У Дому културе Ресник је 7. априла 2003. године одржана је прва седница Иницијативног одбора. На њој је усвојена одлука да се отпочне са израдом Хронике Ресника. Седници су присуствовали: Борислав Лукић, Момчило Недељковић, Милисав Стојановић, Живан Савић, Митар Радојичић, Живко Радојичић и Живота Животић. Одбор је са великим почетним ентузијазмом вредно радио, сакупљао и приређивао грађу и отпочео пописивање фамилија староседелаца за израду родослова.

После Живкове смрти 2007. године застало се са прикупљањем и обрадом података за Хронику. Иницијативу наставка рада на Хроници је 2009. године преузела Живкова ћерка Вера (Радојичић) Јовановић, председник Одбора и уредник Родослова. Уређивачки одбор је појачан новим, подмлађеним чланством, међу којима су главни и одговорни уредник Милан Т. Недељковић и чланови: Петар Д. Јовановић, Зоран Ж. Лукић, Слободан Митровић, Славољуб Јеремић, Иван Ђурђевић, Слободан Сандић и Горан Недељковић.

Првобитно чланство Одбора, њих седморо, као и новоформирани Уређивачки одбор, зацело нису ни претпостављали да ће започети посао трајати пуних дванаест година и да ће се у тај подухват укључити најпре десетине, а потом и стотине истраживача, хроничара и сарадника.

Током деценијског рада овај изузетан тим сарадника прикупио је преко десет хиљада страница разних записа и преко четири хиљаде слика, тапија и других докумената. Утрошено време на истраживању грађе проведено у многим архивима и институтима може се мерити не данима и седмицама, већ месецима. Број одржаних састанака Уређивачког одбора и других контаката у процесу прикупљања и обраде грађе током минулих година као и укупна енергија утрошена за припрему и објављивање ове Хронике тешко су мерљиви статистичким подацима и описним извештајима. Можда се као нова и права „јединица мере“ за сав тај вишегодишњи рад и труд велике групе сарадника може користити јединствен назив ХРОНИКА РЕСНИКА.

У првој књизи „Хронике Ресника“ на близу 600 страница, кроз 20 поглавља илустрованих са око 750 слика и обиљем других докумената, описан је Ресник са историјом свога народа, његовим пореклом, културом, догађајима и животом из далеке прошлости до данашњих дана. Истовремено, ова књига, као највећа збирка разних сведочанстава до сада приказаних на једном месту, представља најбољи облик памћења једне епохе Ресничана.

Књига друга, „Ресник родослови“, приказује врло исцрпне податке за преко педесет фамилија староседелаца, који су овде настањени од настанка села па све до Првог светског рата, као и податке о делу становника Ресника сврстаних у новодосељене породице, које су овде настањене после Великог рата. Део новодосељених породица није потпун пошто све породице нису дале податке, а ни пописивачи Хронике нису успели да дођу до свих породица овако пространог и бројног насеља.

Уређивачки одбор се непосредно латио изузетно обимног посла, пуног одрицања и великог интелектуалног напора. Помоћ је пристизала са свих страна. Ипак, у овом поговору посебно истичемо ангажовање и допринос две особе: Вере Ђурђевић, истраживача родослова староседелаца и Добривоја Доле Јанковића најбољег познаваоца ових родослова.

Вера је утрошила много времена и изузетну енергију да би из Архива Србије, са микрофилмова, и из Историјског архива Београда, из матичних књига манастира Раковице, прикупила драгоцене податке: из турских тефтера у времену од 1832. до 1839. године; податке из првог пописа ресничких домаћинстава која су 1863. године плаћала порез; податке о рођеним и крштеним, венчаним и умрлим житељима Ресника за период од 1836. до 1898. године. Све прикупљене податке, за дужи период 19. века, Вера је зналачки обрадила што је кроз табеларне приказе заступљено на страницама ове Хронике. Обимни Прегледи са мноштвом података претходно су уступљени истраживачима родослова за више од педесет фамилија староседелаца како би им послужили као основни извори грађе у допуни њихових родослова, нарочито полазећи од најстаријих предака и родоначелника њихових фамилија.

Дола је у прикупљању података за родослове и њиховој систематизацији у завршној фази друге књиге „Родослови Ресника“, пружио посебну помоћ и допринос у њеном коначном обликовању.

За не поверовати је, да једна особа толико познаје родослове за преко педесет ресничких фамилија староседеоца. Готово без грешке, за све Ресничане још од краја 19. века па све до данашњих дана, Дола зна основне податке: године рођења и смрти, имена, надимке и презимена, места рођења и друго што је значајно за родослове. „Веровали или не“ Дола већи део података заступњених на неколико стотина страница у књизи РОДОСЛОВИ зна врло поуздано и тачно. Са таковом меморијом података имао је јединствену улогу „супервизора“ за све родослове старих ресничких фамилија и са невероватном прецизношћу и аргументацијом је откривао и указивао на пропусте и грешке које су се у вишегодишњем раду током прикупљања података и обрађивања родослова поткрале. Можемо рећи да је он жива енциклопедија ресничких родослова.

За велики труд, ангажман и пожртвованост коју су Вера Ђурђевић и Добривоје Дола Јанковић несебично уткали у писано спомен обележје „Родослови Ресника“, овим записом у Поговору књиге, најтоплије им изражавамо ЗАХВАЛНОСТ.

Током новембра 2014. године као трајна поставка у Сали Дома културе Ресник приређена је изложба слика „РЕСНИК ЗА СВА ВРЕМЕНА“. Поставка на 24 паноа са преко 280 старих слика одражава живот становника и дешавања у протеклом веку. О овом догађају лепо сведоче слике са отварања изложбе.

Верујемо да су приређивачи ове Хронике као прегаоци који имају сазнања о старинама, можда у последњем часу успели да отргну од заборава сећања на Ресник као село, јер ће се неминовно и Ресник, као и многа друга, некадашња села око Београда, попут Кнежевца, Бањице, Жаркова и других, наредних година и деценија потпуно утопити у душу велеграда.

Овај простор је исувише мали да би се детаљније поменули сви уложени напори и имена оних који су дали допринос стварању ове Хронике. Настојали смо да имена свих који су учествовали и помогли у њеном објављивању на примерен начин и на правом месту у књизи поменемо. Уколико је неко у овако обимној грађи изостављен, молимо за разумевање.

На самом почетку овог обимног дела које је свој коначни изглед добило штампањем у два тома „Ресник хроника“ и „Ресник родослови“, у његовом уводном тексту „У име Уређивачког одбора“ и у овом завршном тексту „Поговор“ изразили смо захвалност иницијаторима и великим прегаоцима на овом пројекту, Живку Радојичићу (1921-2007), првом аутору Хронике и Животи Животићу (1929-2014), првом председнику Уређивачког одбора. Нажалост и поред животне жеље и изузетног труда да књига буде завршена за време њихових живота, у томе се није успело. Новоформирани Уређивачки одбор који је наставио њихово дело, одавајући пошту жели да ову књигу посвети Живку и Животи и свима који су током деценијског периода радили на њеној припреми а нису доживели њено коначно издање.

Нити први Уређивачки одбор као покретачи сакупљања грађе и писања ХРОНИКЕ, нити новоформирани Уређивачки одбор као настављачи рада и они који су довршили започети посао, нису могли проценити обим посла, потребно време и број ангажованих лица у изради ХРОНИКЕ РЕСНИКА. Ни на самом крају, обим посла се не може измерити, а време рада преко тристотине истраживача, казивача и других сараднака трајало је скоро две деценије.

Поред изражавања захвалности свима који су учествовали у раду и помогли издавање ове књиге, на крају „Поговора“ посебну ЗАХВАЛНОСТ изражавамо и лицима која су у том послу испољила највише ангажовања и истрајност у њеном коначном обликовању, Вери Јовановић, председници Одбора Хронике Ресника и уређивачу Родослова и Милану Недељковићу главном и одговорном уреднику Хронике Ресника.

Када је Алимпије Богић 1865. године као писар Врачарског среза стварао „Топографски речник“ о Реснику из тог доба, записао је: „Ресник село у Посављу више манастира Раковице, три сахата од Биограда. Мјеста ђе су куће има за 100 дана орања. У овоме селу има 69 кућа од приличне грађе, 98 порескијех глава, душа мушкијех 231 а женскијех 265“… Иако је своје записе Богић бележио вероватно пером на некаквој хартији око стотину и педесет година раније, био је врло свестан, што и не крије, да је све то бележио за неког будућег читаоца. Ево, више од век и по касније, у време штампаља ове књиге, ми смо ти читаоци неизрециво захвални Алимпију Богићу што је те драгоцене записе сачувао од заборава.

Без сумње, и приређивачи ове велике збирке, у времену када је перо замењено компјутером и електронским памћењем, зацело као и Богић раније, створили су трајно дело којим су одали признање прошлости и прецима, те отргли од заборава период од настанка Ресника до данашњих дана. И они су савременицима и будућим нараштајима оставили могућност да прошлост боље спознају, али и обавезу да је у неком будућем времену допуњују новим садржајима, такође за нека будућа покољења – да се памти.

Милан Т. Недељковић