U Domu kulture Resnik je 7. aprila 2003. godine održana je prva sednica Inicijativnog odbora. Na njoj je usvojena odluka da se otpočne sa izradom Hronike Resnika. Sednici su prisustvovali: Borislav Lukić, Momčilo Nedeljković, Milisav Stojanović, Živan Savić, Mitar Radojičić, Živko Radojičić i Života Životić. Odbor je sa velikim početnim entuzijazmom vredno radio, sakupljao i priređivao građu i otpočeo popisivanje familija starosedelaca za izradu rodoslova.

Posle Živkove smrti 2007. godine zastalo se sa prikupljanjem i obradom podataka za Hroniku. Inicijativu nastavka rada na Hronici je 2009. godine preuzela Živkova ćerka Vera (Radojičić) Jovanović, predsednik Odbora i urednik Rodoslova. Uređivački odbor je pojačan novim, podmlađenim članstvom, među kojima su glavni i odgovorni urednik Milan T. Nedeljković i članovi: Petar D. Jovanović, Zoran Ž. Lukić, Slobodan Mitrović, Slavoljub Jeremić, Ivan Đurđević, Slobodan Sandić i Goran Nedeljković.

Prvobitno članstvo Odbora, njih sedmoro, kao i novoformirani Uređivački odbor, zacelo nisu ni pretpostavljali da će započeti posao trajati punih dvanaest godina i da će se u taj poduhvat uključiti najpre desetine, a potom i stotine istraživača, hroničara i saradnika.

Tokom decenijskog rada ovaj izuzetan tim saradnika prikupio je preko deset hiljada stranica raznih zapisa i preko četiri hiljade slika, tapija i drugih dokumenata. Utrošeno vreme na istraživanju građe provedeno u mnogim arhivima i institutima može se meriti ne danima i sedmicama, već mesecima. Broj održanih sastanaka Uređivačkog odbora i drugih kontakata u procesu prikupljanja i obrade građe tokom minulih godina kao i ukupna energija utrošena za pripremu i objavljivanje ove Hronike teško su merljivi statističkim podacima i opisnim izveštajima. Možda se kao nova i prava „jedinica mere“ za sav taj višegodišnji rad i trud velike grupe saradnika može koristiti jedinstven naziv HRONIKA RESNIKA.

U prvoj knjizi „Hronike Resnika“ na blizu 600 stranica, kroz 20 poglavlja ilustrovanih sa oko 750 slika i obiljem drugih dokumenata, opisan je Resnik sa istorijom svoga naroda, njegovim poreklom, kulturom, događajima i životom iz daleke prošlosti do današnjih dana. Istovremeno, ova knjiga, kao najveća zbirka raznih svedočanstava do sada prikazanih na jednom mestu, predstavlja najbolji oblik pamćenja jedne epohe Resničana.

Knjiga druga, „Resnik rodoslovi“, prikazuje vrlo iscrpne podatke za preko pedeset familija starosedelaca, koji su ovde nastanjeni od nastanka sela pa sve do Prvog svetskog rata, kao i podatke o delu stanovnika Resnika svrstanih u novodoseljene porodice, koje su ovde nastanjene posle Velikog rata. Deo novodoseljenih porodica nije potpun pošto sve porodice nisu dale podatke, a ni popisivači Hronike nisu uspeli da dođu do svih porodica ovako prostranog i brojnog naselja.

Uređivački odbor se neposredno latio izuzetno obimnog posla, punog odricanja i velikog intelektualnog napora. Pomoć je pristizala sa svih strana. Ipak, u ovom pogovoru posebno ističemo angažovanje i doprinos dve osobe: Vere Đurđević, istraživača rodoslova starosedelaca i Dobrivoja Dole Jankovića najboljeg poznavaoca ovih rodoslova.

Vera je utrošila mnogo vremena i izuzetnu energiju da bi iz Arhiva Srbije, sa mikrofilmova, i iz Istorijskog arhiva Beograda, iz matičnih knjiga manastira Rakovice, prikupila dragocene podatke: iz turskih teftera u vremenu od 1832. do 1839. godine; podatke iz prvog popisa resničkih domaćinstava koja su 1863. godine plaćala porez; podatke o rođenim i krštenim, venčanim i umrlim žiteljima Resnika za period od 1836. do 1898. godine. Sve prikupljene podatke, za duži period 19. veka, Vera je znalački obradila što je kroz tabelarne prikaze zastupljeno na stranicama ove Hronike. Obimni Pregledi sa mnoštvom podataka prethodno su ustupljeni istraživačima rodoslova za više od pedeset familija starosedelaca kako bi im poslužili kao osnovni izvori građe u dopuni njihovih rodoslova, naročito polazeći od najstarijih predaka i rodonačelnika njihovih familija.

Dola je u prikupljanju podataka za rodoslove i njihovoj sistematizaciji u završnoj fazi druge knjige „Rodoslovi Resnika“, pružio posebnu pomoć i doprinos u njenom konačnom oblikovanju.

Za ne poverovati je, da jedna osoba toliko poznaje rodoslove za preko pedeset resničkih familija starosedeoca. Gotovo bez greške, za sve Resničane još od kraja 19. veka pa sve do današnjih dana, Dola zna osnovne podatke: godine rođenja i smrti, imena, nadimke i prezimena, mesta rođenja i drugo što je značajno za rodoslove. „Verovali ili ne“ Dola veći deo podataka zastupnjenih na nekoliko stotina stranica u knjizi RODOSLOVI zna vrlo pouzdano i tačno. Sa takovom memorijom podataka imao je jedinstvenu ulogu „supervizora“ za sve rodoslove starih resničkih familija i sa neverovatnom preciznošću i argumentacijom je otkrivao i ukazivao na propuste i greške koje su se u višegodišnjem radu tokom prikupljanja podataka i obrađivanja rodoslova potkrale. Možemo reći da je on živa enciklopedija resničkih rodoslova.

Za veliki trud, angažman i požrtvovanost koju su Vera Đurđević i Dobrivoje Dola Janković nesebično utkali u pisano spomen obeležje „Rodoslovi Resnika“, ovim zapisom u Pogovoru knjige, najtoplije im izražavamo ZAHVALNOST.

Tokom novembra 2014. godine kao trajna postavka u Sali Doma kulture Resnik priređena je izložba slika „RESNIK ZA SVA VREMENA“. Postavka na 24 panoa sa preko 280 starih slika odražava život stanovnika i dešavanja u proteklom veku. O ovom događaju lepo svedoče slike sa otvaranja izložbe.

Verujemo da su priređivači ove Hronike kao pregaoci koji imaju saznanja o starinama, možda u poslednjem času uspeli da otrgnu od zaborava sećanja na Resnik kao selo, jer će se neminovno i Resnik, kao i mnoga druga, nekadašnja sela oko Beograda, poput Kneževca, Banjice, Žarkova i drugih, narednih godina i decenija potpuno utopiti u dušu velegrada.

Ovaj prostor je isuviše mali da bi se detaljnije pomenuli svi uloženi napori i imena onih koji su dali doprinos stvaranju ove Hronike. Nastojali smo da imena svih koji su učestvovali i pomogli u njenom objavljivanju na primeren način i na pravom mestu u knjizi pomenemo. Ukoliko je neko u ovako obimnoj građi izostavljen, molimo za razumevanje.

Na samom početku ovog obimnog dela koje je svoj konačni izgled dobilo štampanjem u dva toma „Resnik hronika“ i „Resnik rodoslovi“, u njegovom uvodnom tekstu „U ime Uređivačkog odbora“ i u ovom završnom tekstu „Pogovor“ izrazili smo zahvalnost inicijatorima i velikim pregaocima na ovom projektu, Živku Radojičiću (1921-2007), prvom autoru Hronike i Životi Životiću (1929-2014), prvom predsedniku Uređivačkog odbora. Nažalost i pored životne želje i izuzetnog truda da knjiga bude završena za vreme njihovih života, u tome se nije uspelo. Novoformirani Uređivački odbor koji je nastavio njihovo delo, odavajući poštu želi da ovu knjigu posveti Živku i Životi i svima koji su tokom decenijskog perioda radili na njenoj pripremi a nisu doživeli njeno konačno izdanje.

Niti prvi Uređivački odbor kao pokretači sakupljanja građe i pisanja HRONIKE, niti novoformirani Uređivački odbor kao nastavljači rada i oni koji su dovršili započeti posao, nisu mogli proceniti obim posla, potrebno vreme i broj angažovanih lica u izradi HRONIKE RESNIKA. Ni na samom kraju, obim posla se ne može izmeriti, a vreme rada preko tristotine istraživača, kazivača i drugih saradnaka trajalo je skoro dve decenije.

Pored izražavanja zahvalnosti svima koji su učestvovali u radu i pomogli izdavanje ove knjige, na kraju „Pogovora“ posebnu ZAHVALNOST izražavamo i licima koja su u tom poslu ispoljila najviše angažovanja i istrajnost u njenom konačnom oblikovanju, Veri Jovanović, predsednici Odbora Hronike Resnika i uređivaču Rodoslova i Milanu Nedeljkoviću glavnom i odgovornom uredniku Hronike Resnika.

Kada je Alimpije Bogić 1865. godine kao pisar Vračarskog sreza stvarao „Topografski rečnik“ o Resniku iz tog doba, zapisao je: „Resnik selo u Posavlju više manastira Rakovice, tri sahata od Biograda. Mjesta đe su kuće ima za 100 dana oranja. U ovome selu ima 69 kuća od prilične građe, 98 poreskijeh glava, duša muškijeh 231 a ženskijeh 265“… Iako je svoje zapise Bogić beležio verovatno perom na nekakvoj hartiji oko stotinu i pedeset godina ranije, bio je vrlo svestan, što i ne krije, da je sve to beležio za nekog budućeg čitaoca. Evo, više od vek i po kasnije, u vreme štampalja ove knjige, mi smo ti čitaoci neizrecivo zahvalni Alimpiju Bogiću što je te dragocene zapise sačuvao od zaborava.

Bez sumnje, i priređivači ove velike zbirke, u vremenu kada je pero zamenjeno kompjuterom i elektronskim pamćenjem, zacelo kao i Bogić ranije, stvorili su trajno delo kojim su odali priznanje prošlosti i precima, te otrgli od zaborava period od nastanka Resnika do današnjih dana. I oni su savremenicima i budućim naraštajima ostavili mogućnost da prošlost bolje spoznaju, ali i obavezu da je u nekom budućem vremenu dopunjuju novim sadržajima, takođe za neka buduća pokoljenja – da se pamti.

Milan T. Nedeljković