Лична имена

Сваки човек, у данашње време, има лично име и презиме (породично име). Није одувек тако било. Лично име особа добија одмах по рођењу. Раније, избор имена више је био препуштен кумовима, у данашње време, име детету најчешће слободно бирају родитељи и уопште породица. Та слобода је најчешће под утицајем наслеђа и обичаја.

Настанак личних имена везан је, у првом реду, за развој језика; затим под утицајем традиције, обичаја, културе, религије, историје све то повезано с веровањима човека и народа и схватањима живота и света; и један су од израза и облика народног стваралаштва.

Код нас је доста личних имена словенског порекла што је и природно јер припадамо групи словенских народа. Касније на на избор и облик имена јавља се утицај хришћанстава (календарска имена), а један број имена је грчкох и хебрејског (jeвpejског) порекла, а нешто ање и латинског. Касније, било је времена и крајева, а јавља се данас да неки родитељи својој деци дају страна имена, најчешће под утицајем медија везујући их за популарне личности из области: културе, спорта, политике….

У нашем месту и околини, највише у периоду између два светска рата, као и после Другог светског рата, била су масовно заступљена имена која свој корен налазе у речи ЖИВОТ, са основом МИО (МИЛО) и ДРАГ. Нека од мушких имена су: Живан, Живојин, Живорад, Милован, Милорад, Миленко, Милан, Миливоје, Миодраг, Драган, Драгослав, Драгутин, а женска имана су: Живка, Живана, Живанка, Миланка, Милена, Миленија, Драгослава, Драгана, и друга.

Презимена

Презимена су плод историјског развоја именослова. Из словенске старине наслеђено је именовање по оцу (као код Руса), и тај систем на српском простору задржао се све до краја средњег века, местимично и касније. Успостављање презимена у српским срединама углавном је почело крајем средњег века, а завршило се тек у 19. веку. У нашем крају најчешће је стари наставак за очинство (-ић) искоришћен за презиме.

Државне власти Аустроугарске су административним путем забрањивале постојање презиме са наставком ић код Срба, доношењем посебног нормативног акта. 1817. године издале су наређење, по којем Срби у Аустрији нису смели да носе презимена са наставком – ић, што је на подручју Угарске посебно строго спровођено. Тако су презимена која су се завршавала са евић и овић остала са наставком ев и ов. Код презимена где је деминутивни додатак ић био директно придодат на презименску основу, наставак ић замењиван је са ин.

Настанак данашњих презимена у Србији везује се за кнеза Александра Карађорђевића, који је 1851. године једним актом наредио успостављање трајних презимена по најстаријим и најзначајним прецима. До тада презимена су се добијала по имену мушког претка са наставком ић. (Лазар Лазаревић)

Надимак

У природи личних имена сталан је процес њихове промене. Преоблик правих имена обично је израз фамилијарности, наклоности или тепања, и тако добијени облик често истисне крштено, име и почне служити као лично име, а онда прелази и у наслеђе. Коа на пример: Драгорад-Драшко-Драго-Дако-Гага. Неки надимци су улепшавали име, па се преко имена тепало и стварао хипокористик, али било је и оних погрдних. Ти надимци су били толико популарни да се често при њиховом помену боље сазна о којој је особи реч, него кад се помене лично име и презиме. Управо то је разлог због којег су истраживачи ових родослова, настојали да од лица која су пружала податке сазнају и надимак и упишу га крај личног имена личности у циљу њене препознатљивости.

Надимци су најчешће огледало личности, ознаке њених изразитих особина, склоности, изгледа, понашања. Постоје и читаве генерације које носе заједничко обележје, најчешће по месту порекла њихових предака, занимању или другим карактеристикама.

Неки од карактеристичних надимака, који су коришћени или се и даље користе у Реснику су: Брка, Шаца, Гуте, Цујка, Цица, Буца, Цура, Миса, Руски, Лале, Лала, Кока, Буџа, Шоба, Госа, Рођа, Цоле, Риле, Ћомба, Сиба, Гаљац, Ђоја, Бучкар, Дода, Керекез, Дока, Кира, Шеша, Кире, Мифа, Џафа, Ћира, Наче, Даса, Цана, Џаги, Цире, Дуца, Марча, Цујка, Бела, Гиле, Грга, Мућа, Паја, Муса, Гане, Буља, Бине, Канче, Кића, Маја, Цака, Доца, Прћа, Трапа, Бучкар, Шана и многи други.

Током истраживачког поступка и сачињавања родослова ресничких фамилија, посебно у матичним књигама 19. века сусретали смо се са случајевима да иста особа у матичној књизи крштених односно рођених има уписано једно име, при венчању друго, а у матичној књизи умрлих или на споменику треће.