улогу у његовом снабдевању храном и другим животним потребама.

Нажалост, и у записима путописаца из тог времена срећемо само спорадично помињање околних села. Београд је, у то време био крајњи циљ многих путописаца и истраживача из Европе, па села нису била значајна за посету. До њих би путописци долазили успутно на пропутовањима, да се окрепе и одморе.

У другој половини 17. века један од путника, пореклом Рус (1672–1686), помиње у околини Београда два хришћанска села: Жарково и Репиште. У другом запису из 1692. г. помиње се, југоисточно од Београда на Дунаву, село Вишњица са 800 кућа (Visgnizza 800 case). О другим селима у околини Београда из тог времена нема помена. Ни на ондашњим мапама Београда и околине нису означена никаква насеља. На једној таквој географској карти из 1696. од Београда према Подунављу означена је само шума.

Период развоја Београда и околине прекинут је поразом турске војске код Беча 1683. године. После победе у овом рату аустријска војска је, потискујући Турке, заузела Београд 1688. године. Срби су стали на страну аустријске војске и дочекали их као ослободиоце, у великом броју су ратовали на страни Аустрије очекујући ослобођење од турског ропства и тако се замерили Турцима. Нажалост, аустријска владавина Београдом била је краткотрајна, само две године. Аустријанци су се повукли из града већ после 1690. године.

Када су Аустријанци почели да напуштају Србију, српски народ се опет нашао у веома тешком положају. Повратком Турака највише је страдала ужа београдска околина. Та ратна страдања и његове последице снашле су и село Ресник. Становници захваћени страхом од турске освете, напуштали су село и бежали преко Саве и Дунава у Аустрију. Да би несрећа била још већа, у то време је владала и страшна болест – куга или чума, како су је тада звали, па је велики број становника поумирао.

Велику улогу у дизању Срба против Турака одиграо је пећки патријарх Арсеније Чарнојевић. Управо је тада и почела Велика сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем, која је обухватала територију од Косова и Метохије, па све до Београда. Многобројне избеглице су стигли у околину Београда у пролеће 1690. године, да би одатле преко Саве и Дунава прешли у Аустрију. Српски народ је одлазио на север и насељавао градове уз Дунав; спорадично неке породице се одвајају од главног тока селидбе, насељавајући се по другим местимa.

Од 1690. до 1717. године, докле је трајала турска власт у Србији, као и раније, највише је настрадала околина Београда: „Сва села у околини била су већином пуста. Кад је прошла ратна олуја и настао мир 1717. године, поново су их почели заузимати Срби, јамачно они који су дотле живели у њима, а за време рата били по збеговима или `преко`. По ко зна који пут, људи су се поново враћали из збегова на своја стара селишта и станишта и поново их дизали из пепела. Поред Срба враћали су се и Муслимани и Немци како би населили незаузета пуста села у околини Београда.“

Судећи према стању какво је било у целој Србији од 1718. до 1739. г. може се закључити да околина Београда у том периоду није имала, или је имала сасвим мало, насеља са српским становништвом. О томе говори и настојање Аустрије да се Србија и околина Београда населе Немцима, што је и чињено. О неком нарочитом досељавању Срба нема ни помена. Међутим, познато је да су управо за време аустријске окупације (1718–1739) Срби из Србије бежали у Турску, па су често и читава села остајала пуста.

Какво је стање било после 1739, када је Београд пао у турске руке, не зна се готово ништа. Једино се може претпоставити да су тада досељеници из Немачке напуштали околину Београда.

За време Кочине крајине 1789, када су Аустријанци поново заузeли Београд, помињу се у околини Београда: Вишњица – Wischnitza, Гроцка – Krotzka, Авала – Avalas, Boднa Железник – Selesnik (1792. године). Поново су Турци заузели Београд, и у то доба, судећи по народном предању, може се рећи да су постојала сва данашња села у околини Београда, изузев неколико новијих која су настала почетком 19. века.

Сâм крај 18. и почетак 19. века је било време дахијске самовоље, без влашћа, терора, пљачке, кулучења и других зулума над Србима широм Србије, а посебно у Београду и околини. Турци су у околини Београда имали воденице, ливаде и пашњаке, а најбољи сенокоси су били низ Топчидерску реку, те су они често залазили у села Топчи дер, Кнежевац, Кијево и Ресник, пљачкајући и чинећи друга зла у тим селима.

Стање у Београдском пашалуку створено дахијским и јаничарским терором довело је до договора виђенијих српских кнезова о дизању устанка, који је и подигнут фебруара 1804. године под вођством Ђорђа Петровића Карађорђа.

За време тог устанка у београдској околини постoјала су сва до сада поменута села, али после несрећне 1813. године у једном периоду сва та села су опустела, јер је народ пребегао „преко“. Та бежанија 1813. г. чини прекид у животу данашњих села. За кратко време после те године становници су се поново вратили из збегова. Многи су и остали у земљама насељеним Србима преко Саве и Дунава, али су се неки и вратили за време Другог српског устанка под кнезом Милошем Обреновићем.

На једној руској карти Балканског полуострва, која је вероватно из време-на после Првог српског устанка, означена су ова места у околини Београда: Топчидер – Топчидерљ (доцније расељено), Бањица – Бане, Јајинци – Ринци; Раковица, Пиносава – Попосава, Кумодраж – Кумода; – Стенашиновацљ; Рипањ – Рипанљ; Кнежевац – Кнежеваљ; Жарково; Прнадоцљ (Прњавор?), Железник – Жељзникљ; Ресник – Ресникљ; Гунцати – Гунчацљ; Рушањ – Руккшњ; Сремчица; Остружница – Остружница; Мокри Луг – Мокрилугљ; Климента; Бели Поток – Биљи потокљ; Зуце – Зуце; Заклопача – Заклопача; Врчин – Врчиљ, Лештани – Лештане; Вишњица – Вишница, Велико Село; Сланци; Винча; Болеч – Болечљ и Г. Болечљ; Ритопек – Ратопецљ, Гроцка – Гротска.

У то доба, у првој половини 19. века, постојала су нека села у околини Београда којих данас нема. То су: Климента – Климен Ћој; Камен – Маала од Камена; Липа (Мезграја) – Мало Липе – Липе; Прњавор Манастирски; Башче; Мегаре; Рватско Село; Дољани; Частерно и др.