Пут у Ресник, репродукција познате слике Надежде Петровић (1874-1915) на корицама Хронике РЕСНИК, води нас у историју овог београдског насеља, од 1974. године у саставу општине Раковица, са 18.398 становника према попису 2011. године, што га сврстава међу већа остала насеља на територији Београда. По својим географским, демографским, етнографским, социолошким и културолошким карактеристикама у великој групи осталих насеља, у околини Београда, Ресник се по низу својих особености, не само по величини, издваја од осталих. Са коренима у далекој прошлости, као што је случај и са другим насељима, у историјској перспективи са препознатљивијим карактеристикама, ово насеље нам се помаља у изворима из 19. века, међу којима је несумњиво и дело Околина Београда антропогеографска испитивања Ристе Николића (1877-1917), познатог антропогеографа. У тој својој дугој историји Ресник је завичај бројних и бројних генерација житеља, међу којима је и велики број савремених житеља. Познати књижевник и синеаста Живојин Павловић (1933-1998) у својој књизи Белина сутра написао је: ако си без завичаја – измисли га, дајући снажно симболичко значење овом појму. Ресничани не морају да измишљају завичај, јер га имају, а то осећање завичајности посебно је снажно код припадника неких старијих генерација, међу којима се свакако издваја Живко Радојичић (1921-2007), иницијатор и покретач прикупљања и обраде грађе за писање велике хронике овог насеља, која је пред нама, а чије су речи Ресник је моја душа, а ја његов део, сад у књизи живим, као што сам хтео мото на самом почетку обимног текста.

Пред читаоцима је књига у едицији Хронике села, са редним бројем 400, коју је своје времено, 1989. године, покренуо академик Радомир Лукић, наставио с радом на уређивању и издавању проф. др Петар Марковић, а данас предано тај посао ради главни уредник Никола Владисављевић. Рад на Хроници Ресника почео још 2003. године Живко Радојичић са групом истомишљеника и савременика: Животом Животићем, Митром Радојичићем, Милисавом Стојановићем, Момчилом Недељковићем, Бориславом Лукићем и Живаном Савићем. Нажалост, Живко, Момчило и Живота њено објављивање нису дочекали. Наставак рада на Хроници је преузела Живкова ћерка Вера (Радојичић) Јовановић, са новим члановима Уређивачког одбора, приређивачима поглавља и истраживачима историјске грађе, међу којима су: Милан Т. Недељковић, Верица Ђурђевић, Јасмина Перовић, Славољуб Јеремић, Иван Ђурђевић, Слободан Сандић, Зоран Ж. Лукић, Горан Недељковић, Слободан Митровић, Петар Д. Јовановић и Миланка М. Томић. Радећи са великим ентузијазмом, успели су да ово вредно дело доведу до завршетка.

Велика заслуга и значајан допринос у припреми хронике припадају и лекторима, коректорима, редактору, приређивачима и ауторима прилога, истраживачима и казивачима, стручним и другим сарадницима чија имена су у овој књизи поменута, а који заједно чине тим од преко три стотине људи, чијим залагањем је ова хроника урађена.

Шта нам, дакле, ова, 400. хроника у познатој, већ историјској едицији, доноси. Репрезентативни ауторско-истраживачки и приређивачки тим, који је са мањим прекидима радио на њој пуних 12 година, представио је читаоцима ову хронику у два обимна тома. У првом тому је обрађена богата историја овог насеља у 20 поглавља, почев од првог „Из прошлости Ресника” до последњег „Ресник за сва времена”, а у другом тому је 21. поглавље „Родослови фамилија староседелаца и новодосељених породица”.

Ако бисмо ово обимно дело хтели да упоредимо са неким од најбољих примера и узора из досадашње богате историје „Хронике села“, онда „Хронику Ресника“ слободно можемо да сврстамо међу такве хронике, као што су„Сење и манастир Раваница” Богомила М. Михајловића, „Бреково” Милојка П. Ђоковића, „Милошевац” групе аутора и још неке. Посебно, „Родослови фамилија староседеоца и новодосељених породица“, као други део ове велике хронике,
несумњиво стоје упоредо са најбољим остварењима из историје ове јединствене едиције у издаваштву Србије, недовољно познате и недовољно признате. Документовано, на основу историјских извора и доступних података, али и на основу казивања још увек живих сведока, обухваћени су сви аспекти живота овог насеља, које заузима један значајан простор у околини Београда и које у демографском, социјалном, економском и културном погледу има своју историју, свој континуитет, свој идентитет, своју кохезиону снагу и, што је најважније, своју будућност. Постоје најмање три стуба на којима почива свака људска заједница, била мала или велика, а то су становништво са својом структуром и простором који заузима, привредна активност и култура у свим својим значајним димензијама, од култова предака и духовног наслеђа, преко просвећивања, професионалног усавршавања, здравствене културе до рекреативних и забавних активности. У 20 поглавља првог тома ове хронике, са мање или више успеха у обради и интерпретацији, стао је целокупан живот ресничке заједнице, од давних времена до савременог доба, при чему је, разумљиво, период од првих деценија 19. века до данас, дакле од око последњих 180 година, боље осветљен него време пре тога.

Укратко, припадајући од 1856. године Врачарском срезу, Ресник је за следећих 100 година, сходно променама административних граница београдских општина, и сам мењао свој административни статус, па је тако у дугом периоду био у саставу општине Чукарица, да би Укратко, припадајући од 1856. године Врачарском срезу, Ресник је за следећих 100 година, сходно променама административних граница београдских општина, и сам мењао свој административни статус, па је тако у дугом периоду био у саставу општине Чукарица, да би 1974. године, деобом ове општине на општину Чукарица и општину Раковица, по свом положају природно припао овој другој. У окружењу Кијева, Кнежевца, Пиносаве, Раковице села, Рушња, Ресник спада у старија насеља, која су насељавана дошљацима из Шумадије, јужних, југозападних и западних српских крајева. По менталитету припадају шумадијском варијетету. Завичајни симболи Ресника су Стражевица, Топчидерска река и Авала, па се ово насеље с правом сматра подавалским. Ту су и бројни топоними, од Ладне воде, Арап-чаира, Сикиљевца, Гаја, Кадинца, Клика, Парлога, Кречана, Јелезовца, Малог забрана и многих других, па све до Циганских њива, што месту даје богату симболичку димензију простора.

Имајући у виду поменуте стубове сваке људске заједнице, немогуће је у овом кратком осврту не задржати се и на развоју школства и образовања у Реснику. Од 1870/71. године, када је отворена основна школа у Реснику, тзв. мала школа коју је издржавала локална заједница, како бисмо данас рекли, јер је само учитеља плаћала држава, а која је била у кући Миливоја Стојановића до данас протекло је пуних 145 година и за то време кроз ову школу прошли су сви они који су радили на писању ове књиге, као и бројне генерације Ресничана.

Ова хроника, и то треба у овом кратком осврту на њен садржај и значај поменути, има и меморијални карактер. Делећи судбину свога народа, Ресничани су гинули у Балканским ратовима, Великом рату и још већем Другом светском рату. Нису их мимоишли ни логори Првог ни Другог светског рата, па ни злогласни Маутхаузен, а, нажалост, нашли су се и на Голом отоку после 1948. године. Учествовали су Ресничани и у НОР-у, па данас и неке улице у овом насељу носе имена неких од учесника. Сва имена из тих ратова и трагедија савесно су наведена.

Тако се показује да су прошлост, садашњост и будућност сваке од ових мањих или већих заједница у насељима у околини Београда, који се надвио над њима као тотализујући урбанитет, без обзира да ли су добиле своју хронику, само један исечак глобалне друштвене заједнице, њених успона и падова, њених прегнућа и постигнућа, њеног хода кроз историју. Заједнице које имају своју хронику, као што је ова о Реснику, имају ипак ту предност да су ту своју историју сачувале у данас још увек најтрајнијем облику – као писани траг.

У Београду, 15. марта 2015. године

Рецензент, др Милош Немањић, социолог, научни саветник